Самосталност

[fanstebre]

Како да променим перцепцију најближих о себи који су саможиви, себични и који су навикли да те третирају као дете које још није одрасло и коме је увек неопходно нешто указати за било какве одлуке, ићи за њим итд. а да не дође до свађе ? Нормално, кривица је моја јер сам цео живот дозвољавао то али како пресећи ? а да то не буде пресек у буквалном смислу да отерам све у три лепе јер то ми је трернутно најлакша и једина опција за коју знам

 

[Џорџи]

Sklonis se i ne komentarises

 

[andjelijaa]

napravis plan i program za napustanje porodicnog gnezda i prvom prilikom odletis.

 

[~sweet girl~]

Како да променим перцепцију најближих о себи који су саможиви, себични и који су навикли да те третирају као дете које још није одрасло и коме је увек неопходно нешто указати за било какве одлуке, ићи за њим итд. а да не дође до свађе ? Нормално, кривица је моја јер сам цео живот дозвољавао то али како пресећи ? а да то не буде пресек у буквалном смислу да отерам све у три лепе јер то ми је трернутно најлакша и једина опција за коју знам

Себи сам зарађујеш, зар не? Одселиш се ако већ ниси, обавезно их игноришеш неко вријеме, без контакта икаквог, не јављаш се.
Претходно им најавиш или не, твоја ствар.
Нека се они мисле што си се промијенио, па нек се питају и нек тебе питају, а не да ти само нешто императивно говоре као да они боље за тебе знају.
НЕ ЗНАЈУ! Ти сам за себе најбоље знаш шта ти прија и треба.

Послије их дозираш.
Никако им не дозволити да опет постану крвопије, јер ће те стално нагонити у улогу послушне будале.

И кад кренеш тим путем, кад први пут прекинеш контакт, послије ћеш вјероватно требати још пар пута. ЈЕР ТИ ЊИХ УЧИШ како са тобом смију, и требају.
Не пристајеш на мање од тога!
То је врло, врло важно.

 

[bird again]

Како да променим перцепцију најближих о себи који су саможиви, себични и који су навикли да те третирају као дете које још није одрасло и коме је увек неопходно нешто указати за било какве одлуке, ићи за њим итд. а да не дође до свађе ? Нормално, кривица је моја јер сам цео живот дозвољавао то али како пресећи ? а да то не буде пресек у буквалном смислу да отерам све у три лепе јер то ми је трернутно најлакша и једина опција за коју знам

pitanje je imas li ti uslova za taj samostalni zivot?

 

[~sweet girl~]

И пусти кривицу.
То је емоција коју изазивају манипулатори, да би те послије због осјећаја кривице дриблали како им падне на ум. Што? Јер могу! Ти си им дозволио.
Знаш оно "Ми смо теби све дали, а ти тако". Зар и ти, сине Бруте! бла бла, пусти те приче, што изазивају емоције, низ воду, тако ћеш и њима помоћи.

Све што није нормалан, одрасли, рационални дијалог - није ни вриједно твог времена!
Ако некоме треба да доказујеш да сам знаш или можеш - бијежати треба од тога, јер су себични и токсични људи ти који мисле да знају о теби боље но ти сам о себи!
Ако су те декларисли као особу са неким особинама и доказујеш им зашто су у криву - не може гора црвена заставица.
Све и да си имао неку ману, имао си је. Све да је имаш и сада, упорним форсирањем да је и сада имаш, не помажу ти.


Дистанца, у миру сам са собом, јер нико други не зна како неко други треба, то је дужност сваког од нас да пронађе свој рецепт!
Зато једина добра ствар коју мсм да треба свако кад има неке блиске крвопије јесте дебела дистанца од бар 2 мјесеца, и физички, и позивима, и свакако...и онда се сконташ добро, да мислиш сам о себи ко си, шта си, ко су они, шта су они, искрено, без увијења у целофане, без кривице што се признаје себи да су блиски људи говна према теби. Јесу само зато што си им дозволио. Али немој више.
На удаљености од извора стреса се мудрије размишља.

 

[~sweet girl~]

Ајмо главу горе, жив си, здрав си, живот је пред тобом.
Имаш храну, кров над главом, имаш времена да будеш на форуму.
Имаш и мене. То би било 30 еура.
Нема на чему!

 

[Џорџи]

Ne moze nema sanse ako se sa punoletstvom nije pokazao sposobnim i samostalnim nikad ga nece smatrati zrelim,mnogi vrsnjaci su studirali do 25-30e, s njima nema price ni o cemu kamo zivotu

 

[Han van Zem]

Samo kada ne reaguješ na tuđe reči i akcije imaš moć.
Ako tvoji postupci imaju posledice samo po tebe, onda si suveren.
Ako tvoji postupci utiču i na druge, onda i oni imaju pravo nešto da kažu.

 

[~sweet girl~]

Samo kada ne reaguješ na tuđe reči i akcije imaš moć.
Ako tvoji postupci imaju posledice samo po tebe, onda si suveren.
Ako tvoji postupci utiču i na druge, onda i oni imaju pravo nešto da kažu.

Istina.
Ali njemu sada emocije prevladavaju.
Emocije se nadvladavaju umom, a za to mu treba finansijska samostalnost da bi mogao da ode fizički od njih.
I tek onda će mu vrijemenom doći saznanja koja mu sada trebaju. Zar ne?

 

[Kerkyra]

Како да променим перцепцију најближих о себи који су саможиви, себични и који су навикли да те третирају као дете које још није одрасло и коме је увек неопходно нешто указати за било какве одлуке, ићи за њим итд. а да не дође до свађе ? Нормално, кривица је моја јер сам цео живот дозвољавао то али како пресећи ? а да то не буде пресек у буквалном смислу да отерам све у три лепе јер то ми је трернутно најлакша и једина опција за коју знам

Promeni i ti percepciju o njima.

 

[Han van Zem]

Istina.
Ali njemu sada emocije prevladavaju.
Emocije se nadvladavaju umom, a za to mu treba finansijska samostalnost da bi mogao da ode fizički od njih.
I tek onda će mu vrijemenom doći saznanja koja mu sada trebaju. Zar ne?

Vladanje emocijama je stvar zrelosti, zato sam to i napisao.
Ne mislim da finansijska samostalnost to automatski rešava.

 

[fanstebre]

Себи сам зарађујеш, зар не? Одселиш се ако већ ниси, обавезно их игноришеш неко вријеме, без контакта икаквог, не јављаш се.
Претходно им најавиш или не, твоја ствар.
Нека се они мисле што си се промијенио, па нек се питају и нек тебе питају, а не да ти само нешто императивно говоре као да они боље за тебе знају.
НЕ ЗНАЈУ! Ти сам за себе најбоље знаш шта ти прија и треба.

Послије их дозираш.
Никако им не дозволити да опет постану крвопије, јер ће те стално нагонити у улогу послушне будале.

И кад кренеш тим путем, кад први пут прекинеш контакт, послије ћеш вјероватно требати још пар пута. ЈЕР ТИ ЊИХ УЧИШ како са тобом смију, и требају.
Не пристајеш на мање од тога!
То је врло, врло важно.

Живим у стану поред њиховог који је мој али је превише то близак контакт. Размишљао сам да га продам и одем негде даље али постоји та нека врста емотивне уцене како је бездушно са моје стране са наследством тако да радим, као да су ми га преписали да би ме и даље ту контролисали, како би њима било лакше, а не због мене. Све из најбоље намере разуме се. Већ ме гледају као да сам полудео, постајем изрод полако од "онако финог детета, мирног", а не схватају да сам само трпео годинама и да су се ушушкали у том мом ставу, сад не могу да се помире са тим да се нешто променило и да ми је доста, па онда ја испадам луд, а у суштини мука ми је од било чије контроле и потребе да ми неко диктира нешто. Нисма на време пресекао у млађем добу и довео сам се у ову ситуацију. Изгледа да је истина оно да човек у једном тренутку свесно затвори своју душу да не би био више повређиван. То се мени дешава, немам више трунку разумевања за друге нити ме дотичу било какве емоције других, осећам се као да не познајем никог и да нико не познаје мене и највише бих волео да кренем све из почетка негде где ме нико не зна. Цена овог затварања душе и цена неких спознаја које сам доживео је што сам сигуран да никад нећу бити способан за брак и децу и то ми је једино баш жао што сам у овом дуготрпљењу потпуно изгубио тај део себе који је чезнуо за породицом. Осећам се као да душа хоће да побегне из мене ал је тело држи за мали прст и вуче назад.....као кад једна штипаљка на ураганском ветру задржава чаршав да не одлети. Последњих пар месеци су ми нека тачка у коју као да ми се цео живот скупио и почеле су незадрживо да излазе из мене годинама потискиване ствари на свим животним пољима, напале су ме неке фрустрације и комплекси за које сам мислио да никад нећу да их имам јер чудио сам се другима који су искомплексирани на тај начин.......На све то радим посао који мрзим и који не могу у овој ситуацији да мењам.

Ајмо главу горе, жив си, здрав си, живот је пред тобом.
Имаш храну, кров над главом, имаш времена да будеш на форуму.
Имаш и мене. То би било 30 еура.
Нема на чему!

Жив сам једним мањим делом, остатак је већ изнад облака побегао од мене, здравље врв немам јер клизим полако ка томе да оболим од неког шећера и сличних ствари које су везане за стрес, а шта је ово предамном не знам ал на живот не личи.
Нисам бескућник, рецимо да је то једино позитивно.
Преплатила си ме

Samo kada ne reaguješ na tuđe reči i akcije imaš moć.
Ako tvoji postupci imaju posledice samo po tebe, onda si suveren.
Ako tvoji postupci utiču i na druge, onda i oni imaju pravo nešto da kažu.

Па некад је то нереаговање у ствари потискивање и код мене је углавном тако било. Није лако доћи до те фазе самоуверености.

 

[Ruzica1203]

Како да променим перцепцију најближих о себи који су саможиви, себични и који су навикли да те третирају као дете које још није одрасло и коме је увек неопходно нешто указати за било какве одлуке, ићи за њим итд. а да не дође до свађе ? Нормално, кривица је моја јер сам цео живот дозвољавао то али како пресећи ? а да то не буде пресек у буквалном смислу да отерам све у три лепе јер то ми је трернутно најлакша и једина опција за коју знам

Bilo bi korisno kada bi realno sagledao i sebe. Samostalna osoba se okrene, ode, nađe stan i započne samostalan život....imam utisak da bi tvoji najbliži opisali tebe, baš kao ti njih...

 

[Sizif]

Живим у стану поред њиховог који је мој али је превише то близак контакт. Размишљао сам да га продам и одем негде даље али постоји та нека врста емотивне уцене како је бездушно са моје стране са наследством тако да радим, као да су ми га преписали да би ме и даље ту контролисали, како би њима било лакше, а не због мене. Све из најбоље намере разуме се. Већ ме гледају као да сам полудео, постајем изрод полако од "онако финог детета, мирног", а не схватају да сам само трпео годинама и да су се ушушкали у том мом ставу, сад не могу да се помире са тим да се нешто променило и да ми је доста, па онда ја испадам луд, а у суштини мука ми је од било чије контроле и потребе да ми неко диктира нешто. Нисма на време пресекао у млађем добу и довео сам се у ову ситуацију. Изгледа да је истина оно да човек у једном тренутку свесно затвори своју душу да не би био више повређиван. То се мени дешава, немам више трунку разумевања за друге нити ме дотичу било какве емоције других, осећам се као да не познајем никог и да нико не познаје мене и највише бих волео да кренем све из почетка негде где ме нико не зна. Цена овог затварања душе и цена неких спознаја које сам доживео је што сам сигуран да никад нећу бити способан за брак и децу и то ми је једино баш жао што сам у овом дуготрпљењу потпуно изгубио тај део себе који је чезнуо за породицом. Осећам се као да душа хоће да побегне из мене ал је тело држи за мали прст и вуче назад.....као кад једна штипаљка на ураганском ветру задржава чаршав да не одлети. Последњих пар месеци су ми нека тачка у коју као да ми се цео живот скупио и почеле су незадрживо да излазе из мене годинама потискиване ствари на свим животним пољима, напале су ме неке фрустрације и комплекси за које сам мислио да никад нећу да их имам јер чудио сам се другима који су искомплексирани на тај начин.......На све то радим посао који мрзим и који не могу у овој ситуацији да мењам.

Жив сам једним мањим делом, остатак је већ изнад облака побегао од мене, здравље врв немам јер клизим полако ка томе да оболим од неког шећера и сличних ствари које су везане за стрес, а шта је ово предамном не знам ал на живот не личи.
Нисам бескућник, рецимо да је то једино позитивно.
Преплатила си ме


Па некад је то нереаговање у ствари потискивање и код мене је углавном тако било. Није лако доћи до те фазе самоуверености.

Jesi li razmišljao da o ovome popričaš sa nekim stručnim, recimo neki dobar psihoterapeut.

Mogao bi sigurno da rešiš bar neke od problema, ako ti je stalo da ih rešiš, a izgleda mi da jeste.

 

[fanstebre]

....

Jesi li razmišljao da o ovome popričaš sa nekim stručnim, recimo neki dobar psihoterapeut.

Mogao bi sigurno da rešiš bar neke od problema, ako ti je stalo da ih rešiš, a izgleda mi da jeste.

Јесам ал сам се задржао на психологу.... Психијатар би ми помогао само да потиснем опет све неком таблетицом а не желим више да потискујем ништа, нема места

 

[~sweet girl~]

Живим у стану поред њиховог који је мој али је превише то близак контакт. Размишљао сам да га продам и одем негде даље али постоји та нека врста емотивне уцене како је бездушно са моје стране са наследством тако да радим, као да су ми га преписали да би ме и даље ту контролисали, како би њима било лакше, а не због мене. Све из најбоље намере разуме се.

Није твоја ствар како они размишљају. Трнутно имаш пред собом чињеницу: НИЈЕ ТИ ДОБРО.
Пошто си већ размишљао о продаји, али ниси се усудио јер те манипулишу кривицом, а ја сам убола суштину, само сам потврда твојих мисли.
Имаш и другу опцију, која је далеко бржа за привремено рјешење, а и њих ћеш навићи на идеју да те губе на начин на који су навикнули, а то је да објавиш оглас да изнајмљујеш тај простор.
Није твоја одговорност да помажеш незрелим родитељима да и даље буду незрели на твој психички рачун!!!! То запамти.
Довољно су ти усрали дјетињство, а и даљни живот јер си им дозволио да та игранка предуго траје јер си их имао близу превише. Пошто си већ размишљао о томе, значи да и сам знаш рјешење, само ти фали да једном погледаш себе, а не њих како су те и научили од дјетињства. То је зато што си рођен са емпатијом и добротом, а они су себични и немају појма шта раде теби и ти испашташ . Сада треба да сасијечеш и само одеш да спасиш себе. Нема ту пуно размишљања - СПАШАВАШ се! А послије, након мјесец, два живота у миру, без икаквог контакта са њима можемо да причамо о даљњим корацима. Сада не бих даље, јер ћеш ти сам да отвориш нова питања, тражићеш одговоре. Али је боље да ти се размишљања крену што прије мијењат, онда ћеш прије доћи сам себи.

Већ ме гледају као да сам полудео, постајем изрод полако од "онако финог детета, мирног", а не схватају да сам само трпео годинама и да су се ушушкали у том мом ставу, сад не могу да се помире са тим да се нешто променило и да ми је доста, па онда ја испадам луд, а у суштини мука ми је од било чије контроле и потребе да ми неко диктира нешто. Нисма на време пресекао у млађем добу и довео сам се у ову ситуацију.

То је добро, кренуо си да се бориш за себе. Увијек онај члан токсичне породице који поприча буде жигосан као луди члан, зато што ремети улогу која му је додљења у том токсичном систему. И онда га одбацују, а уствари је то једини здрави члан.
То је супер! Али ни то опирање дугорочно није здраво, свађа исцрпљује, пуно мораш да размишљаш, а они се НЕЋЕ НИКАД ПРОМИЈЕНИТИ (са тиме мораш што прије да се помириш због себе) а живот ти треба и може да буде да размишљаш шта ћеш данас да радиш, који филм да гледаш, да ли да одеш у теретану, или на неки хоби итд.
Није твоје да очекујеш да они промијене своје понашање према теби, ти једноставно повучеш границу и тако себе штитиш њиховог зла, које сами нису обуздали. И сам мораш да схватиш, ко зна шта су они проживјели у својим животима. Чим су такви, извини грубо је, али има разлог што су сјебани.

Изгледа да је истина оно да човек у једном тренутку свесно затвори своју душу да не би био више повређиван. То се мени дешава, немам више трунку разумевања за друге нити ме дотичу било какве емоције других, осећам се као да не познајем никог и да нико не познаје мене и највише бих волео да кренем све из почетка негде где ме нико не зна. Цена овог затварања душе и цена неких спознаја које сам доживео је што сам сигуран да никад нећу бити способан за брак и децу и то ми је једино баш жао што сам у овом дуготрпљењу потпуно изгубио тај део себе који је чезнуо за породицом.

Ово је тренутно и у то не улазим.
Сад си у пуном гасу емоција и не можеш ништа рационално да закључиш.
Сада ВАТРА ГОРИ и треба да је угасиш. А ватра је живот поред људи који ти праве свакодневно проблеме. ОК?
Послије, кад се одселиш, смириш, за годину дана размишљај желиш ли породицу или не.
А сада ниеј право вријеме за те мисли.

Осећам се као да душа хоће да побегне из мене ал је тело држи за мали прст и вуче назад.....као кад једна штипаљка на ураганском ветру задржава чаршав да не одлети. Последњих пар месеци су ми нека тачка у коју као да ми се цео живот скупио и почеле су незадрживо да излазе из мене годинама потискиване ствари на свим животним пољима, напале су ме неке фрустрације и комплекси за које сам мислио да никад нећу да их имам јер чудио сам се другима који су искомплексирани на тај начин.......На све то радим посао који мрзим и који не могу у овој ситуацији да мењам.

ОК, као што рекох сада гасиш ватру, послије мисли о наредним крупним стварима као послу, жени итд.

Жив сам једним мањим делом, остатак је већ изнад облака побегао од мене, здравље врв немам јер клизим полако ка томе да оболим од неког шећера и сличних ствари које су везане за стрес, а шта је ово предамном не знам ал на живот не личи.

Наравн ода си сада негативан. Помози себи да не будеш. До тебе је, ни до кога другог! Не могу ја да учиним тешке ствари за тебе у твом животу, то сам мораш.

Нисам бескућник, рецимо да је то једино позитивно.
Преплатила си ме


Па некад је то нереаговање у ствари потискивање и код мене је углавном тако било. Није лако доћи до те фазе самоуверености.

Па да, постоје људи који реагују нормално, здраво, неки превише реагују, overreacting, а ти си underreacting.

Буквално, твој нервни систем на опасност реагује у freeze mode-у, тј. потискивању.
То је све ОКеј, али можеш то да промјениш! Хоћеш ли, питање је?

 

[Banovic_Strahinja]

. Сада треба да сасијечеш и само одеш да спасиш себе. Нема ту пуно размишљања - СПАШАВАШ се! А послије, након мјесец, два живота у миру, без икаквог контакта са њима можемо да причамо о даљњим корацима. Сада не бих даље, јер ћеш ти сам да отвориш нова питања, тражићеш одговоре.

Ово је тренутно и у то не улазим.
Сад си у пуном гасу емоција и не можеш ништа рационално да закључиш.

Ovo su kontradiktorni saveti, ako ne moze nista racionalno da zakljuci, onda mi se cini da nije logicno da donosi neke velike odluke.

A i meni se cini da nije u stanju da donosi potpuno racionalne odluke u ovom momentu, samim tim je bolje da ne pravi neke nagle odluke koje bi mogao da kasnije zazali.
Nek' nastavi s terapijom i radom, a ako terapija bude radila onda ce doci do pomirenja sa roditeljima, kad bude bio u stanju da oprosti roditeljima biti ce u stanju i da oprosti sebi, beg od problema nije najbolje resenje, vec da iznadje najbolje moguce resenje.
Svi roditelji su pomalo posesivni, i uvek cete tretirati kao dete, pa makar imao 50 godina, to je normalno i na to se normalan covek navikne, a ima svoj krov nad glavom pa nije da mora da trpi 24/7.

 

[~sweet girl~]

Ovo su kontradiktorni saveti, ako ne moze nista racionalno da zakljuci, onda mi se cini da nije logicno da donosi neke velike odluke.

Није контрадикторно, јер ако имаш велики пожар који се сваки дан пали и који је узрок малим пожарима, онда се прво гаси велики пожар да би се могли угасити и мали пожари касније.

Да нагласим, говорим искључиво шта бих ја урадила или шта мислим да је исправно.
Неће мене он послушати на лијепе очи, урадиће како мисли да треба и свако тако ради.
Али чим има размишљања да се одсели али кочи само кривица, а ја сам само убола суштину сама и дошла као потврда, биће да се он и ја добро разумијемо колико је ситуација алармантна. Нисам ни знала детаље, које тек касније добих, а добро сам процјенила све.

A i meni se cini da nije u stanju da donosi potpuno racionalne odluke u ovom momentu, samim tim je bolje da ne pravi neke nagle odluke koje bi mogao da kasnije zazali.
Nek' nastavi s terapijom i radom, a ako terapija bude radila onda ce doci do pomirenja sa roditeljima, kad bude bio u stanju da oprosti roditeljima biti ce u stanju i da oprosti sebi, beg od problema nije najbolje resenje, vec da iznadje najbolje moguce resenje.
Svi roditelji su pomalo posesivni, i uvek cete tretirati kao dete, pa makar imao 50 godina, to je normalno i na to se normalan covek navikne, a ima svoj krov nad glavom pa nije da mora da trpi 24/7.

Срећа је твоја кад тако размишљаш, али мислим да ти њега уопште не разумијеш.
Кад ће бити способан да доноси рационалну одлуку да оде од људи који га не знају и не схватају? За још 30година? Мало ли је чекао и треба још? Хеј, живот је кратак за чекање.
Гаси се пожар велики што прије.

А те приче "сви родитељи су мало посесивни", ма мало сутра сви. Посесивност није здрава ни у којој релацији. Што би ико трпио туђи проблем посесивности? И поштовње се заслужује: дај поштовање, да га можеш назад очекивати. Некада рођени родитељи умију да буду грдни непријатељи. Срећа твоја па не разумијеш, радуј се томе.
Ако родитељи нечији нису здрави, онда се треба спасити. Није дјечак, и не зависи од њих. Родитељи ће тако сазријети и научиће да поштују љегове границе, ако га заиста воле и то је све. А и да не науче, њихов проблем, али неће они више бити његов проблем.
Нису сви родитељи дивни, сјајни, бајни и красни. Бомбоница у целофану.
Баш због тога што је друштвено неприхватљиво причати о родитељима да неваљају, постављач теме и осјећа кривицу.
А терапија коју спомиљеш, не би је ни требао да није имао такве родитеље.
Какав је живот човјека који мора стално на терапију? Дај, па видиш да је интелигентан и размишља својом главом. Неће да буде боелсник и пије таблетице за гашење емоција. И свака му част, тај став дубоко поштујем и зато и знам спасиће се, сигурно!
Ко год тражи дубинска рјешења, а не да себе сам третира као боелсника (што он видим да није!) спасиће се.
И баш се радујем томе.

Заслужујеш мир @fanstebre и вјерујем у тебе!

 

[Džudi S]

@fanstebre Molim te da ponoviš ( ako si već napisao ) na koji način su te roditelji stavili pod stakleno zvono? Da li se ti ne slažeš sa njima samo zbog toga?

I ako nije tajna, koliko imaš godina?

 

[Banovic_Strahinja]

Није контрадикторно, јер ако имаш велики пожар који се сваки дан пали и који је узрок малим пожарима, онда се прво гаси велики пожар да би се могли угасити и мали пожари касније.

Ne bih rekao da mu gori pod nogama sad odjednom nakon toliko godina, a ako je rastrojen moze doci pod negativan uticaj i to moze biti gore nego ako su mu roditelji malo posesivni, na kraju krajeva zivi odvojeno od njih.
Koliko vidim iz njegovih poslednjih poruka dosta je negativan i sve vidi u najoprem mogucem svetlu,
Covek ima totalno pogresan nacin razmisljanja, i percepcija mu je dosta iskrivljena i mozda previse toga projektuje na roditelje, ako se boji dijabetesa- receno mu je da pocne da vezba/pojaca vezbu i smanji ugljenje hidrate, ne da baca krivicu na roditelje.
put do oporavka nece biti ni brz ni lak, donositi nagle odluke nosi dosta rizika, a nema potrebe za rizik.
treba poceti da uci da sagledava stvari iz drugacijeg ugla.

 

[fanstebre]

@fanstebre Molim te da ponoviš ( ako si već napisao ) na koji način su te roditelji stavili pod stakleno zvono? Da li se ti ne slažeš sa njima samo zbog toga?

I ako nije tajna, koliko imaš godina?

35, Третирали су ме цео живот као кућног љубимца са све повоцем. Превише заштитинички јел јелте, син првенац, а они дошли из неке конзервативне средине и онда све пројектују на теби и из најбоље намере су ме направили социјално неспособним за окружење у ком се налазим. Без мајке сам остао пре две год али отац, тетка, сестре и даље исту причу гурају, тако су навикли и њих нити могу нити ме занима да их мењам. Генерално у животу низашта иоле важно нисам добио подршку, буквално низашта, често ни за ситнице камо ли за веће ствари и то су радили по аутоматизму. Увек нека критика, увек они знају боље ма шта год и како год ја нешто урадио они увек имају боље решење. Кад сам још као млађи положио возачки за вожњу сам муку мучио јер ми годину дана нису дали да седнем сам у ауто и то је само један пример докле је та посесивност ишла. Битније им је било да они буду мирни у глави него да ја живим јер су кукавице, а то сам касно схватио. И сад се све то скупило у једну тачку.

Па да, постоје људи који реагују нормално, здраво, неки превише реагују, overreacting, а ти си underreacting.

Буквално, твој нервни систем на опасност реагује у freeze mode-у, тј. потискивању.
То је све ОКеј, али можеш то да промјениш! Хоћеш ли, питање је?

Да цео живот сма потискивао ствари и очигледно био јако талентован у томе, сада се то променило само је проблем што је тешко наћи средину па сам сад отишао у другу крајност.

 

[Urwald]

Живим у стану поред њиховог који је мој али је превише то близак контакт. Размишљао сам да га продам и одем негде даље али постоји та нека врста емотивне уцене како је бездушно са моје стране са наследством тако да радим, као да су ми га преписали да би ме и даље ту контролисали, како би њима било лакше, а не због мене. Све из најбоље намере разуме се.

Izdaš stan i iznajmiš dugi/jeftiniji na nekoj lokaciji za koju im nećeš reći kako ne bi mogli do tebe.

Већ ме гледају као да сам полудео, постајем изрод полако од "онако финог детета, мирног", а не схватају да сам само трпео годинама и да су се ушушкали у том мом ставу, сад не могу да се помире са тим да се нешто променило и да ми је доста, па онда ја испадам луд, а у суштини мука ми је од било чије контроле и потребе да ми неко диктира нешто.

Ako te gledaju kao poludelog, zašto im samo ne pokažeš šta je pravo ludilo?
Napravi neke gluposti koje pogađaju i njih kao porodicu, ako oni tebe narcistički gledaju da kontroliraju gledaj i ti njima da napraviš neprijatnost.
Npr kada su me moji pre par godina pritiskali da se ženim, pravim decu i selim na selo kod njih, otišao sam kod njih u posetu sa jednom poznanicom koja je into body modification. Kada ih je pitala da li im se sviđaju njene tetovaže, rekla je da ih je radila dok je bila u zatvoru.
Otac mi se posle toga nije obraćao pola godine, a majka je shvatila da možda ipak nisam za decu (pa sada pritiskaju mog mlađeg burazera)

Нисма на време пресекао у млађем добу и довео сам се у ову ситуацију. Изгледа да је истина оно да човек у једном тренутку свесно затвори своју душу да не би био више повређиван. То се мени дешава, немам више трунку разумевања за друге нити ме дотичу било какве емоције других, осећам се као да не познајем никог и да нико не познаје мене и највише бих волео да кренем све из почетка негде где ме нико не зна. Цена овог затварања душе и цена неких спознаја које сам доживео је што сам сигуран да никад нећу бити способан за брак и децу и то ми је једино баш жао што сам у овом дуготрпљењу потпуно изгубио тај део себе који је чезнуо за породицом. Осећам се као да душа хоће да побегне из мене ал је тело држи за мали прст и вуче назад.....као кад једна штипаљка на ураганском ветру задржава чаршав да не одлети. Последњих пар месеци су ми нека тачка у коју као да ми се цео живот скупио и почеле су незадрживо да излазе из мене годинама потискиване ствари на свим животним пољима, напале су ме неке фрустрације и комплекси за које сам мислио да никад нећу да их имам јер чудио сам се другима који су искомплексирани на тај начин.......На све то радим посао који мрзим и који не могу у овој ситуацији да мењам.

Realno gledano samo si imao onu čestu situaciju da ti je sudbina podelila lošu ruku karata, nije to do tebe, već je nažalost neki splet okolnosti. Ja sam se od svojih odselio sa 19 godina posle nekog krvavijeg obračuna/upotrebe oružja u familiji. Neka moja (možda i ne baš najugodnija) lekcija je bila od jednog lika koga sam upoznao u kafani, čovek mi reče sve dok nekoga ne ubiješ (bukvalno) nemaš za čim da žališ i kaješ.
Kao društvo smo okruženi prilično velikim brojem malicioznih/malignih ljudi i nekada samo treba radikalno napraviti presek i pokidati neke konce.
Kod mene je to bilo da otp 6 godina nisam pričao sa matorim dok nam jedan član porodice nije preminuo.
Po meni najzdravije što možemo da uradimo za sebe jeste da presečemo konekcije sa onima koji su toksični po nas.
Skorije sam blokirao nekih 7 osoba sa kojima sam se nekada družio, smatram da nisu bili korektni prema meni poduže vreme, a kao moju grešku vidim to što ranije nisam presekao sve konekcije sa njima.
Posle 2-3 dana sve mi izgleda bolje, a i osećam se bolje.

 

[~sweet girl~]

35, Третирали су ме цео живот као кућног љубимца са све повоцем. Превише заштитинички јел јелте, син првенац, а они дошли из неке конзервативне средине и онда све пројектују на теби и из најбоље намере су ме направили социјално неспособним за окружење у ком се налазим. Без мајке сам остао пре две год али отац, тетка, сестре и даље исту причу гурају, тако су навикли и њих нити могу нити ме занима да их мењам. Генерално у животу низашта иоле важно нисам добио подршку, буквално низашта, често ни за ситнице камо ли за веће ствари и то су радили по аутоматизму. Увек нека критика, увек они знају боље ма шта год и како год ја нешто урадио они увек имају боље решење. Кад сам још као млађи положио возачки за вожњу сам муку мучио јер ми годину дана нису дали да седнем сам у ауто и то је само један пример докле је та посесивност ишла. Битније им је било да они буду мирни у глави него да ја живим јер су кукавице, а то сам касно схватио. И сад се све то скупило у једну тачку.


Да цео живот сма потискивао ствари и очигледно био јако талентован у томе, сада се то променило само је проблем што је тешко наћи средину па сам сад отишао у другу крајност.

Спасиће те твоја отвореност, искреност, памет, доброта, емпатија.
Имаш све што ти је потребно за боље.
А сада је до тебе шта ћеш да урадиш. И Urwald те разумије, ниси сам. То је за почетак најважније, видио си да постоје емпатични људи који те прихватају упркос трентним недаћама.
Било шта је било, гледај то да сада имаш потребу да о свему мислиш, причаш, да прерађујеш, сада си као особа која је истраумирана, а буди се.
И то је сасвим Океј, то је период, проћи ће и то.
Своје не можеш измијенити, па или да тотално огуглаш и живиш ту што ниси успио за 35 год. Или да урадиш што је рекао Urwald.

Ајмо сада, глава горе, само храбро напријед!
Знам да ћеш успјети, неће бити преко ноћи, али степеница по степеница и воила.

 

[The_Night_Hawk]

Ima nas mnogo koji ga razumeju.
Neki su se odlucili vecc da se jave.
Ne zelim da ponavljam sve ono sto ste coveku vec objasnili.
Samo jedmo
Brate imas podrsku veliku i od mene ako nesto znacci.
Neccu ovde da iznosim svoja iskustva samo cu reci da sam bio u goroj situaciji nego ti...
nisam imao novca ni stan plus pomagao bolesnu sestru...to je dovoljno da se zna ovde...
a preziveo sam i otisao svojim putem...
Ne daj se.
Svako dobro!!!