Samoća? Motiv koji je duboko upleten u živote mnogih ljudi. Otkuda dolazi i zbog čega teško je objasniti. Nekako se okolnosti sklope tako da ljudi određenog mentaliteta, temperamenta i socijalne tolerancije budu primorani da se mahom svojevoljno povuku u sebe i u svetu svojih misli potraže zadovoljenje koje u stvarnom nisu našli. Te okolnosti mogu da variraju i da budu prilično različite u zavisnosti od pojedinca koji kroz njih prolazi, pa čak je i samoća u kojoj se pronađu polimorfna. Razlozi umeju da budu nesuvisli, ali i razumljivi. Nekad je to sebičnost ljudi, oholost pojednaca, kolektivno ismevanje, nipodaštavanje, izostanak poštovanja, ljubavi, sigurne luke... Samoća je i prirodno stanje velikih umova koji se teško mogu uklopiti u svu trivijalnost običnog razgovora, primitivizam, nerazumevanje... Ima ljudi koji prosto ne mogu da nađu sagovornika koji im je ravan, pa valjda zato imaju želju da to nadomeste u "dijalogu" sa sobom. Bez obzira na to da li je sudbina ta koja određuje karakter tih ljudi, ili je karakter taj koji im kroji takvu sudbinu, ta samoća je prosto bekstvo od života, sveta, ljudi... Prostor koje misli daju je mnogo širi od onog koji stvarno možemo preći. Nema tu uspeha, ali nema ni poraza, ni raodsti ni razočaranja, samo misli koje ne daju mira i postaju jedina stvarnost koja je vredna pažnje...
Ima u takvom razmišljanju logike. Ima dana kada svet stvarno izgleda kao da je obojen isključivo sivilom. Ima trenutaka kada mislimo da smo se uzdigli iznad svega i kada nas običan razgovor uopšte ne zanima. Ima onih momenata kada ne volimo ljude. Onih kada smo sami sebi odvratni, kada je i samoća neprijatna jer je delimo sa sobom... Ta logika je ipak jako površna. Jer svet je prepun lepote i beskstvo od svega što je između nas i nje nikada nas neće odvesti do nečeg što se razlikuje od onog što ne bismo hteli da osetimo. "Lepota će promeniti svet", govorio je veliki Dostojevski. I bio je u pravu. Samo što ljudi prelaze preko toga, ne žele da je traže... Ovo me navodi na onu misao Džeka Londona da je život za većinu ljudi kao kiša- stoje i čekaju da prođe. Samoća je samo revolt nastao usled nespoznavanja svega toga. Ulaženjem u nju ljudi se odriču pravog života. Iz straha od nečeg lošijeg i ne nadaju se nečem boljem. Usamljenošću pokušavaju da kompenzuju i nadmaše sve što bi im socijalizacija dala. Neuspešno, naravno.
Koliko god ta samoća pruža simboličnu utehu svakom ko u njoj potraži spas, unutar nje nema pravog života. Voleti i biti voljen. Misliti o drugim i biti u tuđim mislima. Biti prijatelj... Imati prijatelja. Ceniti druge i biti cenjen sa njihove strane. Svega toga nema u svetu usamljenosti. Sva njena lepota je prvid, jer se sa njom prava ne može spoznati. Samoća je svet posrnulih boraca. Pravi u realnosti pronalaze snagu. Bez motiva ljubavi, prijateljstva i višeg cilja život je praktično prazan. A sve to se može pronaći. Samo treba biti uporan i verovati u to da postoji nešto lepše. "Doćiće bolja vremena. Ona uvek dolaze", primetio je Crnjanski. To je ta vera u neki ideal, istrajati i ostati iznad svih patnji i svega drugog što nas vuče ka dnu- to je pobeda nad samoćom i negativnim u nama i svetu. "Život nije što i poljem proći", govorio je Pasternak. Složen je proces postojanja... Ipak, u igri sa gomilom činjenica, brojki i osećanja samoća je samo još jedan poraz. Sudbina velikih umova, kao što je primetio Šopenhauer? Vrlo često. Lepa sudbina? Skoro nikad.
Ima u takvom razmišljanju logike. Ima dana kada svet stvarno izgleda kao da je obojen isključivo sivilom. Ima trenutaka kada mislimo da smo se uzdigli iznad svega i kada nas običan razgovor uopšte ne zanima. Ima onih momenata kada ne volimo ljude. Onih kada smo sami sebi odvratni, kada je i samoća neprijatna jer je delimo sa sobom... Ta logika je ipak jako površna. Jer svet je prepun lepote i beskstvo od svega što je između nas i nje nikada nas neće odvesti do nečeg što se razlikuje od onog što ne bismo hteli da osetimo. "Lepota će promeniti svet", govorio je veliki Dostojevski. I bio je u pravu. Samo što ljudi prelaze preko toga, ne žele da je traže... Ovo me navodi na onu misao Džeka Londona da je život za većinu ljudi kao kiša- stoje i čekaju da prođe. Samoća je samo revolt nastao usled nespoznavanja svega toga. Ulaženjem u nju ljudi se odriču pravog života. Iz straha od nečeg lošijeg i ne nadaju se nečem boljem. Usamljenošću pokušavaju da kompenzuju i nadmaše sve što bi im socijalizacija dala. Neuspešno, naravno.
Koliko god ta samoća pruža simboličnu utehu svakom ko u njoj potraži spas, unutar nje nema pravog života. Voleti i biti voljen. Misliti o drugim i biti u tuđim mislima. Biti prijatelj... Imati prijatelja. Ceniti druge i biti cenjen sa njihove strane. Svega toga nema u svetu usamljenosti. Sva njena lepota je prvid, jer se sa njom prava ne može spoznati. Samoća je svet posrnulih boraca. Pravi u realnosti pronalaze snagu. Bez motiva ljubavi, prijateljstva i višeg cilja život je praktično prazan. A sve to se može pronaći. Samo treba biti uporan i verovati u to da postoji nešto lepše. "Doćiće bolja vremena. Ona uvek dolaze", primetio je Crnjanski. To je ta vera u neki ideal, istrajati i ostati iznad svih patnji i svega drugog što nas vuče ka dnu- to je pobeda nad samoćom i negativnim u nama i svetu. "Život nije što i poljem proći", govorio je Pasternak. Složen je proces postojanja... Ipak, u igri sa gomilom činjenica, brojki i osećanja samoća je samo još jedan poraz. Sudbina velikih umova, kao što je primetio Šopenhauer? Vrlo često. Lepa sudbina? Skoro nikad.
. Ne, nisam to prepisao, ovo je moje delo. Nastalo u okviru jedne teme na psihologiji. Link sam postavio gore.