Сармати

Занимљив краћи текст Сарматска религија који су саставили Александрина Цермановић-Кузмановић и Драгослав Срејовић. Ево и тог текста у спојлеру
Сарматска религија

Одредница из Лексикона религија и митова древне Европе, саставили Александрина Цермановић-Кузмановић и Драгослав Срејовић, Савремена администрација, Београд, 1992.

Сармати су номадски народ иранског порекла, до средине I миленијума пре н. е. настањен у областима око јужног Урала. По језику, култури и религији били су сродни Скитима. Херодот помиње предање по коме су Сармати настали повезивањем Скита са Амазонкама. До приближно 250. г. пре н. е. живели су источно од реке Танаис (Дон), а у наредним вековима проширили су се ка западу: један њихов огранак (Роксолани) стигао је до ушћа Дунава, а други (Јазиги) прешао је Карпате и населио се у равници између Дунава и Тисе.

О религији Сармата мало се зна. На основу посредних података претпоставља се да су имали пантеон од седам богова у који је можда био укључен и бог кога помиње Амијан Марцелин (IV в.), упоређујући га са римским Марсом, а који је поштован у виду исуканог мача пободеног у земљу. Познато је да су и племена око Дона сматрала божанством реку Танаис, као и да су Сармати били поштоваоци ватре. На основу тих оскудних података, претпоставља се да су као и остали ирански народи имали посебна божанства воде и ватре.

Располаже се са нешто више података о сахрањивању код Сармата. Покојнике нису спаљивали, али су гробове често покривали остацима ритуалне ватре која је паљена при сахранама, било ради посвећења покојника ватри било ради очишћења. На важност ватре у култу мртвих указују и кадионице, које су често налажене у сарматским гробовима. Покрај покојника по гробу су расипани комади креде и црвене минералне боје реалгара. Често је у гробове стављено и разбијено огледало. Смисао тих обичаја тешко је протумачити. Како је уочено да се у средишту некропола налази најстарији гроб, претпоставља се да је био развијен култ предака. Скелети убијених слугу откривени у појединим гробовима показују даје практикована људска жртва.

Веровали су у живот после смрти, јер су покрај покојника редовно стављали храну, најчешће комаде коњског или овчјег меса. Како су у гробовима појединих жена нађени мали покретни жртвеници, претпоставља се да су у култу водећу улогу имале жене, односно свештенице.

Таргитај

(Таргватоз) У скитској митологији син Зевса и кћери бога реке Бористена, предак скитског народа и скитске краљевске династије. Имао је три сина: Липоксаја, Апроксаја и Колаксаја. У време владавине његових синова, на скитску земљу су пали с неба златни предмети, и то плуг, јарам, секира и једна посуда. Кад је најстарији син пришао тим предметима, у намери да их узме, злато је почело да гори. Исто се догодило и Апроксају, а тек кад је тим светињама пришао Колаксај, злато се угасило па га је он узео и однео кући. На то су Липоксај и Апроксај решили да престо и државу препусте најмлађем брату. Касније је Колаксај своју велику државу предао својим синовима и поделио је на три дела. Један од тих делова учинио је највећим и одредио да се у њему чувају златни предмети који су пали с неба. То свето злато остало је у трајном поседу скитских краљева. Они су га чували као очи у глави и сваке године, приношењем великих жртава, указивали су му највеће поштовање.

Од Колаксаја воде порекло скитски краљеви. Касније се Таргитај поистовећује са грчким јунаком Хераклом. Тај скитски Херакле је са једном девојком, која је уместо ногу имала змије, изродио три сина: Агатирса, Гелона и Скита, родоначелнике истоимених народа (в. Ехидна).
 
Agusti Alemany:"Sources on the Alans- A critical compilation"- 2000; Brill

Izvori o Alanima, nomadskom narodu često spominjanom kao delom Sarmata, ali o kome se danas govori kao o samostalnoj narodnosnoj grupi sastavljenoj od više plemena u kojoj je pretezao iranski element ali sa tragovima i drugih naroda sa kojima su dolazili u susret. Prvi put se spominju 107 godine pre naše ere, a poslednji 1400 u Mongoliji. S obzirom da su neki dovodili poreklo Srba u vezu sa jednim od alanskih plemena pomenutih u Ptolomejevoj Geografiji vredi se upoznati sa ovim davnim i za nas dosta nepoznatim narodom.

https://www.podgorski.com/main/assets/documents/Alemany_2000.pdf
 
...... земља Сармата, источно од Германије. Почиње на ријеци Висли, простире се до планинског вијенца Рипеан (у XVI вијеку постојало је увјерење да се ради о горју Урал, међутим постоје дилеме око локације ових планина)....
Ripean planine odn. Ripejska Gora je, po predanju, mesto osnivanja buduće Češke, odn. Lokacija na koju je prebegao ( po Dalimilovoj hronici) iz srpske zemlje čovek zvani Čeh sa porodicom, braćom i bratijom posle počinjenog ubistva.
Verovatno neki deo Karpata, odn. Tatre.
Ripejska Gora ( u značenju Ripaljske gore, one koja ripa.. Koja je ripnula odn. Iskočila iz ravnice napr) je sveta planina za Čehe, kao Damavend za Irance. Po ruskim rodovercima, na Ripejskoj gori se odigrala bitka Peruna sa Alom.. A napr. DAMAVAND je mesto gde je zatočena poražena troglava Aždaja.Ili Zmaj
 
Poslednja izmena:
Још један народ на овим просторима који завређује пажњу,јесу Лимиганти (овдје)
Лимиганти, звани још и Сармати робови (лат. Sarmatae servi) били су народ који је битисао на подручју данашње Србије (Бачке и Баната) у античко доба. Настањивали су долину Тисе, тада непроходно мочварно подручје,до њеног ушћа у Дунав. Етнички идентитет је предмет расправа, најприхваћеније је да су били сарматско племе.
Лимиганти = Крајишници
 
Ripean planine odn. Ripejska Gora je, po predanju, mesto osnivanja buduće Češke, odn. Lokacija na koju je prebegao ( po Dalimilovoj hronici) iz srpske zemlje čovek zvani Čeh sa porodicom, braćom i bratijom posle počinjenog ubistva.
Рипејска гора= Чешке планине= данашње Крконошке планине, централни део ланца Судети
Део припада Пољској, део Чешкој ...Највиши врх је Снежка (1603м)
https://pl.wikipedia.org/wiki/Sudety
https://pl.wikipedia.org/wiki/Góry_Ryfejskie
https://pl.wikipedia.org/wiki/Karkonosze
800px-Sudety_relief.png
 

Back
Top