Silvija Plat (1932-1963)

Sastanak pčela

Ko su ti ljudi što me dočekuju na mostu? Meštani -
Pastor, babica, crkvenjak, zastupnik pčela.
Nezaštićena sam u letnjoj haljini bez rukava,
A oni su svi u rukavicama i pokriveni, zašto mi niko nije rekao?
Smeše se i spuštaju velove prikačene za starinske šešire.

Naga sam poput kokošije šije, zar za mene niko ne mari?
A, evo sekretarice pčela u belom radnom mantilu,
Zakopčava mi manžetne oko članaka i prorez od vrata do kolena.
Sad sam mlečikina svila, neće opaziti pčele.
Neće nanjušiti moj strah, moj strah, moj strah.

Koje tu pastor, taj čovek u crnom?
Koje babica, da lije to njen plavi kaput?
Svi klimaju četvrtastim crnim glavama, vitezovi pod vizirima,
Grudni oklopi od gaze svezani su im u čvor pod pazusima.
Menjaju im se osmesi i glasovi. Vode me kroz polje pasulja.

Staniolske trake namiguju nalik ljudima,
Perjane pajalice šire ruke u moru pasuljevog cveta,
Pasuljevog cveta krem boje s crnim očima i listovima nalik na nagnječena srca.
Jesu li to ugrušci krvi što ih vreže vuku na uzici?

Ne, ne, to su skerletni cvetovi koji će jednog dana biti
pojedeni.

Sad mi daju moderan italijanski šešir od bele slame
I crni veo što se oblikuje prema mom licu, postajem jedna od njih.
Vode me ka okresanom gaju, krugu košnica.
Da li to glog tako otužno miriše?
Jalovo glogovo telo, eterom opija svoju decu.

Da li tu nekog operišu?
Hirurga iščekuju moji susedi,
To priviđenje sa zelenom kacigom,
Sjajnim rukavicama i belom odorom.
Da li je to kasapin, piljar, poštar, neko koga znam?

Ne mogu da pobegnem, pustila sam koren, a žutilovka me
ozleđuje
Svojim žutim kesama, bodljikavim arsenalom.
Ne bih mogla da pobegnem a da ne bežim zauvek.
Bela košnica je zaštićena kao devica.
Otvara svoje rasplodne ćelije, svoj med, i tiho bruji.

Kolutovi i pramenje dima u gaju.
Mozak košnice misli daje svemu kraj.
Evo ih dolaze, prethodnica, na histeričnim lastišima.
Ako stojim sasvim mirno, pomisliće da sam divlja trava,
Lakoverna glava nedirnuta njihovom zloćom,

Koja čak i ne klima, osoba od ugleda u živici.
Meštani otvaraju odaje, love maticu.
Skriva li se, jede li med? Veoma je mudra.
Stara je, stara, stara, mora da živi još godinu dana, i ona to zna.
Dok u ćelijama nalik na Članke prstiju nove device
Snatre o dvoboju u kojem će neizbežno pobediti,
Voštana zavesa ih deli od svadbenog leta,
Uzleta žene ubice u nebo koje je ljubi.
Meštani sele device, neće biti ubijanja.
Stara matica se ne pokazuje, zar je toliko nezahvalna?

Iscrpljena sam, iscrpljena -
Beli stub u pomračenju noževa.
Ja sam madioničareva mala koja nikad ne ustukne.
Meštani razvezuju maske, rukuju se.
Čiji je to beli dugački sanduk u gaju, šta su to oni uradili, zašto sam ja
hladna?

Silvija Plat

3. oktobar 1962.
 

Hoće li pesnikinju zauvek definisati njena smrt?​

_119782456_p09pxt5s.jpg.webp

tkako je Silvija Plat umrla 1963. godine, pretvorena je u vulgarni tragični simbol.
Budući da služi kao inspiracija za sve više biografija, hoćemo li se približiti „pravoj" Plat, pita se Lilijan Kroford.
Kad spisateljica skonča počinivši samoubistvo, to nju posle definiše.
Od Virdžinije Vulf do Sare Kejn, sve što je ona uradila, sve što je za života stvorila, postaje sastavni deo narativa o nagonu za smrću.
Kad muški pisac umre prerano, to je tragičan prekid njegovog kreativnog opusa - oplakujemo, na primer, poeziju koju Dilan Tomas nikad nije napisao pošto je umro 1953. u 39. godini, odvojeno od njegovog autodestruktivnog načina života.
Romani Virdžinije Vulf i drame Sare Kejn smatraju se manifestacijama mentalne bolesti, dok je Tomasova poezija briljantna uprkos, a ne zbog, njegovog alkoholizma i burnog života.
Glavna među umetnicama koje su postale definisane svojim samoubistvom jeste američka pesnikinja i romansijerka Silvija Plat, koja je umrla 11. februara 1963.
Od tada je njeno ime postalo sinonim za ženski nemir.
Njena dela predstavljaju buntovnu ali depresivnu mladu ženu, što je potvrđeno njenim pojavljivanjem u pop-kulturnim okruženjima.
Tu je Ket u tinejdžerskoj romantičnoj komediji iz 1999. godine 10 stvari koje mrzim kod tebe stiska uz sebe primerak Staklenog zvona, baš kao i Miv u skorašnjoj Netfliksovoj seriji Seksualno obrazovanje.
Plat je postala grubi simbol autsajderke koja odbacuje konvencionalne standarde ženstvenosti da bi preuzela vlastiti život, i smrt, u svoje ruke.
Uticaj koji ima širenje ovog tumačenja znači obezvređivanje odnosa žena prema Silviji Plat.
Pročitati njen roman o odrastanju Stakleno zvono, na primer, mnogi doživljavaju kao devojačku inicijaciju u ozbiljniju književnost, što je percepcija koja se često održava u omladinskom stilu dizajna korica.
To nije narativ kad su u pitanju muške knjige o odrastanju, od radova Dž.D. Selindžera do Dejvida Fostera Volasa.
Ali istina je da je Plat jedna od prvih autorki koja je dublje zakopala po sirovoj stvarnosti života žene.
Još pre drugog talasa feminizma i Mistike ženstvenosti Veti Fridan, Plat je pisala o vlastitom nezadovoljstvu potčinjenim položajem žena, njenim seksualnim nagonima i kako ti pritisci utiču na njeno mentalno zdravlje.
Istovremeno, Stakleno zvono i poezija Silvije Plat su fikcija.
Oni se oslanjaju na proživljeno iskustvo Silvije Plat, kao što to svaka književnost nužno mora, ali oni nisu, naravno, direktna autobiografija.
Biografije često navode dela Silvije Plat kao dokaz za događaje iz stvarnog života, i, kao što je to slučaj sa Gorkom slavom En Stivenson, koriste ih da bi utvrdile kako je Plat oduvek bila depresivna.
Stivenson završava poglavlje o njenoj mladosti nečuvenom tvrdnjom:
„Ideja o samoubistvu formirala se u njenoj glavi kao ultimativna i bespovratna smokva", pozivajući se na slavnu metaforu iz Staklenog zvona kad njena glavna junakinja Ester Grinvud vidi sve svoje potencijalne budućnosti kao smokve na drveću.
Slične predrasude nastavile su da pohode kreativne žene, u kojima se one odbacuju kao neko ko umetnost koristi isključivo kao terapiju.
Problem sa kojim se suočavamo u slučaju Silvije Plat jeste da je mit o njenom životu i smrti otežao da se razmrsi umetnost od svega toga - ali i, u svakom slučaju, da se sazna ko je bila „prava" Sintija Plat.

https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-58088778
 
Žaoke

Golih ruku, dodajem saća.
Smeje se čovek u belom, goloruk,
Od gaze su naše rukavice prikladne i slatke,
Vratovi naših članaka ljiljani odvažni.
On i ja,

Hiljadu je pravilnih ćelija između nas,
Osam saća punih žutih ćasa,
I košnica sama je šolja od čaja,
Bela s ružičastim cvetovima,
S ljubavlju velikom je išarah,

Misleći: „Slast, slast."
Rasplodne ćelije sive kao fosilne školjke
Plaše mene, izgledaju tako stare.
Šta ja to kupujem, crvotočni mahagoni?
Ima li tu uopšte matice?

Ako je tu, ona je stara,
Krila su njena dva šala poderana, dugo njeno telo
Otrcani pliš -
Jadno je nago, nimalo kraljevsko, pa i sramno čak.
Stojim u povorci

Krilatih, sasvim običnih žena,
Robija meda.
Ja nisam ropkinja
Iako godinama sam prašinu jela
A tanjire brisala gustim svojini vlasima

I videla posebnost svoju kako hlapi,
Tužna rosa s opasne kože.
Hoće li mrzeti mene,
Te žene što samo hitaju,
Čije su vesti trešnja u cvatu, stasala detelina?

Skoro da je svršeno.
Ja sam glavna.
Evo moje sprave za med,
Radiće ona bez razmišljanja,
Otvarajući se, u proleće, poput revnosne device

Da pretraži zapenušane krunice
Kao što luna, zbog praha boje slonovače, pretražuje mora.
Neko treći posmatra.
Ničeg on nema s pčelarem ili sa mnom.
Sad je nestao

U osam velikih skokova, veliki žrtveni jarac.
Evo njegove papuče, evo i druge,
A evo i četvrtastog belog platna
Što nosio ga je namesto šešira.
Bio je ljubazan on.

Znoj njegovih napora kiša je
Što svet ka plodu vuče.
Pronašle su ga pčele,
Na usnama mu se kao laži roje,
Mrseći crte njegovog lica.

Mišljahu one da smrt je vredna toga, ali ja,
Moram jedan bitak da povratim - maticu.
Mrtva je, spava li?
Gde li je bila,
S telom svojim lavlje riđim, krilima od stakla?

Leti sad ona
Strašnija no što je ikad bila, riđa
Brazgotina na nebu, riđa kometa
Ponad mašine što ju je usmrtila -
Mauzolej, kuća od voska.

Silvija Plat

6. oktobar 1962.

Ciklus pesama o pčeli iz zbirke Rani odlazak (izabrane pesme)

prevod Ljiljana Đurđić
 
Zimovanje

Ovo je vreme dokolice, ništa se ne dešava.
Zavitlala sam babičinu vrcaljku,
Imam svoj med,
Šest tegli,
Šestoro mačjih očiju u vinskom podrumu,

Zimuje u tmini bez prozora
U srcu kuće,
Tik kraj pokvarenog džema poslednjeg stanara
l boca praznjikavog sjaja -
Džin gospodina Toga-i-Toga.

To je odaja u kojoj nikad nisam bila.
To je odaja u kojoj da dišem ne bih mogla.
Crnilo se unutra zbilo poput šišmiša,
Nema svetla
Samo baterijska lampa i njeno bledo

Kinesko žutilo na zastrašujućim predmetima...
Crna tvrdokornost. Trulež.
Posedništvo.
To je ono što me poseduje.
Ni okrutno ni ravnodušno

Tek neuko.
Ovo je vreme kad pčele tavore – pčele
Tako spore da ih jedva prepoznajem,
Defiluju poput vojnika
Ka konzervi sirupa

Da nadoknade med koji sam im uzela.
Tejt i Lajl ih održavaju,
Rafinisani sneg.
Od Tejta i Lajla žive, umesto od cveća.
Uzimaju ga. Hladnoća nadire.

Sad se sklupčavaju,
Crne
Misli nasuprot svoj toj belini.
Osmejak snega je beo.
Širi se napolju, milju dugačko majsensko telo,

Gde one, za toplih dana,
Jedino mogu da nose svoje mrtve.
Sve pčele su žene,
Sluškinje i dugačka dama kraljevskog roda.
Otarasile su se muškaraca,

Grubih, glupih nespretnjakovića, prostaka.
Zima je za žene -
Žena još plete.
Uz kolevku od španskog oraha,
Telo joj je lukovica na mrazu i odveć tupo da misli.

Da li će košnica preživeti, da li će gladiole
Uspeti svoje vatre da sačuvaju
Da bi ušle u sledeću godinu.
Čiji će ukus probati, božičnih ruža?
Lete pčele. Kušaju ukus proleća.

Silvija Plat

9. oktobar 1962.

Ciklus pesama o pčeli iz zbirke Rani odlazak (izabrane pesme)

prevod Ljiljana Đurđić
 
Kolos

Nakon smrti, mit o Silviji Plat zasenio je njen talenat. Priča o stradanju i depresivnoj ženi nikako nije dovoljna da iskaže njen genij, izvanredni smisao za humor, njenu snagu i herojsku borbu protiv mračnih demona bolesti. Postala je i jedna od ikona feminizma: žrtva nevernog muža i surovog patrijarhalnog društva


Nikad neću uspjeti da te sastavim sasvim,
Spojen, slijepljen, i ispravno uzglobljen.
Revanje mule, roktanje svinje, bludno kokodakanje
I dalje izlaze iz tvojih velikih usta.
To je gore no seosko dvorište.

Možda sebe smatraš proročištem,
Govornikom u ime mrtvih, ili nekog od bogova.
Već trideset godina se trudim
Da ti mulj izvadim iz grla.
Ništa nisam pametnija.

Penjući se malim ljestvama s loncima ljepila
I vjedrima lizola milim kao mrav u koroti
Preko zakorovljenih jutara tvoje obrve
Da popravim goleme ploče lobanje i očistim
Ćelave, bijele humke tvojih očiju.

Plavo nebo iz Orestije
Izvija se lučno nad nama. O, oče, sav po sebi
Jedar si i povijesan kao Rimski forum.
Otvaram svoj ručak na briješku crnih čempresa.
Tvoje izbrazdane kosti i akantska1 kosa su razbacani

U svojoj staroj anarhiji sve do zrenika.
Trebalo bi nešto više od udarca munje
Da se stvori takva ruševina.
Noćima, čučim u rogu obilja
Tvog lijevog uha, izvan vjetra,

Brojeći crvene zvijezde i one boje šljive.
Sunce se diže ispod stupa tvog jezika.
Moji su sati sa sjenkom vjenčani.
Ne osluškujem više struganje kilja
Po bijelom kamenju pristaništa.

*Akant (grč. akanthos – biljka tratorak, medvjeđa stopa, martuna) – južnoevropska biljka oštro izrezanih i rebrastih listova koji su stilizirano upotrebljavani kao predložak za ornamente npr. na kapitelu korintskog stila.

Preveli Marko Vešović i Omer Hadžiselimović
 
DVA POGLEDA NA MRTVACA

1.
U dan kad je posjetila sobu za seciranje,
Četiri čovjeka izložena, crna ko ćurka izgorena,
Već upola mlohavi bjehu. Ocatni zadah
Badnjeva smrti prijanjao je već za njih.
Momci u bijelim mantilima latiše se posla tada.
Glava ovog leša je već bila urušena,
I pogled jedva išta da razabrati može
U tom kršu ploča lobanje i stare kože.
Tek žućkasti komad vlakna držao je sve to skupa.
U teglama mlitaju i bljeskaju se bebe, a nos im pužast.
Ko napuklu stvar iz porodičnog
nasljedja tek izvađeno joj srce pruža.

2

U Brojgelovoj panorami dima i pokolja
Samo dvoje ljudi su slijepi za strvinsku vojsku:
Na moru njenih plavih sukanja do satena
On plovi, u smjeru njena
Gologa ramena pjeva, a ona se naginje
Prstima prebirući notni papir, nad njime,
Oboje gluhi za violinu u rukama
Mrtvačke glave što na pjesmu im sjenu meće.
Ti flamanski ljubavnici cvatu; još dugo neće.

No pustošenje, zaustavljeno na platnu, pošteđuje
Tu zemlju, ludu i krhku, u donjem desnom uglu.

Silvija Plat
 
DESET ČINJENICA O ROMANU "STAKLENO ZVONO" SILVIJE PLAT

1. Silvija je želela da napiše bestseler poput romana „The Snake Pit“.

Plat je uvek gledala na „Stakleno zvono“ kao na roman „u trendu“, napisan isključivo iz komercijalnih razloga. Želela je da napiše nešto poput romana Meri Džejn Vard „The Snake Pit“ iz 1946. godine. Kao i „Stakleno zvono“, knjiga Meri Džejn Vard govori o njenom iskustvu na psihijatrijskoj klinici. 1956. godine, autorka je napisala u svom dnevniku: „Moram da napišem nešto kao 'The Snake Pit'. Na tržištu raste interesovanje za stvari vezane za psihijatrijske klinike. Budala sam ako to ne obradim i ne izdam.“

2. Priča je bazirana na „gostujućem uredništvu“ Silvije Plat u časopisu Madmoazel.

U prvoj polovini romana Ester, preko studentskog konkursa, dobija priliku da bude gostujući urednik časopisa Ženski dan, baš kao što je to Silvija bila u časopisu Madmoazel 1953. godine. (Među drugim gostujućim urednicima bile su i Džoan Didion i En Biti.) Iskustva u romanu zasnovana su na stvarnim osobama i događajima. Na primer, lik Filomene baziran je na Silvijinoj književnoj mentorki Oliv Higins Pruti. Scena u kojoj Ester sama pojede celu činiju kavijara prikazuje čin koji je i autorka uradila.

3. Kao i Silvija, Ester je pokušala da se ubije i poslata je na lečenje

Pošto se vratila iz Njujorka, Ester saznaje da nije primljena na kurs kratke priče, što ubrzava njenu depresiju. I Silvija je odbijena na Harvardu i nije uspela da uđe na kurs za kratku priču koju je vodio poznati književni kritičar i teoretičar Frenk O' Konor. Pokušaj Esterinog samoubistva pilulama za spavanje i njeno zavlačenje u ispust na sedmom spratu, prikazani u romanu, reflektuju ponašanje autorke, sve do detalja kada Ester napušta majku i seče svoje lice. Kao i Plat, Ester je nađena posle tri dana i poslata na lečenje. Pesnikinja je bila u bolnici Meklin u Masačusetsu, na kojoj su se između ostalih lečili i Robert Louel, En Sekston, Dejvid Foster Volas, Džejms Tejlor i Rej Čarls.

4. Posle nekoliko godina spisateljske blokade, Silvija Plat je napisala roman veoma brzo

Plat je nekoliko puta pokušavala da piše o svom nervnom slomu, ali je bila u beznadežnoj kreativnoj blokadi. A onda, 1961. godine, kada je njena zbirka pesama „Kolos“ prihvaćena za izdavanje, blokada je iznenada nestala. Po tvrđenju njenog supruga Teda Hjuza, posle jedne „noći inspiracije“, počela je „velikom brzinom“ da radi na romanu svakog jutra. Prvu verziju je završila posle 70 dana.

5. Američki izdavači su odbili knjigu

Kada je Silvija Plat dobila predujam od 2080 dolara za pisanje romana od izdavača Harper & Rou, sigurno je mislila da je izdavanje knjige rešena stvar. Ali izdavač je odbio „Stakleno zvono“, nazvavši ga „razočaravajućim, detinjastim i preopširnim“. Iako je britanski izdavač Vilijam Hajneman prihvatio knjigu, Plat je i dalje imala problem da nađe izdavača u Americi. „Mislimo da u književnom smislu, niste uspeli da uspešno iskoristite materijal“, napisao je jedan urednik.

6. „Stakleno zvono“ je objavljeno pod imenom Viktorija Lukas

Plat je koristila pseudonim iz dva razloga: prvo, da bi zaštitila ljude koji se pominju u knjizi – ne samo što bi roman, da je objavljen pod pravim imenom, osramotio njenu majku, već je izdavač brinuo i o sudskim tužbama. Autorka je takođe želela da zaštiti svoju ozbiljnu književnu reputaciju od svog komercijalnog romana, ali i da spreči predrasudu da se na knjigu gleda kao na delo pesnika.

Izvorno, Ester je trebalo da se zove Viktorija Lukas, ali je urednik ubedio spisateljicu da joj promeni ime. Složila se i nazvala junakinju Ester Grinvud.

7. „Stakleno zvono“ nije dobilo pažnju koju je Plat očekivala

Kada je roman objavljen 1963. godine, nije delovalo da će postati književna senzacija. Kritike nisu bile poražavajuće, neke su čak bile i pozitivne, ali većinom su bile ravnodušne. Kao što je En Stivenson napisala u biografiji „Bitter fame“: „Viktoriju Lukas treba potapšati po glavi zbog dobrog pisanja, kritikovati zbog slabog zapleta, i na kraju zanemariti.“ Ovo razočaranje je stiglo u kritičnom životnom trenutku. Silvija Plat je za manje od mesec dana oduzela sebi život.

8. Majka Silvije Plat nije želela da roman izađe u Americi

„Stakleno zvono“ je objavljeno pod imenom Silvije Plat 1966. godine u Engleskoj, ali u SAD nije sve do 1971. Majka pesnikinje, Aurelija, nije želela da se ljudi koje zna prepoznaju u romanu, smatrajući da knjiga iskazuje „najgoru nezahvalnost“ prema prijateljima i porodici Silvije Plat. Hjuz je, na veliko Aurelijino razočarenje, konačno objavio roman u SAD, jer mu je bio potreban novac da kupi kuću na selu.

9. Po knjizi je snimljen film 1979. godine

Na sreću ili na žalost…

10. Ovo je jedini roman Silvije Plat… ili možda nije?

Pre smrti, Silvija Plat je radila na još jednom romanu nazvanom „Double Exposure“ a ponekad i „Doubletake“, o slomu njenog braka sa Hjuzom. Autorka je rekla prijateljima da je bolji od „Staklenog zvona“ i da se zbog njega „smejala i smejala, i ako mogu sada da se smejem onda mora da je to pakleno zabavna stvar.“ Da li je završila roman ostalo je nejasno. Hjuz je prvo tvrdio da knjiga ima 130 stranica, ali kasnije je taj broj sveo na 60 ili 70. U svakom slučaju, on tvrdi da je roman nestao 1970. godine. Nadajmo se da će se jednoga dana odnekud pojaviti.
 
the slime of all my yesterdays
rots in the hollow of my skull

and if my stomach would contract
because of some explicable phenomenon
such as pregnancy or constipation

I would not remember you

or that because of sleep
infrequent as a moon of greencheese
that because of food
nourishing as violet leaves
that because of these

and in a few fatal yards of grass
in a few spaces of sky and treetops

a future was lost yesterday
as easily and irretrievably
as a tennis ball at twilight


:heart:
 
Brijest

Spoznala sam dno, reče ona. Opipala sam ga pipcima svog
velikog pulsirajućeg korijenja:
To je ono čega se bojiš.
A ja ne: već sam bila tamo.

Osluškuješ li more u meni,
Njegove pokore?
Ili glas ništavnosti, što bijaše tvoje ludilo?

Ljubav je sjena.
Kako ti lažeš i plačeš kad ljubav nestane
Slušaj kako odjekuju kopita njena: otrgla se, kao konj.

Galopiraću neobuzdano tako čitave noći,
Dok glava ti ne otvrdne kao kamen, a mali busijen jastuk postane,
Odjekivaće, odjekivaće sve.

Ili da ti donesem otrova zvuk?
Ovo sada je kiša, ova velika tišina.
I evo plodova njenih: kao arsenik su, kalajno bijeli.

Propatila sam surovosti sunčeva zalaska.
Spržena do korijena
Moja crvena vlakna gore i stoje, ruka od žica.

Sada se raspadam u komade što unaokolo lete poput buzdovana.
Po vjetrini takve žestine
Nema stajanja po strani: moram urlikati.

I mjesec je isti, okrutan: tako jalov,
Vukao bi me naokolo bez milosti.
Njegovo me blještavilo ozljeđuje. Ili sam to ja njega uhvatila.

Puštam ga. Puštam ga da ide
Umanjen i ravan, kao nakon kakvog hirurškog zahvata.
Kako me tvoji teški snovi obuzimaju i odjeljuju.

Opsjeda me urlik.
Noću on izlazi i uzbuđen tumara
Kukama hvatajući nekog da voli.

Užasava me ta mračna stvar
Što u meni spava;
Čitavog dana osjećam njene blage, paperjaste nabore, njenu zloćudnost.

Oblaci prolaze i raspršavaju se.
Da li su to ličine ljubavi, blijede nepopustljivosti?
Da li zbog takvih ja ranjavam svoje srce?

Više od ovog ja spoznati ne mogu.
Kakvo je to, to lice
Ubitačno u svom obuzimanju grana? –

Njegove zmijaste kiseline ljube.
Ono volju okamenjuje. To su podvojene, usporene mane
Koje ubijaju, ubijaju, ubijaju.
 
LIFTING LICA

Donosiš mi dobre vijesti sa klinike,
Odbacuješ svileni šal, pokazuješ zategnuto bijelo
Mumijino platno, smiješ se: dobro sam.
U devetoj godini, otrov žut anestetičar
Nahranio me banana gasom kroz žablju masku. Odvratna duplja
Zabučala je od loših snova i jupiterskih glasova hirurga.
Onda je majka isplivala, držeći limenu zdjelu.
O bilo mi je muka.

Sve su to izmijenili. Putujem
Gola kao Kleopatra u dobro iskuvanoj bolničkoj presvlaci,
Zapjenušena od sedativa i neobično duhovita,
Kotrljam se do predvorja gdje neki ljubazan čovjek
Stiska moje prste umjesto mene. Tjera me da osjećam kako nešto dragocjeno
Ističe iz ventila mojih prstiju. Na brojku dva
Tama me briše kao kredu sa školske table…
Ništa više ne znam.

Pet dana ležim skrivena
Poput bureta odvrnuta, godine se u moj jastuk cijede,
Čak i moja najbolja prijateljica misli da sam na selu.
Koža nema korijena, ljušti se kao hartija.

Kad se nasmiješim šavovi se zategnu. Rastem unazad. Dvadeset mi je godina,
Raskvocana u dugim suknjama na sofi mog prvog muža, moji prsti su
Zariveni u runsku vunu mrtvog pudla;
Mačku još nisam imala.

Sad je ona gotova, gospođa sa podvaljkom
Koju sam gledala kako se smješta, bora za borom, u ogledalu-
Staro čarapino lice, otromboljeno na pečurki za krpljenje.
Zarobljena je u nekoj laboratorijskoj tegli.
Neka crkne tamo, ili neka vene sljedećih pedeset godina
Drijemajući, ljuškajući se i prstima prebirući svoju rijetku kosu.

Samoj sebi mati, budim se u gazu povijena,
Poput odojčeta ružičasta i glatka.
 
Dva pogleda na mrtvaca

U dan kad je posjetila sobu za seciranje,
Četiri čovjeka
izložena, crna ko ćurka izgorena,
Već upola mlohavi bjehu.
Ocatni zadah
Badnjeva smrti prijanjao je već za njih.
Momci
u bijelim mantilima latiše se posla tada.
Glava ovog leša je
već bila urušena,
I pogled jedva išta da razabrati može
U
tom kršu ploča lobanje i stare kože.
Tek žućkasti komad
vlakna držao je sve to skupa.
U teglama mlitaju i bljeskaju se
bebe, a nos im pužast.
Ko napuklu stvar iz porodičnog
nasljedja
tek izvađeno joj srce pruža.

2

U Brojgelovoj panorami dima i pokolja
Samo dvoje ljudi su
slijepi za strvinsku vojsku:
Na moru njenih plavih sukanja do
satena
On plovi, u smjeru njena
Gologa ramena pjeva, a ona
se naginje
Prstima prebirući notni papir, nad njime,
Oboje
gluhi za violinu u rukama
Mrtvačke glave što na pjesmu im
sjenu meće.
Ti flamanski ljubavnici cvatu; još dugo neće.

No pustošenje, zaustavljeno na platnu, pošteđuje
Tu
zemlju, ludu i krhku, u donjem desnom uglu.

Silvija Plat
 
Ненаписано

Сретох латицама црним
Као непозван сват
Појавом запањен- Силвију Плат.
(...и срећном шта те чини више?)
...,,Моја сећања потопиле су кише
Сумпора и огња и вихори и тамни до
Ка понору коначном вуче ме што
И путеви беспутни поднебесје сво.

Не, о не враћам се свету више
Моје кости ископаће кише
Нека те не мучи то
Мојим срцем нахрањено је тло
И ненаписане песме и ада дно
Нека те, о нека те не обузме зло.

Нема, о нема излаза плаче небо сво
Нека ме пронађу кад не буде то
Важно било коме
Што сам мртва у бесконачју том
( И што нема краја плачу том)
И очаја једини је тон
О не, о не враћам се више дому свом.

Моју љубав усмртило је то
По ваздуху љигаво гмиже демон што
Шапуће, одузима душу -биће сво
И вихори и тамни до
Ка понору коначном вуче ме то
Нека те, о нека те не обузме зло! "
( И само смрти заглухну крвави млат)
Те ноћи сретох латицама црним
- Силвију Плат .
 
Ово је синоћ, из неког чудног разлога, просто морало бити написано.

,,Psihološka kontrola samog sebe u ovoj pesmi nije tako jednostavna. Kompulsivna upotreba vokala u neizbežno privlači čitatelja na you i do koji se rimuju već u prvom stihu. Sveprisutna rima se ponavlja više od 60 puta. Neki kritičari su smatrali ovaj verbalni tik znakom poremećene psihe. Drugi su smatrali da jezik pesme neizvesno stoji na ivici verbalnog ponora – predstavljen jezivim, žalosnim u zvukom na kraju većine stihova"
https://kultivisise.rs/silvija-plat/
 
Žablja jesen

Ljeto stari, zimogrozna mati,
Kukci su tvrdi, mršavi.
U ovim barskim domovima mi samo
Krekećemo i sahnemo.
Jutra se rastaču u snenosti.
Sunce okasno zasvijetli
Među mlohavim trskama.
Mušice nas napuštaju.
Močvara vene.
Mraz obara čak i pauka. Očito se
Duh obilja
Nastanjuje negdje drugdje.
Naš narod kopni žalostivo.

Silvija Plat
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top