Quantcast

Savremeni svetski pisci: Peter Handke

Paula

black cat
Moderator
Poruka
6.226
Naišla sam prošle zime na intervju koji je dobitnik Nobelove nagrade za literaturu za 2019. godinu dao za RTS.
Postavljam u nastavku snimak emisije koja me se dojmila, ne samo zbog inače odličnog odabira muzike, fotografije, kadrova, već interesantnih odgovora jednog samosvojnog i interesantnog pisca.

Da li ste čitali nešto od njegovih knjiga i kako vam se dojmio stil? Koliko je prevod ubedljiv?
Koja vam se dela dopadaju? Ukoliko imate neki opis, zapažanje, ili kratku preporuku, ovo je mesto za to 🙂

Evo tog razgovora koji preporučujem (sa kratkim izvodima iz knjiga)

 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
101.999
Meni se jako dopada ono što piše, iako se Badriju ne dopada naročito. Volim taj stil i kratke romane.
Da, meni se ne dopada, nije uspeo da me uvuče u svoje delo, a čitao sam tri knjige, Užas praznine mi je bila dobra, ali ostale dve, Veliki pad i Popodne pisca, su me ugnjavile, jedva sam ih pročitao. U Užasu praznine stilom dosta podseća na Bernharda, čak ga na jednom mestu i pominje, očigledno da mu je on bio uzor. Za mene je Bernhard beskrajno zanimljiviji i bolji pisac od Handkea.
 

Richard III

Ističe se
Poruka
2.342
Da, meni se ne dopada, nije uspeo da me uvuče u svoje delo, a čitao sam tri knjige, Užas praznine mi je bila dobra, ali ostale dve, Veliki pad i Popodne pisca, su me ugnjavile, jedva sam ih pročitao. U Užasu praznine stilom dosta podseća na Bernharda, čak ga na jednom mestu i pominje, očigledno da mu je on bio uzor. Za mene je Bernhard beskrajno zanimljiviji i bolji pisac od Handkea.

Pazi, nije on bez razloga dobio Nobela, samo mislim da si u pravu kada si mi rekao da je hermetičan, a ja lično volim takve pisce i refleksije neprestane, meni radnja nije toliko bitna. Bernhard je najveća legenda naravno, teško će se opet roditi takav, ali možda i ne treba porediti, Handke je u suštini hermetičan, refleksivan, usporen pisac i ima dosta poetskog u delu svom, i nije za svakog, pa ga ne treba meriti tim merilima. Svakako cenim tvoje mišljenje jer si daleko više pročitao od mene.

Evo jedan citat iz knjige Popodne pisca, opet kažem nije za svakog ali meni je ovo prijalo, ima neku samoću i izgubljenost i usporenu slikovitost u sebi, i melanholiju što je meni blisko:

"Усправио се, али је остао да седи, сам са чашом вина из које је у размацима испијао гутљај по гутљај. Тако, затупљених чула, неспособан да нешто прими или промисли, није хтео да оде са тог места. Од људи, којих је било све више, указивали су му се само ноге и трупови; ни једно једино лице. На срећу, нико га није спазио. Некада је и келнерица можда знала његово име, али га је одавно заборавила. Онда, у једном тренутку, заблиста напољу река, заправо, само једно мајушно место у води, и сада је на огољено дрво на обали слетело јато врабаца, многобројна раширена крила повезала су се са облаком који је одмах поново нестао са неба. Непомично су те малене птице седеле ту у грању, баш као и вране горе у крошњи суседног дрвета, чак и, иначе тако немирни, галебови на огради моста. Као да је на све њих већ падао снег, иако се није видела ни једна пахуља. И управо ту, на тој живој слици са једва уочљивим помицањима крила, са отварањем кљунова као пукотина, са окицама као тачкама, отварао се сада у Посматрачу летњи предео у коме се одигравала повест коју је он управо писао. Из зовиног жбуња падала је киша белих цветова, као дугмад кошуље, а у крошњама ораха заокругљивале су се љуске плодова. Водоскоци на фонтанама сусретали су се са гомилама облака одозго. Са житног поља крај кога су пасле овце праскало је на врућини класје, а преко свих градских камених сливника ветар је гонио вуну топола и јабланова, дубоку до колена, при том тако растреситу, да је поглед пролазио све до дна асфалта, док се баштенском травом ширило брујање које је, са нестајањем обавезног бумбара у цвету, постајало зујање. Пливач на реци загњурио се, први пут ове године, главом
под воду и, поново на ваздуху и сунцу, осетио је у ноздрвама здравље и привремено пребацивање у друго време. – Обратно, Писац се једанпут, маштајући у лето о зимској повести, сагао нехотице у дубоку траву за грудвом снега, да је у игри баци на мачку."
 

момоа

Legenda
Moderator
Poruka
53.365
golmanov strah od penala je zapravo super stvar, kratke recenice, kao neka kombinacije sartrove mucnine, kamijevog stranca i skorzezeovog taksiste. Gubitnik koji luta gradom, opaza stvari, komentarise ih, sve to obavijeno vitgenstajnskom filozofijom istrazivanja jezika a ja sam u par navrata pomislio "ovaj ce u nekom trenutku da poludi i nekog da rokne"
 

Paula

black cat
Moderator
Poruka
6.226
Pazi, nije on bez razloga dobio Nobela, samo mislim da si u pravu kada si mi rekao da je hermetičan, a ja lično volim takve pisce i refleksije neprestane, meni radnja nije toliko bitna. Bernhard je najveća legenda naravno, teško će se opet roditi takav, ali možda i ne treba porediti, Handke je u suštini hermetičan, refleksivan, usporen pisac i ima dosta poetskog u delu svom, i nije za svakog, pa ga ne treba meriti tim merilima. Svakako cenim tvoje mišljenje jer si daleko više pročitao od mene.

Evo jedan citat iz knjige Popodne pisca, opet kažem nije za svakog ali meni je ovo prijalo, ima neku samoću i izgubljenost i usporenu slikovitost u sebi, i melanholiju što je meni blisko:

"Усправио се, али је остао да седи, сам са чашом вина из које је у размацима испијао гутљај по гутљај. Тако, затупљених чула, неспособан да нешто прими или промисли, није хтео да оде са тог места. Од људи, којих је било све више, указивали су му се само ноге и трупови; ни једно једино лице. На срећу, нико га није спазио. Некада је и келнерица можда знала његово име, али га је одавно заборавила. Онда, у једном тренутку, заблиста напољу река, заправо, само једно мајушно место у води, и сада је на огољено дрво на обали слетело јато врабаца, многобројна раширена крила повезала су се са облаком који је одмах поново нестао са неба. Непомично су те малене птице седеле ту у грању, баш као и вране горе у крошњи суседног дрвета, чак и, иначе тако немирни, галебови на огради моста. Као да је на све њих већ падао снег, иако се није видела ни једна пахуља. И управо ту, на тој живој слици са једва уочљивим помицањима крила, са отварањем кљунова као пукотина, са окицама као тачкама, отварао се сада у Посматрачу летњи предео у коме се одигравала повест коју је он управо писао. Из зовиног жбуња падала је киша белих цветова, као дугмад кошуље, а у крошњама ораха заокругљивале су се љуске плодова. Водоскоци на фонтанама сусретали су се са гомилама облака одозго. Са житног поља крај кога су пасле овце праскало је на врућини класје, а преко свих градских камених сливника ветар је гонио вуну топола и јабланова, дубоку до колена, при том тако растреситу, да је поглед пролазио све до дна асфалта, док се баштенском травом ширило брујање које је, са нестајањем обавезног бумбара у цвету, постајало зујање. Пливач на реци загњурио се, први пут ове године, главом
под воду и, поново на ваздуху и сунцу, осетио је у ноздрвама здравље и привремено пребацивање у друго време. – Обратно, Писац се једанпут, маштајући у лето о зимској повести, сагао нехотице у дубоку траву за грудвом снега, да је у игри баци на мачку."
Ma, naravno da je sa razlogom... Pročitala sam 2 knjige... i posebno sam htela da pročitam i kontroverznu pravda za Srbiju... čisto da se orijentišem (nemam puno vremena za čitanje literature) i, da, meni on prija. Posmatra stvari.. analizira, oseća, potpuno je iskren i ogoljen, sve dovodi u pitanje, o svemu se pita do totalne zbunjenosti.. sa divnim i interesantnim opisima jednostavnih događaja, što posebno volim. Na primer, on od običnog posmatranja reke napravi par pasusa...
Havla ti na ovom delu knjige... sviđa mi se :heart:
 

Richard III

Ističe se
Poruka
2.342
golmanov strah od penala je zapravo super stvar, kratke recenice, kao neka kombinacije sartrove mucnine, kamijevog stranca i skorzezeovog taksiste. Gubitnik koji luta gradom, opaza stvari, komentarise ih, sve to obavijeno vitgenstajnskom filozofijom istrazivanja jezika a ja sam u par navrata pomislio "ovaj ce u nekom trenutku da poludi i nekog da rokne"

Odlično si to primetio, meni je Taksista omiljeni film uz The Boy iz 2015, pa možda zato čitajući Handkea dobijam te slike usamljenika koji se kreće medju ljudima i smera nešto, iako najverovatnije ne smera ništa. Ima dosta tihog nihilizma kod njega, izgubljenost neka, melanholija. Za razliku od Jelinek koja ti užase saspe u facu i stalno ide u ekstrem on je drugačiji, suptilniji, stišaniji. I sporije se čita.
 

момоа

Legenda
Moderator
Poruka
53.365
Odlično si to primetio, meni je Taksista omiljeni film uz The Boy iz 2015, pa možda zato čitajući Handkea dobijam te slike usamljenika koji se kreće medju ljudima i smera nešto, iako najverovatnije ne smera ništa. Ima dosta tihog nihilizma kod njega, izgubljenost neka, melanholija. Za razliku od Jelinek koja ti užase saspe u facu i stalno ide u ekstrem on je drugačiji, suptilniji, stišaniji. I sporije se čita.
Jelinek je cisti gnev propusten kroz ironiju i cinizam, recimo roman ljubavnice. e sad, ako na Pijanistu mislis, to nisam citao, ali gledah film i to mi je verovatno jedan od top10 omiljenih filmova ikad.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.