Quantcast
  • Dragi prijatelji, od sada mozete da primate obavestenja na svojim uredjajima o novostima (push notifikacije). Kliknite ovde za uputstvo.
  • Od sada mozete i na forumu da koristite emodzije. Kliknite ovde za uputstvo.
  • Blog je internet dnevnik u kome autor iznosi svoja razmišljanja na neku temu. Molimo vas da se pridržavate Pravilnika Bloga.

Сама поред свих

angel eyes

Zainteresovan član
Poruka
208
Немојте покрешно да ме схватите, нисам усамљена. Имам мајку, пријатеље, стабилну емотивну везу на даљину, добар посао, градим академску каријеру... Ту смо. Понекад пожелим да имам са ким да причам о томе. Зато волим консултације са ментором. Разговор о књигама, писцима, критичарима, теоретичарима који се са предвиђених сат времена развуче на три, и прешалтавамо се од Орвела и Пекића преко Платона до Бредберија и Солжењицина, онда до Шлезинга и Живковића само да, у коначници нађемо начин да дамо смисао мојој идеји да је трочлани закон А.С.И.М.О.В (Пекић, ,,1999") роботска душа. И након што смислимо те три реченице око којих ћу ја написати десетак страна (фонт 12, проред 1,5 Times New Roman) ја дођем кући, нешто једем, скувам троструку количину НЕС кафе, раширим књиге по столу, половини кревета, спремим шарене оловке и почнем да ишчитавам све оне силне књиге, подвлачим, биљежим, прекуцавам, куцкам свој рад, пијуцкам кафу (јесам ли споменула да је то шећер са кафом, а не обратно, како би требало бити?) и прије него што се окренем, прошла је поноћ (најкасније што сам остала је 03.27 + прање зуба) и вријеме је да се спава, јер сутра треба устати у 6.30 због посла. И тако мање више сваки дан.
Е сад, зашто сам сама поред свих? Зато што не могу никоме да објасним зашто ме толико испуњава остајање у друштву књига, лаптопа и кафе до ситних сати. Сви које сам горе поменула ме подржавају, само питају ,,А што ти то треба?" и ,,Докле мислиш?", али не разумију.
 

Soradze

Ističe se
Poruka
2.966
Немојте покрешно да ме схватите, нисам усамљена. Имам мајку, пријатеље, стабилну емотивну везу на даљину, добар посао, градим академску каријеру... Ту смо. Понекад пожелим да имам са ким да причам о томе. Зато волим консултације са ментором. Разговор о књигама, писцима, критичарима, теоретичарима који се са предвиђених сат времена развуче на три, и прешалтавамо се од Орвела и Пекића преко Платона до Бредберија и Солжењицина, онда до Шлезинга и Живковића само да, у коначници нађемо начин да дамо смисао мојој идеји да је трочлани закон А.С.И.М.О.В (Пекић, ,,1999") роботска душа. И након што смислимо те три реченице око којих ћу ја написати десетак страна (фонт 12, проред 1,5 Times New Roman) ја дођем кући, нешто једем, скувам троструку количину НЕС кафе, раширим књиге по столу, половини кревета, спремим шарене оловке и почнем да ишчитавам све оне силне књиге, подвлачим, биљежим, прекуцавам, куцкам свој рад, пијуцкам кафу (јесам ли споменула да је то шећер са кафом, а не обратно, како би требало бити?) и прије него што се окренем, прошла је поноћ (најкасније што сам остала је 03.27 + прање зуба) и вријеме је да се спава, јер сутра треба устати у 6.30 због посла. И тако мање више сваки дан.
Е сад, зашто сам сама поред свих? Зато што не могу никоме да објасним зашто ме толико испуњава остајање у друштву књига, лаптопа и кафе до ситних сати. Сви које сам горе поменула ме подржавају, само питају ,,А што ти то треба?" и ,,Докле мислиш?", али не разумију.
Radi, lepoto, ono što voliš! Ne objašnjavaj nikom ono što ionako ne bi razumeli...ustvari, već te ne razumeju...
A, da! Neki dripci kupuju diplome...i sutra će da nam sole pamet i leče decu...ali to je dijametralna priča...

:vzagrljaj: :heart2:
 

radyu5

Poznat
Poruka
8.805
Немојте покрешно да ме схватите, нисам усамљена. Имам мајку, пријатеље, стабилну емотивну везу на даљину, добар посао, градим академску каријеру... Ту смо. Понекад пожелим да имам са ким да причам о томе. Зато волим консултације са ментором. Разговор о књигама, писцима, критичарима, теоретичарима који се са предвиђених сат времена развуче на три, и прешалтавамо се од Орвела и Пекића преко Платона до Бредберија и Солжењицина, онда до Шлезинга и Живковића само да, у коначници нађемо начин да дамо смисао мојој идеји да је трочлани закон А.С.И.М.О.В (Пекић, ,,1999") роботска душа. И након што смислимо те три реченице око којих ћу ја написати десетак страна (фонт 12, проред 1,5 Times New Roman) ја дођем кући, нешто једем, скувам троструку количину НЕС кафе, раширим књиге по столу, половини кревета, спремим шарене оловке и почнем да ишчитавам све оне силне књиге, подвлачим, биљежим, прекуцавам, куцкам свој рад, пијуцкам кафу (јесам ли споменула да је то шећер са кафом, а не обратно, како би требало бити?) и прије него што се окренем, прошла је поноћ (најкасније што сам остала је 03.27 + прање зуба) и вријеме је да се спава, јер сутра треба устати у 6.30 због посла. И тако мање више сваки дан.
Е сад, зашто сам сама поред свих? Зато што не могу никоме да објасним зашто ме толико испуњава остајање у друштву књига, лаптопа и кафе до ситних сати. Сви које сам горе поменула ме подржавају, само питају ,,А што ти то треба?" и ,,Докле мислиш?", али не разумију.
A jesi li prije ili pre bila tako usamljena.
 

angel eyes

Zainteresovan član
Poruka
208
Драги људи, махом машите тему, но небитно.
Осјећам потребу да вам се правдам због своје ситуације што у даљем тексту значи да ни ви (већина) не разумијете.
п.с. @georgejune Стабилнија од већине на близину, хвала што бринеш.
;)
 

Opsenar

Aktivan član
Poruka
1.097
Немојте покрешно да ме схватите, нисам усамљена. Имам мајку, пријатеље, стабилну емотивну везу на даљину, добар посао, градим академску каријеру... Ту смо. Понекад пожелим да имам са ким да причам о томе. Зато волим консултације са ментором. Разговор о књигама, писцима, критичарима, теоретичарима који се са предвиђених сат времена развуче на три, и прешалтавамо се од Орвела и Пекића преко Платона до Бредберија и Солжењицина, онда до Шлезинга и Живковића само да, у коначници нађемо начин да дамо смисао мојој идеји да је трочлани закон А.С.И.М.О.В (Пекић, ,,1999") роботска душа. И након што смислимо те три реченице око којих ћу ја написати десетак страна (фонт 12, проред 1,5 Times New Roman) ја дођем кући, нешто једем, скувам троструку количину НЕС кафе, раширим књиге по столу, половини кревета, спремим шарене оловке и почнем да ишчитавам све оне силне књиге, подвлачим, биљежим, прекуцавам, куцкам свој рад, пијуцкам кафу (јесам ли споменула да је то шећер са кафом, а не обратно, како би требало бити?) и прије него што се окренем, прошла је поноћ (најкасније што сам остала је 03.27 + прање зуба) и вријеме је да се спава, јер сутра треба устати у 6.30 због посла. И тако мање више сваки дан.
Е сад, зашто сам сама поред свих? Зато што не могу никоме да објасним зашто ме толико испуњава остајање у друштву књига, лаптопа и кафе до ситних сати. Сви које сам горе поменула ме подржавају, само питају ,,А што ти то треба?" и ,,Докле мислиш?", али не разумију.
Očigledno je da nisi "sama"...
Samo još to da shvatiš...
 
Top