Seme i cvet

Hajdegerovo objašnjenje bitka je dosta apstraktno, pa ga nije lako razumeti. Definisao ga je kao Jednu, zajedničku suštinu iz koje proizilazi mnoštvo individualnih bića/pojava. Dok su bića realizovana, odredjenja i ograničena, bitak je viši, neodredjeni, neshvatljivi potencijal iznad bića.

Za konkretniju predstavu toga odnosa može poslužiti seme cveta. U njemu su sve razlike sazete u Jednu snagu ili intenzitet. To ih čini nemanifestovanim i nevidljivim sve dok sažetost ne dostigne kulminaciju i proizvede takvu snagu da seme brsne.

Time dodje do ekspanzije, izdvajanja ili individualizacije razlika, tj. pojave korena, stabljike, lišća, raznovrsnih boja latica itd. Sve što je bilo latentno i pasivno u semenu/bitku postaje vidljivo i aktivno pojavom cveta/bića.

Cvet se stalno menja i razvija kroz interakciju tih delova da bi opet stvorio seme u kojem se sažme bit/suština onoga što jeste. Prema tome, bitak i biće su komplementarno suprotna stanja unutar postojanja koja stvaraju jedno drugo. Sažeta snaga ekspanzira u aktivnost, a aktivnost se sažme u snagu. Zato se ne mogu shvatiti odvojeno već samo kroz tu vezu i interakciju.

Primer je dat radi boljeg razumevanja, ali nije najpogodniji za religiozno-duhovnu interpretaciju bitka-bića pošto su i seme i cvet fizičke manifestacije. Duhovnost pod bitkom podrazumeva nematerijalni, bezoblični ili nevidljivi duhovni svet svesti suprotan fizičkom.

Fizički je sfera materije. Njome dolazi do ekspanzije, individualizacije i razjedinjavanja bića, a time i njihove manifestacije i vidljivosti, jer svaka stvar i biće dobija karakterističan oblik i pojavu.

Stvari imaju samo materijalni oblik dok su živa bića složenija. Pored materijalnog tela imaju i svest tako da su spoj fizičkog i duhovnog. Tim spojem i interakcijom nastaje inteligencija. Na ovoj planeti je najkompleksnija kod ljudi. Osposobljava ih da otktivaju i fizičke i duhovne zakonitosti.

Dakle, duhovnost pravi razliku izmedju suštine i pojave, odnosno svesti (duše/duha) i materije (tela). Zbog toga tvrdi da suprotnost fizičkom svetu nije nepostojanje nego nevidljivi, duhovni svet. Hrišćanstvo ga je predstavilo Bogom i Trojstvom.

Ta prezentacija ukazuje da i u nevidljivoj sferi svesti postoje razlike ili neka vrsta hijerarhije. Bog je okarakterisan kao celokupnost postojanja, krajnji/Jedan bitak iz kojeg sve proizilazi i duhovno i fizičko.

Uzrok je svih stanja i promena koje postoje. Zbog toga je ulimatna realnost, istina i vrhunski smisao/život koji niko ne može u potpunosti shvatiti, jer je iznad svega, uključujući i Trojstvo.

U životu/smislu postoji stalni pokret, promena ili razvoj. Time se obnavlja i usavršava. To dodatno otežava razumevanje. Jer, iako život i smisao uvek jeste nije nikada isti.

Da Bog, kao bitak svesti i života, nema tendenciju promene ništa ne bi moglo nastati niti bi postojalo. Bog vlastitim pokretom stvara Trojstvo ili dušu, duh i um koji sami po sebi nemaju pojavu, ali je stvaraju. Njima nastaje fizička manifestacija tame, praznine i svetlosti.

Slično propagira i hinduizam i Taoizam. Tao je poput Boga neodredjen i neshvatljiv. U "Tao Te Ching" se navodi da iz Jednog proizadje dvoje, iz dvoje troje, a troje stvara sve stvari ili fizičko, materijalno i pojavno.

 

[Black_star]

Hajdeger deluje kao da reciklira osnovne postulate Platonovog učenja o idejama i Lajbnicovih monada i od toga pravi neki progresivni miks.

 

[sofija06]

Hajdeger, kao i svaki covek, ima svoja ogranicenja i veovatno je da je misljenje drugih filozofa imalo uticaja. Medjutim, ne moze mu se poreci ni dubokomislenost i originalnost.

 

[Black_star]

Da, naravno. Ako ništa, pokazao je siguran izlaz iz Platonove pećine, odn. put, to budističko tao.

 

[sofija06]

Ukazao je da treba praviti razliku izmedju bitka i bica ili Jede sustine i mnostva pojava. To je u saglasnosti sa nekim filozofskim ucenjima i duhovnim interpretacijama da ovo, fizicko postojanje nije jedino, vec da ima komplementarnu suprotnost u nefizickom.

Fizicko (materija) je pojava nefizickog ili svesti. Svest je neunistiva sustina bica, dok je telo njihova materijalna, prolazna i propadljiva pojava. Zato hinduizam ovaj svet, prolaznost i potpuni nestanak bica naziva mayom/iluzijom.

Komplementarna suprotnost je neophodna da bi postojao pokret/promena/razvoj kao osnovna karakteristika smisla i zivota.

 

[Black_star]

Hinduizam isto tako potencira pitanje reinkarnacije, odn. selidbe duša, dok hrišćanski svet dušu smatra celovitom, tj. nepromenljivom i jedinstvenom.
No, ova dva stanovišta ne moraju u ovom pitanju biti suprotstavljena, već se čine prilično komplementarnim, budući da i duša koja se seli,
kao i trajna, nepromenljiva hrišćanska duša/svest u svojoj suštini ostaju iste, neokrnjene, celovite, a eventualno, i evoluirane. Na isti način, omotač duše,
telo, kao i zbilja kojima oni skupa pripadaju, društvo, priroda, prostor, vreme, mogu biti komplementarni, ne nužno suprotstavljeni jedni drugima, te bi možda tako maya kao pojam izgubila svoju supstancu, bivajući prateći element nastupa, progresije, uzdaha i izdaha univerzuma, kako to nazivaju budisti. Svakako, u poređenju sa supstancom svesti, ona i biva iluzija, ali je isto tako postojanje, tj. manifestacija bitka kroz biće. Nešto slično opisuje Lajbnic opisujući prirodu monada. Bog je ona Najveća Monada koja obuhvata sve ostale kojih je bezbroj, a ne postoji nijedna koja je istovetna drugoj, sem u jednom slučaju, ekstremno retkom: ako deli istovetnu suštinu. Takođe, centar monade je svest, koja se može nazvati dušom. One monade koje su manje svesne sebe grupišu se oko centralne monade. Jedna takva grupacija monada je sam čovek... Ruke, noge, organi, sve moguće partikule ljudskog organizma grupišu se oko jedne centralne monade koja ih kontroliše i koju zapravo čini - ljudska svest ili duša. Dakle, možemo li reči da su okolne monade iluzija naspram centralne monade koja je fakt? Ako je tako, onda su obe iluzija, i obe fakt. Dakle, dihotomija bi bila lažna... To je onaj paradoks.

 

[sofija06]

Hinduizam isto tako potencira pitanje reinkarnacije, odn. selidbe duša, dok hrišćanski svet dušu smatra celovitom, tj. nepromenljivom i jedinstvenom.
No, ova dva stanovišta ne moraju u ovom pitanju biti suprotstavljena, već se čine prilično komplementarnim, budući da i duša koja se seli,
kao i trajna, nepromenljiva hrišćanska duša/svest u svojoj suštini ostaju iste, neokrnjene, celovite, a eventualno, i evoluirane. Na isti način, omotač duše,
telo, kao i zbilja kojima oni skupa pripadaju, društvo, priroda, prostor, vreme, mogu biti komplementarni, ne nužno suprotstavljeni jedni drugima, te bi možda tako maya kao pojam izgubila svoju supstancu, bivajući prateći element nastupa, progresije, uzdaha i izdaha univerzuma, kako to nazivaju budisti. Svakako, u poređenju sa supstancom svesti, ona i biva iluzija, ali je isto tako postojanje, tj. manifestacija bitka kroz biće. Nešto slično opisuje Lajbnic opisujući prirodu monada. Bog je ona Najveća Monada koja obuhvata sve ostale kojih je bezbroj, a ne postoji nijedna koja je istovetna drugoj, sem u jednom slučaju, ekstremno retkom: ako deli istovetnu suštinu. Takođe, centar monade je svest, koja se može nazvati dušom. One monade koje su manje svesne sebe grupišu se oko centralne monade. Jedna takva grupacija monada je sam čovek... Ruke, noge, organi, sve moguće partikule ljudskog organizma grupišu se oko jedne centralne monade koja ih kontroliše i koju zapravo čini - ljudska svest ili duša. Dakle, možemo li reči da su okolne monade iluzija naspram centralne monade koja je fakt? Ako je tako, onda su obe iluzija, i obe fakt. Dakle, dihotomija bi bila lažna... To je onaj paradoks.

U izlaganju ima nedoslednosti, ali ne bih raspravljala o tome posto je ocigledno da imas svoju teoriju i to je ok. Zato je najbolje da se slozimo time da imamo drugacije misljenje.

 

[Black_star]

ponekad volim da nategnem pojmove, možda iskam vodu u suvoj drenovini, ali svejedno. sve u redu.

 

[sofija06]

ponekad volim da nategnem pojmove, možda iskam vodu u suvoj drenovini, ali svejedno. sve u redu.

Napisao si pravu rec - pojmovi. Oni su najcesci uzrok zabune i smetnje ka boljem razumevanju razlicitih duhovnih tumacenja. Nigde vise nema diskrepancije pojmova i termina nego u duhovnosti.

Svako ucenje koristi svoje termine i pod njima podrazumeva specificne pojmove. Ponekad se desi da razlicita ucenja upotrebljavaju isti termin mada ga drugacije shvataju i objasnjavaju. Nekad se opet za isti pojam upotrebe razliciti termini.

Razlog tome je neodredjenost i beskonacnost duhovne isine. Svest/zivot je iza fizicke ogranicenosti i materjalne odredjnosti. Taoizam je otkrivanje te istine nazvao putem i time istakao da na njemu nema destinacije. Postoji samo traganje kroz koje se uvek otkriva nesto novo. U zavisnosti koliko neko ucenje odmakne na tom putu zavisi i kakve termine koristi i kako interpretira pojmove.

Dakle, na duhovnom putu se ne moze stici do konacne istine ili potpunog razumavanja. Zato uvek treba imati otvoren um i uciti ako se zeli ici dalje. Um se zatvara onog momenta kada se stekne ubedjenje da se sve zna i da se vise nema sta pronalaziti. Tada se zaustavi. Ako je ubedjenje kruto i istrajno onda se skrene s puta.

Takvo verovanje se razlikuje od intuicije. Mada intuicija ima istrajnost i sigururnost ne stvara zabludu konacnosti, vec samo vodi u pravcu gde se pronadje ono sto se pretpostavljalo da ce se naci. Ali, time traganje nije zavrseno. Novo otkrice jos vise otvori um posto se ukazu i drugacije dileme i nejasnoce kojima se shvati neminovnost daljnjeg istrazivanja.

Da bi se izbegli nesporazumi vazno je najpre razjasniti pojmove iza termina, jer postoji mogucnost da se drugacije interpretiraju. Ako se prvi put susrece nekim konceptom treba "isprazniti" um od dotadasnjeg verovanja. Tako se bolje otvori ka novom uvidu i drugacijoj perspektivi.

Medjutim, to ne znaci bezrezervno i nekriticko prihvatanje. Daleko od toga. Pazljivo slusanje ukljucuje i postavljanje pitanja i trazenje objasnjenja ukoliko nesto nije jasno ili izgleda nedosledno i nelogicno. Tek kada se bolje shvatiti novi koncept moze se pristupiti poredjenju starog shvatanja sa novim kroz nepristrasno razmatranje argumenata s ciljem da se uvide prednosti i nedostaci jednog i drugog.

Znaci, radi se o nekoj vrsti selekcije i sinteze starog i novog da bi se eleminisale eventualane greske i dobilo adekvatnije kao i prosireno razumevanje. Naravno, ukoliko u novom shvatanju postoje elementi za to. Ako ih nema zadrzi se staro verovanje.

 

[Black_star]

Razumem o čemu je reč, Kant je ceo svoj život maltene posvetio definiciji onoga šta je zapravo pojam.... Uz njega stoje naravno i Lok, Hjum, mnogi.
Tek je, mislim, 20.vek učinio revoluciju na tom polju, možda konkretno Vitgenštajn, shvativši da je ljudski jezik jedino tlo u odnosu na kog je nekakav pojam
moguće definisati, te odatle Huserlova fenomenologija dobija zalet u mnogim filološkim disciplinama...Tu negde čini mi se da je posebno zablistao Jakobson sa njegovih 6 definisanih funkcija jezika. To su neki savremeni postulati toga koliko se definicija pojma prelama kroz prizmu fenomenologije jezika kao takvog. Sa krajnjim ishodom kod Mirče Elijadea i vizijom iskonskog prajezika, itd...itd. Njegova teza je da jezik zapravo evoluirajuće svedočanstvo o metanoji, odnosno, o transformaciji, promeni čovekovog uma, te da u njegovom korenu leži možda sam nadahnjujući izvor svesti, religiozno - Bog....

 

[sofija06]

Razumem o čemu je reč, Kant je ceo svoj život maltene posvetio definiciji onoga šta je zapravo pojam.... Uz njega stoje naravno i Lok, Hjum, mnogi.
Tek je, mislim, 20.vek učinio revoluciju na tom polju, možda konkretno Vitgenštajn, shvativši da je ljudski jezik jedino tlo u odnosu na kog je nekakav pojam
moguće definisati, te odatle Huserlova fenomenologija dobija zalet u mnogim filološkim disciplinama...Tu negde čini mi se da je posebno zablistao Jakobson sa njegovih 6 definisanih funkcija jezika. To su neki savremeni postulati toga koliko se definicija pojma prelama kroz prizmu fenomenologije jezika kao takvog. Sa krajnjim ishodom kod Mirče Elijadea i vizijom iskonskog prajezika, itd...itd. Njegova teza je da jezik zapravo evoluirajuće svedočanstvo o metanoji, odnosno, o transformaciji, promeni čovekovog uma, te da u njegovom korenu leži možda sam nadahnjujući izvor svesti, religiozno - Bog....

Lepo i informativno izlozeno.