Da li ste znali da kokoške pasu? E pa pasu. Svako popodne smo Dejan, Dragan i ja puštali kokoške i prasiće u sokak da pasu. Čuvali smo ih da ne odu u tudje dvorište, da ih neki prolaznik ne zgazi biciklom ili kolima. One bi pasle i vrlo često odlutale jer se mi zaigramo. Nana bi nam donela užinu: hleb premazan tankim slojem masti, pa posoljen i preko stavljena aleva paprika ili hleb sa džemom od šljiva ili kajsija. Te užine na sokaku su bile tako slatke.Bože, i sad mogu da osetim tu slast. I sad vidim sliku nane kako onako debela I kratka ide dvorištem I na poslužavniku nosi tri namazane kriške na sokak I pita me
“Ljiljo ćerko, di su ovi alajmani? Bože, džigericu ima da mi pojedu.”
A onaj džem miriše, pravi domaći I sija se, a kriška debela.
Kada šljive sazreju skupljali smo ih onako kako opadaju. Znači nema trešenja drveta već se sakuplja samo ono što padne sa stable. Svaki dan pune kofe šljiva. Ruke budu slatke i lepljive od raspuklih i prezrelih plodova. Onda smo kofe nosili u kacu koja se nalazila u podrumu i kada vrenje bude gotovo moj otac, ujak i teča su dolazili da peku rakiju. Taj deo nisam volela, jer prvo nisam volela rakiju a drugo umeli su onako pripiti i da se posvadjaju, posebno dok je deda Mile bio živ. Znam da je nana vikala na dedu i da se ljutila, a to je meni, naninoj obožavateljki, bilo dovoljno da znam da nešto nije u redu.
Svo troje unučadi je bilo zloješno. Moja sirota majka me je jurila po stanu ne bi li mi ubacila u usta po neku kašiku jela. Toliko smo brat i ja bili mršavi da nam je u zdravstvenim kartonima uvek pisalo "neuhranjen".Noge su mi bile kao dva tanka štapića i počele su da se krive obrazujući slovo "O". Malo pre polaska u prvi razred osnovne škole, mama mi je zadjavola kupila pižamu, bebi-dol. Roze boje sa belim cvetovima, koja mi se toliko dopala da sam insistirala da u njoj idem prvi dan u školu. Moja ušokirana majka me je molila da mi kupi nešto drugo, bilo šta. A ne, pa to ne može jer ja hoću moj bebi-dol..Šta će, kud će, pozva majka tetka Ljubu koja je stigla brzinom svetlosti sa sve najnovijim burdama i željom da mi sašije šta god poželim. Ali nisu uspele da me ubede. Šta će meni modeli iz burde kad ih već imam jer mi je tetka sve najnovije sašila. Već tada sam ispoljavala originalnost, doduše pogubnu za nervni sistem moje majke: Tetka je bila užasnuta. Na kraju mama me je povela sva očajna u školu u bebi-dolu.Umrla je jadna od stida pred ostalim roditeljima. O tom užasu postoji i slika na kojoj ja sva sretna i anoreksična stojim sa ostatkom razreda i učiteljicom u svojoj voljenoj pižami. Na žalost, moj brat je sve slike izgubio prilikom seljenja.
E sad, moja nana je svaki put kada bi joj unučad došla u goste svesrdno radila na povećanju naše težine i popravljanju apetita. Kuvala je, mesila, mutila, pekla samo da bi se unučići malo podgojili jer ni moja dva brata nisu mnogo zaostajala za mnom što se tiče mršavosti. I mi smo jeli i pili jer nam je seoski vazduh otvorio apetit a i stalno smo bili napolju i fizički aktivni pa je normalno da smo stalno i bili gladni. Kada bi stigli nana nas je merila na kućnoj vagi, uredno beležila težinu, pa kad odlazimo za Beograd opet merenje. Udovoljavala nam je, ali je postojalo jedno pravilo koje ama baš nikada nije prekršila osim ako smo bili bolesni. Kada bi nas pozvala na ručak morali smo doći i jesti. Ako bi neko rekao da ne može da jede nana bi bez reči i moljakanja sklanjala njegov tanjir i taj ne bi dobio ništa za jelo do sledećeg obroka. To smo uradiji jednom ili dvaput, pa kad smo videli da nana ne da u medjuvremenu nikakve slatkiše, odustali smo. I tako smo se vodjeni čvrstom rukom gospa Mare uvek u Beograd vraćali sa pozitivnim saldom, to jest ugojili bi se.
A kakve je tek pite moja nana pravila. Zamesila bi testo, pa bi ono odstajalo, pa premesila, pa opet odstajalo i na kraju bi preko stola prostrla veliki beli čaršav (koji je služio samo za mešenje) i razvijala kore prvo oklagijom a zatim rukom. Razvukla bi tu koru preko celog stola, a ona bela, tanka, providna, samo leluja a ne kida se. Moj zadatak je bio da idem oko stola i skidam krajeve motajući ih na ruku kao vunicu. Ti krajevi bi se opet premesili i dobili bi novu koru. Zatim je kašičicom posipala po kori razgrejanu mast, pa filovala koru, pa smotala i stavila u pleh pa sve u smederevac.Bože, koji je to ukus i miris bio. Svako jutro je čistila taj smederevac nekom crnom mašću, koju je zvala grafitna mast, pa se šporet iako star prosto caklio.
U dvorište se ulazilo preko male kapije koja se uveče obavezno zaključavala bez obzira što ju je mogao svako preskočiti. Od te male kapije je vodila betonska staza prema kući. Na početku staze su bila dva šimšira, sa svake strane staze po jedan, pored staze sitno cveće celom dužinom, iza njega vinova loza u špaliru a iza loze razno voće sa jedne i druge strane. Staza je vodila do trema kuće ispred kog je bila vinjaga a ispred vinjage oni famozni čuvari imanja, tri kruške koje su zaklanjale pogled na kuću. Druga staza je vodila od kuće prema letnjoj kuhinji i na njenom kraju je bila pumpa, a kasnije i česma i kriva dunja sa psećom kućicom ispod grana. Nepravilni oblici zemlje koji nisu bili pod betonskim stazama su bili prepuni cveća a sunčani deo dvorišta je nana pretvorila u bašticu. Tu je bilo svega, paradajza, luka, zelja,peršuna, krastavaca, tikvica, šargarepe. I tu je nana držala časove botanike zainteresovanim unučićima, tj, meni, jer moja dva brata baš i nisu bila zainteresevana da nauče kako se orezuju ruže, kako se uzima seme od raznog cveća, kako se plevi, okopava, zaliva, sadi, pravi rasad i svašta još.Drugi deo dvorišta je bio ekonomski. Tu se nalazio obor za svinje, kokoške, ugalj, drva, mnogo šljiva i velika kapija za ulazak kola. U tom dvorištu je živeo moj pevac.
Kada sam se zadevojčila, braća su sve redje dolazila, ali sam ja I dalje uredno išla kod nane. Preko letnjeg raspusta bih zorom ustajala i posle popijene kafe išla pravac na pijac da prodajem kruške, pa kući gde me čekao spremljen doručak, pa malo pomognem nani do podneva. U podne, pravo sa društvom na Moravu. Budemo celo popodne skupa a onda kući da se istuširam. Dok berem kruške za sutrašnji dan kosa se osuši. Uveče izlazak opet sa društvom a ujutru ustajanje. Raj.
ovo su kruške u mom dvorištu. Ista sorta kao i kod gospa Mare
“Ljiljo ćerko, di su ovi alajmani? Bože, džigericu ima da mi pojedu.”
A onaj džem miriše, pravi domaći I sija se, a kriška debela.
Kada šljive sazreju skupljali smo ih onako kako opadaju. Znači nema trešenja drveta već se sakuplja samo ono što padne sa stable. Svaki dan pune kofe šljiva. Ruke budu slatke i lepljive od raspuklih i prezrelih plodova. Onda smo kofe nosili u kacu koja se nalazila u podrumu i kada vrenje bude gotovo moj otac, ujak i teča su dolazili da peku rakiju. Taj deo nisam volela, jer prvo nisam volela rakiju a drugo umeli su onako pripiti i da se posvadjaju, posebno dok je deda Mile bio živ. Znam da je nana vikala na dedu i da se ljutila, a to je meni, naninoj obožavateljki, bilo dovoljno da znam da nešto nije u redu.
Svo troje unučadi je bilo zloješno. Moja sirota majka me je jurila po stanu ne bi li mi ubacila u usta po neku kašiku jela. Toliko smo brat i ja bili mršavi da nam je u zdravstvenim kartonima uvek pisalo "neuhranjen".Noge su mi bile kao dva tanka štapića i počele su da se krive obrazujući slovo "O". Malo pre polaska u prvi razred osnovne škole, mama mi je zadjavola kupila pižamu, bebi-dol. Roze boje sa belim cvetovima, koja mi se toliko dopala da sam insistirala da u njoj idem prvi dan u školu. Moja ušokirana majka me je molila da mi kupi nešto drugo, bilo šta. A ne, pa to ne može jer ja hoću moj bebi-dol..Šta će, kud će, pozva majka tetka Ljubu koja je stigla brzinom svetlosti sa sve najnovijim burdama i željom da mi sašije šta god poželim. Ali nisu uspele da me ubede. Šta će meni modeli iz burde kad ih već imam jer mi je tetka sve najnovije sašila. Već tada sam ispoljavala originalnost, doduše pogubnu za nervni sistem moje majke: Tetka je bila užasnuta. Na kraju mama me je povela sva očajna u školu u bebi-dolu.Umrla je jadna od stida pred ostalim roditeljima. O tom užasu postoji i slika na kojoj ja sva sretna i anoreksična stojim sa ostatkom razreda i učiteljicom u svojoj voljenoj pižami. Na žalost, moj brat je sve slike izgubio prilikom seljenja.
E sad, moja nana je svaki put kada bi joj unučad došla u goste svesrdno radila na povećanju naše težine i popravljanju apetita. Kuvala je, mesila, mutila, pekla samo da bi se unučići malo podgojili jer ni moja dva brata nisu mnogo zaostajala za mnom što se tiče mršavosti. I mi smo jeli i pili jer nam je seoski vazduh otvorio apetit a i stalno smo bili napolju i fizički aktivni pa je normalno da smo stalno i bili gladni. Kada bi stigli nana nas je merila na kućnoj vagi, uredno beležila težinu, pa kad odlazimo za Beograd opet merenje. Udovoljavala nam je, ali je postojalo jedno pravilo koje ama baš nikada nije prekršila osim ako smo bili bolesni. Kada bi nas pozvala na ručak morali smo doći i jesti. Ako bi neko rekao da ne može da jede nana bi bez reči i moljakanja sklanjala njegov tanjir i taj ne bi dobio ništa za jelo do sledećeg obroka. To smo uradiji jednom ili dvaput, pa kad smo videli da nana ne da u medjuvremenu nikakve slatkiše, odustali smo. I tako smo se vodjeni čvrstom rukom gospa Mare uvek u Beograd vraćali sa pozitivnim saldom, to jest ugojili bi se.
A kakve je tek pite moja nana pravila. Zamesila bi testo, pa bi ono odstajalo, pa premesila, pa opet odstajalo i na kraju bi preko stola prostrla veliki beli čaršav (koji je služio samo za mešenje) i razvijala kore prvo oklagijom a zatim rukom. Razvukla bi tu koru preko celog stola, a ona bela, tanka, providna, samo leluja a ne kida se. Moj zadatak je bio da idem oko stola i skidam krajeve motajući ih na ruku kao vunicu. Ti krajevi bi se opet premesili i dobili bi novu koru. Zatim je kašičicom posipala po kori razgrejanu mast, pa filovala koru, pa smotala i stavila u pleh pa sve u smederevac.Bože, koji je to ukus i miris bio. Svako jutro je čistila taj smederevac nekom crnom mašću, koju je zvala grafitna mast, pa se šporet iako star prosto caklio.
U dvorište se ulazilo preko male kapije koja se uveče obavezno zaključavala bez obzira što ju je mogao svako preskočiti. Od te male kapije je vodila betonska staza prema kući. Na početku staze su bila dva šimšira, sa svake strane staze po jedan, pored staze sitno cveće celom dužinom, iza njega vinova loza u špaliru a iza loze razno voće sa jedne i druge strane. Staza je vodila do trema kuće ispred kog je bila vinjaga a ispred vinjage oni famozni čuvari imanja, tri kruške koje su zaklanjale pogled na kuću. Druga staza je vodila od kuće prema letnjoj kuhinji i na njenom kraju je bila pumpa, a kasnije i česma i kriva dunja sa psećom kućicom ispod grana. Nepravilni oblici zemlje koji nisu bili pod betonskim stazama su bili prepuni cveća a sunčani deo dvorišta je nana pretvorila u bašticu. Tu je bilo svega, paradajza, luka, zelja,peršuna, krastavaca, tikvica, šargarepe. I tu je nana držala časove botanike zainteresovanim unučićima, tj, meni, jer moja dva brata baš i nisu bila zainteresevana da nauče kako se orezuju ruže, kako se uzima seme od raznog cveća, kako se plevi, okopava, zaliva, sadi, pravi rasad i svašta još.Drugi deo dvorišta je bio ekonomski. Tu se nalazio obor za svinje, kokoške, ugalj, drva, mnogo šljiva i velika kapija za ulazak kola. U tom dvorištu je živeo moj pevac.
Kada sam se zadevojčila, braća su sve redje dolazila, ali sam ja I dalje uredno išla kod nane. Preko letnjeg raspusta bih zorom ustajala i posle popijene kafe išla pravac na pijac da prodajem kruške, pa kući gde me čekao spremljen doručak, pa malo pomognem nani do podneva. U podne, pravo sa društvom na Moravu. Budemo celo popodne skupa a onda kući da se istuširam. Dok berem kruške za sutrašnji dan kosa se osuši. Uveče izlazak opet sa društvom a ujutru ustajanje. Raj.
ovo su kruške u mom dvorištu. Ista sorta kao i kod gospa Mare
