Оно о чему се посебно не обраћа пажња кад су Бошњаци у питању су општи трендови миграција становништва на Балкану (тј. СФРЈ и оно што је остало од ње).
Дакле, шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година (посебно седамдесетих) је постојао огроман тренд миграција становништва из села у градове или из мањих општина и градова увелике градове. Неки су одлазили на студије, а неки у фабрике. Па су тако из Лознице одлазили за БеГе, из Димитровграда за Ниш, из подриња за Сарајево, Зеницу или Тузлу...
У новим срединама су нови стновници налазили добре послове, оснивали породице, и градили куће у којима би живели или добијали станове до својих радних организација (и ово је карактеристично за сва поднебља у СФРЈ). У међувремену, много тога се променило и ти људи су догурали до пензије а на ред да стварају породице су дошла њихова деца. Међутим, деца немају могућности да нађу добро плаћен посао већ само посао од 300 евра, а да живе са својом, новоформираном породицом, могу само у стану или кући својих родитеља јер своју да направе кућу или купе стан не могу. И до чега долази? До миграција из града у село или из већег града у мањи град. Стари родитељи имају своја примања, пензије и враћају се из Београда за Врање, из Ниша у Црну Траву, из Сарајева у Подриње итд..итд... а своје некретнине и свој живот препуштају својој деци која сада стварају своје породице. И ово је карактеристично за све наше градове и села, независно од етничке структуре и политике.
Дакле, као што се неко из Ниша враћа у Бабушницу а у Нишу остави свој стан свом детету а у Бабушници живи у старој кући (или викендици изграђеној) од своје пензије, тако исто и Сарајлија или бивши радник у фабрици соли у Тузли, оставља свој стан или кућу својој деци а он одлази назад у подриње, у своју малу општиницу да проживи мирну старост, на исти начин на који мој комшија одлази у Белу Паланку.
И отуд повратак Бошњака у Р. Српску. Међутим, они су старачко становништво,већином, које ће временом отићи. Имовина ће остати деци и можда ће и они истим стопама након пензионисања отићи из великог града у малу општиницу да уживају у миру и тишини.
Млади остају у Сарајеву, Тузли и Зеници, на студијама или на послу. Млади се не враћају у дедину колибу већ свој живот праве у поменутом троуглу (да не кажем трокутистану).
Иначе, отуд и мало већи морталитет у РС. а и 15 % бошњачког становништва.
)
