Quantcast

SESTRA SANDRICA, NAJODANIJA SLUŠKINJA BOŽIJA

KPCTAHK

Ističe se
Banovan
Poruka
2.685
Kada te oko privuče nekom preslatko-izazovnom reljefu ženskom, nešto ti razum opseni kada počneš da udvaraš se, mediš i tepaš toj, do tada nepoznatoj, ženi prorade nagoni i u tebi se stvori iluzija nekakve ljubavi koja traje sve dok se ne okreneš i(li) zatvoriš okice čarnije i posle, tako uvek bude , od prelepog obličja te, za oko neodoljive, žene ostanu samo titrave uspomene, nekakve scene ledene i blede sene, ali kada nečiju nebesku dušicu dodirneš oblutkom svoje vrludave duše tada ti sva čula zapevuše najmilozvučniju ariju, osetiš da se baškariš u ovozemaljskom Raju i te, med-medene, miline se nikada ne raspršavaju, ne nestaju, zaboravljaju – večito traju, telo golicavo titraju i svaki sledeći dan plodove ljubavi sve slađe i rađe daju…

Baš takav osećaj sam imao kada sam prvi put dušicom dotakao moju dragu, po Hristu sestru, Sandricu ( sestra Sandrine Bieil). Nekoliko puta pre toga sam je primetio zaronjenu u knjigama, naročito onim starodavnim, prašnjavim i po vonju memle zaudarajućim, prebogatoj univerzitetskoj biblioteci Univerziteta u Padovi. Tada sam pripremao doktorsku disertaciju iz latinskog jezika i ta biblioteka je bila moj jedini dom u kojem sam najviše vremena provodio i, istinski uživajući, proučavajući starodavne simbole, naročito predhrišćanske i one iz prva tri veka hrišćanstva, jer sam verovao da sam na dobrom putu da mi se razotkriju sve tajne nebeske usavršavajući starodavne jezike, a njh sam smatrao, još uvek je tako – možda i ubedljivije nego li je bilo ikada pre, ne samo kao osnovno sredstvo komunikacije mudraca, majku filozofije, a posle i svih drugih nauka, već kao ključ za otvaranje Nebesa. Biće da je upravo iz tog i takvog blagougodnog razmišljanja i sledila nagrada od Nebesa – Ona, nebska Venera, moja slatka Sandrica je otvorila svoju, detinje-nevinu, anđeoski-iskrenu i hrišćanski-bogobojažljivu, ali i, naravski, prelepu, preumilnu i prečistu dušicu. Da već tada, a istinski i sada, sam osetio da je moja slatka Sandrica najvernija Božija sluškinja koju sam u životu upoznao, no o tome, dabome, ću da napišem reč-dve kasnije …

Taj maj, osadeset i neke, je bio baš vreo, toliko vreo da sam i u debelim zidurina i još debljoj hladovini biblioteke Univerziteta u Padovi osećao nelagodu te vreline koja je i tu dopirala što mi se do tada retko kada dešavalo, naročito ne kada se zadubim u prašnjave knjišurine koje me usrkaju, posve, među svoje korice. Baš kada sam imao nameru da izađem malo na svež zrak i prošetam se po prekrasno uređenoj bašti koja je sa svih strana okruživala to starodavno, arhitektonski dorečeno i prelepo zdanje najpre me je zapljusnuo nekakav veoma prijatan miris, a koji trenutak kasnije i smiren, veoma melodičan i umilan glasić:

»Oprostite, mladi gospodine, da li ste Vi Kristian Kovjenic ?« - upitala me je mlada kaluđerica koju sam, kao što sam već rekao, viđao često u toj biblioteci, a naročito na predavanjima koja sam, uz dozvolu predsojnika katedre za klasičnu filologiju, dekana i rektora tog unuverziteta počeo da održavam, onako ponekad, naročito kad su u pitanju starodavni simboli, misterije i šifrirane (magične) poruke studentima istorije umetnosti i filozofije. Na to što su me svi, čak i moji profesori, tako nazivali nisam obraćao pažnju, jer sam se bio posve navikao, mada mi nikada nije prijala – volim svoje kršteno ime i ono najlepše zvuči upravo onakvo kakvo i jeste – Krstan.

»Da, sestro ! Mogu li da znam vaše cenjeno, plemenito i čestito ime i kako Vam mogu pomoći i ugoditi kada mi se tako lepo, učtivo i smerno obraćate ?« - ustao sam, naklonio se i dotakao svojom, pomalo drhtavom, desnicom njenu lepo negovanu, kao najfiniji pamuk meku i, verovatno zbog vreline dana, vlažnu desnu ručicu.

Pokušao sam, onako džentlmenski, jer ipak je dotična dama bila od mene starija bar desetak godina, a i njena mantija je to od mene zahtevala, da joj celivam desnicu, osetio sam da je tada i kod nje nežna ručica blago zadrhtala, no ona ju je izvukla, pre toga nekoliko puta stsnuvši me, malkice jače, da me je to zagolicalo po dlanu, a, bogme i prijalo, tu svoju ručicu nasmešivši se, tako slatko da mi je malo falilo da me ta miline ne obori s` nogu. Nekoliko trenutaka, bez i jedne reči, smo se gledali direktno u oči, kao da smo se takmičili ko će duže da izdrži i koga će taj, ne baš slučajni – kasnije ću to saznati, susret pre da sprži do srži. Njene, pitomo-milujuće, dosta velike i svilenkasto-zelenkaste okice su se tako caklile kao dva, od samog Boga brušena, negovana i uglancana, najdivnija dragulja, U trenutku sam se prisetio one stare da su oči ogledalo duše, a te očice kao da su želele da mi šapnu da je ta njena dušica predivna. Zadrhtao sam od nekakve unutrašnje miline fine, biće da me je srce otkucalo, jer tu tajnu sačuvati nikad nije znalo. Mora da je to i sama primetila i ako mi to nije ni jednim svojim pokretom nagoveštavala, a kamo li rečima, jer naprosto sam osetio kako kroz te pitome, prelepe i preslatke okice sve dublje prodirem u njeno srce. Prvi sam žmirnuo i sagnuo glavu, ona me je pobedila u toj milo-milenoj igri pogleda, i umesto da mi tada bude lakše i da počnem smirenije da dišem naleteo sam na još goru slatku muku – kroz njenu mantiju sam nazreo prelepo-reljefnu mladu ženu, osetio njen miomiris i jedina želja bila mi je da me sa sobom, št opre, bilo kuda odvede. Verujem da je tek tada primetila šta mi sve na um pada, čemu se moja želja nada i šta me spopada, ako ništa drugo makar moju totalnu zbunjenost, i tu moju slatku muku prekinula svojim, kao najmilozvučnija arija uši titrajućim i blagodejstvujuće prijajućim, šapatom:

»Ja sam sestra Sandrine Bieil – conseravatice d`affaires * ...(*- odgovora za sve neverske poslove u obližnjoj crkvi – za održavanje čistoće, zapošljavanje pomoćnog osoblja, nadzor nad crkvom, kada je bila ta zatvorena za javnost, naručivanje potrebnih stvari na pr. vino za pričest i hostiju.)

»A mogu li ja da Vas zovem, pošto ste me Vi već »prekrstili«, sestra Sandrica ?«

»Može – prijaće mi kako-god me Vi nazovete .« - rekla je i još slađe i lepše, ako uopšte i može slađe i lepše, se osmehnula i nastavila - »Kristian, ako nemate ništa protiv možete li da pođete sa mnom, jer svakako će Vam prijati malo osveženje, a još više, nadam se, ono što Vam imam još reći i što je pravi povod mog dolaska i našeg upoznavanja ?«

»Nemam ništa protiv, čak šta više sa Vama bih krenuo i na kraj sveta, jer u duši osećam da sam u dobrim rukama » - odgovorio sam joj i pošao sa njom veselo čavrljajući i smejući se kao da smo dva stara dobra prijatelja koji se godinama poznaju i za sve tajne jednan o drugom znaju.

- nastavak sledi, ako mi sećanje kroz noć ne izbledi, ili kosa još više posedi –

Krstan Đ. Kovjenić

kaluđerica1.jpg
 
Top