Pazi, nije on bez razloga dobio Nobela, samo mislim da si u pravu kada si mi rekao da je hermetičan, a ja lično volim takve pisce i refleksije neprestane, meni radnja nije toliko bitna. Bernhard je najveća legenda naravno, teško će se opet roditi takav, ali možda i ne treba porediti, Handke je u suštini hermetičan, refleksivan, usporen pisac i ima dosta poetskog u delu svom, i nije za svakog, pa ga ne treba meriti tim merilima. Svakako cenim tvoje mišljenje jer si daleko više pročitao od mene.
Evo jedan citat iz knjige Popodne pisca, opet kažem nije za svakog ali meni je ovo prijalo, ima neku samoću i izgubljenost i usporenu slikovitost u sebi, i melanholiju što je meni blisko:
"Усправио се, али је остао да седи, сам са чашом вина из које је у размацима испијао гутљај по гутљај. Тако, затупљених чула, неспособан да нешто прими или промисли, није хтео да оде са тог места. Од људи, којих је било све више, указивали су му се само ноге и трупови; ни једно једино лице. На срећу, нико га није спазио. Некада је и келнерица можда знала његово име, али га је одавно заборавила. Онда, у једном тренутку, заблиста напољу река, заправо, само једно мајушно место у води, и сада је на огољено дрво на обали слетело јато врабаца, многобројна раширена крила повезала су се са облаком који је одмах поново нестао са неба. Непомично су те малене птице седеле ту у грању, баш као и вране горе у крошњи суседног дрвета, чак и, иначе тако немирни, галебови на огради моста. Као да је на све њих већ падао снег, иако се није видела ни једна пахуља. И управо ту, на тој живој слици са једва уочљивим помицањима крила, са отварањем кљунова као пукотина, са окицама као тачкама, отварао се сада у Посматрачу летњи предео у коме се одигравала повест коју је он управо писао. Из зовиног жбуња падала је киша белих цветова, као дугмад кошуље, а у крошњама ораха заокругљивале су се љуске плодова. Водоскоци на фонтанама сусретали су се са гомилама облака одозго. Са житног поља крај кога су пасле овце праскало је на врућини класје, а преко свих градских камених сливника ветар је гонио вуну топола и јабланова, дубоку до колена, при том тако растреситу, да је поглед пролазио све до дна асфалта, док се баштенском травом ширило брујање које је, са нестајањем обавезног бумбара у цвету, постајало зујање. Пливач на реци загњурио се, први пут ове године, главом
под воду и, поново на ваздуху и сунцу, осетио је у ноздрвама здравље и привремено пребацивање у друго време. – Обратно, Писац се једанпут, маштајући у лето о зимској повести, сагао нехотице у дубоку траву за грудвом снега, да је у игри баци на мачку."
