-
- Popularno:
- "Pomaže Bog i 3 prsta: Telo srpskog...
- Od dečaka Bajice do velikog vezira...
- Sloveni su stariji od Kelta –...
- Kako dokazati ovakvu zloupotrebu...
- Beograd je jedini milionski grad u...
- Vučić napao blokadera koji jede...
- Za otok?
- Sta uradi otac ubice Carlija Kirka..
- Umro glumac Val Kilmer
- Zasto srpski nacionalisti ne vole Tita?
СДК
- Začetnik teme Marty Misterija
- Datum pokretanja
- stanje
Svecovek
Ističe se
- Poruka
- 2.345
Сад сам разговарао телефоном са Владимиром и каже да су га бановали због тог разлога. Нема везе. Доћи ће он за 3 дана.
Наш друг Владимир је банован. Главно питање јесте зашто је дозвољено величати ћопавог загорца, а забрањено је бранити Миту Љотића. Сведок сам једне велике дискриминације десничара на овом форуму. Један корисник је банован зато што је на аватару држао Павла Ђуришића а корисничко име му је било "Љотићевацсссс". Левичарима се дозвољава да позивају на линч : "Љотићевци фашистичке слугерање, треба свима метак у чело", "Штета што је Мита Љотић богомољац погинуо у саобраћајки,па није завршио на Блајбургу са братијом", "Четници,брадоње издајничке, фашисти, колаборационисти, злочинци, све их треба похапсити... "
Дакле као што видимо забрањено је (или није подобно) бити збораш. Историја је јасно показала да су партизани побили много више цивила од четника и љотићеваца.
Док се четнички злочини своде на цифру око 10 000, љотићевски на пар стотина, партизански се своде на стотине хиљада (Србија 1944. 80-150 000 Срба цивила, 70-80 000 немачких цивила у Војводини, 35 000 Мађара, хрватски цивили на Блајбургу 1945... ) у "Документима о Југославији" бивши премијер Драгиша Цветковић је објавио и један напис Адама Прибићевића, иначе Прибићевић је био председник Самосталне демократске странке Југославије, под насловом:"Црна и црвена тиранија у Источној Европи". О масовним злочинима комунистичких партизана Прибићевић записује да су за неколико месеци лишили овоземаљског живота 575 000 људи, како је и Иља Еренбург написао у листу "Soviet Weekly". Такође исти број жртава помиње и Ребека Вест после разговора са Мошом Пијадом у капиталном делу "Бело јагње и сиви соко".)
Није дозвољено држати мајора Павла Ђуришића или ђенерала Милана Недића на аватару, али је дозвољено држати једног од највећих зликоваца 20.века Броза,. Притом не размишљају много да Титова слика вређа човека чија је породица страдала у црвеном терору. Теме које отворе збораши се често закључају, уз образложење да "народ зна какви су зликовци били брадоње и љотићевци", тиме збораши губе право да одговоре на клевете.
Uploaded with ImageShack.us
- Poruka
- 639
Добровољци спашавају избеглице
За цело време окупације, а нарочито у 1941. и 1942. години, до-
бровољци су предњачили у спасавању Срба, који су бежали испод
усташког ножа. Добровољци су често прелазили и Саву и Дрину, узи-
мали у заштиту збегове и водили жестоку борбу противу усташа. На
тај начин, добровољци су спасли на хиљаде избеглица. У овоме послу
нарочито се истакао Десети добровољачки одред на челу са Милошем
Војновићем, који је, једно време, боравио у Бајиној Башти.
Војновић је са својим добровољцима често прелазио Дрину, при-
купљао избеглице, те их чамцима и скелама пребацивао у Србију. По
преласку им је пружана прва помоћ од самих добровољаца, који су са
избеглицама делили и последњу кору хлеба. После првог охрабрења,
прве утехе, прве помоћи, добровољци су избеглице упућивали у избе-
гличке центре: Бању Ковиљачу, Врњачку Бању, Боговађу, Севојно,
Смедерево и у друга места, где су постојали избеглички домови.
У овој спасилачкој акцији, добровољци су много пута морали да
се боре и противу крвожедних усташа и противу страшних таласа ва-
ловите Дрине. Али, и поред свега овога, добровољци су свагда јунач-
ки издржавали, само да би спасли што више народа.
Саме спашене избеглице, ту спасилачку акцију добровољаца ова-
ко описују:
"Било је то 1942. године када су усташе упали у моје село,
Горњи Залуковик, које се налази између Хан Пијеска и Власенице.
200
Било ми је већ 14 година, тако да се сасма јасно сећам све оне гро-
зоте која је тих крвавих дана снашла моје сусељане.
Када су упали у моје село, усташе су почели палити српске ку-
ће све од реда и убијати мало и велико, старо и младо. Изгинуло је
сила света и многи су бежали пут Дрине да би сачували само голи
живот. Избегли народ дошао је у Краљеву Гору. Збег су углавном
сачињавале жене и деца и старији људи. Пошто се бежало с пуно
страха испред страшног покоља, то је у збегу било деце без роди-
теља, родитеља без деце, браће без сестара, сестара без браће.
Успут, идући ка Дрини, жене су прикупљале децу не питајући чија
су. По нека је водила по једно, двоје, троје, а понека и по више де-
це. Деца су престрављена плакала и запомагала, тако да је било
страхота слушати врисак јадне деце.
Када смо дошли на саму воду, видели смо дуж обале да на
Дрину пристиже народ из свих села која су лежала према овој ме-
ђи између Босне и Србије. Према месту званом Скелане видели смо
како се наш народ већ пребацује у Србију. Видели смо како с друге
стране долазе неки војници с чамцима, трпају избеглице у њих, па
се после враћају на српску страну. Жене с децом из мога села од-
мах су пошле према Скеланима, а за њима и сав остали народ. Ка-
да смо стигли на само место пребацивања, дознали смо да су на-
ши спасиоци српски добровољци. Тада смо први пут видели нашег
војника у правој српској униформи, са српском шајкачом на глави,
са српском кокардом на шајкачи и с крстом на левој страни груди.
Видевши их, ми смо плакали од радости. Добровољци су све по ре-
ду стављали у чамце, најпре жене и ситну децу, затим дечаке, де-
војчице и одраслије. Како је који чамац био пун, тако су га добро-
вољци брзо окретали пут Србије. И тако је то ишло, док и послед-
њег избеглицу са Скелана нису превезли.
По прелазу на србијанску страну, добровољци су нас смешта-
ли у Луг, код Бајине Баште. Тек тада смо приметили да су и уста-
ше стигле на саму Дрину с оне стране, али, Богу хвала, тек пошто
су нас добровољци све спасли. Усташе, не могући нам ништа на
жао учинити, почели су од муке пуцати на Луг у који смо били
смештени. Премда нас је делила Дрина, ипак су успели да убију
једну жену у Лугу. Међутим, добровољци су одмах одговорили на
усташку пуцњаву. Сели су у чамце и док су једни веслали, други су
из митраљеза и пушака осули ватру на усташе. На тај начин ус-
пели су да потисну усташе око три километра од Дрине. Тада су
добровољци претраживали обалу на босанској страни, да би изву-
кли и спасли и последњег Србина који је бежао испред усташког
ножа.
201
Када ____________су нас спасли, добровољци су се одмах побринули о на-
шој исхрани. Одмах су дали свој хлеб и све што су уза се имали од
хране нама избеглицама. Ми смо им се до неба захваљивали. Мене
и још једну групу мојих вршњака и вршњакиња добровољци су
спровели у Ужице у тамошњи Црвени Крст. Друге групе су водили
на друге стране. У Црвеном Крсту добили смо одмах добру и то-
плу храну. Али, ту се нисмо задржавали. Моју групу су одатле пре-
бацили возом у Врњачку Бању. На путу, кроз сва места кроз која
смо пролазили: Ужице, Пожегу, Чачак и друга, народ нам је давао
у корпама вруће погаче, куваних јела, разних колача, одела, обуће и
новаца, свега што нам је душа желела. Народ је плакао. Поједини
су узимали ситну децу за чије се родитеље није знало. Већина, пак,
нас одраслијих стигла је у Врњачку Бању.
По доласку у Врњце, били смо одмах смештени у лепе зграде,
добили чисте постеље, кувану храну и све друго што нам је тре-
бало. Добили смо своје васпитаче и васпитачице, као и свештени-
ка, који нам је долазио два пута недељно. У Врњачкој Бањи смо
добили сви нова одела и нове ципеле као дар од Председника срп-
ске владе, генерала Милана Недића, коме смо нашом дечијом љу-
бављу били безмерно захвални.
Васпитачи и васпитачице су нас учили лепом понашању, хиги-
јени, певању, свештеним молитвама и веронауци, док су нам срп-
ски добровољци свагда били на услузи. Из Врњачке Бање мало ста-
рије, међу којима и мене, пребацили су на пољопривредно добро у
Севојни. Ту смо радили ситне пољопривредне послове. Васпитач
би нас често водио на купање у Ђетињу и пазио на нас да нам се
не би што десило.
Из Севојне сам ја отишао у Звездан код Зајечара, где су многе
избеглице добиле имања, која су обрађивали као своја властита.
Добијали смо бесплатне карте и путовали смо несметано возом.
Тако је било за све избеглице на целој територији Србије..."112
Упоредо са овим спасилачким послом, добровољци су обављали
и још један, који с друге стране осветљава њихов живот и њихову
борбу.
Прелазећи преко Дрине, добровољци су долазили у додир и с по-
јединим четничким одредима из Источног дела Босне. При тим доди-
рима, а и доцније, добровољци су давали босанским четницима и
оружје и муницију, као и друге потребе. Све што је могло користити
српској браћи у Босни, добровољци су им, такорећи откидајући од се-
бе, с љубављу давали, изражавајући том приликом дивљење према
112 Велимир Р. Мајсторовић: "Спашени смо на Дрини", "Записи из добровољачке борбе (III)",
Минхен, 1955, стр. 16-18.
202
њиховој четничкој борби. Разуме се, ову помоћ добровољци су давали
оним четничким командантима и њиховим одредима, који су се бес-
компромисно борили противу свих српских душмана, а нарочито про-
тиву усташа и комуниста. Такви команданти су били: мајор Јездимир
Дангић, капетан Стеван Дамјановић - Лека и Ђура Бижић, који су и
своје животе положили на олтар Отаџбине, борећи се противу срп-
ских дин душмана. Четвртом команданту у том делу Босне, Ристи Ћу-
ковићу, који је за све време грађанског рата и окупације сарађивао и
са комунистима и са усташама, добровољци нису никада давали ни
оружје ни муницију. То је било сасвим природно, јер су добровољци
свагда били бескомпромисни у борби противу народних непријатеља,
без обзира каквим су се плаштом огртали
За цело време окупације, а нарочито у 1941. и 1942. години, до-
бровољци су предњачили у спасавању Срба, који су бежали испод
усташког ножа. Добровољци су често прелазили и Саву и Дрину, узи-
мали у заштиту збегове и водили жестоку борбу противу усташа. На
тај начин, добровољци су спасли на хиљаде избеглица. У овоме послу
нарочито се истакао Десети добровољачки одред на челу са Милошем
Војновићем, који је, једно време, боравио у Бајиној Башти.
Војновић је са својим добровољцима често прелазио Дрину, при-
купљао избеглице, те их чамцима и скелама пребацивао у Србију. По
преласку им је пружана прва помоћ од самих добровољаца, који су са
избеглицама делили и последњу кору хлеба. После првог охрабрења,
прве утехе, прве помоћи, добровољци су избеглице упућивали у избе-
гличке центре: Бању Ковиљачу, Врњачку Бању, Боговађу, Севојно,
Смедерево и у друга места, где су постојали избеглички домови.
У овој спасилачкој акцији, добровољци су много пута морали да
се боре и противу крвожедних усташа и противу страшних таласа ва-
ловите Дрине. Али, и поред свега овога, добровољци су свагда јунач-
ки издржавали, само да би спасли што више народа.
Саме спашене избеглице, ту спасилачку акцију добровољаца ова-
ко описују:
"Било је то 1942. године када су усташе упали у моје село,
Горњи Залуковик, које се налази између Хан Пијеска и Власенице.
200
Било ми је већ 14 година, тако да се сасма јасно сећам све оне гро-
зоте која је тих крвавих дана снашла моје сусељане.
Када су упали у моје село, усташе су почели палити српске ку-
ће све од реда и убијати мало и велико, старо и младо. Изгинуло је
сила света и многи су бежали пут Дрине да би сачували само голи
живот. Избегли народ дошао је у Краљеву Гору. Збег су углавном
сачињавале жене и деца и старији људи. Пошто се бежало с пуно
страха испред страшног покоља, то је у збегу било деце без роди-
теља, родитеља без деце, браће без сестара, сестара без браће.
Успут, идући ка Дрини, жене су прикупљале децу не питајући чија
су. По нека је водила по једно, двоје, троје, а понека и по више де-
це. Деца су престрављена плакала и запомагала, тако да је било
страхота слушати врисак јадне деце.
Када смо дошли на саму воду, видели смо дуж обале да на
Дрину пристиже народ из свих села која су лежала према овој ме-
ђи између Босне и Србије. Према месту званом Скелане видели смо
како се наш народ већ пребацује у Србију. Видели смо како с друге
стране долазе неки војници с чамцима, трпају избеглице у њих, па
се после враћају на српску страну. Жене с децом из мога села од-
мах су пошле према Скеланима, а за њима и сав остали народ. Ка-
да смо стигли на само место пребацивања, дознали смо да су на-
ши спасиоци српски добровољци. Тада смо први пут видели нашег
војника у правој српској униформи, са српском шајкачом на глави,
са српском кокардом на шајкачи и с крстом на левој страни груди.
Видевши их, ми смо плакали од радости. Добровољци су све по ре-
ду стављали у чамце, најпре жене и ситну децу, затим дечаке, де-
војчице и одраслије. Како је који чамац био пун, тако су га добро-
вољци брзо окретали пут Србије. И тако је то ишло, док и послед-
њег избеглицу са Скелана нису превезли.
По прелазу на србијанску страну, добровољци су нас смешта-
ли у Луг, код Бајине Баште. Тек тада смо приметили да су и уста-
ше стигле на саму Дрину с оне стране, али, Богу хвала, тек пошто
су нас добровољци све спасли. Усташе, не могући нам ништа на
жао учинити, почели су од муке пуцати на Луг у који смо били
смештени. Премда нас је делила Дрина, ипак су успели да убију
једну жену у Лугу. Међутим, добровољци су одмах одговорили на
усташку пуцњаву. Сели су у чамце и док су једни веслали, други су
из митраљеза и пушака осули ватру на усташе. На тај начин ус-
пели су да потисну усташе око три километра од Дрине. Тада су
добровољци претраживали обалу на босанској страни, да би изву-
кли и спасли и последњег Србина који је бежао испред усташког
ножа.
201
Када ____________су нас спасли, добровољци су се одмах побринули о на-
шој исхрани. Одмах су дали свој хлеб и све што су уза се имали од
хране нама избеглицама. Ми смо им се до неба захваљивали. Мене
и још једну групу мојих вршњака и вршњакиња добровољци су
спровели у Ужице у тамошњи Црвени Крст. Друге групе су водили
на друге стране. У Црвеном Крсту добили смо одмах добру и то-
плу храну. Али, ту се нисмо задржавали. Моју групу су одатле пре-
бацили возом у Врњачку Бању. На путу, кроз сва места кроз која
смо пролазили: Ужице, Пожегу, Чачак и друга, народ нам је давао
у корпама вруће погаче, куваних јела, разних колача, одела, обуће и
новаца, свега што нам је душа желела. Народ је плакао. Поједини
су узимали ситну децу за чије се родитеље није знало. Већина, пак,
нас одраслијих стигла је у Врњачку Бању.
По доласку у Врњце, били смо одмах смештени у лепе зграде,
добили чисте постеље, кувану храну и све друго што нам је тре-
бало. Добили смо своје васпитаче и васпитачице, као и свештени-
ка, који нам је долазио два пута недељно. У Врњачкој Бањи смо
добили сви нова одела и нове ципеле као дар од Председника срп-
ске владе, генерала Милана Недића, коме смо нашом дечијом љу-
бављу били безмерно захвални.
Васпитачи и васпитачице су нас учили лепом понашању, хиги-
јени, певању, свештеним молитвама и веронауци, док су нам срп-
ски добровољци свагда били на услузи. Из Врњачке Бање мало ста-
рије, међу којима и мене, пребацили су на пољопривредно добро у
Севојни. Ту смо радили ситне пољопривредне послове. Васпитач
би нас често водио на купање у Ђетињу и пазио на нас да нам се
не би што десило.
Из Севојне сам ја отишао у Звездан код Зајечара, где су многе
избеглице добиле имања, која су обрађивали као своја властита.
Добијали смо бесплатне карте и путовали смо несметано возом.
Тако је било за све избеглице на целој територији Србије..."112
Упоредо са овим спасилачким послом, добровољци су обављали
и још један, који с друге стране осветљава њихов живот и њихову
борбу.
Прелазећи преко Дрине, добровољци су долазили у додир и с по-
јединим четничким одредима из Источног дела Босне. При тим доди-
рима, а и доцније, добровољци су давали босанским четницима и
оружје и муницију, као и друге потребе. Све што је могло користити
српској браћи у Босни, добровољци су им, такорећи откидајући од се-
бе, с љубављу давали, изражавајући том приликом дивљење према
112 Велимир Р. Мајсторовић: "Спашени смо на Дрини", "Записи из добровољачке борбе (III)",
Минхен, 1955, стр. 16-18.
202
њиховој четничкој борби. Разуме се, ову помоћ добровољци су давали
оним четничким командантима и њиховим одредима, који су се бес-
компромисно борили противу свих српских душмана, а нарочито про-
тиву усташа и комуниста. Такви команданти су били: мајор Јездимир
Дангић, капетан Стеван Дамјановић - Лека и Ђура Бижић, који су и
своје животе положили на олтар Отаџбине, борећи се противу срп-
ских дин душмана. Четвртом команданту у том делу Босне, Ристи Ћу-
ковићу, који је за све време грађанског рата и окупације сарађивао и
са комунистима и са усташама, добровољци нису никада давали ни
оружје ни муницију. То је било сасвим природно, јер су добровољци
свагда били бескомпромисни у борби противу народних непријатеља,
без обзира каквим су се плаштом огртали
- Poruka
- 708
- Poruka
- 639
На данашњи дан пре 69 година задат је први ударац комунистима:
Стварање Српских добровољачких одреда
На седници српске Владе, која је одржана 14. септембра 1941. године, ђенерал Милан Недић је члановима свога Кабинета изложио ситуацију у земљи, која је била више него црна. Саопштио је, да је решио да одступи, да поднесе оставку, да се повуче. Желео је, да спасе српски народ, али види да му спаса нема.
Тада је устао Михаило Олћан, Министар народне привреде, сестрић чувеног научника Михаила Пупина, и са свом својом речитошћу и срчаношћу рекао ђенералу Недићу, да он не сме да напусти своју дужност, да мора да остане на своме положају, да мора до краја да изврши спасилачку улогу, да Отаџбина и српски народ једино још у њему гледају свога спасиоца и да зато не сме да их препусти вољи окрутног окупатора. А да би уистину био у стању да спасе народ и Отаџбину, Олћан је саопштио ђенералу Недићу, - да ће му за 24 сата ставити на расположење пет стотина његових младих другова, припадника Љотићевог"Збора", свесних и изграђених антикомуниста, који ће бити кадри, да се ухвате у коштац са комунистима. За пар недеља, Олћан је обећао ђенералу Недићу, да ће прикупити пет хиљада свесних антикомунистичких бораца, а он, ђенерал Недић, нека захтева од окупатора, да не пушта ни своје експедиције, ни усташе, Мађаре и Арнауте на тло Србије, јер ће свесни српски борци, које му ставља на расположење, бити у стању да угуше комунистичку револуцију у Србији.
Ђенерал Милан Недић, у заједници са целокупном Српском Вла-
дом, прихватио је предлог Михаила Олћана. Исто вече, ђенерал Недић
одржао је говор, у коме је српском народу упутио и ове вапајне речи:
"Србија се у овом тренутку налази на прагу грађанског рата.
Приберите се и схватите сву величину опасности која нам прети. Њене претешке последице сносиће и они који је желе и они који се против ње боре, и они који су криви и они који су прави.
Од чега нам долазе те опасности?
Од оних истих, који су нам већ тешка зла нанели.
Од оних, који су се ставили у службу туђину, верујући да ће данас у данима нашег страдања, у држави без слободе, најлакше остварити циљеве које им комунизам проповеда..."37
Овај говор ђенерала Недића тако је деловао на народ, да су слушаоци, и дуго после говора, остајали неми испод звучника и покрај радио апарата.
То вече, 14. септембра1941. године, чим је Михаило Олћан напустио седницу Владе, дошао је у стан Димитрија Љотића и обавестио га о његовом обећању ђенералу Недићу. Љотић се сложио са Олћановим поступком и одобрио, да се саопшти свим студентима, ђацима и радницима, припадницима"Збора", који су живели у Београду, да се сутрадан сакупе у Гарашаниновој улици бр. 8, где се налазила Добровољна Радна Служба, чији су припадници радили на рашчишћавању рушевина у Београду.
Сутрадан, 15. септембра1941. године, сакупило се у Гарашаниновој улици око три стотине припадника Љотићевог"Збора". Ту им је Димитрије Љотић објаснио циљ због кога су сазвани. И сви су се уписали у добровољце.
Пошто се од београдске полиције и жандармерије могло прибави-
ти само око стотинак пушака са потребном количином муниције, то је
одмах формиран Трећи ђачки добровољачки одред, све од самих ђака, студената и младих радника. Њима је за команданта постављен први активни официр добровољац, артиљериски поручник Будимир Никић, зет пуковника Миливоја Алексића, прослављеног српског јунака из ратова за Народно Ослобођење и Уједињење од 1912. до1918. године.
Одмах је, природно, образована и Српска Дорбовољачка Команда у Београду, на чије чело је ђенерал Милан Недић поставио инжењериског пуковника Косту Мушицког, бившег ађутанта Блаженопочившег Краља АлександраI Ујединитеља, Краљице Марије и Краља ПетраII. За начелника Штаба постављен је потпуковник Радослав Таталовић, а за ађутанта Команде геодетски поручник Миодраг Најдановић. Седи- ште Штаба Српске Добровољачке Команде било је, прво време, у Ми- нистарству привреде, а доцније у Главном Ђенералштабу, у Милоша Великог улици.
Прва победа Српских добровољаца- први пораз комуниста
Трећи ђачки добровољачки одред, одевен у униформе бивше Краљевске југословенске војске, са српским ознакама и са српском тробојком, кренуо је из Београда на челу са поручником Никићем 17. септембра1941. године. Вредно је нагласити, да је Одред био наоружан само крагујевачким пушкама и бомбама"Крагујевчанкама".
Прве Српске добровољце испратио је на терен са очинским саветом Димитрије Љотић. Том приликом, Димитрије В. Љотић, у своме говору добровољцима, рекао је и ове речи:
"... Жао ми је ваше младости, јер ће многи од вас погинути...
Али, више од тога ми је жао, што ћете и ви морати да убијате, јер у борбу идете... Ви сте добили оружје, али морате знати да је оно моћно и благословено једино у достојним рукама Јунака и Човека... Да се не размећете њиме, и да га никад не употребите као силеџије, насилници или, не дај Боже, убице... Ви се борите да се успостави ред и мир у вашој земљи, и да народ не страда више, да престане да даје бесциљне жртве... Али, ви морате знати и свој положај: свако јутро кад се пробудите, ви себи да кажете да сте робови..."
Трећи ђачки добровољачки одред је одмах, истога дана када је напустио Београд, 17. септембра1941. године, улетео у борбу противу комуниста код Гроцке. У једном снажном, одушевљеном јуришу, уз поклике Краљу ПетруII и Србији, Српски добровољци просто су сатрли Космајски партизански одред на који су били наишли у селу Дражњу. Још тада, у тој првој борби, у својој првој победи, Српски добровољци су, по речима песника, - "показали непоколебљиву вољу, високо уздигнут национални идеал и готовост за жртве". Што су били овакви, - "то је, свакако, стога што млади верују да има нешто за што вреди положити живот". Зато је песник Сима Пандуровић, поред предњих, написао о добровољцима и ове редове:
"Данашња српска омладина има ту веру. Она је остала верна
земљи у којој је рођена, остала је верна огњишту својих предака, и
бескрајно одана простору своје будућности."
Уколико се 7. јули1941. године сматра почетком комунистичке револуције у Србији, утолико се 17. септембар1941. године- дан прве добровољачке победе код Дражња(Гроцка) на комунистима- има сматрати даном почетка грађанског рата.
Победа код Гроцке само је охрабрила Српске добровољце. И кад су добровољци хрлили из борбе у борбу и ређали победу за победом, почело је, увелико, да се враћа поуздање и самом српском народу у његову животну снагу. Док су Српски добровољци крвљу исписивали јуначке победе код Варовнице, Хаџиних Ливада, Раче, Петровца на Млави, Црног Врха, Горњег Милановца и других места, дотле је српски народ целим својим бићем осећао, да га Господ заиста није напустио и да га самом својом божанском руком са ивице понора води у лепши и светлији живот.
На овом месту важно је истаћи, да је међу изгинулим и заробљеним комунистима било најмање српских сељака, и да су већину чинили: Мађари, Немци, Јевреји, Арнаути, Цигани, итд. У борби код села Дражња Српски добровољци запленили су, између осталога, и комплетне униформе, заједно са легитимацијама, двојице немачких подофицира, који су били комунисти и учествовали у организовању парти- занских чета као инструктори. Ове униформе Љотић је послао Шефу немачког Војно-управног Штаба др Турнеру, те су отада немачки фактори у даљим односима према српској администрацији постали мање надмени, јер су имали најочигледнији доказ, да поред осталих Несрба и сами Немци помажу комунистичку револуцију у Србији.
Све је ово сведочило, да српски сељак, српски домаћин, уопште није дао ни најмању подршку комунистичкој револуцији, јер је својим здравим народним инстинктом осетио, да је црвено безбожје сасвим страно српској души.
Међутим, баш у то време, када комунисти трпе прве поразе и страшне губитке, када је свесна и родољубива српска омладина почела истрајно и бескомпромисно да уништава бољшевичке одреде у Србији, дошло је до састанка и закључења споразума између ђенерал- штабног пуковника Драгољуба Михаиловића и Тита, Генералног Секретара Комунистичке Партије Југославије.
Стварање Српских добровољачких одреда
На седници српске Владе, која је одржана 14. септембра 1941. године, ђенерал Милан Недић је члановима свога Кабинета изложио ситуацију у земљи, која је била више него црна. Саопштио је, да је решио да одступи, да поднесе оставку, да се повуче. Желео је, да спасе српски народ, али види да му спаса нема.
Тада је устао Михаило Олћан, Министар народне привреде, сестрић чувеног научника Михаила Пупина, и са свом својом речитошћу и срчаношћу рекао ђенералу Недићу, да он не сме да напусти своју дужност, да мора да остане на своме положају, да мора до краја да изврши спасилачку улогу, да Отаџбина и српски народ једино још у њему гледају свога спасиоца и да зато не сме да их препусти вољи окрутног окупатора. А да би уистину био у стању да спасе народ и Отаџбину, Олћан је саопштио ђенералу Недићу, - да ће му за 24 сата ставити на расположење пет стотина његових младих другова, припадника Љотићевог"Збора", свесних и изграђених антикомуниста, који ће бити кадри, да се ухвате у коштац са комунистима. За пар недеља, Олћан је обећао ђенералу Недићу, да ће прикупити пет хиљада свесних антикомунистичких бораца, а он, ђенерал Недић, нека захтева од окупатора, да не пушта ни своје експедиције, ни усташе, Мађаре и Арнауте на тло Србије, јер ће свесни српски борци, које му ставља на расположење, бити у стању да угуше комунистичку револуцију у Србији.
Ђенерал Милан Недић, у заједници са целокупном Српском Вла-
дом, прихватио је предлог Михаила Олћана. Исто вече, ђенерал Недић
одржао је говор, у коме је српском народу упутио и ове вапајне речи:
"Србија се у овом тренутку налази на прагу грађанског рата.
Приберите се и схватите сву величину опасности која нам прети. Њене претешке последице сносиће и они који је желе и они који се против ње боре, и они који су криви и они који су прави.
Од чега нам долазе те опасности?
Од оних истих, који су нам већ тешка зла нанели.
Од оних, који су се ставили у службу туђину, верујући да ће данас у данима нашег страдања, у држави без слободе, најлакше остварити циљеве које им комунизам проповеда..."37
Овај говор ђенерала Недића тако је деловао на народ, да су слушаоци, и дуго после говора, остајали неми испод звучника и покрај радио апарата.
То вече, 14. септембра1941. године, чим је Михаило Олћан напустио седницу Владе, дошао је у стан Димитрија Љотића и обавестио га о његовом обећању ђенералу Недићу. Љотић се сложио са Олћановим поступком и одобрио, да се саопшти свим студентима, ђацима и радницима, припадницима"Збора", који су живели у Београду, да се сутрадан сакупе у Гарашаниновој улици бр. 8, где се налазила Добровољна Радна Служба, чији су припадници радили на рашчишћавању рушевина у Београду.
Сутрадан, 15. септембра1941. године, сакупило се у Гарашаниновој улици око три стотине припадника Љотићевог"Збора". Ту им је Димитрије Љотић објаснио циљ због кога су сазвани. И сви су се уписали у добровољце.
Пошто се од београдске полиције и жандармерије могло прибави-
ти само око стотинак пушака са потребном количином муниције, то је
одмах формиран Трећи ђачки добровољачки одред, све од самих ђака, студената и младих радника. Њима је за команданта постављен први активни официр добровољац, артиљериски поручник Будимир Никић, зет пуковника Миливоја Алексића, прослављеног српског јунака из ратова за Народно Ослобођење и Уједињење од 1912. до1918. године.
Одмах је, природно, образована и Српска Дорбовољачка Команда у Београду, на чије чело је ђенерал Милан Недић поставио инжењериског пуковника Косту Мушицког, бившег ађутанта Блаженопочившег Краља АлександраI Ујединитеља, Краљице Марије и Краља ПетраII. За начелника Штаба постављен је потпуковник Радослав Таталовић, а за ађутанта Команде геодетски поручник Миодраг Најдановић. Седи- ште Штаба Српске Добровољачке Команде било је, прво време, у Ми- нистарству привреде, а доцније у Главном Ђенералштабу, у Милоша Великог улици.
Прва победа Српских добровољаца- први пораз комуниста
Трећи ђачки добровољачки одред, одевен у униформе бивше Краљевске југословенске војске, са српским ознакама и са српском тробојком, кренуо је из Београда на челу са поручником Никићем 17. септембра1941. године. Вредно је нагласити, да је Одред био наоружан само крагујевачким пушкама и бомбама"Крагујевчанкама".
Прве Српске добровољце испратио је на терен са очинским саветом Димитрије Љотић. Том приликом, Димитрије В. Љотић, у своме говору добровољцима, рекао је и ове речи:
"... Жао ми је ваше младости, јер ће многи од вас погинути...
Али, више од тога ми је жао, што ћете и ви морати да убијате, јер у борбу идете... Ви сте добили оружје, али морате знати да је оно моћно и благословено једино у достојним рукама Јунака и Човека... Да се не размећете њиме, и да га никад не употребите као силеџије, насилници или, не дај Боже, убице... Ви се борите да се успостави ред и мир у вашој земљи, и да народ не страда више, да престане да даје бесциљне жртве... Али, ви морате знати и свој положај: свако јутро кад се пробудите, ви себи да кажете да сте робови..."
Трећи ђачки добровољачки одред је одмах, истога дана када је напустио Београд, 17. септембра1941. године, улетео у борбу противу комуниста код Гроцке. У једном снажном, одушевљеном јуришу, уз поклике Краљу ПетруII и Србији, Српски добровољци просто су сатрли Космајски партизански одред на који су били наишли у селу Дражњу. Још тада, у тој првој борби, у својој првој победи, Српски добровољци су, по речима песника, - "показали непоколебљиву вољу, високо уздигнут национални идеал и готовост за жртве". Што су били овакви, - "то је, свакако, стога што млади верују да има нешто за што вреди положити живот". Зато је песник Сима Пандуровић, поред предњих, написао о добровољцима и ове редове:
"Данашња српска омладина има ту веру. Она је остала верна
земљи у којој је рођена, остала је верна огњишту својих предака, и
бескрајно одана простору своје будућности."
Уколико се 7. јули1941. године сматра почетком комунистичке револуције у Србији, утолико се 17. септембар1941. године- дан прве добровољачке победе код Дражња(Гроцка) на комунистима- има сматрати даном почетка грађанског рата.
Победа код Гроцке само је охрабрила Српске добровољце. И кад су добровољци хрлили из борбе у борбу и ређали победу за победом, почело је, увелико, да се враћа поуздање и самом српском народу у његову животну снагу. Док су Српски добровољци крвљу исписивали јуначке победе код Варовнице, Хаџиних Ливада, Раче, Петровца на Млави, Црног Врха, Горњег Милановца и других места, дотле је српски народ целим својим бићем осећао, да га Господ заиста није напустио и да га самом својом божанском руком са ивице понора води у лепши и светлији живот.
На овом месту важно је истаћи, да је међу изгинулим и заробљеним комунистима било најмање српских сељака, и да су већину чинили: Мађари, Немци, Јевреји, Арнаути, Цигани, итд. У борби код села Дражња Српски добровољци запленили су, између осталога, и комплетне униформе, заједно са легитимацијама, двојице немачких подофицира, који су били комунисти и учествовали у организовању парти- занских чета као инструктори. Ове униформе Љотић је послао Шефу немачког Војно-управног Штаба др Турнеру, те су отада немачки фактори у даљим односима према српској администрацији постали мање надмени, јер су имали најочигледнији доказ, да поред осталих Несрба и сами Немци помажу комунистичку револуцију у Србији.
Све је ово сведочило, да српски сељак, српски домаћин, уопште није дао ни најмању подршку комунистичкој револуцији, јер је својим здравим народним инстинктом осетио, да је црвено безбожје сасвим страно српској души.
Међутим, баш у то време, када комунисти трпе прве поразе и страшне губитке, када је свесна и родољубива српска омладина почела истрајно и бескомпромисно да уништава бољшевичке одреде у Србији, дошло је до састанка и закључења споразума између ђенерал- штабног пуковника Драгољуба Михаиловића и Тита, Генералног Секретара Комунистичке Партије Југославије.
Poslednja izmena:
- Poruka
- 708
- Poruka
- 7.308
Честитам вам свима 17. септембар(јес да је са малим закашњењем али нема везе
)
Слава Српским добровољцима!
Јунацима које је и Вермахт па и СС поштовао.
Ратни дневник врховне команде Вермахта о Српском добрвољачком корпусу.
Konačna ocena borbene vrednosti:
Njihova borbena vrednost se pokazala u toku borbe sa partizanskim bandama, kod Titovog drugog pokušaja da upadne u Srbiju a istakli su se i u borbama sa komunistima kod Užica i Raške. Prilikom posete general-majora Gajtnera Dobrovoljcima, oni su ostavili dobar utisak na njega.
Srpski dobrovoljci su se pokazali kao dobri i pouzdani borci.
)Слава Српским добровољцима!
Јунацима које је и Вермахт па и СС поштовао.
Ратни дневник врховне команде Вермахта о Српском добрвољачком корпусу.
Konačna ocena borbene vrednosti:
Njihova borbena vrednost se pokazala u toku borbe sa partizanskim bandama, kod Titovog drugog pokušaja da upadne u Srbiju a istakli su se i u borbama sa komunistima kod Užica i Raške. Prilikom posete general-majora Gajtnera Dobrovoljcima, oni su ostavili dobar utisak na njega.
Srpski dobrovoljci su se pokazali kao dobri i pouzdani borci.
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.220
Da li se postovaoci lika i dela tvoraca SDK slazu sa ovim kvalifikacijama?Честитам вам свима 17. септембар(јес да је са малим закашњењем али нема везе
Слава Српским добровољцима!
Јунацима које је и Вермахт па и СС поштовао.
Ратни дневник врховне команде Вермахта о Српском добрвољачком корпусу.
Konačna ocena borbene vrednosti:
Njihova borbena vrednost se pokazala u toku borbe sa partizanskim bandama, kod Titovog drugog pokušaja da upadne u Srbiju a istakli su se i u borbama sa komunistima kod Užica i Raške. Prilikom posete general-majora Gajtnera Dobrovoljcima, oni su ostavili dobar utisak na njega.
Srpski dobrovoljci su se pokazali kao dobri i pouzdani borci.
- Poruka
- 708
Ја не волим било какво упоређивање СДК са СС-ом и војском Немачке...
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.220
- Poruka
- 708
Ја, не... Али поштујем сваку војску која се борила против Комунизма...
- Poruka
- 639
Да,што да не? Да ме можда совјетски и енглески плаћеници не би оптужили да сам "слуга окупатора"?
Није ту ништа спорно да су Добровољци,Стражари и прави Четници сарађивали са немачким Вермахтом и СС-ом у борби против комунизма и нема потреба да се у вези тога правдам издајницима комунистима и демократама.
Мада занимљиво је да нема много слика где су заједно Добровољци и Немци,ја сам до сад видео само 2-3 такве слике.
Јел ти то рек`о Милојица Свемоћни
? Ја да сам равногорац мене би био блам да се јављам овде јер у време док су Добровољци сузбијали црвени пламен,равногорци и комунисти су били у великој љубави,која никад не би ни била прекинута од стране равногораца да их комуниисти нису први напали.
- Poruka
- 7.308
Па наравно да је постојала сарадња.
А ја сам у посту само навео део из ратног дневника Вермахта, где се оцењује борбена вредност СДК у борби против комуниста, јасно се види да је Вермахт ценио добровољце.
Иначе буди речено, у тим истим дневницима Немци су Хрвате описали као неспособне и борбено неупотребљиве.
- Poruka
- 7.308
Нико их не упоређује, само кажем да је Вермахт проценио да су добровољци дали велики допринос у борби против црвених и да их је ценио. Не само Вермахт, већ и ССовци. Официри Принц Еуген дивизије на пример.
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.220
Sporno je jos kako, jer saradjivati sa uniformisanim ljudima koji su ubijali decu...
"Onda je svanuo 20. oktobar. Dan svetao, sunčan. Ponedeljak, Srđevdan. Ja sam imao treći čas u Gimnaziji i spremao sam se da izađem docnije. Susedi su počeli da mi javljaju da je grad blokiran i da kupe muškarce od 14 do 60 godina. Pokazalo se da su kupili i mlađe od 14 i starije od 70 godina.
Pored mene je sve vreme puta bio šegrt Milivoje Radivojević, za koga ne verujem da je imao četrnaest godina. Bio je dete. Plav, pun lepote, tih, izmučen i nekako bled. I po malom rastu se videlo da je dete. On mi je stalno, uporno govorio :
- Sve će da nas streljaju!"
(Svetislav Maksimović)
A nije ni ratno doba pa da bilo koga proglasavamo za izdajnika.
Prema tome, ova prica je zavrsena.
- stanje