Немојте покрешно да ме схватите, нисам усамљена. Имам мајку, пријатеље, стабилну емотивну везу на даљину, добар посао, градим академску каријеру... Ту смо. Понекад пожелим да имам са ким да причам о томе. Зато волим консултације са ментором. Разговор о књигама, писцима, критичарима, теоретичарима који се са предвиђених сат времена развуче на три, и прешалтавамо се од Орвела и Пекића преко Платона до Бредберија и Солжењицина, онда до Шлезинга и Живковића само да, у коначници нађемо начин да дамо смисао мојој идеји да је трочлани закон А.С.И.М.О.В (Пекић, ,,1999") роботска душа. И након што смислимо те три реченице око којих ћу ја написати десетак страна (фонт 12, проред 1,5 Times New Roman) ја дођем кући, нешто једем, скувам троструку количину НЕС кафе, раширим књиге по столу, половини кревета, спремим шарене оловке и почнем да ишчитавам све оне силне књиге, подвлачим, биљежим, прекуцавам, куцкам свој рад, пијуцкам кафу (јесам ли споменула да је то шећер са кафом, а не обратно, како би требало бити?) и прије него што се окренем, прошла је поноћ (најкасније што сам остала је 03.27 + прање зуба) и вријеме је да се спава, јер сутра треба устати у 6.30 због посла. И тако мање више сваки дан.
Е сад, зашто сам сама поред свих? Зато што не могу никоме да објасним зашто ме толико испуњава остајање у друштву књига, лаптопа и кафе до ситних сати. Сви које сам горе поменула ме подржавају, само питају ,,А што ти то треба?" и ,,Докле мислиш?", али не разумију.
Е сад, зашто сам сама поред свих? Зато што не могу никоме да објасним зашто ме толико испуњава остајање у друштву књига, лаптопа и кафе до ситних сати. Сви које сам горе поменула ме подржавају, само питају ,,А што ти то треба?" и ,,Докле мислиш?", али не разумију.
