san

[Romana Kuhar]

S A N
-----
Noćas sam sanjao najlepši, ali i najtužniji san. Moja Vilmica i ja, kao i obično, dok je moja slatka i mila sa mnom bila, odlutali smo do prelepih obala Havaja. Dok je ona blaženo spavala nečujno sam izašo iz našeg apartmana i došao na našu omiljenu plažu. Tu su mi već bili doneli 1000 balona, najrazličitijih boja, ali svaki je imao oblik srca i na svakome je pisalo:

VOLIM TE, NA SVETU NAJVIŠE, MOJE NAJMILIJE!

Kada sam proverio da je sve, čak i predivan buket belih hrizantema, na svom mestu otišao sam i poljupcima probudio je. Ustala je, mada se je mnogo nećkala, na pidžamu je samo zaogrnula lagani, snežno beli, ogrtač, svezao sam joj oči i na rukama sam je odneo do plaže. Kada smo tamo prispeli odvezao sam joj povez sa očiju i ona je vrisnula od zadovoljstva. Najviše su je oduševili baloni - skakutala je od sreće. Tada sam joj rekao da ih odvežemo. Pitala me je:

"Zašto? Hoću da ih gledam, makar ovaj prelepi dan."

Odgovorio sam joj:

"Neka baloni polete i poruče svetu i vasioni koliko volim te!"

Niz obraze su joj se tada slile suze radosnice. Upijao sam ih svojim usnama, a ona me je tako čvrsto zagrlila oko vrata da sam jedva disao. Tog trena sam se probudio. Bio sam veseo što mi je ona došla u san, ali neizmerno žalostan što mi sa njom ne započinje i na javi svaki dan...

I meni su se, onako same od sebe, niz lice slile biserne suze, ali ne od sreće, jer nemam je ...

Krstan Đ. Kovjenić

 

[Kami]

"Stari snovi su bili dobri snovi.
Nisu se ostvarili ali sam srećan što sam ih sanjao."

Iz knjige "Mostovi okruga Medison"

 

[KPCTAHK]

Nedostaješ mi, najmilije moje,
malo češće, malo žešće i sve bolnije...

 

[RužicaRužaRuška]

 

[KPCTAHK]

Uvek sam voleo, zaista jesam, najiskrenije, najčasnije, onako bezuslovno: mislima, srcem i dušom, dozvoljavao da me takva, nebesko-sveta, ljubav na svojim krilima ponese, nisam razmišljao o onome što bi, onome što prođe, i onom što će doći, mada sam imao crne slutnje da će toj blaženoj sreći jedared kraj da dođe, uživao sam u toj, nažalost kratkotrajnoj, sadašnjosti, upijao svaki tren sa njom proveden, ali kada sam osetio da mi se ta i takva ljubav ne uzvraća, kad počne da bledi i sve manje vredi, odlazio sam, duboko razočaran, slomljena srca, sa grčem u duši, ali odlazio sam, zauvek, onako uzdignute glave, ponosno i časno, pazeći na svaku reč, svaki gest, svaki mig oka kako tu moju, tada već zauvek bivšu, dragu ne bih uvredio i povredio...

Poželeo sam joj svu sreću ovoga sveta, da joj ljubav uvek kao cveće cveta i da bude srećna, neizmerno srećna, kraj drugog čoveka ...

Poželeo bih joj, zaista jesam - kunem se u Boga, dragoga, da je neko drugi voli tako kao ja, da mu ona na isti način ljubav uzvraća i da joj svaki dan, svaki tren, pozlati sreća ...

 

[KPCTAHK]

ŠAPAT U VETRU
-----------------
Godinama, prepunih čežnje, pokušavam da se naviknem da nekako smireno živim bez nje, činim sve da mi zauvek iz misli, duše i srca izađe, da za sobom ne ostavi u meni ni jedne mrvice, kako bi mi bilo mislima lakše, srcu podnošljivije i duši blagougodnije i kako bih time olakšao preteško životno breme i u fokusu svojih, pesničko-titravih, nadanja, maštanja i inspiracije imao vremena da se usredsredim, zberem i priberem na druge, za život važnije, svrsishodnije i upotrebljivije, teme. Možda, mada i u tome postoji sumnja, bih i uspeo u tome, svakoliko sam jak, nikad nisam mlak i verni sam sluga Gospodu mome, ali čim pogledam u cveće, zvezde i sve ono što je prelepo i oku mamljivo u pirlutavom dašku vetra, onoj blagugodnosti koja mi nadima grudi i u meni silinu i milinu želje za ljubavlju budi, začujem njene šapate, a to me sprži do srži. Razgovetno čujem kako izgovara moje ime, onako blagomileno kao što samo ona ume, lepe dane spomene i onda mi dovikne:

»Kiki, nikada ne zaboravi me ! Uvek sećaj se našeg zaveta u večnu ljubav, naših suza na rastanku, naših vapaja upućenih Bogu, ali i naših kletvi bezdušnicima kojima je naša ljubav smetala i nikada, čak ni tada kada me više ne bude, ne zaboravi me …«

Zadrhtim od dodira tog blagog povetarca koji mi te reči, kao šapat anđela, miris mirisa, himnu bogova, ali i kao opelo nesrećnika, donosi. Niz obraze se, kao zrno graška velike, onako same od sebe, ili ih prokleta sudbina meni tako često šalje, naročito kada sam od svoje rodne grude sve dalje i dalje, kotrljaju, kao reka ponornica koja hirovito jurca ka svome ponoru, suze. Srce mi se, tako bolno-jako da mi se zaustavi dah u grlu, zgrči. Nemam snage da vrisnem, a urlikn`o bih kao ranjena zver, a onda se, kao grmljavina nebeska, baš ona i onakva zemlju-treseća, prolomi krik moje samoće, moje čežnje, čemera i muke, koji vetru dovikne da joj ove reči odnese:

»Zaboravit` te neću nikada, moja jedina ! Sve dok živim bićeš moga srca kraljica, mojih misli voditeljica i moje duše spasiteljica ! Budi srećna, neizmerno sreća, to mi je najveća životna želja !!! «

Krstan Đ. Kovjenić

 

[tetkaD]

SNOVI SU TU,RAZNI,PONEKAD ZANIMLJIVI ,PONEKD PREBOLNI.
i ONDA KADA SU NAJLEPŠI JEDNOSTAVNO NESTANU SA BUĐENJEM.
zAŠTO ,ZAŠTO NEOSTANU ZAUVEK TU KRAJ MENE U MOJOJ SAMOĆI.

 

[RužicaRužaRuška]

“Kažu da je lepo imati san,
izgubiti se u blaženoj odsutnosti iz stvarnog.
Zašto?
Možda zato što se od jave nigde drugo pobeći ne može osim u snove...”

​