- Poruka
- 388.279
Silueta slika Mihaele Todorović inspirisala je nepoznatog autora da napiše kratku priču
Izađi, pogledaj…
Silueta pored prozora, mirna i čvrsta. Preseca mesečinu koja ga obasjava, precizno, oštro... Zrači izvesnom odlučnom gipkošću, gotovo prkosno, provokativno! Prekrštenih ruku, zabačenih ramena, divlji pramenovi kose koji su se kao talasi spuštali niz kanjon njenih leđa, izvijeni u mostove ženstvenosti... Zabacila je glavu unazad – blago, zaudarajući na ponos i nagoveštaj arogancije. Oči su privučene daljinom, pogled seže i hvata prostor dok tišina odzvanja i ruši zidove. Reklo bi se, sudi nekome, nečemu... Možda svima i svemu...
Sada se vrati...
A šta ako je jedina konstanta u tebi, tako nepokretnoj, nemir? Šta ako ste u stanju anksioznosti koje zamrzava pokrete vašeg tela? Šta ako su te oči očajni tragači koji iz daljine gube bitku, koji vape za odgovorima, a ne nalazeći ih, kao rikošet se besno vraćaju u sopstvene dubine, i tamo traže iskre i traže... kako možeš naći nešto što ne znaš?! A šta ako zabačena glava odaje slabost, iskazuje molitvu višoj sili, kao vernik koji kleči u crkvi? Neko kleči u duši istinitije, odanije, predanije pred Bogom na nebu i u sebi... A šta ako vičete u tišini kroz bol i strah a ne glasom? Šta ako ne želiš da te čuju, ne tako, jednostavno previše za ono što osećaš... Ne svima, ne masi. Dostojanstveno. Šta ako se te ruke brane, drže svoj svet, podalje od površine... i teše se, grleći se...
( M. O.)
Izađi, pogledaj…
Silueta pored prozora, mirna i čvrsta. Preseca mesečinu koja ga obasjava, precizno, oštro... Zrači izvesnom odlučnom gipkošću, gotovo prkosno, provokativno! Prekrštenih ruku, zabačenih ramena, divlji pramenovi kose koji su se kao talasi spuštali niz kanjon njenih leđa, izvijeni u mostove ženstvenosti... Zabacila je glavu unazad – blago, zaudarajući na ponos i nagoveštaj arogancije. Oči su privučene daljinom, pogled seže i hvata prostor dok tišina odzvanja i ruši zidove. Reklo bi se, sudi nekome, nečemu... Možda svima i svemu...
Sada se vrati...
A šta ako je jedina konstanta u tebi, tako nepokretnoj, nemir? Šta ako ste u stanju anksioznosti koje zamrzava pokrete vašeg tela? Šta ako su te oči očajni tragači koji iz daljine gube bitku, koji vape za odgovorima, a ne nalazeći ih, kao rikošet se besno vraćaju u sopstvene dubine, i tamo traže iskre i traže... kako možeš naći nešto što ne znaš?! A šta ako zabačena glava odaje slabost, iskazuje molitvu višoj sili, kao vernik koji kleči u crkvi? Neko kleči u duši istinitije, odanije, predanije pred Bogom na nebu i u sebi... A šta ako vičete u tišini kroz bol i strah a ne glasom? Šta ako ne želiš da te čuju, ne tako, jednostavno previše za ono što osećaš... Ne svima, ne masi. Dostojanstveno. Šta ako se te ruke brane, drže svoj svet, podalje od površine... i teše se, grleći se...
( M. O.)
