Ima jedna tema na ovom Forumu, u "mom" podforumu "Svet životinja" koju nikad ne želim da otvorim. Kad se setim da bi to ipak nekom moglo nešto značiti - sa strahom zavirim. I uvek se rastužim... U njoj su imena naših dragih ljubimaca, drugara, članova porodice... dela našeg čopora... kojih više nema. U njoj su reči razumevanja, pokušaj da se pronađu reči utehe. Družeći se na ovom Forumu, upoznjemo ne samo one koji kuckaju, već i one o kojima se piše sa toliko ljubavi i simpatije.
Ovo nije priča za svakog.
Ovo nije priča koju treba da čitaju oni koji ne znaju, oni koji ne razumeju.
kao što i ona tema nije za svakog.
Zato je i ne pominjem, valjda je zato i ne komentarišemo međusobno.
I znam da su suze za Gizmom, Gigijem, Frensis, Leni... i mnogim drugim čijih imena se trenutno nisam setila, a koje nisam imala priliku da sretnem i bar pomazim - ujedno i suze za utehu onima koji su u njihovom društvu uživali, onima koji su ih voleli. To su i suze za sve one male, šaškaste dlakave stvorove u čijem društvu sam uživala, a kojih više nema... Ujedno to je i strah od onoga što me čeka jednog dana...
Već nekoliko dana mi se oči pune suzama pri susretu sa kolegom čija kuca je bolesna. Ne pokreće zadnje noge. Uneli su je u kuću, leži na jednom mestu, deluje veselo, verovatno nema bolove, ali, po konačnoj dijagnozi, nema šanse ni da se oporavi. kažu da je paraplegija nastupila kao posledica displazije kukova, čemu su ti psi vrlo skloni. Ima samo 8 godina i pripada jednoj od najlepših i najmilijih rasa na svetu. Pored problema sa kucom, i sopstvenog bola što ne može da joj pomogne, suočen je sa još jednim problemom: kako saopštiti ćerki koja ima 16 godina, a sa njom je od osme? Kaže, donela je prostirku i leži pored kuce... Još uvek ne zna za snimak kičme, za konačnu dijagnozu, još uvek se nada oporavku... kako joj reći? kako joj saopštiti i objasniti da je taj bol cena te ogromne ljubavi i nemerljivog zadovoljstva koje pruža druženje sa tim divnim stvorenjima?
Svako ko je to prošao - zna koliko boli.
Isto kao što zna da svako novo ljubimče donosi samo utehu, novi sadržaj, novu ljubav - ali ne i zaborav.
Gledam Donu kako opružena leži na podu pored mojih nogu. Gledam je svako jutro kako me ćuška njuškom da ustanem pošto čuje da mi je pozvonio sat. Gledam je svakodnevno pred odlazak na posao kako se gura da je pomazim, prati svaki moj korak, donosi loptu da se igramo. Pa isto to kad se vratim sa posla. I mogu da budem i tužna, i neraspoložena i besna... pogled na te tople okice, razdraganost i njeno dobro raspoloženje - uvek prijaju.
Isto ili slično je bilo i sa Amijem i sa Larijem. I sad bih mogla plakati za svakim od njih... zbog one posebnosti i gubitka te velike ljubavi. Ko je doživeo - zna. Oni drugi, teško da to mogu da razumeju.
Danima mi je cigla u grudima. Zbog one kuce koja će sutra biti uspavana. I zbog devojčice koju će ostaviti. Zbog priče jedne druge devojčice kojoj je u istom uzrastu uginuo sin mog Larija kojeg sam joj poklonila kao štene. Zbog mojih znanih i neznanih prijatelja koji su ostali bez tih svojih velikih ljubavi.
Mislila sam, nadala se... da će cigla postati bar malo podnošljivija kad ispričam nešto. Ali - nije.
Ovo nije priča za svakog.
Ovo nije priča koju treba da čitaju oni koji ne znaju, oni koji ne razumeju.
kao što i ona tema nije za svakog.
Zato je i ne pominjem, valjda je zato i ne komentarišemo međusobno.
I znam da su suze za Gizmom, Gigijem, Frensis, Leni... i mnogim drugim čijih imena se trenutno nisam setila, a koje nisam imala priliku da sretnem i bar pomazim - ujedno i suze za utehu onima koji su u njihovom društvu uživali, onima koji su ih voleli. To su i suze za sve one male, šaškaste dlakave stvorove u čijem društvu sam uživala, a kojih više nema... Ujedno to je i strah od onoga što me čeka jednog dana...
Već nekoliko dana mi se oči pune suzama pri susretu sa kolegom čija kuca je bolesna. Ne pokreće zadnje noge. Uneli su je u kuću, leži na jednom mestu, deluje veselo, verovatno nema bolove, ali, po konačnoj dijagnozi, nema šanse ni da se oporavi. kažu da je paraplegija nastupila kao posledica displazije kukova, čemu su ti psi vrlo skloni. Ima samo 8 godina i pripada jednoj od najlepših i najmilijih rasa na svetu. Pored problema sa kucom, i sopstvenog bola što ne može da joj pomogne, suočen je sa još jednim problemom: kako saopštiti ćerki koja ima 16 godina, a sa njom je od osme? Kaže, donela je prostirku i leži pored kuce... Još uvek ne zna za snimak kičme, za konačnu dijagnozu, još uvek se nada oporavku... kako joj reći? kako joj saopštiti i objasniti da je taj bol cena te ogromne ljubavi i nemerljivog zadovoljstva koje pruža druženje sa tim divnim stvorenjima?
Svako ko je to prošao - zna koliko boli.
Isto kao što zna da svako novo ljubimče donosi samo utehu, novi sadržaj, novu ljubav - ali ne i zaborav.
Gledam Donu kako opružena leži na podu pored mojih nogu. Gledam je svako jutro kako me ćuška njuškom da ustanem pošto čuje da mi je pozvonio sat. Gledam je svakodnevno pred odlazak na posao kako se gura da je pomazim, prati svaki moj korak, donosi loptu da se igramo. Pa isto to kad se vratim sa posla. I mogu da budem i tužna, i neraspoložena i besna... pogled na te tople okice, razdraganost i njeno dobro raspoloženje - uvek prijaju.
Isto ili slično je bilo i sa Amijem i sa Larijem. I sad bih mogla plakati za svakim od njih... zbog one posebnosti i gubitka te velike ljubavi. Ko je doživeo - zna. Oni drugi, teško da to mogu da razumeju.
Danima mi je cigla u grudima. Zbog one kuce koja će sutra biti uspavana. I zbog devojčice koju će ostaviti. Zbog priče jedne druge devojčice kojoj je u istom uzrastu uginuo sin mog Larija kojeg sam joj poklonila kao štene. Zbog mojih znanih i neznanih prijatelja koji su ostali bez tih svojih velikih ljubavi.
Mislila sam, nadala se... da će cigla postati bar malo podnošljivija kad ispričam nešto. Ali - nije.
