- Poruka
- 121
Bilo jako davno, imala sam 11 godina, decembarski sunčan dan, otišli smo grupno da gledamo konšarku ispred susjedne zgrade. Primjetila sam visokog plavokosog dječaka ošišanog na pečurku, kako je već to tada bilo popularno. Igrali su jedan na jedan i dobijao je sve redom. Iz nekog razloga nisam mogla da prestanem da ga gledam. Nakon što je pobjedio dječaka iz ulaza okrenuo se prema meni i uperio prstom: - Ti, sa tobom ću da igram. Iako mi košarka nije bila jača strana, nisam mogla da ga odbijem. Pobjedio me brzo, ali sam ispjela da saznam da ima 13 godina i da se zove Džo. Čudno ime, netipično za naše podneblje. Rekao mi je da sledeće sedmice za Novu Godinu dođem ponovo ispred njegove zgrade i da ćemo da slavimo svi zajedno. Bila sam presrećna, tako mi je prijalo njegovo društvo.
Jedva sam dočekala taj dan, stigli smo kad je već pao mrak i društvo je bilo na okupu. Džo sav veseo prskao je iz plavkaste bočice nekakvu čudnu pjenu koja je izgledala kao snijeg praveći pravu Novogodišnju atmosveru. Imao je ogromnu punu kesu tih bočica, tako da je jedino njegova zgrada imala vještački snijeg. Prvi put sam vidjela te bočice, za mene on je stvarao magiju. Njemu je bilo zanimljivo što se plašim da bacim petardu. Moji mi nisu dozvoljavali da bacam petarde jer to nije za djevojčice i može biti opasno. Jedva me nagovorio da bacim njegovu petardu, i uspjela sam iz prvog pokušaja. - Aaaa bravo! Povikao je i snažno me zagrlio prislonivši svoj obraz na moj. Shvatila sam da sam se zaljubila.
Za Džoa niko nije smio da zna, nisam rekla ni drugarici iz klupe iako sam znala njenu simpatiju. Ljubomorno sam čuvala tu svoju tajnu, maštajući o svakom sledećem susretu. Nisam ga često viđala, ponekada u prolazu, u holu škole, ali uvijek mi se lijepo javio. Bojala sam se da ako sazna da mi se sviđa prestaće da mi se javlja, a već sam planirala da i sledeću Novu Godinu slavimo zajedno. Stigao je i april, nema više sjevera i dani otoplili. Na školskom odmoru ugledala sam Džo prvi put bez jakne. Predamnom je stajala 13-ogodišnja djevojka sa jasno oblikovanim grudim košem. Šta? Džo je djevojčica? Javila sam se na brzaka i utrčala kroz ulazna vrata da sakrijem svoj šok i razočarenje. Naravno brzo sam se oladila.
Da li ste nekada imali sexualnu konfuziju, ne mora da bude samo homoseksualna?
Jedva sam dočekala taj dan, stigli smo kad je već pao mrak i društvo je bilo na okupu. Džo sav veseo prskao je iz plavkaste bočice nekakvu čudnu pjenu koja je izgledala kao snijeg praveći pravu Novogodišnju atmosveru. Imao je ogromnu punu kesu tih bočica, tako da je jedino njegova zgrada imala vještački snijeg. Prvi put sam vidjela te bočice, za mene on je stvarao magiju. Njemu je bilo zanimljivo što se plašim da bacim petardu. Moji mi nisu dozvoljavali da bacam petarde jer to nije za djevojčice i može biti opasno. Jedva me nagovorio da bacim njegovu petardu, i uspjela sam iz prvog pokušaja. - Aaaa bravo! Povikao je i snažno me zagrlio prislonivši svoj obraz na moj. Shvatila sam da sam se zaljubila.
Za Džoa niko nije smio da zna, nisam rekla ni drugarici iz klupe iako sam znala njenu simpatiju. Ljubomorno sam čuvala tu svoju tajnu, maštajući o svakom sledećem susretu. Nisam ga često viđala, ponekada u prolazu, u holu škole, ali uvijek mi se lijepo javio. Bojala sam se da ako sazna da mi se sviđa prestaće da mi se javlja, a već sam planirala da i sledeću Novu Godinu slavimo zajedno. Stigao je i april, nema više sjevera i dani otoplili. Na školskom odmoru ugledala sam Džo prvi put bez jakne. Predamnom je stajala 13-ogodišnja djevojka sa jasno oblikovanim grudim košem. Šta? Džo je djevojčica? Javila sam se na brzaka i utrčala kroz ulazna vrata da sakrijem svoj šok i razočarenje. Naravno brzo sam se oladila.
Da li ste nekada imali sexualnu konfuziju, ne mora da bude samo homoseksualna?
