Želeo bih da na ovaj način odreagujem na teme kojima se ženama stavja do znanja kakvih sve tipova muškaraca ima.
Cilj mi nije da se upuštam u te kvazi-tipologije, već u samu ideju da se posle toliko desetina (a neki kažu i stotina, pa čak i miliona) godina postojanja ljudske vrste , ti međuljudski odnosi i dalje mistifikuju, trpaju u kategorije i tipove e da bi se valjda u tim odnosima lakše snašli, videli gde se mi tu nalazimo, ko je poklopac a ko šerpa i šta nam je činiti.
Sve takve teme imaju za cilj tzv „postizanje sreće“. U prevodu: „Drage dame, ako želite da budete srećne, morate imati na umu da postoji tri tipa muškaraca..bla bla bla.. bli ble blo..“
Problem je međutim mnogo dublji i zapravo poguban za te iste dame.
Prvo, da postoji neki Marsovac verovatno bi se pitao „aman žene DOKLE ćete više khenjate o tome?“ i „Što bre ne uzmete da komponujete neku muziku ili izmislite neki izum?“
Drugo, ideja da „sreća“ dolazi spolja je već sama po sebi idoitski opasna. Nnjezino visočanstvo Ženu vazda dakle neko drugi treba da usreći, a njeno je samo da povede malo računa ko će taj drugi da bude.
Neko bi rekao da je postavljanje takvih tema samo još jedan Big Trt, te da ne treba uzimati stvari preozbiljno, te da je to nešto malo više od zabavne ukrštenice, osmosmerke ili tako neke slične zaprdice.
Okej.
Ipak, oni koji malo dublje promišljaju, primetiće kakvo takve teme neguju jednu otrovnu biljku u mozgu žene. One neguju mistifikaciju, tabuizaciju, veštačku senzaciju, enigmu i podstiču zbunjenost u večiti rebus koji se zove „Mr Pravi“ ili „Idealan partner“ ili „Srećna veza/brak“ ili „ holivucki san mori nane!“
Žene nikada nisu bile pod većim pritiskom kako da se našminkaju, očešljaju, obuku, prekrste noge, napuće usta, šta da zamišljaju, kako da dišu, šta da jedu, kako da se iebu, koje knjige da čitaju, sa kim da se druže, gde kada da se pojave, kako da budu savršene i uopšte, šta da više urade da bi dobile tu prokletu „sreću“. S druge strane, ispada da obrni okreni i dalje dobu samo kerec. A on kao što sve žene znaju, nije Sreća (čak i kad je ko noga kereća), naročito kada isti nestane i da se javlja prestane.
Gde se pritiska tu mora da dođe do otpora i pucanja. Dokle će žene da trpe taj pritisak?
Čujem da brakovi ovih mlađih generacija pucaju još pre nego se osuši svadbeni bidermajer, pa bi se reklo kako žene eto biraju da puknu u vezi, braku, i to ispred svog avaj promašenog partnera.. Neke žene puknu i kod šrinka, ali to je jedno drugačije, zdravije pucanje gde se iz začaurene larve izlegne jedan drugačiji leptir, no o tome neki drugi put..
Kad već pričam o mistifikaciji veza i sreće, zašto se npr ne mistifikuje npr to kako hodamo? Zašto se deci ne čitaju bajke o hodanju, zašto se pred njima ne prepričavaju anegdote o tome kako ko hoda? Hodanje je veoma važna aktivnost, ipak hodanje nam ne donosi „sreću“. Hodanje se podrazumeva, sreća sa partnerom nekako ne. Hodanje se ne mistifikuje i tabuizira, sreća opet ne ide bez mistifikacije i preuvelićavanja, jer je navodno retka i pojavljuje se samo ako se pravilo izgovore određene reči na tojest bogjavljenje..(a i to ako je mesec tojest pun)
Sve ono što nam donosi „sreću“ je podložno mistifikaciji (a samim tim i zbunjivanju, nezadovoljstvima, sukobima, frustracijama ) pa ispada da nam to bavljenje srećom donosi samo razočaranje i nesreću. Od silne jurnjave za srećom, žene postaju sve umornije, treba im više razumevanja, vitamijna, fitnesa, sna. Njihovo telo trpi pa im, da bi sakrile te podočnjake, iskrzanu kosu i masnu kožu treba sve više šminke, krema, maski. Njihov mozak je na ivici histerije, pa im treba više dopamina, serotonina, čokolade, aplauza, orgazama..one bi razume se da makar malo i makar ponekad pobegnu iz svega toga – stoga: Dobrodošla u Datidupevidiputa Travel ! To je sve naravno Big Trt - vrzino kolo koje vodi u bolesti, očaj i preranu smrt.
Žena bi da izađe iz toga, ali ne zna kako.
Reši da se malo odmori od svega, sedne, meditira malo u kadi sa mirišljavom kupkom, upali radio sa nekom muzikicom (tišina je ipak previše opasna), možda malo prelista štampu, przuji po netu..kad tamo: Tipovi muškaraca i koji je pravi za vas ! I tako to krene..
Gde god leže zadovoljstva spoljnog tipa (ishrana, međuljudski odnosi, isl) sreća je nemoguća. I to svako od nas negde duboko i intimno zna.
Na primer, koliko god da ti je hrana ukusna i pričinjava ti zadovoljstvo, negde duboko znaš da će to zadovoljstvo da potraje kratko, a i pitanje je da li je zdravo itd.
Koliko god da ti je seks sa partnerom mind blowing, već par sati posle seksa, iza ćoška te čekaju isti oni izazovi koje ne možeš da izbegneš (komunalije, problemi sa decom, vremenske neprilike, dosada, očekivanja, nesanica, komšija manijak, ili sms opomena od banke.)
U prevodu: ne možemo da non stop iedemo, niti možemo non stop da se iebemo e da bi ceo život bili neprestano srećni.
Priče o tipizaciji ljudi i mistifikacija koja ide uz to, opasne su jer usmeravaju naša očekivanja u pogrešnom pravcu – u pravcu tzv sreće (koja ne postoji kao konstanta)i ta se očekivanja prenose s generacije na generaciju, pa tako već sada imamo milione devojčica koje još nisu došle u stadijum da se kupaju same bez pomoći majke, ali već znaju da će u životu morati da svu svoju pažnju usmere na muškarce, da im uspeh u životu zavisi od njih, te da „sreća“ dolazi spolja i već sada su izložena pritisku i marketinškoj mašineriji koja ide uz to.
Pre neko veče, prolazim pored nekog kafića i jednim uvetom čujem dve žene u recimo zrelim 50-tim, kako na izlasku iz tog kafića konstatuju kako unutra „nema nikakvih frajera..“ Što dabome implicira da idu ka nekom drugom kafiću te da su se i to veče dale u „lov“ na frajere i što dabome implicira očaj te celokupne potrage, stotine produženih espresso bućkuriša, poziranja i šminkanja, blebetanja u prazno i vrćenja jednih te istih tema o tome ko je koga prevario, ko se sa kim smuvao i da li će to trajati i obrni okreni - lična nesreća se lakše trpi kada se tuđa sreća malo usjere, i tako ukrug.
Te žene više ne možeš da uveriš kako zadovoljstvo ne dolazi spolja. One su kao kućni ljubimci izdresirane na ta kratkoktrajna zadovoljstva (posle kojih moraju da se bore sa očajem dosade, samoće, neosmišljenosti, praznine). Kada bi ih pitali da biraju između spokoja u unutrašnjem miru svakodnevnice ili da doživotno zvrndaju po zagušljivim kafićima i šoping molovima ali da im neko odfikari mali prst na levom stopalu - one bi izabrale ovo drugo. Postojanost se više ne nosi, sada se nose pretraga, potraga i lov na šargarepu koja večito izmiče ispred nosa.
Isto je i sa pronalaskom „idealnog“ ili Mr Pravog (u koji god „tip muškarca“ da spada). Kada male devojčice ne bi vaspitavali kao „princeze“ sve te devojke i kasnije žene ne bi ni čuvale tu lažnu krunu na glavi niti bi primetile kada im ista padne. Ne. One se sve odreda vaspitavaju da budu korisni fah-idioti i da zarad „svog dinara“ rade neke ponižavajuće dosadne poslove za neke bezpbrazno bogate ljude i da čekaju da ih kao takve neko drugi usreći. Nikad one, uvek drugi. Sreća uvek dolazi spolja, one samo treba da čekaju i da se nadaju kako je moguće, jer eno ona likuša an Instagramu svojom slikom dokazuje i pokazuje da je to tako. Da bajka postoji i da, dok ova popunjava neke umobolne tabele, ona tamo leži na tropskoj plaži i pući se. Šta je rešenje..? Od prve sledeće plate, naduvati usta pa makar nemala šta da stavi u njih !
A onda..Mr Pravi samo ima da je saleću. I to sva 3 tipa, a onda će samo da bira ovog ’oću ovog neću..
Cilj mi nije da se upuštam u te kvazi-tipologije, već u samu ideju da se posle toliko desetina (a neki kažu i stotina, pa čak i miliona) godina postojanja ljudske vrste , ti međuljudski odnosi i dalje mistifikuju, trpaju u kategorije i tipove e da bi se valjda u tim odnosima lakše snašli, videli gde se mi tu nalazimo, ko je poklopac a ko šerpa i šta nam je činiti.
Sve takve teme imaju za cilj tzv „postizanje sreće“. U prevodu: „Drage dame, ako želite da budete srećne, morate imati na umu da postoji tri tipa muškaraca..bla bla bla.. bli ble blo..“
Problem je međutim mnogo dublji i zapravo poguban za te iste dame.
Prvo, da postoji neki Marsovac verovatno bi se pitao „aman žene DOKLE ćete više khenjate o tome?“ i „Što bre ne uzmete da komponujete neku muziku ili izmislite neki izum?“
Drugo, ideja da „sreća“ dolazi spolja je već sama po sebi idoitski opasna. Nnjezino visočanstvo Ženu vazda dakle neko drugi treba da usreći, a njeno je samo da povede malo računa ko će taj drugi da bude.
Neko bi rekao da je postavljanje takvih tema samo još jedan Big Trt, te da ne treba uzimati stvari preozbiljno, te da je to nešto malo više od zabavne ukrštenice, osmosmerke ili tako neke slične zaprdice.
Okej.
Ipak, oni koji malo dublje promišljaju, primetiće kakvo takve teme neguju jednu otrovnu biljku u mozgu žene. One neguju mistifikaciju, tabuizaciju, veštačku senzaciju, enigmu i podstiču zbunjenost u večiti rebus koji se zove „Mr Pravi“ ili „Idealan partner“ ili „Srećna veza/brak“ ili „ holivucki san mori nane!“
Žene nikada nisu bile pod većim pritiskom kako da se našminkaju, očešljaju, obuku, prekrste noge, napuće usta, šta da zamišljaju, kako da dišu, šta da jedu, kako da se iebu, koje knjige da čitaju, sa kim da se druže, gde kada da se pojave, kako da budu savršene i uopšte, šta da više urade da bi dobile tu prokletu „sreću“. S druge strane, ispada da obrni okreni i dalje dobu samo kerec. A on kao što sve žene znaju, nije Sreća (čak i kad je ko noga kereća), naročito kada isti nestane i da se javlja prestane.
Gde se pritiska tu mora da dođe do otpora i pucanja. Dokle će žene da trpe taj pritisak?
Čujem da brakovi ovih mlađih generacija pucaju još pre nego se osuši svadbeni bidermajer, pa bi se reklo kako žene eto biraju da puknu u vezi, braku, i to ispred svog avaj promašenog partnera.. Neke žene puknu i kod šrinka, ali to je jedno drugačije, zdravije pucanje gde se iz začaurene larve izlegne jedan drugačiji leptir, no o tome neki drugi put..
Kad već pričam o mistifikaciji veza i sreće, zašto se npr ne mistifikuje npr to kako hodamo? Zašto se deci ne čitaju bajke o hodanju, zašto se pred njima ne prepričavaju anegdote o tome kako ko hoda? Hodanje je veoma važna aktivnost, ipak hodanje nam ne donosi „sreću“. Hodanje se podrazumeva, sreća sa partnerom nekako ne. Hodanje se ne mistifikuje i tabuizira, sreća opet ne ide bez mistifikacije i preuvelićavanja, jer je navodno retka i pojavljuje se samo ako se pravilo izgovore određene reči na tojest bogjavljenje..(a i to ako je mesec tojest pun)
Sve ono što nam donosi „sreću“ je podložno mistifikaciji (a samim tim i zbunjivanju, nezadovoljstvima, sukobima, frustracijama ) pa ispada da nam to bavljenje srećom donosi samo razočaranje i nesreću. Od silne jurnjave za srećom, žene postaju sve umornije, treba im više razumevanja, vitamijna, fitnesa, sna. Njihovo telo trpi pa im, da bi sakrile te podočnjake, iskrzanu kosu i masnu kožu treba sve više šminke, krema, maski. Njihov mozak je na ivici histerije, pa im treba više dopamina, serotonina, čokolade, aplauza, orgazama..one bi razume se da makar malo i makar ponekad pobegnu iz svega toga – stoga: Dobrodošla u Datidupevidiputa Travel ! To je sve naravno Big Trt - vrzino kolo koje vodi u bolesti, očaj i preranu smrt.
Žena bi da izađe iz toga, ali ne zna kako.
Reši da se malo odmori od svega, sedne, meditira malo u kadi sa mirišljavom kupkom, upali radio sa nekom muzikicom (tišina je ipak previše opasna), možda malo prelista štampu, przuji po netu..kad tamo: Tipovi muškaraca i koji je pravi za vas ! I tako to krene..
Gde god leže zadovoljstva spoljnog tipa (ishrana, međuljudski odnosi, isl) sreća je nemoguća. I to svako od nas negde duboko i intimno zna.
Na primer, koliko god da ti je hrana ukusna i pričinjava ti zadovoljstvo, negde duboko znaš da će to zadovoljstvo da potraje kratko, a i pitanje je da li je zdravo itd.
Koliko god da ti je seks sa partnerom mind blowing, već par sati posle seksa, iza ćoška te čekaju isti oni izazovi koje ne možeš da izbegneš (komunalije, problemi sa decom, vremenske neprilike, dosada, očekivanja, nesanica, komšija manijak, ili sms opomena od banke.)
U prevodu: ne možemo da non stop iedemo, niti možemo non stop da se iebemo e da bi ceo život bili neprestano srećni.
Priče o tipizaciji ljudi i mistifikacija koja ide uz to, opasne su jer usmeravaju naša očekivanja u pogrešnom pravcu – u pravcu tzv sreće (koja ne postoji kao konstanta)i ta se očekivanja prenose s generacije na generaciju, pa tako već sada imamo milione devojčica koje još nisu došle u stadijum da se kupaju same bez pomoći majke, ali već znaju da će u životu morati da svu svoju pažnju usmere na muškarce, da im uspeh u životu zavisi od njih, te da „sreća“ dolazi spolja i već sada su izložena pritisku i marketinškoj mašineriji koja ide uz to.
Pre neko veče, prolazim pored nekog kafića i jednim uvetom čujem dve žene u recimo zrelim 50-tim, kako na izlasku iz tog kafića konstatuju kako unutra „nema nikakvih frajera..“ Što dabome implicira da idu ka nekom drugom kafiću te da su se i to veče dale u „lov“ na frajere i što dabome implicira očaj te celokupne potrage, stotine produženih espresso bućkuriša, poziranja i šminkanja, blebetanja u prazno i vrćenja jednih te istih tema o tome ko je koga prevario, ko se sa kim smuvao i da li će to trajati i obrni okreni - lična nesreća se lakše trpi kada se tuđa sreća malo usjere, i tako ukrug.
Te žene više ne možeš da uveriš kako zadovoljstvo ne dolazi spolja. One su kao kućni ljubimci izdresirane na ta kratkoktrajna zadovoljstva (posle kojih moraju da se bore sa očajem dosade, samoće, neosmišljenosti, praznine). Kada bi ih pitali da biraju između spokoja u unutrašnjem miru svakodnevnice ili da doživotno zvrndaju po zagušljivim kafićima i šoping molovima ali da im neko odfikari mali prst na levom stopalu - one bi izabrale ovo drugo. Postojanost se više ne nosi, sada se nose pretraga, potraga i lov na šargarepu koja večito izmiče ispred nosa.
Isto je i sa pronalaskom „idealnog“ ili Mr Pravog (u koji god „tip muškarca“ da spada). Kada male devojčice ne bi vaspitavali kao „princeze“ sve te devojke i kasnije žene ne bi ni čuvale tu lažnu krunu na glavi niti bi primetile kada im ista padne. Ne. One se sve odreda vaspitavaju da budu korisni fah-idioti i da zarad „svog dinara“ rade neke ponižavajuće dosadne poslove za neke bezpbrazno bogate ljude i da čekaju da ih kao takve neko drugi usreći. Nikad one, uvek drugi. Sreća uvek dolazi spolja, one samo treba da čekaju i da se nadaju kako je moguće, jer eno ona likuša an Instagramu svojom slikom dokazuje i pokazuje da je to tako. Da bajka postoji i da, dok ova popunjava neke umobolne tabele, ona tamo leži na tropskoj plaži i pući se. Šta je rešenje..? Od prve sledeće plate, naduvati usta pa makar nemala šta da stavi u njih !
A onda..Mr Pravi samo ima da je saleću. I to sva 3 tipa, a onda će samo da bira ovog ’oću ovog neću..
, a u ludost se ubraja i lenjost. Najlakše je očekivati da će se spolja neke kockice potrefiti i da će nas sreća zadesiti.
. Jeste negde u podsvesti žene da želiš da te neko vodi, da te zagrli, zaštiti, kaže šta da radiš itd. ali verujem da ubrzo, već u 20-im godinama žene shvataju da je bajka da se mogu potpuno osloniti na muškarce. Ko to ne shvati zauvek će biti nesrećan. Na kraju, ako žene žele da budu ravnopravne, onda se ta sreća valjda postiže obostranim trudom i muškarca i žene. Žena koja ostane na tom nivou iz teksta je nezrela osoba. Zauvek nezadovoljna i nesrećna. Rekla bih i ko joj je kriv. Ista stvar je i sa muškarcima: i oni imaju potrebu da se neko o njima brine, bezuslovno, da ih voli bezuslovno, prašta. Sve su to naše potrebe. Ali zreo čovek zna da se ta sreća postiže samo u komunikaciji (rečima i delima). Danas živimo u uverenju kako svi nešto čitamo i obrazujemo se. Ali šta to čitamo? I žene imaju tu mogućnost da se ozbiljno uhvate u koštac sa ozbiljnim knjigama i sa ozbiljnim životom.Tako i na temu „Mr Pravi“ ili „Idealan partner“ ili „Srećna veza/brak“ postoji laka litaratura, pornografija, a i ozbiljna. Svako želi da prevaziđe usamljenost tako što će da uroni u nekoga. Ali kao što je neko na nivou Informera, a neko čita Junga, eto otuda i razlike u poimanju i realizaciji.
)