Sappho sa Lezbosa

[Poli46]

Delovi preuzeti sa:
https://aleksandrazikic.wordpress.com/2014/09/22/22-9-2014-6/

Ono u čemu se sastoji čudo njene poezije jeste sasvim poseban, čist intiman život,
haritsko blistanje u njenom biću, naročito ženska erotika, ponikla u zajedničkom životu
što ga je ona provela u krugu mladih devojaka.

Gustav Klimt- Safo..Sappho..Sapfa

Sapfa je imala svoju žensku školu u obliku zatvorenog ženskog društva, u kome je ona, kao kakva
sveštenica, negovala kult Muza, Afrodite, Harita i Erota. Za velik broj tih devojaka ne samo s Lezba
nego i iz Mileta, Kolofona, Fokeje i sa dalekih ostrva vezivalo je Sapfu žarko osećanje prijateljstva,
kome je ona davala izraza u svojim pesmama.

Bogovima podoban čini mi se
onaj štono preda te sme da sedne,
te izbliza čuje te kako slatkim
gučeš mu glasom,

pa se slatko smešiš – a meni tada
srce sve u grudma zatrepti miljem.
Čim te vidim samo za trenut jedan,
glas mi se gubi,

jezik mi se osuši, pa me odmah
nežni trnci prođu kroz celo telo,
niti vidim očima, niti čujem,
uši mi bruje,

znoj mi čelo obliva, sva se tresem
kao šiba, žuća sam nego trava,
čini mi se: samo još malo pa bih
od milja svisla.

 

[Poli46]

U ljubavnim pesmama iznosila je pesnikinja svoja raspoloženja, čas lična, čas opšta,
čas vesela, čas turobna, topla osećanja prema pitomicama, bolove zbog njihove nezahvalnosti
i nevernosti, svoje rastanke s njima, svoju čežnju i mirnu rezignaciju: ’’I čeznem i žudim’’

Sapfo – Julius Kronberg 1913

Plamen njene erotske vatre zna da bude ovako vetrovit i elementaran: ’’Erot mi srce potresa
kao vihor kada duhne s planine i zahvati hrast’’ , ili ’’Opet me muči Erot, i od njega mi telo
malakše, sladak i gorak istovremeno, nepobedno čudovište’’ . Vrhunac njene lirike čine ovi
motivi: molitva Afroditi, koja je cela sačuvana, i u kojoj pesnikinja moli boginju da joj jedno
oporo i još neotvoreno devojačko srce privoli na prijateljstvo.

 

[Poli46]

....bolan oproštaj s jednom učenicom, koja školu ostavlja radi udaje:

Voda hladna kroz grane dunje huji,
ceo prostor pokriva džbunje ruža,
i dok lišće povija povetarac,
odlazi sanak.

1877-Charles Mengin - Sappho

Sapfa je prva koja prirodu oseća i živi u njoj ne samo čulima nego i dušom. Ona osluškuje kako cvrčak svojim pocvrkivanjem onu tešku prižegu i vrelu jaru, što se razlila po suncem obasjanom eolskom polju, razblažuje u slatku sijestu.

 

[Poli46]

U jednoj epitalamiji nevesta je uporođena s jabukom:

’’Ona je kao jabuka slatka što se crveni na vrhu najviše grane; zaboravili su da je uberu;
nisu je zaboravili, nego nisu mogli da je dokuče’’

Death of Sappho by Miguel Carbonell Selva

Kao i drugi pesnici posle nje, Teognid i Pindar, Ovidije i Horatije, Puškin, naš Branko Radičević
i Laza Kostić, i Sapfa je bila svesna vrednosti svoje umetnosti: ’’Tvrdim da će se mene i docnije kogod setiti’’. Ona je živela jednim snom o umetnosti i verovala u poeziju kao u spasenje od banalnosti i prolaznosti, i zato jednoj ženi, možda nekoj suparnici, koja ne mari za milošte
Muza, preti da će biti zaboravljena:

’’Umrećeš i u grob leći ćeš, ali te neće spominjati ni tada ni docnije, jer nisi ubrala
pijerijskih ruža, nego ćeš u Hadovim dvorovima bez slave bluditi među pokojnicima’’.

 

[Poli46]

Amanda Brewster Sewell-Sappho 1891

Postoji legenda da je Sappho skočila u svoju smrt kao rezultat neuspešne ljubavi prema
muškarcu po imenu Phaon.

Sappho on the sea

Ovo je verovatno neistinito. Sappho se obično računa kao lezbejka - sama reč koja dolazi
sa ostrva na kojem je živela Sappho, a njena poezija jasno pokazuje da voli neke od žena
svoje zajednice, bez obzira da li je strast seksualna ili ne. Sappho je možda bila udata za
bogatog čoveka po imenu Cercylas.

 

[Rayela]

Safo je prva feministkinja i anticka Roza Luksemburg

 

[Poli46]

Safo je prva feministkinja i anticka Roza Luksemburg

U pravu si ali eto postala je simbol lezbejskog pokreta..
mada ne verujem da ovi današnji LGBT znaju nešto njoj.

 

[Poli46]

Gustave Moreau- Sappho

Safo nije samo jedna od retkih pesnikinja koje poznajemo iz antike, već je i jedna od najvećih
lirskih pesnikinja iz svih doba.

 

[Black_star]

opasna sapfe bila... moree..

"more, mooooore..."

 

[Poli46]

opasna sapfe bila... moree..

"more, mooooore..."

Napiši nešto...nemoj samo da zviždiš i pevaš

 

[Neprilagođena]

Napiši nešto...nemoj samo da zviždiš i pevaš

On samo brvna donosi i traži brojeve telefona.

Mislim da Safo nije bila lezbejka.
Mislim da su to samo priče, prenaduvane.

 

[Black_star]

Meni dovoljno vas da citam, sta ce mi komentar.

 

[Neprilagođena]

Ахајска песникиња Сапфо са острва Лезбоса и данас је једна од најславнијих песникиња света.
О животу „десете Музе“ се не зна скоро ништа.
Од бројних песама, некада разврстаних у девет књига, остали су само фрагменти,
и тек неколико скоро целих песама.
Па ипак, чак и на основу тих фрагмената, њена слава скоро миленијум и по не гасне.
Њени музикални стихови испевани су у античким песничким облицима који немају
своје еквиваленте у савременим језицима, а чињеница да нам је њена поезија доступна
махом у фрагментима обично подразумева велику количину нагађања и попуњавања празнина.

https://srpcasopis.org/2019/08/09/sapfo-poezija-izbor/

Sappho And Alcaeus,
L.Alma-Tadema


Најлепши на црној земљи, суди,
Многи да су то баш коњаници,
Многи бродовље, или војници,
Но држим да нам је лепо оно
За чим се жуди.

То сваком може постати јасно:
Јер најлепша од свих смртних жена,
За најврснијег од људи, часног,
Узе оног што уништи Троју,
То би Хелена.

Киприда ју одведе у страну,
Отплови она, за Троју крете,
Напусти мужа, кад на брод стану
Већ заборави на драго дете,
На родитеље.

Јер Киприда с умом непомутним
Наум остварује одвећ лако;
То ме сада враћа натраг неком,
Анакторије се сећам, иако
Је сад далеко.

И радије бих њен чаробни ход
Гледала, И светлост како слика
Преко црта њеног лепог лица
Нег’ сјај свих Лидијских двоколица,
И оклопника.
---------------------------------------------------

Theodore Chasseriau


Дарове чувајте, децо, Муза које
Цвасти љубичица на уздарју носе,
Те лире што дају јасне мелодије.

Јер мекано више није тело моје,
Старост га савлада; моје црне косе
постадоше беле, као да су спране.

И срце ми већма тешко бреме поста,
Ни колена више не могу да носе,
Што некад у игри беху као лане.

И због стања овог сама жалим доста.
Но шта да се ради? Људски живот чини
Немогућним да се старим не постане.

Лепога Титона, нама прича оста,
Ружорука Ео страсти опчињене,
Свог љубљеног на крај света је одвела.

Док млад још је био, ал’ га време стиже,
Седа га је старост сасвим обузела,
Тог супруга смртног крај бесмртне жене.
----------------------------------------------------------

Antoine-Jean Gros