Сармати

[Scott Isle]

P. S. I oslobodi se to deretićevskog mentaliteta

AMMIANUS MARCELLINUS, ne Deretic. Idi ratuj s Dereticem.
Amijan Markelin, SAVREMENIK dogadjaja oko 350. godine u vrijeme Rima pise:
Da su SARMATI KRALJEVI i PLEMICI i da im je kod nas PAMTIVJEKOVNA DOMOVINA.

 

[Pumpaj Dinstanović]

AMMIANUS MARCELLINUS, ne Deretic. Idi ratuj s Dereticem.
Amijan Markelin, SAVREMENIK dogadjaja oko 350. godine u vrijeme Rima pise:
Da su SARMATI KRALJEVI i PLEMICI i da im je kod nas PAMTIVJEKOVNA DOMOVINA.

Tačno tako. Pročitao si jednu reč na internetu i misliš da imaš svu pamet sveta, a nisi 99% izvora o Sarmatima ni otvorio.

Baš zato što zamišljaš da se na taj način može proučavati istorija, i lupaš toliko gluposti konstantno.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Jedan master rad na ovu temu: http://remaster.ff.uns.ac.rs/materijal/punirad/Master_rad_20181010_ist_240012_2015.pdf

Od 60. str. govori se o Sarmatima u vreme Konstancija II.

 

[Khal Drogo]

Уопште на реафирмацији историје, а то Срби никако да схвате, од књига више ће допринијети филмови, документарни и кудикамо више дугометражни играни, у Казахстану су урадили филм The Legend of Tomiris (2019)

Филм нас води у VI вијек п.н.е. и описује живот легендарне ратнице и краљице племена Масагети Томирис. Чији живот прати стална борба са разним непријатељима, издаја, интриге, вођена тежњом да освети најмилије, пркосећи моћном освајачу, персијском царству успијева сачувати слободу степских племена као и начин живота којим вијековима живе.
За разлику од Херодотовог рукописа у филму је приказано да свака ратница племена Сауромати, мора у бици сакупити лобање тројице убијених непријатеља да би стекла право на удају.

У питању је апсолутно одличан филм, филмофилима који воле историјске теме препоручујем. Код оцјене на имдб која није мјеродавна, десило се да су пљуштале јединице и десетке, уз тек неку оцјену између, могуће да су разлози политички, писац сценарија је кћерка казахстанског предсједника и ту се могуће гледало кроз политичку призму, могуће некима није "легло" глорификовање жена ратница, а могуће су ту још неки мотиви, имамо и популацију која има гадљивост на сваку обраду предисламског периода. Но заиста не знам разлоге ове појаве и такве искључивости код оцјена, упосту се и нећу бавити квалтетом (одличног) филма, већ ће дати осврт на тему коју обрађује.
Филм нам на, по мени, изузетно вјеродостојан и реалистичан начин приказује начин живота и обичаје степских народа Сауромати, Дахаи и Масагети (енгл. википедија овдје)

Spojler: Massagetae

Massagetae

Indo-European topics
Part of a series on

Languages

Philology

Origins

Archaeology

Peoples and societies

Religion and mythology

Indo-European studies

v t e

The Massagetae, or Massageteans,[1] (Greek: Μασσαγέται (Massagétai), Iranian: *Masyaka-tā)[2][3] were an ancient Eastern Iranian nomadic tribal confederation,[4][5][6][7] who inhabited the steppes of Central Asia, north-east of the Caspian Sea in modern Turkmenistan, western Uzbekistan, and southern Kazakhstan. They belonged to the Saka people,[2][3] and were part of the wider Scythian cultures,[8]

According to Greek and Roman scholars, the Massagetae were neighboured by the Aspasioi (possibly the Aśvaka) to the north, the Scythians and the Dahae to the west, and the Issedones (possibly the Wusun) to the east. Sogdia lay to the south.[9]

Name​

The exonym "Massagetae" (Greek: Massagétai) is the Grecized plural form of the personal name Masságēs.[3] The Iranologist Rüdiger Schmitt notes that although the original name of the Massagetae is unattested, it appears that the most plausible etymon is Iranian *Masyaka-tā.[2][3] *Masyaka-tā is the plural form, containing the East Iranian suffix *-tā, which is reflected in Greek -tai.[3] The singular form is *Masi̯a-ka- and is composed of Iranian *-ka- and *masi̯a- "fish", derived from Young Avestan masiia- (cognate with Vedic mátsya-).[3] The name literally means "concerned with fish", or "fisherman."[2][3] This corresponds with the remark by the ancient Greek historian Herodotus (1.216.3) that "they live on their livestock and fish."[2] Schmitt notes that objections to this reasoning, based on the assumption that instead of masi̯a- a derivation from Iranian *kapa- "fish" (compare Ossetian kæf) would be expected, is "not decisive".[3] Schmitt states that any other interpretatations on the origin of the original Iranian name of the Massagetae are "linguistically unacceptable".[3]

History​

The Massagetae are known primarily from the writings of Herodotus who described the Massagetae as living on a sizeable portion of the great plain east of the Caspian Sea.[10] He several times refers to them as living "beyond the River Araxes", which flows through the Caucasus and into the west Caspian.[11] Scholars have offered various explanations for this anomaly. For example, Herodotus may have confused two or more rivers, as he had limited and frequently indirect knowledge of geography.[12]

According to Herodotus, the Massagetae attacked the Scythians, who in response crossed the river Araxes and invaded the country of the Cimmerians, who fled into Anatolia due to the Scythian invasion, with the Scythians pursuing them and eventually invading the Medes.[13]

Death of Cyrus​

Many Greek historians recorded that the Massagetae queen Tomyris "defeated and killed" Cyrus the Great (Cyrus II of Persia), founder of the Achaemenid Empire, during his invasion and attempted conquest of her country. Herodotus, who lived from approximately 484 to 425 BC, is the earliest of the classical writers to give an account of this conflict, writing almost one hundred years later, and Tomyris's history was well known and became legendary. Strabo, Polyaenus, Cassiodorus, and Jordanes also wrote of Tomyris, in De origine actibusque Getarum ("The origin and deeds of the Goths/Getae").[14]

Cyrus and Croesus offered the Massagetae a treaty of peace via the marriage of Cyrus to the Massagetae queen Tomyris. Tomyris turned down the offer, and sent a strongly-worded letter to Cyrus warning him against any advancement. However, in an attempt to bring peace and order to the northern territories of the growing Persian empire, Cyrus made an advance towards Jaxartes with the Persian army in circa 530 B.C.E. Following the advice of Croesus, Cyrus left behind a small group of Persians and set up a banquet, intending for the Massagetians to attack and slaughter this small pocket of Persian resistance and gorge themselves on the food and wine. Among the Massagetians was Tomyris' son and the general of her army, Spargapises, who ate and drank himself to inebriation and satiation.[15][16]

According to the accounts of Greek historians, Cyrus was victorious in his initial assault on the Massagetae. His advisers suggested laying a trap for the pursuing Scythians: the Persians left behind them an apparently abandoned camp, containing a rich supply of wine. The pastoral Scythians were not used to drinking wine—"their favored intoxicants were Hasheesh with fermented mare's milk"[17]—and they drank themselves into a stupor (with the alcohol deliberately left behind by Cyrus). The Persians returned while their opponents were incapacitated and attacked the Massagetian force, defeating the Massagetae forces, and capturing Spargapises. Of the one third of the Massagetae forces that fought, there were more captured than killed.

When Spargapises realized his army's blunder and his own mistake, he begged Cyrus for freedom. Cyrus responded by ordering that he should be set free. Once free, Spargapises committed suicide by falling on his own sword in despair at his humiliation and defeat.[18][19][15] Spargapises's behavior, including his intoxication, suicide, and lack of maturity when compared to that of Cyrus the Great, has led some scholars to term him adulescentulum filium.[19]

Tomyris sent a message to Cyrus denouncing his treachery, and with all her forces, challenged him to a second battle. In the fight that ensued, the Massagetae got the upper hand, and the Persians were defeated with high casualties. According to Herodotus, Cyrus was killed and Tomyris had his corpse beheaded and then crucified,[20] and shoved his head into a wineskin filled with human blood. She was reportedly quoted as saying, "I warned you that I would quench your thirst for blood, and so I shall"[21][22] (Hdt 1.214)[18] Xenophon, on the other hand, says that Cyrus died peacefully in his bed,[23] and a number of other sources report different causes of death.

Culture​

The original language of the Massagetae is little-known. While it appears to have had similarities to the Eastern Iranian languages (Spargapises's name is of Scythian origin, and his name and the name of the Agathyrsi king Spargapeithes are variants of the same name, and are cognates with the Avestan name Sparəγa-paēsa.[24]), these may have resulted from interactions with neighbouring peoples, such as language contact or sprachbund-type assimilation.

Possible connections to other ancient peoples​

Ancient writers​

Herodotus stated the Massagetae were a great and warlike nation, dwelling beyond the river Araxes and that they are regarded as a Scythian race.[25]

Ammianus Marcellinus considered the Alans to be the former Massagetae.[26] At the close of the 4th century CE, Claudian (the court poet of Emperor Honorius and Stilicho) wrote of Alans and Massagetae in the same breath: "the Massagetes who cruelly wound their horses that they may drink their blood, the Alans who break the ice and drink the waters of Maeotis' lake" (In Rufinem).

Medieval writers​

Procopius writes in History of the Wars Book III: The Vandalic War:[27] "the Massagetae whom they now call Huns" (XI. 37.), "there was a certain man among the Massagetae, well gifted with courage and strength of body, the leader of a few men; this man had the privilege handed down from his fathers and ancestors to be the first in all the Hunnic armies to attack the enemy" (XVIII. 54.)..

Evagrius Scholasticus (Ecclesiastical History. Book 3. Ch. II.): "and in Thrace, by the inroads of the Huns, formerly known by the name of Massagetae, who crossed the Ister without opposition".[28]

A 9th century work by Rabanus Maurus, De Universo, states: "The Massagetae are in origin from the tribe of the Scythians, and are called Massagetae, as if heavy, that is, strong Getae."[29][30] In Central Asian languages such as Middle Persian and Avestan, the prefix massa means "great", "heavy", or "strong".[31]

Modern writers​

Some authors, such as Alexander Cunningham, James P. Mallory, Victor H. Mair, and Edgar Knobloch have proposed relating the Massagetae to the Gutians of 2000 BC Mesopotamia, and/or a people known in ancient China as the "Da Yuezhi" or "Great Yuezhi" (who founded the Kushan Empire in South Asia). Mallory and Mair suggest that Da Yuezhi may at one time have been pronounced d'ad-ngiwat-tieg, connecting them to the Massagetae.[32][33][34] These theories are not widely accepted, however.

Many scholars have suggested that the Massagetae were related to the Getae of ancient Eastern Europe.[35]

Tadeusz Sulimirski notes that the Sacae also invaded parts of Northern India.[36] Weer Rajendra Rishi, an Indian linguist[37] has identified linguistic affinities between Indian and Central Asian languages, which further lends credence to the possibility of historical Sacae influence in Northern India.[31][36]

According to Guive Mirfendereski at the Circle of Ancient Iranian Studies (CAIS), the Massagetae are synonymous with the Sakā haumavargā of South Asian historiography.

Rüdiger Schmitt notes Ptolemy's conflicting reports concerning the Massagetae.[3] First, localizing them near Margiana, then later Ptolemy calls them a tribe of the Saka in the vicinity of the Hindu Kush and Karakorum.[3] Schmitt also notes that Byzantine authors used the word "Massagetae" as an antiquated term for Huns, Turks, Tatars and other related peoples, "what has no relevance, however, for ancient times"

Наравно са фокусом на живот краљице Тамирис о чијој је борби Херодот (овдје) са краљем Киром и Персијанцима нашироко писао на крају прве књиге, посветивши чак четири поглавља почев од поглавља "Масагети и њихова земља", а на крају поглава "Кирова смрт. Обичаји Масагета" пише и о обичајима Масагета

215) Масагети се облаче и живе као и Скити. Иду у рат на коњима и без коња (били су вешти и у једном и у другом), с луком и копљем, а имају обичај да носе са собом и двосеку секиру. Све им је од злата и бронзе. За копља, стреле и секире употребљавају бронзу, а све оно што носе око главе, затим појасеве и гривне украшавају златом. Исто тако стављају коњима око груди оклоп од бронзе, али узде, ђемови и оглавине су од злата. Гвожђе и сребро они не употребљавају, а и немају га код себе у земљи, док злата и бронзе имају много.
216) Овакви су им обичаји. Сваки се, додуше, жени једном женом, али су оне ипак код њих заједничка својина. Што Хелени, наиме, тврде да чине Скити, то у ствари не чине они него Масагети. Ако се неком Масагету прохте да буде санеком женом, он обеси свој тоболац о њена кола и ашикује са њом без устручавања. Нема код њих одређене границе живота, али кад неко јако остари, сакупе се сви његови рођаци и закољу га, а с њим и друге домаће животиње, па месо скувају и часте се. И то они сматрају за највећу срећу. Ако је неко умро од болести, њега не једу, него га сахрањују и жале само зато што није могао да буде заклан. Не сеју ништа, него се хране месом и рибама, које им Аракс даје у изобиљу, а пију и млеко. Сунце им је једино божанство и њему приносе коње на жртву. Ово је тумачење значења те жртве: најбржем богу приносе на жртву најбржу од свих животиња.

Масагети су били свакако, уз племена Сауромати и Дахаи, прије свега значајна војна сила међу степским народима са пребивалиштем источно од Каспијског језера.

Пребивалиште степских народа око 323. године п. н. е.

О њиховом поријеклу и доприносу каснијој етногенези неких народа постоје различита мишљења. По једном од овог ратничког народа ће се развити касније Алани, који ће у току миграција у IV-V вијеку имати значајну улогу те бити доминантни над неким германским и другим народима и дати допринос у етногенези неких европских и сјеверноафричких народа.
Средњевјековни писци су Масагете повезивали и са Хунима, а имамо и забиљежено у једном рукопису IX да је Масагети кованица која значи јаки Гети, позивајућисе да у централноазијским језицима префикс маса значи велики или јаки.

Ту је још један моћан степски ратнички народ који се појављује у филму, Дахаи, који су имали пребивалиште нешто западније, уз саму обалу Каспијског језера. Неки научници опет прије свега кроз етимолошку везу повезују Дахае са Дачанима (ако не исти, оно јако близак и сродан народ Гетима) који је прије два миленијума имао моћну државу на простору данашње Румуније, но мишљења сам да је и ова претпоставка као и она о коцваници јаки Гети, превише комотна.
Дахаи су значајни јер је једно од три племена овог народа (или конфедерације племена), Парни емигрирало на простор Иранске висоравни гдје ће под лидером Арсаком 238.године п.н.е. успоставити моћно и огромно Партско царство, уз Рим најмоћније царство античке епохе које ће вијековима бити опасан ривал и самом Риму.

 

[Khal Drogo]

Легендарна ратница и краљица племена Масагети,Томирис, бјеше и инспирација изузетним умјетницима да овјековјече догађаје које је описао Херодот.

Tomyris Plunges the Head of the Dead Cyrus Into a Vessel of Blood by Peter Paul Rubens, painted 1622.

Tomyris Receiving the Head of Cyrus by Mattia Preti, painted 1670–72

Queen Tomyris and the head of Cyrus, by Mattia Preti,1680s

 

[Khal Drogo]

Понешто од Миодрага Милановића о Скитима и Сарматима

 

[Khal Drogo]

На другој теми је форумаш Slaven777 приложио рукопис јерменског географа из VII вијека, Ананије Ширакациа, који на стр.48 (на енглеском овдје)

Пише да је девета земља Европе земља Сармата, источно од Германије. Почиње на ријеци Висли, простире се до планинског вијенца Рипеан (у XVI вијеку постојало је увјерење да се ради о горју Урал, међутим постоје дилеме око локације ових планина), одакле се према југу простире уз ријеку Танаис (данашњи Дон) која дијели Сарматију на два дијела, ону у Азији на истоку и ону у Европи на западу.
У наставку пише да је десета земља Тракија, која почиње од ријеке Тирас (данашњи Дњестар), односно Дњестар (античкиТирас) је био граница између тадашње Сарматије и Тракије.

 

[Khal Drogo]

Вриједи поменути урадак (мастер рад) Владимира Ничевића Сармати у делу Амијана Марцелина из 2018-е.

 

[Khal Drogo]

Када је у питању предање о краљу Артуру и витезовима округлог стола, имамо и ту "сарматску везу", гдје се Артурови коријени и поријекло везују за Кавказ и древне народе, Ските, Сармате и Алане. Која је и обрађена у књизи "Од Скитије до Камелота" (овдје).
Ова веза није без основа, како пише Луција Маљкова у краћој и доста занимљивој публикацији (овдје), на стр. 15-16 пише

Littleton and Malcor’s Iranian theory
As indicated above, Littleton and Malcor seek Arthur’s roots and origins in the ancient Caucasus and the lost civilization of the Scythians, Sarmatians, Alans and their surviving descendants, the Ossetians. According to them it is clear that the core of the Arthurian legends is not to be found in the Celtic tradition but rather in the tradition of Northeast Iranian epic. They say that the Celtic elements in the legends are obvious (e.g. the figure of Guinevre whose name links her to Irish Finnabair) but all of them are later addition to a material with a completely different origins.
The initial idea came from J. P. Mallory (then a doctoral candidate at the University of California, now a senior lecturer at the University of Belfast), who in conversation with C. Scott Littleton mentioned his observations that a contingent of heavily armed Sarmatian troops was sent to Britain at the end of Marcomannian War in the year 175 AD. According to Mallory, descendants of these soldiers survived in Britain at least until the fourth century, maybe even longer. Littleton happened to had read some articles by a French medievalist Joël Grisward pointing out the parallels between Sir Thomas Malory’s Le Morte Darthur and an old saga told by the Ossetians about their most important hero, Batraz. Remarkable resemblances could be found especially in the deaths of both heroes. Both, Batraz and Arthur, posses a magical sword, that is to be thrown into water before their deaths. They are both cheated at first but in the end their servants obey, cast the sword in the water, than something extraordinary happens and when the happening is reported to them, both heroes can die peacefully. There are of course discrepancies in details (e.g. there is no hand rising from the water in the Batraz legend) but the parallels are so close that it is impossible to ignore them.

По завршетку Маркоманског рата 175. године за времена цара Марка Аурелија послатје контингент тешко наоружаних сарматских трупа ,најамника у служби Рима у Британију Према Малорију, потомци ових сарматских ратника преживјели су у Британији најмање до четвртог вијека, можда и дуже.
На основу ове књиге написан је сценарио и урађен, иначе одличан, филм King Arthur (2004)

 

[suave]

Када је у питању предање о краљу Артуру и витезовима округлог стола, имамо и ту "сарматску везу", гдје се Артурови коријени и поријекло везују за Кавказ и древне народе, Ските, Сармате и Алане. Која је и обрађена у књизи "Од Скитије до Камелота" (овдје).
Ова веза није без основа, како пише Луција Маљкова у краћој и доста занимљивој публикацији (овдје), на стр. 15-16 пише

По завршетку Маркоманског рата 175. године за времена цара Марка Аурелија послатје контингент тешко наоружаних сарматских трупа ,најамника у служби Рима у Британију Према Малорију, потомци ових сарматских ратника преживјели су у Британији најмање до четвртог вијека, можда и дуже.
На основу ове књиге написан је сценарио и урађен, иначе одличан, филм King Arthur (2004)

Na sajtu karwansaray postoji zanimljiv prikaz situacije pre i posle rata između Rimljana i Sarmata (Jazigi pre svih)

Reinforced with many Quadi warriors, the Iazyges army decided to raid deep into Pannonia at the end of AD 173. However, their invasion of Roman territory ended quickly because winter came early that year. Therefore, the raiding army headed back north, using the frozen Danube River to cross over the border and return to Hungary. Unbeknownst to the invaders, Marcus and his soldiers had pursued them on foot, ready to attack them from behind. The allied army did not realize they were being followed until they reached the Danube. Surprisingly, the predominately mounted army decided to halt their retreat north and instead face their Roman pursuers on the ice. The Iazyges had trained their horses to run over all kinds of terrain, including frozen rivers, so they were extremely confident in their cavalry tactics overwhelming the Romans soldiers, who were mostly infantry (Cassius Dio,Roman History 72.7 and further).

...

In April 175, the Quadi had given up their attempts to defy Rome and were forced to accept even harsher peace terms than the Marcomanni. Shortly afterwards in June, Zanticus pled for peace as well. Marcus may have declined again, in favour of his initial plan to eradicate the entire tribe. However, the rebel Avidius Cassius had proclaimed himself Emperor in the east. Eager to confront the usurper, Marcus was forced to give similar peace terms to the Iazyges as was given to the Quadi. These terms included a provision that required the Iazyges to supply 8,000 mercenary cavalrymen, 5,500 of which were immediately sent to the other end of the empire in order to defend Hadrian’s Wall from the British tribes.

https://www.karwansaraypublishers.com/awblog/crushed-on-the-ice-marcus-victory-on-the-danube/

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[White Guar]

Koja je razlika između Sarmata i Sauromata?

 

[Khal Drogo]

Koja je razlika između Sarmata i Sauromata?

Мишљења историчара нису у потпуности усаглашена.
Превладава мишљење и обично је прихваћено да су Сауромати само друга варијанта имена Сармати, међутим постоје историчари који су става да се не може успоставити директна линија развоја између ова два народа, Сауромата са каснијим Сарматима.
Археолози уобичајено користе термин „sauromatian“ како би идентиkovали најранију фазу сарматске културе.
У историјским рукописима појам Сауромати се јавља прије појма Сармати, Сауромате први помиње Херодот (овдје, књига четврта, поглавље Амазонке) и у свом препричавачком стилу пише да су настали спајањем скитских младића и Амазонки, тих жена ратница

Сауромати говоре скитским језиком, али одувек говоре неправилно, јер га Амазонке нису биле добро научиле. У погледу удаје код њих постоји овакав обичај: ниједна девојка не може да се уда док не убије бар једног непријатеља. А неке од њих остаре и умру неудате, јер нису могле да испуне одређене прописе

те да говоре скитским језиком, али неправилним.

 

[White Guar]

Da, pitam jer sam naišao na podatak od Ipolita Rimskog da je Rifat, Jafetov unuk, otac Sauromata a njegov brat Aškenaz otac Sarmata; a isto tako neki povezuju Rifata sa Rifejskim planinama (ili kako se već prevodi kod nas) koje ograničavaju Hiperboreju na jugu, a koje se uglavnom povezuju sa Uralom.

 

[Khal Drogo]

Сармати су изгледа инспиративни и креаторима видео игрица;

 

[White Guar]

Europa Barbarorum i Realism su dva velika moda za Rome Total War, igrao sam oba ali više Realism. Prava poslastica za svakog ljubitelja istorije, a najviše sam igrao sa Baktrima koji su jedan od dodataka originalnoj igri. Inače tih ranih 2000-ih sam tako i saznao o Skitima i Sarmatima, o kojima u školi nije bilo ni pomena.

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[NickFreakyrgios]

 

[NickFreakyrgios]

 

[Khal Drogo]

Већ сам написао у посту да је историчар Нико Жупанич (овдје, стр 104) афирмисао теорију по којој доводи у везу поријекло Срба са Сарматима.
Ово темељи на рукопису Плинија старијег (I вијек нове ере) који у својој шестој књизи поглавње VII (књига и та страница овдје)

Spojler: Plinius, book 6, chapter VII

пише да на обалама ријеке Танаис (Дон) обитавају Сармати који (по њему) воде поријекло, од Медијаца или Међана (Медијци су ирански народ који је у VIII вијеку п.н.е. формирао моћну државу која је обухватала простор од данашњег Ирана преко Анадолије до Кавказа), и који су се подијелили у бројне нације, набраја посебно те нације.
На почетку погавља, пише да на источној обали језера Меотис (Азовско море) иза Кимеријског Босфора (Кимеријски Босфор се описује у претхдном VI поглављу, данас је познат као Керчки мореуз) настањују народи Меотици, Вати (на другом мјесту Вали), Серби, Арчи (изворно је Serrei), Зинги и Псиси, и из писања прозилази да побројани народи не припадају Сарматима.

Задњих деценија и неки новији српски историчари су кокетирали са "сарматском теоријом" о поријеклу Срба,
И ту баш и немамо потврду у рукописима која би дала покриће таквој претпоставци, посебно што се Срби појављују
доста касније у рукописима након што су Сармати нестали са историјске позорнице, а немамо потврде да ли постоји веза народа Серби које помињу Плиније и Птолемеј са Србима који се помиљу у Фредегеровпј хроници писаној 630их година или пак са Србима (Сорабима у Далмацији) у Ајнхардовој хроници писаној око 823.године.

Можда нам у будућности генетска тестирања помогну више у стицању бољег увида у усторијске процесе и етнграфска кретања у прошлости, за сада имамо још увијек премали узорак тестираних скелета да би имали неку бољу слику о историји свих тих народа, укључујући и Сармате.

Када је у питању генетика Сармата (овдје)

Spojler: Sarmatians - Genetics

A genetic study published in Nature Communications in March 2017 examined several Sarmatian individuals buried in Pokrovka, Russia (southwest of the Ural Mountains) between the fifth century BC and the second century BC. The sample of Y-DNA extracted belonged to haplogroup R1b1a2a2. This was the dominant lineage among males of the earlier Yamnaya culture.[42] The eleven samples of mtDNA extracted belonged to the haplogroups U3, M, U1a'c, T, F1b, N1a1a1a1a, T2, U2e2, H2a1f, T1a, and U5a1d2b.[43] The Sarmatians examined were found to be closely related to peoples of the earlier Yamnaya culture and to the Poltavka culture.[44]

A genetic study published in Nature in May 2018 examined the remains of twelve Sarmatians buried between 400 BC and 400 AD.[45] The five samples of Y-DNA extracted belonged to haplogroup R1a1, I2b, R (two samples), and R1.[46] The eleven samples of mtDNA extracted belonged to C4a1a, U4a2 (two samples), C4b1, I1, A, U2e1h (two samples), U4b1a4, H28, and U5a1.[47]

A genetic study published in Science Advances in October 2018 examined the remains of five Sarmatians buried between 55 AD and 320 AD. The three samples of Y-DNA extracted belonged to haplogroup R1a1a and R1b1a2a2 (two samples), while the five samples of mtDNA extracted belonged to haplogroup H2a1, T1a1, U5b2b (two samples), and D4q.[48]

A genetic study published in Current Biology in July 2019 examined the remains of nine Sarmatians. The five samples of Y-DNA extracted belonged to haplogroup Q1c-L332, R1a1e-CTS1123, R1a-Z645 (two samples), and E2b1-PF6746, while the nine samples of mtDNA extracted belonged to haplogroup W, W3a, T1a1, U5a2, U5b2a1a2, T1a1d, C1e, U5b2a1a1, U5b2c, and U5b2c.[49]

In a study conducted in 2014 by Gennady Afanasiev, Dmitry Korobov and Irina Reshetova from the Institute of Archaeology of the Russian Academy of Sciences, DNA was extracted from bone fragments found in seven out of ten Alanic burials on the Don River. Four of them turned out to belong to yDNA Haplogroup G2 and six of them possessed mtDNA haplogroup I.[50]

In 2015, the Institute of Archaeology in Moscow conducted research on various Sarmato-Alan and Saltovo-Mayaki culture Kurgan burials. In these analyses, the two Alan samples from the fourth to sixth century AD turned out to belong to yDNA haplogroups G2a-P15 and R1a-z94, while two of the three Sarmatian samples from the second to third century AD were found to belong to yDNA haplogroup J1-M267 while one belonged to R1a.[51] Three Saltovo-Mayaki samples from the eighth to ninth century AD turned out to have yDNA corresponding to haplogroups G, J2a-M410 and R1a-z94.[52]

Од тестираних скелета из сарматских гробница имамо неколико узорака који припадају (значи гледамо мушку линију, Y-ДНА тестирања) R1a-Z645 (данас веома заступљена грана међу словенским и иранским народима), R1a-Z94 (подграна која је доста заступљена међу иранским народима), R1b1a2a2, G2a, Q1C-L332 (грана заступљена међу иранским и туркијским народима), те тек два тестирана узорка припадају I2 хаплогрупи, али не (тзв динарик) грани I2a1b-L621 ове хаплогрупе, већ грани I2b.

У сваком случају, генетска тестирања за сада не дају покриће "сарматској теорији" о поријеклу Срба, но још увијек је то премали узорак тестираних сарматских скелета да би могли донијети неке закључке, видјећемо какве ћемо резултате добити у будућности.