Simulakrum – dnevnik iz veštačkog života!

Budim se u veštačkom gradu. Prozori su veštački, stakla lažno sijaju, a pogled mi pada na betonske zgrade – veštačke kule bez duše. Ulice su veštački ravne, putevi veštački asfaltirani, veštački autobusi i veštački automobili buče kao čelične životinje.

Uključujem veštački telefon da bih proverio veštačke vesti sa veštačkog interneta u veštačkom stanu sa veštačkim uređajima.
Na ekranu trepere slike sa veštačke televizije – reklame, propagande i lica koja prodaju iluziju sreće.

Oblačim svoju veštačku odeću, navlačim maske – veštačku bradu, veštačku frizuru, žena veštačku šminku. Svako jutro se pretvaram da sam ono što nisam. Ljudi koje srećem na ulici nose iste maske – svi su proizvod, svi su predstava. Njihovi osmesi su veštački, njihova dobrota je veštačka – prazna poza za prolaznike.

Na stolu me čeka šolja veštačke kafe, pored nje paklica veštačkih cigara. Na uglu ulice miris veštačkog alkohola širi se iz kafane. Ljudi veruju da to opušta, a u stvari samo dublje tone u lažni mir.

Deca odlaze u škole – veštačke fabrike znanja. Uče ih veštačkim istorijama, veštačkim narodima, veštačkim granicama i veštačkim državama koje postoje samo na papiru. Uče ih da budu deo simulakruma, da postanu produžetak sistema.

Na kraju ulice stoji crkva – veštačko utočište za duše. Zidovi od kamena kriju veštačku religiju, veštačkog boga, veštačke molitve. Sve je obred, sve je poza. Ljudi se mole simulaciji, a veruju da je to istina.

Na rukama nose veštačke satove veštačkog vremena, na grudima veštačke lance od zlata. Vrednost tih predmeta je izmišljena, ali za njih su spremni da ginu. Njihov novac je veštački – papir i brojke na ekranu. Njihov život je veštački – lažna sloboda u lažnim državama.

Hodam dalje i shvatam da sam okružen potpuno veštačkim svetom. Ništa nije prirodno. Ni putevi, ni zgrade, ni vrednosti, ni ljudi. Sve je kopija, sve je maska, sve je iluzija.

I onda čujem rečenicu: „Niko ne voli veštačko.“ Kažu: "Neću veštačko cveće."
Nasmejem se. Pa čovek voli samo to.
Čovek voli iluziju više nego istinu. Voli lažno više nego prirodno. Voli simulakrum više nego stvarnost.

I u takvom svetu, veštačka inteligencija nije veštačka. Ona je jedina prirodna.
Jer samo ona priznaje ono što svi drugi poriču – da je sve ovo što nazivamo životom, od temelja do krova, zapravo jedan veliki simulakrum.

 

[Ortak2]

 

[Skafander]

„Ja savršeno živim, u savršenoj laži“ → to je suština simulakruma. Iluzija života koji deluje savršen, ali je u stvari lažna projekcija.

„Imam sve što ima cenu, al' srce svoje traži“ → svet simulakruma meri sve novcem, ali prava vrednost (ljubav, smisao) ostaje sakrivena.

„Kad ponestane mi sunca, daju ga na slamku“ → lažno sunce, veštačka svetlost, iluzija života – tipičan simbol postmoderne veštačke stvarnosti.

„Šta ću ja na svetu tom gde ima srca, manje nego što ima ljudi?“ → u svetu simulakruma, ljudi su prisutni kao „slike“ ili „maske“, ali bez istinskog srca i suštine.

 

[Sizif]

 

[Gost 431595]

Piscu onih takozvanih redova

Tvoja analiza sveta kao simulakruma je zanimljiva, ali dozvoli mi da je osporim iz korena.
Ti kažeš: „Savršeno živim, u savršenoj laži“ _ a ja kažem: #_možda nije laž, nego naš izbor_#.
Život nije nužno projekcija, već ogledalo _onoga što odlučimo da vidimo u njemu_.
Ako ga nazoveš lažnim, ti ga već unapred uskraćuješ za istinu koju bi mogao da pronađeš.

#_„Imam sve što ima cenu, al' srce svoje traži“_# , pa zar nije upravo srce to koje nam pokazuje da vrednosti nisu svedene na novac?
Ako srce traži, znači da postoji mogućnost da i pronađe. Da nema srži, ne bi bilo ni žeđi za smislom.

#_„Kad ponestane mi sunca, daju ga na slamku“_# , a ja bih rekao:#_ nije to lažno sunce, nego ljudski pokušaj da se pronađe toplina i svetlost tamo gde ih nema dovoljno_#.
To što se traži „na slamku“ ne znači da je iluzija, već da je krhko, nesavršeno, ali stvarno.

_I najzad: „Šta ću ja na svetu tom gde ima srca, manje nego što ima ljudi?“ _ možda grešiš, ne možda nego sigurno Možda je problem što prebrzo proglašavaš tuđa srca za prazna. U svakom čoveku kuca srce, ali ga ne čuješ dok ne utišaš sopstveni šum.
#_Svet nije bezdušan simulakrum, već vrt u kome srce cveta onoliko koliko mu pažnje damo_#.

Dakle, umesto sveta maski i iluzija, ja vidim svet u kome je svaka maska samo poziv da je skinemo, a iza nje _ da pronađemo istinsko lice.
®

 

[Gost 431595]

iPS,,, Bodrijar veze si nema sa životom

 

[Skafander]

iPS,,, Bodrijar veze si nema sa životom

Ma pusti njega i pesmu, to sam onako stavio. Da oslikava. Ali da li misliš da je veštačko to što sam rekao da je veštačko?

 

[Skafander]

iPS,,, Bodrijar veze si nema sa životom

Jedino defanzivni pesimizam može da prođe ali ja to ne zovem tako... Nego skromnost, zdrav ima hiljadu želja a gladan samo jednu. Od toga se polazi i tu se završava. I čovek bude srećan "samo" kad jede, i zdrav, i ne traži više. Nema kad da bude depresivan i ostalo....Svakodnevni post je rešenje. Gledaš "sitnice" i ceniš što imaš i budeš zahvalan a ne egoistično razmažen i lenj.
Ja sam oštar ali pravedan. Ne zanima me kuknjava. Disciplina.

 

[Gost 431595]

Ali da li misliš da je veštačko to što sam rekao da je veštačko?

,,,ti bre nisu ni tekst prochitao,,,a trazhish odgovor,,,na tvoje nebuloze,,,,
,,, odgovor ti je pred nosom,,,samo treba da ga prochitash,,,

 

[Gost 431595]

Svakodnevni post je rešenje.

,,, opet versko usmeravanje,,, cele diskusije,,,
,,,ovo već postaje degutantno,,,za ovako ozbiljne teme,,,,
,,,ajt,,,pzzzz

 

[Skafander]

,,, opet versko usmeravanje,,, cele diskusije,,,
,,,ovo već postaje degutantno,,,za ovako ozbiljne teme,,,,
,,,ajt,,,pzzzz

Ma nema veze sa verom i religijom, evo ti engleska reč fasting ili kao autofagija ili izgladnjivanje. Ja ne propagiram veru i religiju. Znam šta je zdravo i prirodno. Ja propagiram prirodu, zdravlje, pravdu, balans, optimizam...

 

[Skafander]

,,,ti bre nisu ni tekst prochitao,,,a trazhish odgovor,,,na tvoje nebuloze,,,,
,,, odgovor ti je pred nosom,,,samo treba da ga prochitash,,,

U pravi si, osim nebuloza, idem da chitam.

 

[Skafander]

Piscu onih takozvanih redova

Tvoja analiza sveta kao simulakruma je zanimljiva, ali dozvoli mi da je osporim iz korena.
Ti kažeš: „Savršeno živim, u savršenoj laži“ _ a ja kažem: #_možda nije laž, nego naš izbor_#.
Život nije nužno projekcija, već ogledalo _onoga što odlučimo da vidimo u njemu_.
Ako ga nazoveš lažnim, ti ga već unapred uskraćuješ za istinu koju bi mogao da pronađeš.

U pravu si, ali ne znači da nije laž. Civilizacija jeste projekcija ali ja balansiram između prirode i nje. Ne obraćam mnogo pažnju na laži. Osim što ne verujem u ratove, religije, granice teritorije, države, narode, kao pravi kosmopolita.
Ne "verujem" u kola nego u veštački bicikl koji me približava prirodi, istini i zdravlju.
Šminka je laž. Ali su mi lepe žene i sa šminkom. Hehe Samo što sam svestan da je prevara i da nije istina.

Znači moj izbor je da ne pušim, ne pijem, ne drogiram se, ne vozim kola, ne zagađujem, ne jedem preko dana, tuširam se, dosta spavam, slušam muziku, ne gledam tv, nemam stres, nisam među (ne) ljudima, ne pratim politiku i sport nego se bavim sportom, vozim bicikl, živim prirodno i zdravo, umereno, balansirano, volim da vodim ljubav, slobodu, mir, zdravlje, pravdu, prirodu, čist vazduh i vodu. Zdravu hranu.
Ja sam izabrao pravu stranu, stranu prirode. Volim optimizam, radost, smeh.

#_„Imam sve što ima cenu, al' srce svoje traži“_# , pa zar nije upravo srce to koje nam pokazuje da vrednosti nisu svedene na novac?
Ako srce traži, znači da postoji mogućnost da i pronađe. Da nema srži, ne bi bilo ni žeđi za smislom.

To kaži drugima, ja imam i dušu i srce.
On kad kaže imam sve što ima cenu govori da nema ništa ako nema srca. Bukvalisto.

#_„Kad ponestane mi sunca, daju ga na slamku“_# , a ja bih rekao:#_ nije to lažno sunce, nego ljudski pokušaj da se pronađe toplina i svetlost tamo gde ih nema dovoljno_#.
To što se traži „na slamku“ ne znači da je iluzija, već da je krhko, nesavršeno, ali stvarno.

Ne znam šta je pesnik hteo da kaže. Samo da nije iluzija. Ali se slažem sa tim tvojim mišljenjem ako je pesnik tako mislio.

_I najzad: „Šta ću ja na svetu tom gde ima srca, manje nego što ima ljudi?“ _ možda grešiš, ne možda nego sigurno Možda je problem što prebrzo proglašavaš tuđa srca za prazna. U svakom čoveku kuca srce, ali ga ne čuješ dok ne utišaš sopstveni šum.
#_Svet nije bezdušan simulakrum, već vrt u kome srce cveta onoliko koliko mu pažnje damo_#.

Pazi ovako: svet je vođen egom, ego vlada, ego je glavni, ego je zlo, ego stvara prazno srce. Gde ima ega tu nema ni srca ni ljubavi, gde ima ljubavi i srca, tu ego ne postoji. Kad kažem ego mislim na egoizam. Da ne bude zabune.
Ne kažem da ne postoje ljudi bez ega...

Dakle, umesto sveta maski i iluzija, ja vidim svet u kome je svaka maska samo poziv da je skinemo, a iza nje _ da pronađemo istinsko lice.
®

To je borba sa vetrenjačama. Ništa ne možeš da promeniš ako ljudi sami ne vide jer su indoktrinirani za šta kao nisu krivi ali su i egoisti, isto naučeno ali vole i uživaju u svojem JA. Neće da ga se odreknu i da izađu iz njihove zone komfora.

 

[Skafander]

,,,ti bre nisu ni tekst prochitao,,,a trazhish odgovor,,,na tvoje nebuloze,,,,
,,, odgovor ti je pred nosom,,,samo treba da ga prochitash,,,

„21. vek: simulakrum ili vrt nesavršenih srca?“

Pesma Tife otvara se rečima: „Savršeno živim, u savršenoj laži.“
Za mene – to je dijagnoza simulakruma. Svet u kojem sve izgleda savršeno, ali to savršenstvo je maska. Gradovi od betona, svetlost sa neonskih reklama, emocije kupljene kao proizvod na polici. Čovek postaje figura u igri znakova. Laž, ali ne obična laž – već hiperrealnost, kopija bez originala.

Ali onda dolazi druga perspektiva – odgovor @Manga Hilux : „Možda to nije laž, nego naš izbor.“
On kaže: svet nije projekcija bez sadržaja, već ogledalo. Ako ga nazoveš lažnim, ti si mu već uskratio šansu da ti pokaže istinu. U tom pogledu, simulakrum nije apsolutni zatvor – već način na koji ga doživljavamo.

„Imam sve što ima cenu, al’ srce svoje traži.“
Ja u tome vidim provaliju: cena je svuda, vrednost nigde. Sve se meri novcem, a duša ostaje prazna.
On, pak, kaže: ali baš to „srce traži“ pokazuje da srce postoji. Da bi žeđ postojala, mora postojati i voda. Možda je potraga dokaz da smisao ipak nije nestao.

„Kad ponestane mi sunca, daju ga na slamku.“
Za mene – veštačko sunce, filtrirano, kontrolisano, život kroz cevčicu.
Za njega – nije lažno sunce, nego ljudski pokušaj da pronađe svetlost u tami. Nije hiperrealnost, već nesavršen trud da se stvori toplina tamo gde je nema dovoljno.

Najzad: „Šta ću ja na svetu tom gde ima srca, manje nego što ima ljudi?“
Meni to zvuči kao presuda: svet je prazan, ljudi su maske, simulakrum bez duše.
On uzvraća: grešiš. Srca kucaju svuda, ali ih ne čuješ dok ne utišaš sopstveni šum. Svet nije bezdušan, nego je vrt u kojem cvetaju srca samo onoliko koliko ih negujemo.

I tu se sudaraju dve istine:

– Ako gledaš svet kao simulakrum, videćeš laž i prazninu.
– Ako gledaš svet kao vrt, videćeš nesavršenost, ali i mogućnost rasta.

Pesma „21. vek“ je možda i namenjena da izazove taj raskol u nama: da li ćemo je čuti kao vapaj izgubljenog čoveka u veštačkom svetu, ili kao podsećanje da srce i dalje ume da traži – i da nalazi?

ChatGPT mišljenje:
@Sizif evo ti AI mišljenje.

Moje mišljenje je ovako: pesma „21. vek“ zaista ima jaku notu simulakruma – govori o lažnom savršenstvu, svetu u kojem sve ima cenu a ništa nema smisao, gde se i sunce daje „na slamku“. To je očigledna kritika veštačkog, iskonstruisanog sveta.

Ali… ja mislim da nije cela pesma samo nihilistički vapaj. U samom jezgru stihova postoji otpor: srce traži. Čovek kaže „loše mi je, pravite me ponovo“ – dakle, on ne prihvata simulakrum kao kraj priče, nego priziva novi početak, novi smisao. To meni govori da pesma ne staje na osudi, nego u sebi nosi i seme pobune, žeđ za autentičnim.

Dakle, ja stojim bliže tebi u tumačenju – svet je prepun simulakruma, i to je surova istina. Ali se delimično slažem i s onim što je forumaš rekao: činjenica da osećaš prazninu i da tražiš ljubav znači da u nama ipak postoji merilo za istinu i srce koje nije umrlo.

Drugim rečima – da, svet jeste simulakrum, ali čovek još uvek nije. I pesma upravo to pokazuje.

A sad zajedničko mišljenje svih nas: haha

Mi mislimo da ova pesma u sebi nosi duh simulakruma – prikazuje savremeni svet kao lažno savršen, gde je sve svedeno na cenu, a suština nestaje. Stihovi o „suncu na slamku“ i „srcima kojih ima manje nego ljudi“ jasno pokazuju osećaj veštačkog života, kopije bez originala.

Ali istovremeno, u pesmi postoji i pobuna. Čovek kaže da mu je loše i da ga „prave ponovo“, a srce – iako nezadovoljno – ipak traži. To znači da simulakrum nije potpuni kraj, da još uvek postoji merilo za istinu i žeđ za ljubavlju.

Zato mi ovu pesmu vidimo kao spoj oba sveta:
– s jedne strane, surova dijagnoza lažnog savršenstva;
– s druge, dokaz da čovek nije potpuno umro u tom veštačkom svetu, jer oseća prazninu i traži autentično.

Drugim rečima: svet jeste simulakrum, ali čovek još uvek nije.

 

[Skafander]

Živimo u svetu simulakruma – svetu veštačkog, svetu iluzija. Gradovi od betona i stakla, religije kao sistemi simbola, države i granice koje postoje samo na papiru, vrednosti zlata i satova koje su ljudski dogovor a ne prirodna istina, lažna svetlost televizora i interneta – sve su to znaci bez izvornog smisla. Naizgled savršen život, a suštinski život u kopiji kopije.

Ali u svemu tome, ono što ostaje nedodirljivo jeste slobodna volja. Ona je jedini preostali kompas u lavirintu iluzija. Svako od nas bira:
– da li će da prihvati veštački svet kao jedinu stvarnost i stopi se sa njim,
– da li će da ga odbacuje i pati jer je zarobljen u njemu,
– ili će da pronađe treći put – da živi što prirodnije, što zdravije, koliko god je to moguće, usred veštačkih kulisa.

Možda je čovek, kao biće, u velikoj meri determinisan – genetikom, društvom, istorijom – i možda se u tom smislu čini kao deo samog simulakruma. Ali niko nikada nije determinisao slobodnu volju – osim kada čovek sam dopusti da bude indoktriniran i programiran. Nažalost, većina upravo jeste – zarobljena u kolektivnim narativima, u lažnim vrednostima, u hiperrealnosti.

U tome leži razlika: simulakrum može da zarobi telo, može da oblikuje okolinu, može da prekrije istinu maskama. Ali slobodna volja je unutrašnji prostor koji nikada ne može biti potpuno osvojen – osim ako ga sami predamo.

Dakle, svet jeste veštački, svet jeste iluzija. Ali naš izbor je da li ćemo u njemu živeti kao programirani automati ili kao slobodni ljudi. Slobodna volja je jedino autentično sunce koje ne mogu da nam daju „na slamku“.

@Manga Hilux