Sabotaža

Kad je moj sin bio mali, pa tek naučio da hoda, nikako nije volio taj sport.
Kada bi kreni sa njim u šetnju, tad bi me on uhvati za noge, čvrsto se pripij
uz njih i ponavljaj kao papagaj: “Nese, nese”, što je u njegovom rječniku
tada značilo: “Ponesi me”. Kako je bio napredno dijete meni bi ruke “otpadni”
dok ga nosim.
Da belaj bude još veći nije htio ni da ga vozim u kolicima. Već nakon 5-6 minuta
vožnje počinjao je da negoduje, maše ručicama, doziva me da ga izvadim iz njih
i uporno ponavlja: “Nese, nese”.
Da sebi olakšam odlučim da kupim “kengur nosiljku” s kojom je znatno lakše
nošenje, ruke su mi slobodne i teret nije na njima. Stavim ga ja u nju pa krenem
da prošetamo. Idemo mi tako Ferhadijom, lijepo vrijeme izmamilo mnoge šatače,
kad odjednom osjetim da me neko s leđa uhvati za rame. Okrenem se, imam šta
vidjeti. Mladji momak u rukama drži cipelicu mog sina, koju je on nekako uspio
skinuti sa noge iako su pertle na njoj bile čvrsto vezane. Prvo sam pomislila da
se to slučajno dogodilo, ali kad sam čula ono njegovo: “Nese, nese”, shvatila
sam da ni nosiljka nije bila ono što je on želio, nego baš moje naručje, pa je
drugom nogom nekim čudom uspio “svući” cipelicu i tako napraviti sabotažu
da bi dobio ono što želi.

RiadaT.
1718997420138.png
 

Back
Top