Међу Сенекиним делима која се одликују свом мудрошћу стоика и која су, можемо рећи, квинтесенција истих, имамо и једно дело које толико одудара од његове личности и стила да се запитамо о чему се ту заправо ради?
Дело је "Претварање божанског Клаудија у тикву" где је Сенека дао себи одушка према свом прогонитељу и где се на начин сатире подсмева Клаудију.
Дело јесте смешно и забавно али сам се одувек питао да ли је само то? Филозоф се не забавља тек забаве ради, већ пружа знање чак и кроз оваква дела. И то знање постоји, само што се не примећује на први поглед.
Ради се о указивању на бесмислицу слављења било ког смртника. То је говор против ауторитета, против идола и уздизања на пиједестал славе било које индивидуе.
Обожавање ауторитета, краља, власти, постоји од кад је човека и то очито представља нагон, служење инстинкту који налаже да следимо вођу чопора. Добивши ум, тај инстинкт уместо да се одбаци као апсурд, преобразио се у покорно слеђење разних Цезара, Наполеона, разних вођа нација кроз целу историју. Слеђење неких индивидуа које се издигну на пиједестал и прогласе се неком врстом виших бића, божанства. Чак и данас у 21. веку такви проглашавају сами себе ВИП особама. Веома важне особе, што значи да сви остали нису толико важни као они.
Значи, то имамо и дан данас. Људи воле да обожавају вођу чопора, да му служе, да га сматрају вишим.
Међутим, филозофи су одавно увидели да је апсурдно славити неку индивидуу на начин вишег бића. Потражите више вредности на правом месту а не у лику неког смртника, не у лику било које индивидуе. Ниједан човек не заслужује бити обожаван на тај начин од стране другог човека. То приличи животињама али не и човеку.
Ово Сенекино дело управо то казује а личност Клаудија као да је била створена да ту истину презентује.
Нарочито је упечатљива сама та сцена.
Сенека је само имао да дода измаштане сцене.
Наиме, Клаудије после смрти одлази на Олимп међу богове. Али, бивши неугледан, шепајући и муцајући, богови и сам Јупитер запитају се ко је сад па то, па пошаљу Херкула да ситуацију извиди.
Херкул видевши га помисли да је суочен са тринаестим јуначким подвигом
али ипак схвативши да је у питању људско биће, пита га ко је и одакле је.
Касније почиње расправа на Олимпу о њему где се јавља Август који је такође проглашен за бога.
Дело је "Претварање божанског Клаудија у тикву" где је Сенека дао себи одушка према свом прогонитељу и где се на начин сатире подсмева Клаудију.
Дело јесте смешно и забавно али сам се одувек питао да ли је само то? Филозоф се не забавља тек забаве ради, већ пружа знање чак и кроз оваква дела. И то знање постоји, само што се не примећује на први поглед.
Ради се о указивању на бесмислицу слављења било ког смртника. То је говор против ауторитета, против идола и уздизања на пиједестал славе било које индивидуе.
Обожавање ауторитета, краља, власти, постоји од кад је човека и то очито представља нагон, служење инстинкту који налаже да следимо вођу чопора. Добивши ум, тај инстинкт уместо да се одбаци као апсурд, преобразио се у покорно слеђење разних Цезара, Наполеона, разних вођа нација кроз целу историју. Слеђење неких индивидуа које се издигну на пиједестал и прогласе се неком врстом виших бића, божанства. Чак и данас у 21. веку такви проглашавају сами себе ВИП особама. Веома важне особе, што значи да сви остали нису толико важни као они.
Значи, то имамо и дан данас. Људи воле да обожавају вођу чопора, да му служе, да га сматрају вишим.
Међутим, филозофи су одавно увидели да је апсурдно славити неку индивидуу на начин вишег бића. Потражите више вредности на правом месту а не у лику неког смртника, не у лику било које индивидуе. Ниједан човек не заслужује бити обожаван на тај начин од стране другог човека. То приличи животињама али не и човеку.
Ово Сенекино дело управо то казује а личност Клаудија као да је била створена да ту истину презентује.
Тиберије Клаудије Нерон Цезар (био је четврти римски цар из Јулијанско-клаудијевске династије, а владао је од 24. јануара 41 до своје смрти 54. године. Клаудије је сматран врло неприкладним за императора. Кажу да је читавог живота храмао на једну ногу и да је муцао, па га је очајна породица дословце искључила из јавног живота док није постао конзул, заједно са својим нећаком Калигулом 37. Ове мане су га можда спасле судбине која је снашла многе друге римске патриције у време чистки за Тиберијеве и Калигулине владавине.
После завере официра и сенатора који су убили Калигулу, група преторијанаца је „поставила“ Клаудија за његовог наследника, мислећи да ће он бити попустљив и послушан владар.
Нарочито је упечатљива сама та сцена.
Да би на крају владавине био отрован печуркама од стране своје жене да би од исте, и њеног сина Нерона који је уместо њега дошао на власт, био проглашен за божанство.Kada su urotnici od Kaligule uklanjali ljude pod izlikom da car želi biti sam, bio je i Klaudije s ostalima isključen pa se zavukao u vrtnu kućicu. Prestrašen vešću o carevoj smrti odšuljao se do obližnje terase i tamo se sakrio među zastore kojima su bila pokrivena vrata. Tom terasom slučajno je trčao jedan vojnik koji je video njegove noge pa, želeći videti ko je to, prepozna ga, izvuče silom i pozdravi ga kao novog cara, a Klaudije od straha padne na kolena pred njim. Vojnici ga pozdraviše i na nosiljci ga odnesu u svoj tabor.
Сенека је само имао да дода измаштане сцене.
Наиме, Клаудије после смрти одлази на Олимп међу богове. Али, бивши неугледан, шепајући и муцајући, богови и сам Јупитер запитају се ко је сад па то, па пошаљу Херкула да ситуацију извиди.
Херкул видевши га помисли да је суочен са тринаестим јуначким подвигом
али ипак схвативши да је у питању људско биће, пита га ко је и одакле је.Касније почиње расправа на Олимпу о њему где се јавља Август који је такође проглашен за бога.
Poslednja izmena:
