Od kad znam za sebe - volim da spavam.
Noću mogu d ostanem koliko hoću, ali kad treba ujutro da ustanem - katastrofa.
Zato uvek sve završavam pre spavanja, bez obzira koliko da sam umorna... jer ako ostavim za ujutro - velika je verovatnoća da ću kasniti.
I bilo kad da treba da ustanem - rano mi je.
Radim od 9h, ne treba mi više od sat vremena da se spremim i stignem na posao, ali opet uredno - kasnim (zato bez problema ostajem duže - koliko god da treba).
Telefon mi je podešen da naizmenično "peva" dve melodije u razmaku od po 2-3 minuta... ostavljam ga što dalje od sebe kako bih morala da ustanem i isključim ga (do tada se već i razbudim).
Juče ujutro sam se probudila pre prve melodije. U stvari, da budem poštena, otvorila sam samo jedno oko ... tek toliko da vidim sunce i osetim osmeh na usnama...
Uredno sam odslušala svoje dve melodije po nekoliko puta, pa se konačno namolila da napustim krevet...
Pamtim trenutak: Stojim ispred ogledala, stavljam kremu na lice i gledam u sopstveni osmeh... Ne silazi mi sa usana. Nasmejem se još više... potpuno svesna tog jednostavno lepog osećaja, sa ogromnom željom da taj trenutak zamrznem u svom sećanju.
"Šta mi se to dešava?" nisam stigla ni da pomislim na to, a već sam imala odgovor...
Sve je manje ili više na svom mestu... već neko vreme. I ja se lepo osećam... fino funkcionišem u nekoj harmoniji sama sa sobom. I to se vidi i spolja...
Ipak, kada me je pre izvesnog vremena potpuno nepoznata žena zaustavila na ulici da me nešto pita i nakon toga dodala: "Imate jako lep osmeh imoram da Vam kažem: Vi prosto blistate!", bilo mi je slatko i lepo i znala sam ko je i kako napravio razliku između onoga i ovoga...
On je neko sasvim poseban. Od prvog trenutka.
On je neko ko koristi moje reči da bi mi ispričao nešto što bih ispričala i ja njemu.
On je neko koga jedva poznajem, ali znam kakve je boje njegova duša. On je neko ko okupira moje misli i osećanja čak i kada sam koncentrisana na nešto drugo i nemam utisak da je prisutan. On je neko čiji smeh zvuči sasvim posebno, neko ko razume i ono što ne izgovorim, ko ima odgovor i na pitanja koja ne postavim... On je neko sa kim mi je najprirodnije da podelim sve najjednostavnije i sve najdragocenije stvari ... Sa njim je sve jednostavno i prirodno i prosto se čini da drugačije i ne može...
On je neko stvarno sasvim, sasvim poseban.
I kada mi je u istom tom danu, drugarica koju sam slučajno srela na ulici, izgovorila: "Ti sva blistaš!" više se nisam iznenadila... Ja taj bljesak i tu toplinu osećam iznutra... Oni koji umeju, primećuju je i spolja.
Mom posebnom beskrajno hvala za taj osmeh i taj neponovljivi prelepi osećaj...
Noću mogu d ostanem koliko hoću, ali kad treba ujutro da ustanem - katastrofa.
Zato uvek sve završavam pre spavanja, bez obzira koliko da sam umorna... jer ako ostavim za ujutro - velika je verovatnoća da ću kasniti.
I bilo kad da treba da ustanem - rano mi je.
Radim od 9h, ne treba mi više od sat vremena da se spremim i stignem na posao, ali opet uredno - kasnim (zato bez problema ostajem duže - koliko god da treba).
Telefon mi je podešen da naizmenično "peva" dve melodije u razmaku od po 2-3 minuta... ostavljam ga što dalje od sebe kako bih morala da ustanem i isključim ga (do tada se već i razbudim).
Juče ujutro sam se probudila pre prve melodije. U stvari, da budem poštena, otvorila sam samo jedno oko ... tek toliko da vidim sunce i osetim osmeh na usnama...
Uredno sam odslušala svoje dve melodije po nekoliko puta, pa se konačno namolila da napustim krevet...
Pamtim trenutak: Stojim ispred ogledala, stavljam kremu na lice i gledam u sopstveni osmeh... Ne silazi mi sa usana. Nasmejem se još više... potpuno svesna tog jednostavno lepog osećaja, sa ogromnom željom da taj trenutak zamrznem u svom sećanju.
"Šta mi se to dešava?" nisam stigla ni da pomislim na to, a već sam imala odgovor...
Sve je manje ili više na svom mestu... već neko vreme. I ja se lepo osećam... fino funkcionišem u nekoj harmoniji sama sa sobom. I to se vidi i spolja...
Ipak, kada me je pre izvesnog vremena potpuno nepoznata žena zaustavila na ulici da me nešto pita i nakon toga dodala: "Imate jako lep osmeh imoram da Vam kažem: Vi prosto blistate!", bilo mi je slatko i lepo i znala sam ko je i kako napravio razliku između onoga i ovoga...
On je neko sasvim poseban. Od prvog trenutka.
On je neko ko koristi moje reči da bi mi ispričao nešto što bih ispričala i ja njemu.
On je neko koga jedva poznajem, ali znam kakve je boje njegova duša. On je neko ko okupira moje misli i osećanja čak i kada sam koncentrisana na nešto drugo i nemam utisak da je prisutan. On je neko čiji smeh zvuči sasvim posebno, neko ko razume i ono što ne izgovorim, ko ima odgovor i na pitanja koja ne postavim... On je neko sa kim mi je najprirodnije da podelim sve najjednostavnije i sve najdragocenije stvari ... Sa njim je sve jednostavno i prirodno i prosto se čini da drugačije i ne može...
On je neko stvarno sasvim, sasvim poseban.
I kada mi je u istom tom danu, drugarica koju sam slučajno srela na ulici, izgovorila: "Ti sva blistaš!" više se nisam iznenadila... Ja taj bljesak i tu toplinu osećam iznutra... Oni koji umeju, primećuju je i spolja.
Mom posebnom beskrajno hvala za taj osmeh i taj neponovljivi prelepi osećaj...
