(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
SAMO ŽIVOT
Mnogo godina imamo pse....16. Mnogo vremena i ljubavi je prošlo tom vremenskom rekom, mnogo rada, smeha, bezrezervnog davanja. Prelep život koji želite da živite znajući da će mu doći kraj, kao i svemu jer oni žive kraće od nas.
Moj kereći vozić...svi moji vagoni koji su me pratili su otišli za 15 meseci. Maza i Maša su bile dame u godinama, pa se nekako pripremaš za to, ali Meš je imao samo 5 godina.
Tog dana, kada je Meš uginuo kao pravi Pas Čuvar....pa....ja sam jednostavno pukla od previše svega.
Maca je doviknuo Cic „Idi izguglaj neko štene“ unoseći Meša u prtljašnik kola. Ona ga pogleda uplakana...“tata bre....“i osta da sedi......ipak, tokom dana, pa sve do uveče tražila je štene, plakala, tražila. Svi se moraju čekati bar mesec dana. Ja sam samo odćutala Macinu opasku.....prosto me nije zanimalo, doticalo, mada znam šta je hteo iz najbolje namere i znajući kako ću reagovati posle dve smrti u roku od dva ipo meseca i silne borbe ....otupljenost. Deca odoše, Maca se vrati te popismo kafu pa se on vrati na posao a ja ostah kući. Rekoh mu, da ga umirim da ću kasnije raditi jer sam ponela puno papira u torbi.
Sedim.....ćutim....sama....plačem... ćutim...tupa...nezainteresovana za sve...odem do odeljenja...vidim, ne pišem ništa....ne radi fontana, nisam napolju, ne radi tv, ništa se ne čuje....samo suzna, tužna kiša. Isključim komp i odem da legnem ali san ne dolazi. Počinjem da se tresem...jako mi je hladno....premor od svega...kraj snage....ja bez snage....nekako uspem da odem u kupatilo...vreli mlazevi vode prijaju ali nikako da me ugreju....snaga se greje ali nema šta da se ugreje....kao kad prolaze kroz praznu ljušturu....ja.....mrtva od svega....ovo sam Mešom je samo prelilo čašu.
I plačem zbog svega...sve me je stiglo. Nisam neko ko kuka u reali...moj ventil je bilo pisanje. Ipak, i žilava grana pukne ako je uporno mesecima savijate....vlakna joj pucaju jedno po jedno uz tiho krckanje dok se napokon ne prelomi.
Predveče dolazi Maca s posla.....ja u spavaćici i kućnoj haljini....samo sam mu se bacila u naručje i počela da plačem....zaronih u te ruke koje sve zagrle, ceo svet....poljubac u kosu, ništa nije rekao samo je otišao da skuva kafu. Cic zove i šalje linkove nekih štenaca i plače.....ja ništa....tupa...zamaraju me svi......u tuzi i tišini mi je lakše....umorna sam.....slaba.....bežim u svoju samoću.
Maca me posadi za komjuter. Seo je pored mene.
„Nemoj....ne mogu čoveče.....“
„Ali samo da gledaš....da vidiš kakvi su medeni...odmah ćeš živnuti“
„Ne mogu....pusti me...zašto me mučiš?“
„Ajde, meni za ljubav Maco“.
Gledasmo....pričasmo....napokon rekoh „dobro, zovi ovog čoveka“....
„Čekaj, možda sam ga već zvao“ i uključi mobilni a on, pun telefonskih brojeva....“pa ti si već gledao i zvao?“ pitam zabezeknuto, i ponosna i tužna i sretna od tolike ljubavi i brige i počeh da plačem.....bože....odakle idu sve ove suze?
„Dao sam ljudima zadatak da izguglaju štene crnog No ili običnog, kao Meš i ako nadju da idem odmah po njega gde god da je i da ti ga samo donesem. Nema ničeg što se može odmah uzeti osim ovih u Pančevu, ali sam rešio da zajedno odlučimo....i ovaj Blenta....vidi kakav je, ali on nema papire....kod nekog studenta je.
„Stvarno je sladak...ima bistro oko...vidi kako gleda u ovog što ga fotografiše“
Veče...na odeljenju sam gde se ljudi sa mnom smeju, plaču...prosto su skoro svi tu da člana svog čopora sa kolena podignu. Popih popriličnu količinu vina....treba da odem i zaključam kapiju sama.....posle 16 godina ide sama lokomotiva.
Nedelja....svi smo kući.....Spavah do 9.....ej, ja...koja sam već u 6 nedeljom na nogama sa čitavim spiskom obaveza. Momci, snajka, svi na nogama, rade, sredjuju, prelep dan...svetao....ja pijem kafu unutra.
„Maco, ajde čekaju te one muškatle“
„Maki, kad će doručak“
„Maki, još si u spavaćici? Ajde, imamo posla, pa svi smo kući“.
Sami spremiše doručak....ja nisam jela.....neće duša...
Svaki čas neko dolazi da me pokrene, izvuče napolje...snajka mi priča nešto, zasmejava me....a ja....sedim sama u tišini, pijem ko zna koju kafu, pušim a suze same idu...za sve što ne isplakah....ili gledam u prazno a suze same idu...
Pogledah na sat.....već je 12 ....Ljiljana šta to radiš? To nisi ti ludajko. Pogledaj koliko ljubavi je oko tebe....diž’ se
„Maco, zovi onog studenta za Blentu“
„Dobro.....ali maraton je“
„Zovi da vidiš gde je pa ćemo ići kad otvore ulice“
I tako.....podjosmo svi.
On je student, dobio je štene od dva meseca od drugara i hteo da ga odnese roditeljima, ali oni ni da čuju. Mališa se vratio kod njega u stan i...
Nešto treba da znate o nemaqčkim ovčarima. Kada su sasvim mali oni ne liče na odrasle pse te rase....pre su kao obične džumare, mešanci. Ne možete da pretpostavite koju transformaciju dožive od drugog do četvrtog meseca. Dakle, ovaj nema ni papire, može da student da priča šta hoće, možda mu je jedan roditelj No a drugi ko zna šta...može biti svašta ali me nešto vuklo...intuicija...imam je...i kad god je ne poslušam pogrešim.
Stan smrdi ali ne na kuče nego na čoveka...štroka svuda...muka nam je...štene sedi na kartonu izmedju kauča i regala, nesigurno...nije ono kao kad vas štenci vide pa pojure da vide šta ste ....sedam na kauč, svi ostali stoje...štenac izlazi.....sitan, mršav, neuhranjen....prljav i umazan u sopstveni izmet koji se skorio na dlaci ....smrdi do besvesti....seda ispred mene kao pravi Pas a ne onako vrljavo bebeći
„Što ti je ovo kuče ovako jadno? Raniš li ti ovo?“ grubo, ljutito kažem
„Pa znam da treba mesa i jače granule...jede granule...“
„Kad je oštenjen, da li je dobio prvu vakcinu“
Izvadi on ceduljče iz stola na kome rukom piše nešto...rodjen 04.02. vakcina 04.04.
„Ovo papirče ne znači ništa“
„Moj drug im sam daje vakcine“
„Ako daje sam, treba da ima flačicu ili nalepnicu i ker zdravstvenu knjižicu...da li je očišćen od parazita?“
„Jeste, jeste“ govori prljavi mladić...ma djavola jeste....posle je povraćao gliste.
Pas sedi i dalje ispred mene...gleda me pravo u oči....i videh „uzmi me“
Uzeh ga u ruke onako prljavog i naslonih na grudi....raširio je sve četiri nogice kao prava kereća beba da me oseti celim stomakom a glavu okrenuo postrance...meni same krenuše suze....a on...podiže glavicu prema mom licu i oliza ih.....
Jedva smo izdržali u kolima do kuće od smrada.
Plačem i hranim ga iz Mešove činije, iz Mazine pije vodu....mazim ga i pričam mu o Mešu dok on drema okupan u mom naručju....i opet duša pseća popi moje suze.
Prepametan je...adaptirao se onako preplašen, pravi nered hahaha....laje, igra se, zna ko kuva, žicka hranu...dohvatio je i muškatle....uči da ide samnom da zaključa kapiju i počeo je da liči na našeg Psa.
On je meni lek....ja sam njemu lek....lek za vek...pseći.
I sve je još tu, i suza i smeh i radost i tuga.....samo život...prelep i moj.
PS Posvećeno jednoj Miri, koju do sad ne znah, mada me ona čita...javila se duša duši tako toplim zagrljajem, pa se prepoznaše
Mrki, to mu je zvanično ime, a interno je Blenta.....moj pratilac
PS Za osmeh je potrebno mnogo kada se duša razboli. Hvala sudbi na svima onima koji čine moje mnogo jer me čine prebogatom
Naravno, zamene za one koji nisu vise tu ne postoje, njima je zauvek mesto u nasim dusama, ali nasa ljubav ne umire, ona mora da nastavi da se daje drugima koji su je zedni. 
....dobro, mi ljudi nekad mislimo i da smo u paklu od Psećeg raja 
jer čopor podrazumeva i smeh i tugu i ranu ljutu, i život i smrt i davanje i uzimanje, brigu....sve...ljubav je sva snaga 
