Prvo što trebamo razumeti je da su svest i savest slične u njihovim sferama odnosa, jedna postoji u Intelektualnom Centru, druga u Emotivnom Centru.
Svest je znanje svega zajedno.
Savest je osećanje svega zajedno.
Kada govorimo o savesti moramo shvatiti da postoji istinska savest i mehanička ili lažna savest. Razlika između istinske savesti i mehaničke ili lažne savesti je u tome što je istinska savest ista u svim ljudima i govori istim jezikom unutar svih ljudi. Mehanička ili lažna savest je različita kod različitih ljudi, shodno njihovoj nacionalnosti , vaspitanju, običajima, uverenjima, i slično.
Kada bi svi ljudi bili budni, istinska savest bi govorila iz svih i svi oni bi se slagali jedni sa drugima, jer bi međusobno govorili (odnosili se) na isti način jedni prema drugima.
Istinska savest postoji u svima ali je duboko zakopana i tako van domašaja. Ličnost, koja se razvila usled društvenog i civilizacijskog delovanja, je narasla preko nje i kao rezultat toga naš osećaj, naš doživljaj sebe, je pomeren u Ličnost. Zbog toga je nemoguće “osetiti sve zajedno” i bilo bi nepodnošljivo kada bismo to osećali u stanju u kakvom jesmo. “Osetiti sve zajedno” bi značilo da smo svi jedno. Ali Ličnost je podeljena na male delove. Osnovna stvar koju moramo shvatiti u vezi Ličnosti jeste da je ona mnoštvena. Zbog toga se osećate čas ovako, čas onako, ali odvojeno, ne u isto vreme – a da se toga i ne sećate – baš kao što u ovom trenutku mislite jedno, a onda nešto sasvim drugo, ili se ponašate čas na jedan način, a već sledeći trenutak, na drugi način. I svakom ovom kaleidoskopu u pokretu unutar vas vi kažete “ja”.. Tj. vi zamišljate da ste jedna te ista osoba. Dok god čovek uzima samog sebe kao jednu osobu on ne može da se pomeri sa mesta gde se nalazi. Da bi se, u vama, probudila Savest morate početi da uviđate sopstvene kontradikcije. Ali ako se trudite da vidite kontradiktornosti u sebi tako što uzimate sebe kao jednu osobu, nećete nigde stići. U stvari, staćete sami sebi na put, umesto da se sklonite u stranu, i to će u vama stvoriti nemoguću situaciju. To bi bilo kao da verujete, da je sve što vidite ispred vas, deo vašeg tela.
Ono što naročito sprečava čoveka da vidi kontradiktornosti u samom sebi, su odbojnici. Na mestu istinske savesti čovek ima veštačku savest ili odbojnike. Iza svakog čoveka stoje godine i godine pogrešnog i glupog života, prepuštanja svakoj vrsti slabosti, spavanja, neznanja, pretvaranja, nedostatka truda, besciljnosti, zatvaranja očiju (okretanje glave ustranu) s ciljem da se izbegnu neugodne činjenice, stalnog laganja samog sebe, zlostavljanja i okrivljavanja drugih, i traženja greške u drugima, samo-opravdavanja, unutrašnje praznine, pogrešnog govora, itd. Kao rezultat toga, ljudska mašina je prljava i pogrešno radi. I ne samo to, nego su i veštački aparati stvoreni u njemu zbog krivog načina rada. Bez obzira koliko čovek hteo da se probudi i postane neko drugi i samim tim vodi drugačiji život, ovi veštački aparati ometaju njegove dobre nemere. To što nas ometa, ti veštački aparati, nazivaju se odbojnici. Kao kod odbojnika na željezničkim vagonima čije je delovanje da umanje šok sudara. Ali u slučaju odbojnika u čoveku, njihova svrha je da spreče dve kontradiktorne strane njega samog, da zajedno dođu u njegovu svest (njegov svesni deo uma).
Odbojnici nastaju postepeno i mimo volje delovanjem života oko nas, života u kojem živimo. Njihova svrha je da spreče čoveka da oseća savest – tj. od osjećaja “sve zajedno”. Npr. veoma jaki odbojnici postoje između sviđanja i nesviđanja, između naših ugodnih i neugodnih osećanja. Da bi slomili odbojnike potrebno je da posmatramo sebe tokom dužeg perioda i zapamtimo kako smo se osećali u različitim trenucima. Tj. neophodno je da vidimo obe strane odbojnika u isto vreme, da vidimo kontradiktorne strane nas samih koje su odvojene odbojnikom. Jednom, kada je odbojnik slomljen, on ne može da se ponovo formira.
Što više posmatra sebe, čovek ima više izgleda da počne da zapaža odbojnike u sebi.
To je jednostavno zato, što više posmatrate sebe to ćete više hvatati “snimke” samih sebe u celini. Ako posmatrate različite trenutke svog života, nakon nekog vremena steknete uvid o sebi u nekom određenom vremenskom periodu, videćete sve zajedno – tj. svest o samom sebi će se povećati. Ali, prvo morate pokušati da posmatrate sve u sebi u datom trenutku – emocionalno stanje, misli, osećaje, namjeru, položaj tijela, pokrete, ton glasa, izraze lica, itd. Sve ovo mora biti “fotografisano” zajedno. To je potpuno posmatranje i iz ovoga započinju tri stvari:
1) nova memorija o samom sebi,
2) kompletna promena koncepta koje je neko imao o sebi,
3) razvoj unutrašnjeg okusa u odnosu na kvalitet onog što se iznutra posmatra.
Na primer, pomoću unutrašnjeg okusa možete prepoznati da lažete ili da ste u negativnom stanju bez nekih poteškoća, iako se, pravdate pred smim sobom i protestujete da vi to ne radite. Sve zavisi od toga da li posedujete unutrašnju iskrenost ili ne. Ako ne posedujete, najbolje je da odustanete od rada na sebi. Za unutrašnji okus možemo reći da je udaljeni početak istinske savesti, jer to je nešto što prepoznaje kvalitet nečijeg unutrašnjeg stanja. Posmatranje sebe i unutrašnji okus nisu isto, ali imaju neke dodirne tačke. Što bolje razumete ovaj način rada, on je pravilnije uspostavljen u vašem umu uvidjanjem njegovog značenja on sve vise prelazi u istinsku savest. Ponekad se kaže da ako smo imali trenutak istinske savesti, rad na sebi bi bio nepotreban, jer bi to već znali.
