Skoro je bio jedan slucaj, devojka je imala fakultet, sve sto je pozelela, ali je bila veoma emotivna, i svi su je gazili.. Pokusala je par puta sebi da oduzme zivot u 2 godine.. Na kraju je to i uspela, kad su se svi najmanje nadali da ce dici ruku na sebe..
Ako imate glupi komentar na sve ovo, nemojte ni pisati..
Zelim pitati, kako dovodi ovo do ovakvih slucajeva?
Da li su krivi roditelji, ili sami mi?
Da li Vi ikad kad ste povredjeni pomislite na ovu soluciju?
Sta bi uradili, da znate, da se neko iz Vase porodice tako oseca, ili neki prijatelj?
Svako u zivotu ima neki svoj prag izdrzljivosti, prag tolerancije i granicu do koje ne puca film, tako da kazem. Jednostavno, ljudima se desi klik u glavi, ne vide izlaza i misle da je resenje to, ubiti se. Ono sta oni zele, je ne da okoncaju zivot, vec da samo nestane bol. Kako ne umeju zaustaviti bol da prestane, u tome vide resenje. Ljudi koji se ubijaju, njih su odavno ubili drugi, tako kazu psihijatri. negde je to po meni ipak poremecaj svesti, jer nijedan zdrav covek ne zeli da sebi oduzme zivot i negde je i sebicno prema onima koji nas vole i kojima smo bitni u zivotu. To je najlakse, a tesko je ostati i boriti se, ali je zivot samo jedan, ma kakav je da je, zivot je i moramo ga ziveti. I izvuci najbolje od njega. Krivac je sada ko zna ko, ona je presenzibilna bila a ljudi ko ljudi, najcese ne ljudi, ne haju za nista i ni za koga, gaze i arce, ne znaju ni za ponasanje ni za hvala a o drugome i da ne pricam. Po malo se kruni dusa i covek trpi dok moye, a onda, neko se ubije , neko pukne, neko se razboli, jer covek je energija i puca tamo gde je najtanji. Najslabiji. Trenutno je iza mene jako los periso, nesto jako lose, ali i kada sam najvise ocajna ne pada mi to na pamet. Jer jednom se zivi, dise i ja cu ucpeti. Time se nista ne resava, jer ti kojima nismo ni tada znacili kao zivi, ne bi nista znacilo i da nas nema. Trik je podici se i ustati, kada je najteze. Ne ljudi ce se uvek snaci a dobre dusice kako ko ume, pa kako Vam bude. Zato uvek treba biti dobronameran, dobre duse i biti covek, jer nismo svi istog senzibiliteta i ne znate sa kim imate posla uvek. Treba osluskivati i druge ljude i zamisliti sebe na njihovom mestu kako bi to onda izglerdalo da se neko drugi prema nama ponasa i odmah imate drugaciji uvid u sebe, u druge ljude u svoje i tudje reakcije. Nazalost lose procenjujem ljude a ljudi se obicno pretvaraju, pa imaju amske. Ali ko je zaista takav kakav je i moja dusa ga prepozna kao cistu dusu, taj od mene uvek ima pomoc i lepu rec. Izuzetno sam senzibilna i vidim sto drugi i ne vide. Imam osecaj za druge ljude, za ono sta je dobro i lepo. Zato i mene vecinom ljudi gaze, ali to govori o njiam, a ne o meni. Dakle, svakome treba pruziti ruku ako ste u mogucnosti i ako to mozete, cak i kada vam ne zatraze to a Vi osetite to, jer nikad covek ne zna sta nama nosi sutra i u kakvoj cemo se mi zivotnoj situaciji naci i snaci i hoce li biti nekoga i nama da se nadje. Treba biti covek.
