„Da li te mrzi da odeš do banke?“, pita me brat molećivim glasom.
„Naravno da ne“, odgovaram sa osmehom i već se radujem izlasku na sunce...
Pre toga sam se radovala što sam završila posao i mogu malo da „zujim“ po Internetu... Kad mi je stiglo brdo otpremnica, bilo mi je drago što imam šta da radim. Pre toga sam došla na posao vesela jer sam stigla na vreme (obično koristim privilegiju svog radnog mesta i jutarnjeg odlaska u banku pa sam vrlo komotna sa dolaskom). Dok sam dolazila na posao boreći se sa vetrom koji mi duva u lice, razmišljala sam kako je to dobro jer je i utrošak energije tj. kalorija – veći...
Uglavnom, šta god da mi je dopalo danas da uradim – imalo je dobru stranu i na sve sam reagovala – osmehom.
Pošteno govoreći – tako je svakodnevno... već neko vreme...
Ispred banke sam srela dugogodišnju drugaricu... izuzetno dragu, divnu ženu, majku dvoje sjajne dece koji već i nisu deca... o kojima uvek pričam sa ponosom: zbog lepog vaspitanja, društvenosti, smisla za humor... ali i uspeha ranije u školi, sada na studijama... I uvek mi je srce puno kad pitam kako su i dobijam odgovore o nekim svežim uspesima... Moja drugarica to zna... i jedna sam od retkih osoba sa kojima tpriča o svojoj deci na taj način, jer ljudi često ne razumeju... znaju da budu zavidni, čak i zli... I pre nego što uspem da pitam šta ima novo kod njene slatke, sjajne prepametne dece, primetim njen prelepi osmeh i pogled kojim me „odmerava“ i sa zadovoljstvom kaže: „Odlično izgledaš! I ne samo to... blistaš!“ Smejem se (ne mogu da verujem koji je to put u poslednje vreme da čujem te iste reči!
)... I pričam... Pričam o buđenju sa osmehom jer je prva misao upućena... nekom. Posebnom. Pričam o magiji reči, magiji pogleda, magiji zagrljaja … stvarnog i onog stalno prisutnog... Pričam o pronalaženju i prisustvu tog nekog... dragocenog, sa kojim delim buđenje, svakodnevnicu, san... Na njenom licu vidim odraz svog osmeha... radosti... ushićenja... „Znaš... možda zvuči blesavo... ali mi tako prija ta „tinejdžerska“ veza... to što sve ide lagano, nekim svojim tokom, mimo očekivanja i nametnutih normi“ Ispričam kako smo dan ranije započeli razgovor telefonom onog momenta kada sam krenula sa posla. Nabila sam slušalice u uši i lagano šetala prema kući, sve vreme razgovarajući sa njim... Kad sam stigla, rekoh mu kroz smeh: „Hej... sad si me dopratio kući!“
Razmišljajući o svemu tome sa uživenjem, setih se još nečeg. Svi mi imamo sklonost da se tako brzo i lako naviknemo na lepo... i da počnemo da podrazumevamo da tako mora uvek da bude. Ono što je ovde takođe posebno je da – nikako da se naviknem. Uživam u svakom trenutku saznanja da on postoji, da je tu negde, uživam u njegovom smehu i šalama, brinem se zbog svega što je oko nas a nije dobro (naravno da se život pobrinuo da ne bude sve idilično)... ali opet dominira taj osećaj zadovoljstva, radosti, sreće... neke prirodne povezanosti i visokog stepena sličnosti i razumevanja... Svesna da se nepromenljivo ne može izmeniti, verujem da se takvim odnosom može, bar, neutralisati ono loše i od života oteti dovoljno zadovoljstva da zadržim taj osmeh... ne samo ja, već i on. Drugačije ne bi imalo smisla.
U neverici, pitam samu sebe kako to da nisam ni malo nestrpljiva (što mi baš i nije svojstveno)... i onda pomislim "Čemu sad žurba? Čekam ga čitav život!"
„Naravno da ne“, odgovaram sa osmehom i već se radujem izlasku na sunce...
Pre toga sam se radovala što sam završila posao i mogu malo da „zujim“ po Internetu... Kad mi je stiglo brdo otpremnica, bilo mi je drago što imam šta da radim. Pre toga sam došla na posao vesela jer sam stigla na vreme (obično koristim privilegiju svog radnog mesta i jutarnjeg odlaska u banku pa sam vrlo komotna sa dolaskom). Dok sam dolazila na posao boreći se sa vetrom koji mi duva u lice, razmišljala sam kako je to dobro jer je i utrošak energije tj. kalorija – veći...
Uglavnom, šta god da mi je dopalo danas da uradim – imalo je dobru stranu i na sve sam reagovala – osmehom.
Pošteno govoreći – tako je svakodnevno... već neko vreme...
Ispred banke sam srela dugogodišnju drugaricu... izuzetno dragu, divnu ženu, majku dvoje sjajne dece koji već i nisu deca... o kojima uvek pričam sa ponosom: zbog lepog vaspitanja, društvenosti, smisla za humor... ali i uspeha ranije u školi, sada na studijama... I uvek mi je srce puno kad pitam kako su i dobijam odgovore o nekim svežim uspesima... Moja drugarica to zna... i jedna sam od retkih osoba sa kojima tpriča o svojoj deci na taj način, jer ljudi često ne razumeju... znaju da budu zavidni, čak i zli... I pre nego što uspem da pitam šta ima novo kod njene slatke, sjajne prepametne dece, primetim njen prelepi osmeh i pogled kojim me „odmerava“ i sa zadovoljstvom kaže: „Odlično izgledaš! I ne samo to... blistaš!“ Smejem se (ne mogu da verujem koji je to put u poslednje vreme da čujem te iste reči!
)... I pričam... Pričam o buđenju sa osmehom jer je prva misao upućena... nekom. Posebnom. Pričam o magiji reči, magiji pogleda, magiji zagrljaja … stvarnog i onog stalno prisutnog... Pričam o pronalaženju i prisustvu tog nekog... dragocenog, sa kojim delim buđenje, svakodnevnicu, san... Na njenom licu vidim odraz svog osmeha... radosti... ushićenja... „Znaš... možda zvuči blesavo... ali mi tako prija ta „tinejdžerska“ veza... to što sve ide lagano, nekim svojim tokom, mimo očekivanja i nametnutih normi“ Ispričam kako smo dan ranije započeli razgovor telefonom onog momenta kada sam krenula sa posla. Nabila sam slušalice u uši i lagano šetala prema kući, sve vreme razgovarajući sa njim... Kad sam stigla, rekoh mu kroz smeh: „Hej... sad si me dopratio kući!“Razmišljajući o svemu tome sa uživenjem, setih se još nečeg. Svi mi imamo sklonost da se tako brzo i lako naviknemo na lepo... i da počnemo da podrazumevamo da tako mora uvek da bude. Ono što je ovde takođe posebno je da – nikako da se naviknem. Uživam u svakom trenutku saznanja da on postoji, da je tu negde, uživam u njegovom smehu i šalama, brinem se zbog svega što je oko nas a nije dobro (naravno da se život pobrinuo da ne bude sve idilično)... ali opet dominira taj osećaj zadovoljstva, radosti, sreće... neke prirodne povezanosti i visokog stepena sličnosti i razumevanja... Svesna da se nepromenljivo ne može izmeniti, verujem da se takvim odnosom može, bar, neutralisati ono loše i od života oteti dovoljno zadovoljstva da zadržim taj osmeh... ne samo ja, već i on. Drugačije ne bi imalo smisla.
U neverici, pitam samu sebe kako to da nisam ni malo nestrpljiva (što mi baš i nije svojstveno)... i onda pomislim "Čemu sad žurba? Čekam ga čitav život!"
. A o Doni da ne govorim 
