Самосталност

[Urwald]

Није одједном пријатељу и није баш коректно да тако нападачки реагујеш, нема никакве лажне пројекције, мој покушај отцепљења је почео са 25 година када сам нашао први посао. Од тада ми се све скупља полако, а то што сам напрасно отворио тему на ову тему не значи да је све било напрасно. Свакако сам свестан своје одговорности али на многе ствари у животу нисам могао да утичем као нпр на став родитеља, на избеглиштво итд....
А ти ако сматраш да ми поглед на свет није здрав и реалан дај ми неки твој здрав увид у то како треба да гледам, можда стварно нисам реалан

Izbeglištvo iz HR možda?

Što se zdravog pogleda na stvari tiče, pa kod mene je bilo da sam "oprostio" roditeljima stvari za koje sam mislio da su mi oni nametnuli i sl (ono po meni i jesu imali kontrolu nad nekom mojom slobodom i odlukala).
Kada sam ih izbacio iz jednačine krenula je borba protiv sebe samog dok se nisam stabilizovao. Po meni većina ljudi se rađa sa submisivnim mindsetom, koji progresira u nekim društvima kao što je naše. Autentičan život u neku ruku počinje kada se odvojimo od ljudi za koje smo bili vezani i formiramo/gradimi nove konekcije.

 

[Džudi S]

35, Третирали су ме цео живот као кућног љубимца са све повоцем. Превише заштитинички јел јелте, син првенац, а они дошли из неке конзервативне средине и онда све пројектују на теби и из најбоље намере су ме направили социјално неспособним за окружење у ком се налазим. Без мајке сам остао пре две год али отац, тетка, сестре и даље исту причу гурају, тако су навикли и њих нити могу нити ме занима да их мењам. Генерално у животу низашта иоле важно нисам добио подршку, буквално низашта, често ни за ситнице камо ли за веће ствари и то су радили по аутоматизму. Увек нека критика, увек они знају боље ма шта год и како год ја нешто урадио они увек имају боље решење. Кад сам још као млађи положио возачки за вожњу сам муку мучио јер ми годину дана нису дали да седнем сам у ауто и то је само један пример докле је та посесивност ишла. Битније им је било да они буду мирни у глави него да ја живим јер су кукавице, а то сам касно схватио. И сад се све то скупило у једну тачку.

Pokušavam da te razumem, ali ovaj deo mi nije jasan Превише заштитинички јел јелте, син првенац,

Kada kažemo da smo živeli pod staklenim zvonom, da su se i roditelji i cela porodica zaštitnički odnosili prema nama, to znači da su bili brižni. Nisu želeli da mi osetimo šta je pravi život. Plašili su se da nas sredina ne pokvari, tačnije druga deca- kada smo bili mali.

Svesno ili nesvesno, pravili su ogromnu grešku. Deca koja odrastaju pod staklenim zvonom imaju problem da steknu nove prijatelje, da se uklope u društvo.

Dakle, zaštitničko ponašanje je jedna vrsta brige za druge. To ponašanje postoji i između mlađe i starije sestre, između braće, između prijatelja. Nisu roditelji i odrasla, starija rodbina jedini zaštitnici.

Ovde pišeš: " Генерално у животу низашта иоле важно нисам добио подршку, буквално низашта, често ни за ситнице камо ли за веће ствари и то су радили по аутоматизму. Увек нека критика, увек они знају боље ма шта год и како год ја нешто урадио они увек имају боље решење. Кад сам још као млађи положио возачки за вожњу сам муку мучио јер ми годину дана нису дали да седнем сам у ауто "

Ovo se kosi sa onim Превише заштитинички da li primećuješ?

Roditelji koji su zaštitnici previšu brinu za svoje dete, ali im daju podršku. I roditelji su nas rodili, nisu nas donele rode Mog strica je baba kritikovala i kada je on imao preko 60 godina.

Moja mama mi nekad uputi kritiku iako imam 52 godine. I mogu da ti navedem još mnogo, beskrajno mnogo primera.

Roditelji nam žele sve najbolje, i plaše se da li smo doneli neke prave odluke, ozbiljne i one neozbiljne.

Svi roditelji kritikuju svoju decu. Da bi porodica mogla da funkcioniše dobro, da postoji sklad u njoj, mora da se razgovara.

Da li si nekad sedeo sa roditeljima ( kada ti je mama bila živa ) i tražio da razgovarate? Da li si im na miran način, bez svađe, bez povišenog tona rekao da si i odrastao i da želiš da sam donosiš odluke?

Da li si o tome razgovarao sa tatom, tetkama i ostalom bliskom rodbinom posle mamine smrti?

Ako radiš, sam plaćaš račune u stanu u kome živiš, ako si siguran u ono šta želiš i znaš da donosiš razumne, dobre odluke, niko ne može da ti se meša u život.
I kad nađeš devojku, kad se oženiš, dobiješ dete, tvoj tata će u tebi videti dete, jer ti si njegovo dete.

Što se vožnje tiče, po novom Zakonu, svaki novi vozač koji dobije vozačku dozvolu, još godinu dana ne sme da vozi bez pratnje osobe koja je dugogodišnji vozač.
Znači, roditelji su postupali po zakonu.

Eto, toliko od mene, za sada.

 

[Aeterna]

Lepo je kad neko brine o tebi... Briga može da guši, ali tužno je biti sam i nikome važan...

Premalo podataka, uz to i protivurečnih...

 

[fanstebre]

Pokušavam da te razumem, ali ovaj deo mi nije jasan Превише заштитинички јел јелте, син првенац,

Kada kažemo da smo živeli pod staklenim zvonom, da su se i roditelji i cela porodica zaštitnički odnosili prema nama, to znači da su bili brižni. Nisu želeli da mi osetimo šta je pravi život. Plašili su se da nas sredina ne pokvari, tačnije druga deca- kada smo bili mali.

Svesno ili nesvesno, pravili su ogromnu grešku. Deca koja odrastaju pod staklenim zvonom imaju problem da steknu nove prijatelje, da se uklope u društvo.

Dakle, zaštitničko ponašanje je jedna vrsta brige za druge. To ponašanje postoji i između mlađe i starije sestre, između braće, između prijatelja. Nisu roditelji i odrasla, starija rodbina jedini zaštitnici.

Ovde pišeš: " Генерално у животу низашта иоле важно нисам добио подршку, буквално низашта, често ни за ситнице камо ли за веће ствари и то су радили по аутоматизму. Увек нека критика, увек они знају боље ма шта год и како год ја нешто урадио они увек имају боље решење. Кад сам још као млађи положио возачки за вожњу сам муку мучио јер ми годину дана нису дали да седнем сам у ауто "

Ovo se kosi sa onim Превише заштитинички da li primećuješ?

Roditelji koji su zaštitnici previšu brinu za svoje dete, ali im daju podršku. I roditelji su nas rodili, nisu nas donele rode Mog strica je baba kritikovala i kada je on imao preko 60 godina.

Moja mama mi nekad uputi kritiku iako imam 52 godine. I mogu da ti navedem još mnogo, beskrajno mnogo primera.

Roditelji nam žele sve najbolje, i plaše se da li smo doneli neke prave odluke, ozbiljne i one neozbiljne.

Svi roditelji kritikuju svoju decu. Da bi porodica mogla da funkcioniše dobro, da postoji sklad u njoj, mora da se razgovara.

Da li si nekad sedeo sa roditeljima ( kada ti je mama bila živa ) i tražio da razgovarate? Da li si im na miran način, bez svađe, bez povišenog tona rekao da si i odrastao i da želiš da sam donosiš odluke?

Da li si o tome razgovarao sa tatom, tetkama i ostalom bliskom rodbinom posle mamine smrti?

Ako radiš, sam plaćaš račune u stanu u kome živiš, ako si siguran u ono šta želiš i znaš da donosiš razumne, dobre odluke, niko ne može da ti se meša u život.
I kad nađeš devojku, kad se oženiš, dobiješ dete, tvoj tata će u tebi videti dete, jer ti si njegovo dete.

Što se vožnje tiče, po novom Zakonu, svaki novi vozač koji dobije vozačku dozvolu, još godinu dana ne sme da vozi bez pratnje osobe koja je dugogodišnji vozač.
Znači, roditelji su postupali po zakonu.

Eto, toliko od mene, za sada.

Ја их више кривим за своју младост него за своје тренутно стање јер да нисам неке ствари схватио на време сада би и даље био дете, без посла, а они би били задовољни јер не би имали брига као што их имају са записленим човеком који би ово или оно па још и не зависи од тебе па немаш са чим више ни да га натераш да уради "шта је најбоље за њега".. Уништили су ми одрастање том апсолутном контролом коју су наметнули и то је то. А што се вожње тиче ја сам положио још 2008-е тада су била нека друга правила, а осим тога после положеног нисам возио год и по дана јер нисмо имали ауто. Кад сам кренуо да возим било је природно да неко буде са мном али месец дана можда, и мање, а ја сам мало више од годину дана морао да возим са оцем јер је њима било тако лакше у глави иако је било јасно већ после 2-3 недеље да могу сам. Никад их нису интересовале моје жеље и да ли мени нешто смета, увек су они знали шта је најбоље за мене и никад нисам подршку низашта већ само укоре и "овако је боље". Већи део живота сам на себе сваљивао кривицу док се нисам у једном моменту освестио и схватио шта се десило.

 

[Manastirka]

Како да променим перцепцију најближих о себи који су саможиви, себични и који су навикли да те третирају као дете које још није одрасло и коме је увек неопходно нешто указати за било какве одлуке, ићи за њим итд. а да не дође до свађе ? Нормално, кривица је моја јер сам цео живот дозвољавао то али како пресећи ? а да то не буде пресек у буквалном смислу да отерам све у три лепе јер то ми је трернутно најлакша и једина опција за коју знам.

Trebaju ti tri stvari:
-Volja ( ili petlja)
-Novac ili ušteđevina ( bar da platiš stan i režije unapred)
-Da pronađeš sebi stan gde misliš živeti.
P.S. Najbolje je da roditeljima tu odluku pre odlaska saopštiš i da zatražiš od njih pomoć i podršku. Ukoliko je ne dobiješ ( imaj do tada pripremljen plan B- prethodno napisano).
Najbitnije ti je pod br.1, to je volja jer bez toga ostalo ne vredi!
Svako dobro!

 

[Cro_čvarak]

Ja sam moglo bi se reći prilično nesamostalna osoba za svoje godine( 46), otac mi je rano umro kad sam imao 13. Bio je vrlo hladan prema meni, nekada i nešto gore od toga, nismo bili vas vezani i ne sjećam ga se po nečemu dobrome. Mnogo sam povezaniji s majkom koja je još živa i koja mi je udjelila mnogo više ljubavi. Ali ima to i drugo nalicje, ona je toliko brizna žena i toliko radišna da uz nju praktično nemaš što raditi, ona drži vrt, ona drži kuću, sve sve. Neki zajednički rad uglavnom ne završi dobro, znam se često iznervirati i zato izbjegavam ista raditi s njom na sta je ona znala negodovati. Ona toliko hoce sve sama raditi ali s druge strane mi prigovara kako ništa ne znam i sl, ona sve mora i sl. Treba napomenuti da sam ja osoba s nekim neuroloskim problemima zbog kojih mi je bilo sj..ano djetinjstvo, a utječe baš na svakodnevne aktivnosti.

Sad dolazimo do glavnoga, prošle godine kad sam izgubio svaku nadu da ću ikada ikoga naći, našao sam djevojku za ozbiljno koja mi je ima sada i zaručnica/ vjerenica. Kliknuli smo na prvu ali velika je razlika medju nama, ona ima mnogo više životnog iskustva, ona je gotovo već 20 godina samostalna. Osjetio sam da joj nije drago zbog toga kako ja zivin, ,i moram reći da sam stalno u sebi osjećao da je moj život toliko pogrešan.

Odlučio sam se iselili, od 03.02- og ne živim više s majkom, živim s zaručnicom. Moja majka je to primila jako loše, sva je proslijedila, šok golemi za nju. Čak mi je predložila da će ona iseliti a na šta sam pobjesnio, jer nema normalnog prostora za iselili. Malo se smirila sada ali vidim da je i dalje nezadovoljna. U sve se to uključila i sestra koja je isto jako negodovala što me je jako razljutitilo, aj od majke sam ocekivao ali šta se sestra ima miješati.

Moj je dojam da nam je u tom stančić dobro, mada je nju jučer uhvatila neka kriza, da kako ćemo mi to, da neće više moći štediti i sl. Uspio sam je nekako umiriti, da ćemo vidit, da možemo mi to i sl. Napominjem da smo stvarno našli povoljno pristojan smještaj, ali opet nije lako ni s dvije plaće pa tako koliko vidim restorane, kinematografa, putovanja i sl treba zaboraviti barem privremeno. Ali sve je to ok, želim biti samostalnih nego do sada, je da ona više radi ali pomazem i ja, idem u kupovinu, usisavam, nekada operem sudje, učim slagati odjeću u sl. I najvažnije ne osjećam tu neku stalnu majčinu presiju.

 

[Cro_čvarak]

Ali razmišljam i nešto drugačije, što je samostalnost? U korijenu te riječi je " sam", iz čega se izvodi i samoća, usamljenost i sl. Da još malo proširimo, niti jedna firma ili zemlja nije posve samostalna, svi nešto izvoze i uvozu, tako to funkcionira. I sad dolazimo do te samostalnosti koja se ponekada i previše potencira. Ako je npr autor ove teme slabo plaćen i nema djevojku ili možda neke prijatelje s kojima bi dijelio troškove, što ga čeka? Pa čega ga neki vlažan stančić ili samo neka prastara soba s kupatilom, u tim prostorima ce se osjećati bijedno, neće imati za ništa, osamit će se posve, uvući će se u njega egzistencijalni strah i na kraju će se osjećati još gore. Ako se brzo vrati roditeljima bit će ponižen, ako se ne vrati bivat čemu samo još lošije.

 

[Džudi S]

Ali razmišljam i nešto drugačije, što je samostalnost? U korijenu te riječi je " sam", iz čega se izvodi i samoća, usamljenost i sl. Da još malo proširimo, niti jedna firma ili zemlja nije posve samostalna, svi nešto izvoze i uvozu, tako to funkcionira.

Ne možemo da poredimo firme i države sa nama. Uvoz i izvoz je važan svakoj državi. I svakoj firmi koja je trgovinski lanac, npr.

Samostalnost nije osećaj samoće. Samostalan si kad možeš da brineš sam o sebi. Kada samostalno donosiš odluke.

Drago mi je što si odlučio da živiš samostalno, sa devojkom sa kojom planiraš brak.

Ne znam zašto je tvoja sestra reagovala na tvoj odlazak kao i mama. Da li je sestra udata i ne živi sa majkom?

Ako je udata i ne živi više sa tvojom mamom, možda misli da će, zbog tvog odlaska, u budućnosti morati da sama brine o majci?

Ako tvoja mama živi sada sama, verovatno se i ona brine za svoju budućnost..

Izvinjavam se što postavljam ova pitanja.