Da. Desilo mi se. I sada kada mi to proleti kroz glavu, neka situacija i nečije suze, dodje mi da "umrem". Naprosto, smatram da sam se ogrešila, jer se u nečemu nisam snašla, zbog opet nekih drugih životnih situacija, ali nekako valjda pred Bogom smatram i da mi nije neko opravdanje, ako se moze takvim nazvati. Jer u suštini svega, koren svega jeste bio samo moj strah. Strah čega i zbog čega, i gde je koren tog straha, neću napisati. Želim reći, da time smatram da sam se jako mnogo i debelo ogrešila, jer nisam odreagovala dobro. I puno pravo svačije da misli, da ja to nisam želela, htela, umela, mogla. Svega mi najmilijeg, samo sam se bojala, uplašila. I tako ću misliti do zadnjeg dana, dokle dišem. Jer moj um jeste to najlepšim mislima ljubio, srcem voleo i duša osećala. Jeste. Ali, zbog načina života koji živim, zbog ljudi nekih i načina na koji odrastoh, ja sam se nečega uplašila. I to je moj krst sada sa kojim živim. Najsikrenije ću reći, "pojeo" me je taj osećaj. Živu "izjeo" i "proždrao". Istinski jeste. Na neke stvari sam povraćala. Nisam spavala. Imam noćne more. Smršala sam. Pokušala sam da ispravim sve. To me je dodatno "radilo" i sabijalo. Ubijalo u pojam. Na sve pokušaje, vapaje, molitve, ne znam, dogadjaje, reči...Ništa vredelo nije. To me je dodatno "satanizovalo", "satiralo". "Rušilo". Jednostavno, neko sma duboko osećajna, i imam istančan osećaj za pravdu, za greške, za moral. za ono šta en valja. Nisam sujetna. Nije me stid i sram priznati to, da jesam jednom u životu pogrešila.Katastrofalno. Kajem se strašno. Jer zbog mene niko nikada nije plakao. Nije. Nikada u životu mom, a sada zbog mog lošeg odreagovanja ja jesam, ja jesam, znam...povredila nečiju lepu dušu nenamerno. Nečiji najlepši osmeh. Videla u nečijim najlepšim očima što ih je ovaj svet gledao suze. I sve što mi se kasnije dogodilo, smatram svojom "kaznom". Odvelo me je u fizičku bolest. Naprosto, me je izjelo. Nekome će delovati smešno, nekome patetično, nekome jadno, meni je delovalo strašno, jer se više u sopstvenim očima nisam osećala "čisto". Jer nisam više živela život svoj, kao do tada...gde sam se osećala, kao suza "čistom". Sada to više nisma bila, jer sam nečijim suzama sebe "ubrljala" . Smatrala sam da je ispravno, učiniti sve u svojoj moći da ispravim to. Nije mi bilo dato da ispravim. Nije želelo da bude ispravljeno. I negde smatram, da što sam sada ovako bolesna, sam i zaslužila, i ja znala sma da će em to sve "pojesti", nisam neko ko može mrtva Ladna da ode u krevet, znajući da sam ja neko ko se o nekoga ogrešila. Jel u mojim očima i umu, to za mene jeste greh. Svaka suza koju sma za to vreme je bila teško gora, pokajnička i knedla u grlu neće ni dan danas da mi sidje. Moji nekadašnji beli leptiri u duši, stomaku i srcu..umu, su sada današnji...Nemiri. I ja više nemam taj duševni mir. Nemam. Jer nemam oprost. Svake nedlje odem u crkvu, sedim na klupi, naprosto odem kada nema nikoga...i možda nekako uvrnuto mislim da me Onaj od gore, negde ipak "čuje". I teško mi je. Prokleto me boli nasjtrašnije. Pomolim se, i zapalim sveće. Da mi oprosti Bog. Da zaista sam volela i htela sve, samo se nisam prokleto snašla u svemu. Ali, da sma najčistije volela. Brinula. Naprosto, teško je. Da. Mene je to sve "pojelo". Da budem ovo šta jesam danas. Da me ovako veliku, ni pola nema.
Toliko.
♥
