SESTRA SANDRICA, NAJODANIJA SLUŠKINJA BOŽIJA

Kada te oko privuče nekom preslatko-izazovnom reljefu ženskom, nešto ti razum opseni kada počneš da udvaraš se, mediš i tepaš toj, do tada nepoznatoj, ženi prorade nagoni i u tebi se stvori iluzija nekakve ljubavi koja traje sve dok se ne okreneš i(li) zatvoriš okice čarnije i posle, tako uvek bude , od prelepog obličja te, za oko neodoljive, žene ostanu samo titrave uspomene, nekakve scene ledene i blede sene, ali kada nečiju nebesku dušicu dodirneš oblutkom svoje vrludave duše tada ti sva čula zapevuše najmilozvučniju ariju, osetiš da se baškariš u ovozemaljskom Raju i te, med-medene, miline se nikada ne raspršavaju, ne nestaju, zaboravljaju – večito traju, telo golicavo titraju i svaki sledeći dan plodove ljubavi sve slađe i rađe daju…

Baš takav osećaj sam imao kada sam prvi put dušicom dotakao moju dragu, po Hristu sestru, Sandricu ( sestra Sandrine Bieil). Nekoliko puta pre toga sam je primetio zaronjenu u knjigama, naročito onim starodavnim, prašnjavim i po vonju memle zaudarajućim, prebogatoj univerzitetskoj biblioteci Univerziteta u Padovi. Tada sam pripremao doktorsku disertaciju iz latinskog jezika i ta biblioteka je bila moj jedini dom u kojem sam najviše vremena provodio i, istinski uživajući, proučavajući starodavne simbole, naročito predhrišćanske i one iz prva tri veka hrišćanstva, jer sam verovao da sam na dobrom putu da mi se razotkriju sve tajne nebeske usavršavajući starodavne jezike, a njh sam smatrao, još uvek je tako – možda i ubedljivije nego li je bilo ikada pre, ne samo kao osnovno sredstvo komunikacije mudraca, majku filozofije, a posle i svih drugih nauka, već kao ključ za otvaranje Nebesa. Biće da je upravo iz tog i takvog blagougodnog razmišljanja i sledila nagrada od Nebesa – Ona, nebska Venera, moja slatka Sandrica je otvorila svoju, detinje-nevinu, anđeoski-iskrenu i hrišćanski-bogobojažljivu, ali i, naravski, prelepu, preumilnu i prečistu dušicu. Da već tada, a istinski i sada, sam osetio da je moja slatka Sandrica najvernija Božija sluškinja koju sam u životu upoznao, no o tome, dabome, ću da napišem reč-dve kasnije …

Taj maj, osadeset i neke, je bio baš vreo, toliko vreo da sam i u debelim zidurina i još debljoj hladovini biblioteke Univerziteta u Padovi osećao nelagodu te vreline koja je i tu dopirala što mi se do tada retko kada dešavalo, naročito ne kada se zadubim u prašnjave knjišurine koje me usrkaju, posve, među svoje korice. Baš kada sam imao nameru da izađem malo na svež zrak i prošetam se po prekrasno uređenoj bašti koja je sa svih strana okruživala to starodavno, arhitektonski dorečeno i prelepo zdanje najpre me je zapljusnuo nekakav veoma prijatan miris, a koji trenutak kasnije i smiren, veoma melodičan i umilan glasić:

»Oprostite, mladi gospodine, da li ste Vi Kristian Kovjenic ?« - upitala me je mlada kaluđerica koju sam, kao što sam već rekao, viđao često u toj biblioteci, a naročito na predavanjima koja sam, uz dozvolu predsojnika katedre za klasičnu filologiju, dekana i rektora tog unuverziteta počeo da održavam, onako ponekad, naročito kad su u pitanju starodavni simboli, misterije i šifrirane (magične) poruke studentima istorije umetnosti i filozofije. Na to što su me svi, čak i moji profesori, tako nazivali nisam obraćao pažnju, jer sam se bio posve navikao, mada mi nikada nije prijala – volim svoje kršteno ime i ono najlepše zvuči upravo onakvo kakvo i jeste – Krstan.

»Da, sestro ! Mogu li da znam vaše cenjeno, plemenito i čestito ime i kako Vam mogu pomoći i ugoditi kada mi se tako lepo, učtivo i smerno obraćate ?« - ustao sam, naklonio se i dotakao svojom, pomalo drhtavom, desnicom njenu lepo negovanu, kao najfiniji pamuk meku i, verovatno zbog vreline dana, vlažnu desnu ručicu.

Pokušao sam, onako džentlmenski, jer ipak je dotična dama bila od mene starija bar desetak godina, a i njena mantija je to od mene zahtevala, da joj celivam desnicu, osetio sam da je tada i kod nje nežna ručica blago zadrhtala, no ona ju je izvukla, pre toga nekoliko puta stsnuvši me, malkice jače, da me je to zagolicalo po dlanu, a, bogme i prijalo, tu svoju ručicu nasmešivši se, tako slatko da mi je malo falilo da me ta miline ne obori s` nogu. Nekoliko trenutaka, bez i jedne reči, smo se gledali direktno u oči, kao da smo se takmičili ko će duže da izdrži i koga će taj, ne baš slučajni – kasnije ću to saznati, susret pre da sprži do srži. Njene, pitomo-milujuće, dosta velike i svilenkasto-zelenkaste okice su se tako caklile kao dva, od samog Boga brušena, negovana i uglancana, najdivnija dragulja, U trenutku sam se prisetio one stare da su oči ogledalo duše, a te očice kao da su želele da mi šapnu da je ta njena dušica predivna. Zadrhtao sam od nekakve unutrašnje miline fine, biće da me je srce otkucalo, jer tu tajnu sačuvati nikad nije znalo. Mora da je to i sama primetila i ako mi to nije ni jednim svojim pokretom nagoveštavala, a kamo li rečima, jer naprosto sam osetio kako kroz te pitome, prelepe i preslatke okice sve dublje prodirem u njeno srce. Prvi sam žmirnuo i sagnuo glavu, ona me je pobedila u toj milo-milenoj igri pogleda, i umesto da mi tada bude lakše i da počnem smirenije da dišem naleteo sam na još goru slatku muku – kroz njenu mantiju sam nazreo prelepo-reljefnu mladu ženu, osetio njen miomiris i jedina želja bila mi je da me sa sobom, št opre, bilo kuda odvede. Verujem da je tek tada primetila šta mi sve na um pada, čemu se moja želja nada i šta me spopada, ako ništa drugo makar moju totalnu zbunjenost, i tu moju slatku muku prekinula svojim, kao najmilozvučnija arija uši titrajućim i blagodejstvujuće prijajućim, šapatom:

»Ja sam sestra Sandrine Bieil – conseravatice d`affaires * ...(*- odgovora za sve neverske poslove u obližnjoj crkvi – za održavanje čistoće, zapošljavanje pomoćnog osoblja, nadzor nad crkvom, kada je bila ta zatvorena za javnost, naručivanje potrebnih stvari na pr. vino za pričest i hostiju.)

»A mogu li ja da Vas zovem, pošto ste me Vi već »prekrstili«, sestra Sandrica ?«

»Može – prijaće mi kako-god me Vi nazovete .« - rekla je i još slađe i lepše, ako uopšte i može slađe i lepše, se osmehnula i nastavila - »Kristian, ako nemate ništa protiv možete li da pođete sa mnom, jer svakako će Vam prijati malo osveženje, a još više, nadam se, ono što Vam imam još reći i što je pravi povod mog dolaska i našeg upoznavanja ?«

»Nemam ništa protiv, čak šta više sa Vama bih krenuo i na kraj sveta, jer u duši osećam da sam u dobrim rukama » - odgovorio sam joj i pošao sa njom veselo čavrljajući i smejući se kao da smo dva stara dobra prijatelja koji se godinama poznaju i za sve tajne jednan o drugom znaju.

- nastavak sledi, ako mi sećanje kroz noć ne izbledi, ili kosa još više posedi –

Krstan Đ. Kovjenić

 

[Sotir zvani djubre]

Mrzi me da citam ovoliko profesore, jel tema o Sandri Siladjev?

 

[KPCTAHK]

Mrzi me da citam ovoliko profesore, jel tema o Sandri Siladjev?

Možda, a ako pročitaš saznaćeš ….

 

[KPCTAHK]

1. nastavak –

Graciozno, kao najlepša košuta, sestra Sandrica, nekako lebdeće-umilno, je koračala, a ja sam je u stopu pratio, istinski sam joj se divio, i sve činio da svojim nežnim, umilnim i biranim rečima ulepšam i njoj i sebi i onako prelep, sunčan i sa daškom povetarca milovan taj kasnomajski dan osamdeset i neke . Brzo smo prešli preko, inače veoma prometne i uvek bučne, ceste koja je bila tu u blizini kompleksa Univerziteta u Padovi i, onako žustro vojnički, kao oni zločuveni švapski soldati, počeli da savladavamo mnogobrojne, široke i lepo oblikovane stepenice pred ulazom u zgradu na kojoj sam, veoma često, naročito kada mi sećanja prže ruku i k` sebi celoga povuku, zadržavao svoj žudljivo-zovljivi pogled, jer me je to velelepno zdanje starodavno veoma-dirljivo podsećalo na internat Bogoslovije u Sremskim Karlovcima gde sam proveo najlepšu krišku svog dosadašnjeg života. Ušli smo kroz velika ulazna vrata i brzo dospeli do nekakve prostorije na drugom spratu tog velelpnog, raskošnog i starodavnog zdanja koje je bilo pred nekoliko meseci temeljito obnovljeno i sada se je baškarilo u punom svom sjaju, bleštaju i neopisivoj arhitektonskoj lepoti. Sestra Sandrica je otvorila jedna vrata i ukazala se predsoba koja je bila tako mala da dva čoveka nisu mogli da se okrenu u njoj. To je i bio razlog da smo se, mada to nisam hteo, ali jesam silno želeo, da smo se sudarili, onako lepo-uzbuđujuće prsa u prsa, kada je Sandrica počela da otvara vrata nekakve prostorije iz tog minujaturnog predsoblja. Osetio sam da joj je telo od tog mog slučajnog dodira ustrepetalo kao lišće breze na dašku povetarca, osmeh joj je bio tako požudljivo mameći, oči još više zvezdano-cakleće, ali to, očigledno je bilo, nije previše uticalo na njene zbrane misli, nimalo se nije zbunila, a ja, bogme, jesam, tako da je, praveći se da se ništa i nije dogodilo i u srce, siguran sam u to, i nju pogodilo, ušli smo u jednu veću prostoriju – garsonjeru koja je bila oko tridesetak kvadrata. Pogled mi se odmah zaustavi na jednoj strani, onoj dužoj, zida te garsonjere koji je krasila jedna prelepa, nova, novcata, vitrina prepuna knjiga. Malo sam se začudio, a još više zbunio, kada sam pokraj te vitrine ugledao i putnu torbu, otrcanu, starodavnu i mnogo puta korišćenu, baš onakvu kakvu sam ja imao u mišjoj rupi gde sam stanovao.

To je bilo jedno malo, veoma trošno, memlivo, po leti užasno vrelo, preko dana tu je bio pravi pakao da oka nisam mogao da sklopim, a zimi je bila tako hladna da sam od studi zubima cvokotavao i oko sebe šuškao stare novine kako bih se malo ugrejao i mogao da zaspim onako drhteći od studi. Za tu mračnu, po leti vulkansku, a po zimi sibirsku, rupu, u koju sam morao da se uvlačim kroz nešto što bih vratima teško nazvao kako bih koji sat odremao, i veoma bedne obroke koje sam dobijao, samo ujutru i uveče, a na ručak nisam imao pravo, od tog malog, imao je tridesetak dvo i trokrevetnih soba, hotela sam morao da radim kao noćni receptor. Dvanaest sati sam radio, od 18 do 06 sati, tri puta sedmično, a preko vikenda znao sam da radim 36 časova bez smene, kako bih odradio kiriju za tu svoju rupu i bednu hranu – ni jedne lire nisam dobija više da bih imao za bilo šta drugo što mi je za život bilo potrebno. Stipendiju koju sam imao sam u celosti davao univerzitetu tako da prebijene lire u šupljom džepu iznošenih, otrcanih, ali uvek urednih, čistih i ispeglanih, peglao sam ih noću, pre nego li me sanak odvoji od bedne jave, sa flašom prepunom vode, to je recept koji sam preneo iz svojih bogoslovskih dana, hlača.

Da, za treptaj oka, svega toga sam se munjevito prisetio gledajući tu staru torbu koja je bila mojoj slična i nalična. Sestra Sandrica je to svakako primetila, no nije me ništa pitala, jer je znala da će me to još više zaboleti, Verujem da su tada naše duše bile spojene i osećale sve ono što se tog trena događa u nama, a u meni je ključalo. Pogledom sam nastavio da milujem tu, lepo obnovljenu, garsonjeru i uočio da se tu nalazi, odmah pored malog prozora, koji je bio jedini na njoj, bila je lepa drvena, ukusno izrezbarena i na novo prelakirana bezbojnim lakom, stolica i dosta velik pisaći sto sa mnogo polica sa obadve strane. Na tom pisaćem stolu se je nalazila majušna stona lampa, crni telefonski aparat, jedna čaša sa mnogo hemijskih i grafitnih olovaka i jedna plava koverta na kojoj nije ništa pisalo, no videlo se da je puna nečega. Na trećoj strani zida te garsonjere u koju me je uvela draga, slatka i mila sestra Sandrica je bio veliki, nov i na oko udoban plišani kauč, tamno-crvene boje, ispod kojega se je nazirao sanduk za posteljinu. Pokraj tog kaouča bi je nekakav metalni stolić na kojem je bio postavljen nov, velik i crno-beo rešo sa dve ringle. Na onoj strani gde su bila ulazna vrata u tu garsonjeru bila je cakleće-bleštava sudopera, česma iznad nje, jedan beli kuhinjski element, ormarić i mala vitrinica u kojoj su se videle šolje, dve su bile one male za kafu, i dve velike za čaj i(li) mleko, jedan stakleni bokal i crvena džezvica za kafu. Zanimljivo je da sam, tek na drugi pogled, pokraj tog malog prozorčića, kroz koji je titravo-bleštava, svetlost prodirala u to prostoriju, uočio i predivnu, od orginala se gotovo i nije razlikovala, osim što je boja na njoj bila nešto svetlija i, svakako, svežija, slika » LEDA S` LABUDOM« što je za mene predstavljalo remek delo Leonardo di ser Pietro da Vinci, poznat kao Leonardo da Vinci (15. april 1452 — 2. maj 1519) je bio italijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, vajar i slikar – ideal renesansnog čoveka i univerzalni genije. Baš na toj slici se i ponajbolje uočavalo koliko je Vinci bio razvratan, a bio je okorela pogana pederčina, sarkastičan i rugajući, naročito prema ženama i crkvenim relikvijama, no o tome ću nešto kasnije kada me o tom bude pitala moja slatka dušica Sandrica.

»I Kristiane !?« - iz tog mog unezverenog buljenja, maštanja i misaonog svaštanja su me prenule i u, ne baš lepu, stvarnost vratile umilne, gotovo pevušeće, reči moje preslatke dušice Sandrice.

»Nemam reči, Sandrice …Imaš lepo, slatko ušuškano, gnezdašce i još tebi srodna dušica da uleti i zajedno sa njom da se ka Nebesima poleti je ono što moje srce ovog trena u titraju oseti…«

Šibnula me je pogledom, kao da se ljutnula, no ja sam osetio da to godi njenoj slatkoj prirodi, opet, med-medena, usta otvorila i kroz, neopisivo izazovan, smešak na usnama tiho prozborila.

»Ma nije to moje – ja imam svoju ćeliju u samostanu, Kristiane … Da li si video da ima i kupatilo …Tu je ulaz iz predsobe …«

Tek tada sam to primetio i posve ostao bez reči i opet počeo da zaranjam u svoju maštu, najmiliju prijateljicu pesničku.

»Hoćeš kaficu !?« - opet me je svojim milozvučnim cvrkutom iz maštanja izvukla moja dušica Sandrica.

»Da ! Iz Tvojih (prvi put sam je tako oslovio, a to joj je bilo veoma milo što je kasnije i potvrdila, nekoliko meseci kasnije) ruku i otrov bi bio za mene lek za navek » - odgovorio sam joj sasvim iskreno, jer tog trena sam to istinski i osećao.

»Zanimljiv si, Kristiane… Tebe ne zavoleti se ne može, a i bio bi greh, vragolasti Kristiane, duša pesnička …« - procvrkuta Sandrica i na brzaka skuva kaficu.

Već kod prvog gutljaja zagrcnuh se, jer me ove reči dušice Sandrice jako uznemiriše:

»Kristiane, ovo je sada sve Tvoje i bespaltno ćeš koristiti to sve dok budeš u Padovi …«

»Ne, neću sažaljenje, bre !« - uzviknuo sam i skočio sa tog kauča želeći da što pre istrčim iz te prostorije. Moj ponos mi je naređivao da baš to i tako moram da učinim, tog trena, no reči dušice Sandrice su me ubedile da učinim li to učinuću najveći životnu grešku.

»Vidiš, Kristiane, o Tebi znam sve, dosta je bilo tvoje svakolike stradije, muke i bede, i dozvoli mi da Ti, bezuslovno, sestrinski i ljudski, pomognem. Evo Tvoje torbe i sve Tvoje stvari smo već preneli Tu. Živećeš ovde i dok ne doktoriraš i postaneš asistent na katedri za klasičnu filologiju dobijaćeš platu gomnazijskog profesora …Evo tu ti je i prva plata – unapred je dobijaš zato što znamo da ti je veoma potrebna …« - sada, ne više tako umilno već, onako nekako majčinski, strogo, baš ono bespogovorno naređujuće, rekla je sestra Sandrica dajući mi u ruke onu plavu kovertu koja je bola puna italijanskih lira.

»Ali, Sandrice, ko stoji iza toga i kakve su moje obaveze !?« - jedva sam izustio ne znajući šta mi je činuti.

»Bog, Kristiane ! Da, On i niko drugi stoji iza ljudskog dobročinjenja …Tvoja obaveza je jedina ta, ako što je bila i do sada, da ostaneš takav kakav jesi – plemenit, vredan i znanja željan« - odgovorila mi je dušica Sandrica izlazeći iz te »moje« garsonjere i ostavljajući me sudu, prekoru i griži moje savesti.

- nastavak sledi, ako mi sećanje kroz noć ne izbledi, ili kosa još više posedi –

Krstan Đ. Kovjenić