Quantcast

Samo sloga Srbina spasava

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Sonnet

Primećen član
Banovan
Poruka
826
Samo sloga Srbina spasava je istoriski fraza Srpskog naroda
Koja je pozivala na ujedinjenje Srba ;usled spoljasnjeg neprijatelja i unutrasnjih razmirica.

Po legendi Sveti Sava je bio prvi covek koji je koji je iskoristio ovu frazu u 12 veku
i pozvao Srpski narod na slogu i bratstvo.


Boze pravde, ti sto spase
od propasti dosad nas,
cuj i odsad nase glase
i od sad nam budi spas.
Mocnom rukom vodi, brani
buducnosti srpske brod.
Boze spasi, Boze brani,
Srpske zemlje, srpski rod!

Slozi srpsku bracu dragu,
na svak´ dican slavan rad,
sloga bice poraz vragu
a najjaci srpstvu grad.
Nek' na srpskoj blista grani
bratske sloge zlatan plod.
Boze spasi, Boze brani
Srpske zemlje, srpski rod!

Nek na srpsko vedro celo
tvog ne padne gneva grom,
blagoslovi Srbu selo
polje, njivu, grad i dom!
Kad nastupe borbe dani,
k' pobedi mu vodi hod.
Boze spasi, Boze brani
Srpske zemlje, srpski rod!

Iz mracnoga sinu groba
srpske krune novi sjaj,
nastalo je novo doba,
novu srecu Boze daj.
Kraljevinu srpsku brani,
pet vekovne borbe plod.
Boze spasi, Boze brani,
moli ti se srpski rod!

Zasto je toliko tesko da zagospodari sloga?
 

Sonnet

Primećen član
Banovan
Poruka
826
I posto mi je moderator zatvorio temu o Ratku Mladicu
A htela sam da postavim pesmu !Moracu to da uradim na ovoj temi;)

Ja

Rab Bozji,

Srbin,

sa prosedom bradom

izjavljujem dragovoljno

kroz lance i zicu

pred svedocima

Silom, Mukom i Nepravdom

da sam kriv i da priznajem krivicu!



Kriv sam sto sam neko

a ne niko i netko

Kriv sam sto u doba opsteg srbobrsta

idem u pravoslavnu crkvu

doduse poretko

i sto se krstim ovako

s tri prsta!



Kriv sam sto jesam

a treba da nisam,

Kriv sam odavno

sto stojim uspravno

i gledam u nebo, umesto u travu

Kriv sam sto se drznuh protiv krivde,

kriv sam

sto opet slavim svoju krsnu slavu!



Kriv sam sto pisem i citam cirilicom,

kriv sam sto pevam, smejem se i psujem,

a ponekad i lajem,

Kriv sam i priznajem

da ne znam sto znam i da znam sto ne znam

Kriv sam, i da zavrsim

s najvecom krivicom

(pre nego sto se zacenem od smeha)

kriv sam tvrdoglavac

sto sam Pravoslavac

i Svetosavac i sto ne verujem

u sveti zlocin i oprostaj greha!



Kriv sam i gresan

dakle

sto postojim

i kad vec postojim i jos drsko stojim

sto bar ne priznam da ne postojim!



Ako to priznam

da sacuvam glavu

izgubicu casni krst i krsnu slavu,

Ako ne priznam

crno mi se pise

ceo svet ce na moju Zemlju da kidise,

Rulje bivsih ljudi

lopova i golja,

copori robota i drugih monstruma

kidisace na moje vocnjake i polja

i na moju belu kucu pored druma

oko koje kao najlepse odive

cvetaju tresnje, jabuke i sljive.



Pa evo

priznajem i to

za spas roda:

Ja vise ne postojim

skinite me s liste

Ja sam od sad samo

vazduh, svetlost i voda

tri elementa koja vam koriste

A ovo sto pred vama govori i hoda

to je ono sto vi od mene stvoriste!



Moja ruzna slika

ozverena lika,

koju umnozavate u veceri i jutra,

to je slika vase svesti i podsvesti

to nisam ja, spolja

to ste vi – iznutra!



Moj dusmanine sa hiljadu ruku

s hiljadu slugu i sluskinja lazi,

ubrao si mi sunce ko jabuku

i radost cistu ko bulka u razi,

Moji ce potomci piti jed i cemer

a tvoji vec piju gorku medovinu

za krvav novac kojim punis cemer

rasprodajuci moju djedovinu,

Usud ce ti ludacku kosulju obuci

i tada ce se malo razdaniti

ili ce planeta od sramote puci

i sve nas u isti ambis sahraniti!



Mnogo ste vazne

Zemljo moja mila,

Ti i Tvoje sestre
Istina i Pravda

cim se na vas digla ovolika sila

cim su na vas zinule

krivda i nepravda.



Rulje bivsih ljudi,

ubica i golja,

copori robota i drugih monstruma

palacaju na tvoje vocnjake i polja

i na moju belu kucu pored druma

oko koje kao najlepse odive

cvetaju lipe, jabuke i sljive.



Sta ce ovde dzihadlije

krstasi, farmeri

koji Ti cerece sinove i kceri,

Mora da su cule belosvetske bande

da imaju zlatna srca,

pa ih vade,

da ih presade u sopstvene grudi

ne bi li i oni tako bili ljudi.



Gospodo tuzioci

suci i dzelati

ispisali ste mi svoje zapovesti,

po zenicama

najfinijem staklu,

Sto teze zivim, lakse cu umreti

Zasli ste mnogo u noc poodmaklu

ali uzalud cete lincovati

najgostoljubiviji narod na planeti

(zbog cega cete goreti u paklu),

jer Ljudsko Srce

cudo nad cudima

nece da se primi u vasim grudima!



Mi se ne plasimo smrti,

crne vuge,

vec ropskog zivota i bolesti duge,

Smrt je cesta pojava medj nama Srbima

kao sto su prolece, leto, jesen, zima

I nije strasnije

pogotovu danju

od suse, poplave, zemljotresa, mraza

kad je covek sretne na svome imanju

okadjene duse i svetla obraza.



Zlonamernici

siti i maniti

sve mi zabraniste u rodjenoj kuci

al ne moze mi niko zabraniti

da pevam i da se smejem umiruci

a to se vama vise ne dogadja,

ni kad svadbujete

ni kad vam se radja!



Postedite me koca i konopca

i razapnite me na vrhu planina,

kao vasi praoci sto su mog Praoca

Isusa Hrista Nazarecanina.



Ja cu da gledam

a vi zazmurite,

inace ce vam se oci rasprsnuti

od sjaja mog lica

Samo, pozurite!!!

Sto pre me razapnete,

pre cu vaskrsnuti!!!

Dobrica Eric

Ratko Mladic8-)
 

berija2

Obećava
Poruka
87
Ha ja jesam za himnu Boze pravde ali mi se nesvidja onaj stih kad se kaze < boze spasi srpske zemlje srpski rod> koje srpske zemlje nemamo mi rasutu srpsku zemlju po svetu i hektare i hektare zemlje vec ovu jednu i namucenu zato stih treba da glasi BOZE SPASI SRPSKOG KRALJA SRPSKI ROD kad vec imamo prestolonaslednika
 

Peruzzi

Domaćin
Poruka
3.961
Милан Ракић
На Гази Местану

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и поглед мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама...
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
не могаше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
 

Peruzzi

Domaćin
Poruka
3.961
е то ти је песма...

никад нећу да заборавим како је једном приликом историчар (иначе монархиста) рикнуо једном на сред часа (док он нешто рекао једном остали дигли дреку)

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

...мук
шта је после причао немам појма. ово је остало
 

adem_ks

Buduća legenda
Banovan
Poruka
33.618
Кажу да је некада - у оно старо време када је Бог већ био створио људе и поделио их на народе онако како ће најбоље један другом очи повадити - једног дана пренуо из сна од велике вреве што се међу народима беше подигла на земљи.
Трљајући очи упита Бог:
- Шта ли им је тамо доле?
- Завадили се међу собом - одговорише анђели који часом беху слетели међу људе да виде шта хоћеду.
- А око чега су се то тако позавађали? - упитаће Бог.
- Не знају ни сами. Једни хоће да су славни, други да су богати, трећи да су силни. Па после има их који хоћеју да су мудри, да су велики ... и шта им којешта још на памет не пада.
- А шта раде Срби? Да ли они штогод траже?
- Они, ако хоћемо право да говоримо, не траже ништа; али чим ко проговори, они сви у глас вичу: „Нећемо, не дамо, није право.”
- Идите доле и кажите им нека ућуте; сад ћу ја сићи да их наравнам - рече Бог.
И сиђе Бог међу људе и рече им:
- Приступите ближе ви Французи и кажите шта би хтели да будете?
И Французи, као један човек, повикаше у глас:
- Ми хоћемо да смо јунаци!
- Е па нек вам буде - рече Бог.
Тек што Бог рече, подиже се страшна врева, тамо сасвим иза осталих:
- Нећемо, не дамо, није право!
То беху Срби.
- Та, ћутите, не било вас - рече Бог. - Доћи ће ред и на вас, па затражите шта хоћете и даћу вам.
Ућуташе Срби и припалише луле чекајући шта ће даље бити.
Бог прозва Енглезе:
- Шта би ви Енглези хтели?
- Ми би хтели да будемо јаки на мору.
- Будите јаки на мору - рече Бог.
- Нећемо, не дамо, није право! - узавреше опет Срби.
Наљути се опет Бог и по анђелима поручи Србима да ће, ако не ућуте, чудо од њих направити.
Ућуташе Срби, одмахнуше главом и метнуше луле у зубе.
Зовну Бог Русе и даде им што затражише; па зовну Немце, па Турке, па Талијане и све тако редом: и свакоме даде што од њега захтеваше.
- Одите сад ‘амо и ви Срби! Кажите шта би хтели да будете?
Приђоше Срби; повадише луле из зуба, истресоше их о длан и задедоше за појас.
Поћута мало Бог, па онда упита:
- Што сте сад занемели, што не говорите?
- Е, па, стани мало! Падне човек са крушке па се поразмисли. Није баш тако ни лако! - одговорише Срби.
- Ама, имам ја и друга посла, него говорите брже - рече Бог сурово.
Погледаше Срби у Бога, па онда један у другога. Ћуте Срби, а ћути и Бог.
- Та, говорите, људи, што сте се смркли? Проговорите већ једном - повика Бог.
Наљути се Бог и крене да оде.
- Стани, Господе, стани! Ево, смислили смо! - повикаше они с десна. - Дај нам да будемо вредни!
Тек што то рекоше, а они остали Срби сви у глас повикаше:
- Нећемо, нећемо! Шта ће нам то. То није право! Вредан човек мора да ради, а то је мука и белај. Да је то било добро, узели би они пре нас. Не, нећемо то; него дај нам да будемо сложни - рекоше они с лева.
- Нећемо, нећемо! Каква слога! Шта ћемо с њом? Од ње нећемо бити ни сити, ни напити - повикаше у глас они други.
Сад приступише они Срби из средине и рекоше:
- Дај нам, Боже, да будемо поштени.
- Нећемо, нећемо! - загрмеше и они с десна и они с лева, и Бог се уистину наљути и пође на небеса.
Кад Срби видеше да ће остати без ичега, узбунише се и опет повикаше у глас:
- Стани, Господе, стани! Ево, смислили смо, чуј нас!
И добри Бог стаде и обрте се Србима.
Изађе један из гомиле, скиде капу, пољуби Бога у руку и смерно се поклони.
- Господе Боже наш! Хвала теби који си се и нас сетио и који хоћеш да нам даш што затражимо. Али, није лака ствар. Бојимо се много да се не преваримо. У нас, као што знаш, седам „кућа једну козу музе”; лети се хранимо „копривама” а зими туцамо „церову кору”, па једемо. Хтели би сад, кад се ово овако лепо дели, да изаберемо нешто ваљано, нешто што се нико није сетио. Али ево муке, што ми прво не знамо ни шта хоћемо; а друго, не можемо овако преко колена ни да пребијемо ствар. Људи као људи; једни хоће, други неће; једни би хтели ово, други би хтели оно. Зато би те ми молили, Боже, да ово питање још не „решавамо”, него да га „одложимо”, да се „поразмислимо” и да се „договоримо”. Оно, истина, ти знаш какви смо ми; мучно је да се сложимо. Али, пошто се мало поџакамо, и пошто се проинатимо - „гласаћемо”, па где буде „већина”. А сад нас пусти да се „здоговоримо”.
- Е, па, лепо - рече Бог. - Идите кући и кад се „здоговорите”, ви дођите опет.
И Бог оде на небеса, а Срби се разиђоше куд који.
И како би онда, тако је и данас - још никако да се здоговоре.

Милутин Гарашанин
Одломак из књиге „Доколица” (1892)
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.