Romantizam

Citalac. U tome i jeste lepota njegovih fragmenata kad su skupljeni na jednom mestu, od citaoca se precutno trazi da bude aktivan i povezuje stvari. A iz svakog pojedinacnog fragmenta mogu se misli nizati dalje.

"Otkrivanje vecnosti kroz bol"

Romanticar oseca ne samo svoj bol, nego patnju citavog sveta, ali kroz to osecanje on upravo spoznaje vecnost, jer je i ljudska patnja vecna. To je ta melanholija izazvana nesavrsenstvom sveta i teznja ka beskonacnom, savrsenom koje je nedostizno. Ne zaboravimo kakvo je razocarenje izazvala Francuska revolucija kod romanticara, svi ideali su propali.
 
Фридрих Шлегел је у главним подручјима књижевности надахнуо немачки романтизам властитим идејама, стога није чудно што се у читавом низу тачака општа обележја романтизма поклапају с општим обележјима критичарског рада Фридриха Шлегела.

Нешто пре његовог доласка, у Берлин су се масовно досељавали протестанти из Француске, Италије и Холандије, и направили су од Берлина праву тврђаву просветитељствакоје су донели са собом. Био је веома развијен друштвени живот, нарочито по салонима богатих (углавном јеврејских) породица. У таквим просветитељским салонима кретао се и Фридрих Шлегел, с тим што је он ту представљао неку врсту «пете колоне» - он је око себе окупљао све оне људе који су, свесно или (испочетка) несвесно, пружали отпор просветитељству и којима се чинило да је трезвено подређивање књижевности практичним циљевима скучило и пригушило културни живот уопште, те да треба допустити више маште и мистике у књижевности. Када је та опозициона групица ојачала, кренула је у отворени рат против просветитељства. Напали су просветитељство с оне стране с које је оно, мерено естетским мерилима, и било најтање: по плиткој поучности и увек рационалистички одмереном утилитаризму, чега се придржавао повели број просветитељских писаца.

Коначно, 1798. године, Фридрих са истомишљеницима оснива часопис «Athenäum“. Часопис је излазио две године и око њега се окупио литерарни круг романтичара као књижевни покрет.

Појам «романтично» Фридрих Шлегел ће дефинисати као «оно што нам у фантастичном облику износи сентиманталну грађу», а то значи истицање маште и осећајности као основних садржаја романтичне књижевности.
 
Романтизам је био (негативна) реакција на просветитељство, односно на његово претеривање у правцу утилитарне и дидактичке књижевности. Просветитељи су имали обичај да књижевности одузму самостално постојање и сопствени смисао, већ да је претворе у контролисану друштвено корисну делатност, да не кажем -- да је као теглећу животињу упрегну у остваривање друштвено-просветитељских циљева. То је оно исто (или слично) што смо замерали социјалистичкој "друштвено ангажованој" књижевности.
 
''Razgovor o poeziji'' (1799.)





dao je kritiku normativnoj, klasicistickoj poetici. Normativne kritike traze prociscene likove , uzvisene, u kojima nema niceg ruznog , prociscen jezik. Protiv je kopiranja antickih uzora. Ne trazi se cisto podrazavanje i kopiranje uzora. Treba uspostaviti komunikaciju sa vrednim delima iz proslosti, penik treba da voli druga pesnicka dela, ne da ih slepo podrazava. Akcenat je na subjektu. Pesnik treba da citajuci druge oseti nekakvu naklonost, uzbudjenje i da tu emociju prenosi. To je jedino sto moderan pesnik moze da preuzme od stare poezije.

Romanticari sve povezuju, filozofiju, religiju, pesnistvo postoji potencijalno u pesniku, a poetika treba da ga poduci kako da se formira u samom sebi. On govori o ISKONSKOJ PRVOBITNOJ POEZIJI. Ideal umetnosti se ne nalazi u umetnickim delima, niti u prirodnim tvorevinama (2 str.) , prava inspiracija nalazi se u prvobitnoj poeziji. U svakom coveku zivi iskra prvobitnog pesnika i iskra stvaralackog duha. Protiv je klasicisticke poetike i njenih strogih zakona. Zalaze se za jednu novu poetiku kakva do sada nije postojala.

O poeziji se moze govoriti samo poezijom . Svaciji pogled na poeziju je istinit i dobar, ukoliko je to i sama poezija. Svaki citalac moze da govori o poeziji (lici na relativisticki stav), ali ukoliko je to i sama poezija. Da bi pesnik napisao vrednu pesmu, mora da bude inspirisan, nadahnut, ali da bi se pisala knjizevna kritika, kriticar, takodje, mora da bude pod dejstvom inspiracije. Prvobitni jezik, iskonski jezik, prvi covek, ljudi, govorili su pesnickim jezikom. I u svakom coveku postoji danas taj delic, NADAHNUCE. Jo sod Platona se to vidi.

Pesnik treba da se priblizava idealu, treba da stremi vecnom sirenju svojom poezijom. To je romanticarski stav. Sta treba da bude ideal?



*najvisa poezija nije uopste moguca na zemlji, kako je uopste moguce pribliziti se idealnom

*ljubav je potrebna, uzvracanje ljubavi, pesnik je druzeljubivo bice Treba uspostaviti komunikaciju sa vrednidelima



U ovo delo on uvodi likove koji razgovaraju o poeziji. Delo nosi ironican otklon prema starim vrednosnim kriterijumima. Daje pregle knjizevnih dela. Polazi od najranijih spevova Homera . Eshil je vecni prototip sirove velicine, ali jos nerazvijenog entuzijazma. Sofokle prototip harmonicnog savrsenstva. Euripid otkriva onu nedokucivu omeksanost. Kada predje na pregled najboljih pisaca, vidimo sta podrazumeva pod terminima “ljubav a ne kopiranje”. Otkrivanje sustine naprednijih umetnickih dela i njihovih stvaralaca. Samo dotle sme ici pesnik u svom pesnickom stvaranju. Anticka poezija je zavrsena , dosla je do potpunog evolucionog procesa, nesto se preliva iz jedne epohe u drugu.



Dante- je utemeljitelj i otac savremene poezije zato sto je usvojio od predaka sve sto je najbitnije, najsvetije i sto je uveo NOVINU, a to je narodni jezik.

Petrarku spominje, a Bokaco je uzdigao narodni jezik do solidne osnove, dao kanon u prozi, uocava nit koja vodi do izrastanja nove poetike i nove knjizevnosti.

Servantes, u “Don Kihotu” daje fantasticnu duhovitost i inventivnost.

Sekspiru posvecuje najvise paznje. On je u sve svoje drame udahnuo romanticni duh, njegova dela imaju osnovu savremene drame. Sa njim zavrsava niz pesnika koji treba da budu uzor, ali u tom novom smislu. Moderni pesnici ne mogu stvarati vredna dela bez fantazije. Sa Sekspirom ugasila se ta umetnicka fantazija. Lazna poezija je klasicisticka poezija zasnovana na klasicistickoj poetici. Prelazi na Nemacku i smatra da tu postoje klice modernog pesnistva koje ce obnoviti umetnicku snagu.

Gete zbog geteovke univerzalnosti. UNIVERZALNOST podrazumeva jedinstvo filozofije i poezije. One treba da se ujedine, s tim sto je filozofija potcinjena pesnistvu. Prozimaju sada jedna drugu. Univerzalnost u poeziji obuhvata u sebi sve ostale aktivnosti ljudskog uma i duha.



Nemci- vratili su se drevnosti i prirodi, narodnoj knjizevnosti, narodnim verovanjima. Tu treba traziti inspiraciju. Potrebno je da se dalje Nemci koriste tim sredstvima



Slegel daje jednu vrstu definicije poezije:



SVE ONO STO SE JAVLJA PUTEM GOVORA SVE ONO STO POSTOJI I DELUJE PUTEM JEZIKA, AKO SE PRAKTIKUJE RADI SEBE SAME (AKO JE SAMA SEBI SVRHA) I NEMA POUCNU, RELIGIOZNU SVRHU...



Ona ili obrazuje svet iz sebe same ili se pridruzuje spoljasnjem svetu. Prava vredna poezija stvara svet iz sebe same. Ona manje vredna zasnovana je na razumu. Romanticno (romantizam) nije zanr, to je element poezije i on moze dominirati, ili oskudevati u tome, ali je on uvek prisutan nikad odsutan. U pregledu dela on uocava romanticarske elemente u delima proslosti, govori o nekom buducem delu koje ce tek doci. Ne govori o savremenim delima kao romanticarskim. Govori o romantizmu kad govori o ironiji, mitu, romanu.


[ Svojevrsna kritička proza, ulazi u red najpoznatijih, najvažnijih i najuticajnijih Šlegelovih ranih spisa. Objavljen je prvi put 1799.g. Između pesništva i kritike se uspostavlja neobičan savez. Kritika više nije naprosto govor o poeziji, nego je iznutra prepletena sa njom.

Svet poezije je neizmeran i neiscrpan. Izlišan je pokušaj da se poeziji daju strogi zakoni, kao što bi želela teorija umetnosti poezije. O poeziji se može govoriti samo poezijom. Svaki pogled na poeziju je istinit i dobar, ukoliko je to i sama poezija; ali je on uvek ograničen.



Poezija poezije – umetnost koja sebe stalno ima za temu. Šlegel je u poetologiju uveo stanovište refleksije (analogno transcendentalnom stanovištu u filozofiji) – zahteva samoposmatranje i prikaz onog pri tom opaženog, kao i da poezija referiše o uslovima sopstvenog nastanka.

Književnost ne samo da nešto prikazuje i o nečemu govori, nego istovremeno mora da misli o sebi kao prikazivanju i umetničkom govoru, i da tom mišljenju odmah da odgovarajući relevantan izraz u samom sebi – romani kao Sternov ''Tristram'', Didroov ''Fatalista Žak'', Fildingov ''Tom Džons'', u kojima se stalno razmatra i samo pripovedanje.

To važi i za recepciju Geteovog ''Majstera'' : ''Majster je ironična poezija, kao što je Sokrat ironična filozofija, jer je to poezija poezije''. Geteov roman pruža mirno uživanje u prikazivanju svakodnevice + potpuni izraz umetnikovog duha. Fr.116 : ''ona slično organizuje sve delove onoga što u njenim produktima treba da bude celina, tako da joj se otvara izgled prema klasičnosti koja se beskrajno uvećava'' – ta organizacija se vidi i u opisu Geteovog romana. Obrazovana samovolja pesnika (teza da samovolja pesnika ne trpi nikakav zakon iznad sebe).

U pitanju je spoj stvaralačke sposobnosti i kritičke refleksije, percepcija pesničkog uma izražena u samom umetničkom delu. Ovo ima za posledicu razaranje iluzije koju delo treba da stvori, naglašavanje da je ona puka fikcija.

Najviše od svih pitanja o umetnosti poezije – pitanje o sjedinjenju antičkog i savremenog. Šlegel se zalaže za bezuslovno sjedinjavanje. Duh poezije je jedini, i svuda isti. U idealnom stanju čovečanstva postojala bi samo poezija; umetnosti i nauke bi se tada slile u jedno. Samo pravi pesnik bi bio idealni čovek i univerzalan umetnik.

Romantička poezija, kao ni didaktička, nije rod u pravom smislu. Svako poetsko delo treba da bude romantičko i didaktičko u širem smislu, čime i označava tendenciju ka dubokom beskonačnom smislu. Ovaj zahtev se postavlja svuda, pa i kod popularnih žanrova (u dramskim delima) - zahteva se ironija, zahteva se da se događaji, ljudi, ukratko čitava igra života stvarno shvati i predstavi kao igra. ]
 
MIT (Razgovor o poeziji)


Slegel se zalaze za novu mitologiju ( Razgovor o poeziji). Nova mitologija je bezgranicni realizam, idealizam. Konkretizovan ideal je mit i moze se naci samo u poeziji. nikada ne moze da nastupi u vidu neke filozofije i nema sistema. Nova mitologija javlja se u poeziji, a ta poezija treba da pociva na harmoniji idealnog i realnog.

Ideja bozanstva, apsolutnog i priroda su sinonimi.

IDEALIZAM= bezgranicni realizam, nova mitologija= harmonija idealnog i realnog.

Sta je to zapaljiva iskra svake poezije?
INSPIRACIJA, nadahnuce, to je tihi odraz bozanstva u coveku, odraz ideje, bozanskog, apsolutnog. Nadahnuce mora da se opredmeti preko nove mitologije. Mitologija kao hijeroglifski izraz prirode, sistem znakova, slikovna predstava, dosezanje simbola i simbolickog. Simbol je izraz apsolutnog. Za preobrazenje koje je simbolicko potrebne su FANTAZIJA i LJUBAV. To su dve sile koje to omogucavaju. Ono najvise je ovoplaceno u tkivu mitologije. Takve primere nove mitologije nalazi u delima Sekspira, Servantesa- romanticka poezija, to je vestacki neorganizovan nered (svesni upliv autora), zadivljujuce vecno smenjivanje entuzijazma i ironije, simetrija protivrecnosti.

ARABESKA i GROTESKA je forma romanticarskog pesnickog dela. Za Slegela ovo su dva identicna pojma. Simbolicki izraz je na najvisoj umetnickoj lestvici kod romanticara. U idealnom stanju covecanstva postojala bi poezija, a sve umetnosti i nauke slile bi se u jedno. Pravi pesnik je idealan covek. Samo simbolicka poezija moze da iskaze apsolutno i sve ostale nauke i umetnosti moraju u sebi sadrzati elemente simbolickog.
Spinoza koristi kao filozof to simbolicko.
Dante ima sopstvenu mitologiju...
Svako vreme ima svoj izraz i svako doba ima svoju mitologiju, samim tim i svoju poeziju, i svako vreme na svoj nacin ovoplocuje idealno i zato se ne mozemo voditi umetnickim uzorima ( zato je protiv klasicistickih shvatanja). Svako delo treba da bude novo tj. da svako delo u okviru jedne stilske formacije bude novi izraz prirode i apsolutnog.




[Šlegel govori o potrebi stvaranja novog mita, o potrebi da se likvidiraju zakoni razumnog uma kako bismo ponovo bili preneti u lepi nered fantazije, u iskonski haos ljudske prirode, za koji ne postoji bolji simbol od šarenog haosa drevnih bogova. U tome se i sastoji početak svake poezije.
Ta nova mitologija treba da bude sačinjena iz najskrivenijih dubina duha; to bi moralo da bude najumetničkije od svih umetničkih dela, jer ono treba da obuhvati sva ostala dela, treba da bude i samo beskonačno poetsko delo, koje u sebi obuhvata začetke svih ostalih pesama. Najuzvišenija lepota, pa čak i najveći red, jeste zapravo lepota i poredak haosa, takvog koji očekuje samo dodire ljubavi kako bi se razvio svet harmonije, takvog haosa kakve su bile drevna mitologija i poezija. Jer, one su jedinstvene i neodvojive.
Postoji sličnost sa romantičkom poezijom, čija se oštroumnost ne pokazuje u pojedinačnim dosetkama već u konstrukciji celine – pr. Šekspira i Servantesa. Taj veštački organizovan nered, dražesna simetrija protivrečja, večno smenjivanje entuzijazma i ironije, koje je prisutno čak i u najmanjim delovima celine, izgledaju već sami po sebi kao da su indirektna mitologija. Organizacija je ista, jer arabeska je najstarija i iskonska forma čovečje fantazije. Arabeska je potpuno određena i bitna forma, ili način izražavanja poezije. Poezija je tako duboko ukorenjena u čoveku da i pod najnepovoljnijim okolnostima pušta divlje izdanke. Tako čak i u Šlegelovom veku, inače lišenom svake fantazije, neki ljudi su izrazili retku originalnost fantazije, mada su sami bili još uvek daleko od prave umetnosti. Humor Sterna ili Svifta, Šlegel smatra prirodnom poezijom viših staleža te epohe. Ipak, sve što je izraslo u nezdravim uslovima, i samo mora biti nezdravo, pa pošto se arabeska ne uzima kao umetničko delo već samo kao produkt prirode, Šlegel stavlja Žana Paula iznad Sterna, jer je njegova fantazija daleko bolesnija, dakle neobičnija i fantastičnija. ]
 
Побојала сам се да не испаднем неправична према просветитељству, па ћу да кажем само пар речи о односу просветитеља и романтичара:

Просветитељство је представљало нов напор за ослобођењем људског ума од свих стега, а у првом реду од црквеног туторства, од предрасуда и сујеверја. Основа свег просветитељства била је вера у неограничену моћ људског разума и снагу и слободу људске воље. После ренесансе, с којом има доста заједничког,то је био филозофски и литерарни покрет који је највише пажње посветио изградњи самосталних индивидуалности и који је у највећој мери истицао потребу за безусловном слободом мишљења као условом за развој целовите личности. Карактеристично је да се после векова уздања у "онај свет", поглед сада окреће "овом" животу, с вером да се у њему могу остварити потпуна срећа и потпуна људскост.

Све ове идеје биле су веома напредне и позитивне у оном историјском тренутку, а и данас су -- ако нисмо искључиви у томе! Човеков разум је, наравно, величанствена појава, али он не може сам да изађе на крај са сложеношћу овога света. Потребна му је помоћ светог И-тројства :D -- интуиције, имагинације и инспирације. То "свето тројство" романтичари су на велика врата увели у књижевност (и живот уопште).

@ Divlja-u-srcu
Како је време пролазило, Шлегел је све више ценио мистицизам (не религију) и успео је да му поврати достојанство и интергритет у књижевности.
 
За романтичаре машта је била главно песничко оруђе ствараоца, па није чудо што су је глорификовали и ковали у звезде.

На пример, Блејк је машту претворио у вечну креативну силу која се разликује од свега осталог што постоји у времену, пролазно је и условно:
„Овај свет имагинације бесконачан је и вечан, док је свет створења или растиња коначан и временит. (...) Све ствари у својим вечним облицима укључене су у божанско тело Спаситеља, праву лозу вечности, у људску имагинацију.“

За Шелија, машта је не само интелектуална него и морална сила:
„Уобразиља је велико оруђе моралног добра.“
И још:
„Песништво, у општем смислу, могли бисмо да одредимо као „израз стваралачке маште“.

А Леопарди чак изједначава машту и интелект:
„Имагинација је ипак извор разума и осећања, страсти и поезије. (...) Имагинација и интелект су једно те исто.“

Дакле, машта је схваћена као стваралачка сила која човека ослобађа везаности за материјални, „реални“ животни оквир. Позивајући се на Бекона, Хазлит у томе види њене божанске атрибуте:
„Зато поезија, према лорду Бекону, има у себи нечег божанског, јер она уздиже дух и носи га ка узвишеном, усклађујући изглед ствари са жељама душе, уместо да потчини душу спољним стварима као што чине разум и историја.“

Па, ја бих се од свег срца сложила са овим одбијањем да се душа „потчини спољним стварима.“ Слажем се да се материјална стварност мора узети у обзир, али узети у обзир и потчинити није исто. :D
 
Slegel, nastavak


''Razgovor o poeziji'' (1799.)





Dao je kritiku normativnoj, klasicistickoj poetici. Normativne kritike traze prociscene likove , uzvisene, u kojima nema niceg ruznog , prociscen jezik. Protiv je kopiranja antickih uzora. Ne trazi se cisto podrazavanje i kopiranje uzora. Treba uspostaviti komunikaciju sa vrednim delima iz proslosti, penik treba da voli druga pesnicka dela, ne da ih slepo podrazava. Akcenat je na subjektu. Pesnik treba da citajuci druge oseti nekakvu naklonost, uzbudjenje i da tu emociju prenosi. To je jedino sto moderan pesnik moze da preuzme od stare poezije.

Romanticari sve povezuju, filozofiju, religiju, pesnistvo postoji potencijalno u pesniku, a poetika treba da ga poduci kako da se formira u samom sebi. On govori o ISKONSKOJ PRVOBITNOJ POEZIJI. Ideal umetnosti se ne nalazi u umetnickim delima, niti u prirodnim tvorevinama (2 str.) , prava inspiracija nalazi se u prvobitnoj poeziji. U svakom coveku zivi iskra prvobitnog pesnika i iskra stvaralackog duha. Protiv je klasicisticke poetike i njenih strogih zakona. Zalaze se za jednu novu poetiku kakva do sada nije postojala.

O poeziji se moze govoriti samo poezijom . Svaciji pogled na poeziju je istinit i dobar, ukoliko je to i sama poezija. Svaki citalac moze da govori o poeziji (lici na relativisticki stav), ali ukoliko je to i sama poezija. Da bi pesnik napisao vrednu pesmu, mora da bude inspirisan, nadahnut, ali da bi se pisala knjizevna kritika, kriticar, takodje, mora da bude pod dejstvom inspiracije. Prvobitni jezik, iskonski jezik, prvi covek, ljudi, govorili su pesnickim jezikom. I u svakom coveku postoji danas taj delic, NADAHNUCE. Jo sod Platona se to vidi.

Pesnik treba da se priblizava idealu, treba da stremi vecnom sirenju svojom poezijom. To je romanticarski stav. Sta treba da bude ideal?



*najvisa poezija nije uopste moguca na zemlji, kako je uopste moguce pribliziti se idealnom

*ljubav je potrebna, uzvracanje ljubavi, pesnik je druzeljubivo bice Treba uspostaviti komunikaciju sa vrednidelima



U ovo delo on uvodi likove koji razgovaraju o poeziji. Delo nosi ironican otklon prema starim vrednosnim kriterijumima. Daje pregle knjizevnih dela. Polazi od najranijih spevova Homera . Eshil je vecni prototip sirove velicine, ali jos nerazvijenog entuzijazma. Sofokle prototip harmonicnog savrsenstva. Euripid otkriva onu nedokucivu omeksanost. Kada predje na pregled najboljih pisaca, vidimo sta podrazumeva pod terminima “ljubav a ne kopiranje”. Otkrivanje sustine naprednijih umetnickih dela i njihovih stvaralaca. Samo dotle sme ici pesnik u svom pesnickom stvaranju. Anticka poezija je zavrsena , dosla je do potpunog evolucionog procesa, nesto se preliva iz jedne epohe u drugu.



Dante- je utemeljitelj i otac savremene poezije zato sto je usvojio od predaka sve sto je najbitnije, najsvetije i sto je uveo NOVINU, a to je narodni jezik.

Petrarku spominje, a Bokaco je uzdigao narodni jezik do solidne osnove, dao kanon u prozi, uocava nit koja vodi do izrastanja nove poetike i nove knjizevnosti.

Servantes, u “Don Kihotu” daje fantasticnu duhovitost i inventivnost.

Sekspiru posvecuje najvise paznje. On je u sve svoje drame udahnuo romanticni duh, njegova dela imaju osnovu savremene drame. Sa njim zavrsava niz pesnika koji treba da budu uzor, ali u tom novom smislu. Moderni pesnici ne mogu stvarati vredna dela bez fantazije. Sa Sekspirom ugasila se ta umetnicka fantazija. Lazna poezija je klasicisticka poezija zasnovana na klasicistickoj poetici. Prelazi na Nemacku i smatra da tu postoje klice modernog pesnistva koje ce obnoviti umetnicku snagu.

Gete zbog geteovke univerzalnosti. UNIVERZALNOST podrazumeva jedinstvo filozofije i poezije. One treba da se ujedine, s tim sto je filozofija potcinjena pesnistvu. Prozimaju sada jedna drugu. Univerzalnost u poeziji obuhvata u sebi sve ostale aktivnosti ljudskog uma i duha.



Nemci- vratili su se drevnosti i prirodi, narodnoj knjizevnosti, narodnim verovanjima. Tu treba traziti inspiraciju. Potrebno je da se dalje Nemci koriste tim sredstvima



Slegel daje jednu vrstu definicije poezije:



SVE ONO STO SE JAVLJA PUTEM GOVORA SVE ONO STO POSTOJI I DELUJE PUTEM JEZIKA, AKO SE PRAKTIKUJE RADI SEBE SAME (AKO JE SAMA SEBI SVRHA) I NEMA POUCNU, RELIGIOZNU SVRHU...



Ona ili obrazuje svet iz sebe same ili se pridruzuje spoljasnjem svetu. Prava vredna poezija stvara svet iz sebe same. Ona manje vredna zasnovana je na razumu. Romanticno (romantizam) nije zanr, to je element poezije i on moze dominirati, ili oskudevati u tome, ali je on uvek prisutan nikad odsutan. U pregledu dela on uocava romanticarske elemente u delima proslosti, govori o nekom buducem delu koje ce tek doci. Ne govori o savremenim delima kao romanticarskim.
 
Slegel se zalaze za novu mitologiju ( Razgovor o poeziji). Nova mitologija je bezgranicni realizam, idealizam. Konkretizovan ideal je mit i moze se naci samo u poeziji. nikada ne moze da nastupi u vidu neke filozofije i nema sistema. Nova mitologija javlja se u poeziji, a ta poezija treba da pociva na harmoniji idealnog i realnog.

Ideja bozanstva, apsolutnog i priroda su sinonimi.

IDEALIZAM= bezgranicni realizam, nova mitologija= harmonija idealnog i realnog.

Sta je to zapaljiva iskra svake poezije?
INSPIRACIJA, nadahnuce, to je tihi odraz bozanstva u coveku, odraz ideje, bozanskog, apsolutnog. Nadahnuce mora da se opredmeti preko nove mitologije. Mitologija kao hijeroglifski izraz prirode, sistem znakova, slikovna predstava, dosezanje simbola i simbolickog. Simbol je izraz apsolutnog. Za preobrazenje koje je simbolicko potrebne su FANTAZIJA i LJUBAV. To su dve sile koje to omogucavaju. Ono najvise je ovoplaceno u tkivu mitologije. Takve primere nove mitologije nalazi u delima Sekspira, Servantesa- romanticka poezija, to je vestacki neorganizovan nered (svesni upliv autora), zadivljujuce vecno smenjivanje entuzijazma i ironije, simetrija protivrecnosti.

ARABESKA i GROTESKA je forma romanticarskog pesnickog dela. Za Slegela ovo su dva identicna pojma. Simbolicki izraz je na najvisoj umetnickoj lestvici kod romanticara. U idealnom stanju covecanstva postojala bi poezija, a sve umetnosti i nauke slile bi se u jedno. Pravi pesnik je idealan covek. Samo simbolicka poezija moze da iskaze apsolutno i sve ostale nauke i umetnosti moraju u sebi sadrzati elemente simbolickog.
Spinoza koristi kao filozof to simbolicko.
Dante ima sopstvenu mitologiju...
Svako vreme ima svoj izraz i svako doba ima svoju mitologiju, samim tim i svoju poeziju, i svako vreme na svoj nacin ovoplocuje idealno i zato se ne mozemo voditi umetnickim uzorima ( zato je protiv klasicistickih shvatanja). Svako delo treba da bude novo tj. da svako delo u okviru jedne stilske formacije bude novi izraz prirode i apsolutnog.

Pismo o romanu


Osnova romanticarskog dela je groteska, ostroumna igra slika koja se zove arabeska. I arabeska i groteska su nekakva igra, kao i ironija. Kad govori o Didrou, kaze kako klasicisti ne bi rekli da je to uzvisena poezija, vec samo arabeska . Slegel arabesku smatra kao nacin izrazavanja poezije, ona je forma romanticarske poezije. Slegel insistira na prepoznavanju groteske u ranijim delima. Romanticko je ono sto nam predstavlja sentimentalni material u fantasticnoj formi.

Sentimentalni material

Sta je to SENTIMENTALNO? Ono sto nas uzbudjuje kada ovlada osecanje i to ne ono culno osecanje, vec duhovno. Izvor i dusa ovih osecanja je ljubav. Pod ljubavlju Slegel podrazumeva duhovno osecanje , ne culno osecanje. Duhovno osecanje proizlazi iz duha, iz idealnog iz prirode. Inspiracija je duhovno osecanje, odakle svi treba da polaze, sentimentalni material mora da se ovoploti u formi, u novoj mitologiji u simbolickoj formi, u fantasticnoj formi- to je simbolicka forma. Samo fantazija moze da shvati zagonetku one ljubavi, duhovnog osecanja. Zagonetnost apsolutnog je izvor inspiracija umetnickog dela.
Za slegela Sekspir je jezgro romanticke fantazije kao sto je grcka poezija pocela epom tako romanticarska pocinje romanom. Romanticko nije poseban rod vec element poezije. Romanticko se nalazi u delima proslosti Sekspira, Servantesa, Dantea, ali smatra da romanticko treba da dominira u pesnistvu koji tek treba da dodje. Roman je romanticka knjiga.

Po njemu je moguce ostvariti mesavinu zanrova poezije i proze, dijaloga i monologa, idealnog i realnog. Roman sam po sebi stvara, gradi tu novu mitologiju. Veliki romani, likovi iz velikih romana nalik su mitoloskim likovima antike ( Don Kihot...)



Slegel razlikuje dve ravni univerzalnosti. Ukida strogu klasicisticku podelu na rodove i vrste. Tezi da ponovo sjedini sve vrste poezije.
Prva ravan univerzalnosti se tice dovodjenja u vezu filozofije i poezije, granica izmedju poezije i filozofije se ukida. Poezija mora u sebi da ukljuci filozofiju.
Roman da stopi poeziju i prozu, je druga univerzalnost, da se stvori nova forma, a to je forma romana pre svega. Univerzalna poezija putem nove forme da postane obrazovni material za coveka. Postati bog, biti covek, obrazovati se , dosezanje apsolutnog znaci isto.
Obrazovanje je cilj svakog coveka, a to je jedino moguce ostvariti kroz poeziju koja je univerzalna, ona tezi da obrazuje.
Romanticarska poezija moze se izgubiti u svojoj formi ( u onome sto predstavlja), u simbolicnom. Ne postoji jos nijedan oblik, forma koji bi bio tako podesan da u potpunosti izrazi duh autora tj. apsolutno.



I tu smo stigli do IRONIJE LJUBAVI! U nekom od narednih postova. :-P
 
Zanimljiva je ideja o prvobitnoj poeziji. To da su ljudi nekad bili savrseni ( nesto slicno bogovima) posle cega sledi degradacija, je nesto sto je prisutno i u judeohiscanaskoj tradiciji.
Idealizacija klasicne (anticke) knjizevnosti gusi savremenike( Segelove) i zato se idoli moraju rusiti ili staviti i zaseban odeljak ( svaka cast ali to je bilo drugo vreme), tako stvarajuci novo polje za nova stvaranja.
“Prava vredna poezija stvara svet iz sebe same”
(Ovo je slicno pocetku Jovanovog jevandjelja “ U pocetku bese rec...”)

Segelova def. poezije ostavlja apsolutnu slobodu za stvaranje.
“Univerzalnost u poeziji obuhvata u sebi sve ostale aktivnosti ljudskog uma i duha.” Sve ono sto nas cini ljudima objedinjeno je u poeziji(a “O poeziji se moze govoriti samo poezijom”)

Cekam nastavak Divlja.
 
ROMANTICARSKA IRONIJA
116. fragment
(pojam ironije uopste i romanticarske ironije)


Romanticarska ironija zauzima sredisnje mesto u romnticarskoj teoriji . To je teznja da se ostvari apsolut, pokusava se, poigrava se, a postoji svest da je to nemoguce, jer je jezik ogranicen. Svest pesnika da nikada nece tvoriti savrseno delo i ideal apsolutnog.


Lepo se sastoji od raznolikosti, jedinstva i celine, tj. od mnoštva, bogatstva i života, a to se u umetničkom delu vidi kao sklad, organizacija i savršenstvo. To je romantička teza o potrebi jedinstva i sklada suprotnosti.
Sa tim u vezi je i teza o ironiji : ironija je prikazivanje događaja, ljudskih likova, života, kao igre bez apsolutnog uporišta. Umetničko delo na taj način prikazuje celinu istine o čoveku i životu, a to je spoj prividnih nemogućnosti u jedinstvenu umetničku celinu. Ironija je borba između aspolutnog i relativnog, pokušaj da se prikaže celina stvarnosti, pri čemu autor treba da bude svestan nemogućnosti takvog pokušaja. Autori koji zadovoljavaju te kriterijume : Aristofan, Servantes, Šekspir, Svift, Stern i Žan Paul. U tom otkrivanju ironije kao konstitutivnog elementa sastoji se jedna od najvrednijih tekovina romantične književne teorije.

U književnosti i estetici romantizma (posebno nemačkog) ironija je imala univerzalnu vrednost. Ona predstavlja ne samo način izražavanja, već i princip mišljenja, filozofije i života, koji se u književnosti i umetnosti svodi na afirmaciju subjektivizma. Nastala iz odnosa nemačkih romantičara prema stvarnosti i njihovih nastojanja da je prevaziđu, iz želje da svet posmatraju sa visine i distance, da mu po svojoj volji postavljaju i razaraju granice. Šlegelovo viđenje je estetička verzija Fihteove filozofije morala, po kojoj se razvoj ljudskog saznanja odvija kroz proces stalnog spajanja i preplitanja Ja i Ne-Ja, stalnog prevazilaženja Ne-ja kroz samoizgrađivanje Ja.
Romantička ironija sintetizuje protivrečnosti i postiže jedinstvo tragičkog i komičkog, umetničkog i kritičkog. Za romantičare, ironija je značila neograničenu slobodu subjekta, kome je dozvoljeno da izmeša sfere subjektivnog i objektivnog postojanja, konačnog sveta i transcendentnih ideja. Ironija je samosvest i sloboda romantičarskog stvaralačkog duha, kome je dozvoljeno da se igra i razara, da se podsmehuje samom sebi i sopstvenoj stvaralačkoj nemoći, ali i da čoveka uzdiže do univerzalnog značenja.
Zahvaljujući književnom krugu u Jeni, romantično je dobilo dvojaki smisao : u užem smislu označava svojstvo i kvalitet književne epohe romantizma, a u širem tendenciju moderne književnosti i pripisuje se nekim delima Dantea, Šekspira, Servantesa ili Getea, koja imaju karakteristike bliske romantičarskoj književnosti, kao što su duhovitost, satiričnost, humornost, ironičnost.
Romantička ironija kao način izražavanja u književnosti sadržana je u apstraktnom i proizvoljnom autorovom odnosu prema predmetu; ozbiljan ton i tok pripovedanja je narušen alogičnostima; realnost radnje narušena je mešanjem planova stvarnog i nestvarnog, a iluzija radnje je često narušena prisustvom samog autora.


Po Šlegelu, ironija je permanentna parabaza (''perekbaza'') – ironija ima u transcendentalnoj poeziji ulogu kakvu je u antičkoj drami imao hor (kada objašnjava smisao prikazanog).
Ironija kao ''jasna svest večne agilnosti, beskrajno punog haosa'' (pri čemu je haos shvaćen kao zamršenost iz koje se može pojaviti jedan svet). Govoreći o ironiji ljubavi, Šlegel konkretizuje ove nacrte pojma ironije, uobličene u fragmentima i aforizmima : više nije reč o samo o beskraju ili haosu, ili samo o stvaralačkom načelu koje sintetiše inspiraciju i otrežnjujuću, korektivnu kritičku sposobnost umetnika, koji na taj način, u refleksiji, ovladava svojim stvaralačkim nagonom, unutrašnjim iracionalnim pretpostavkama poezije. Ovaj ironični korektivno-refleksivni momenat je ''samoograničavanje'', i to kao rezultat ''samostvaranja'' (- iracionalni momenat, zanos ili nadahnuće, uobrazilja), i ''samouništavanja'' (- kritički pogled, razumska kontrola), odn. njihovog smenjivanja. Ironiju ljubavi treba shvatiti šire u sklopu ''filozofije života'', koju Šlegel razvija nasuprot vladajućoj spekulativnoj filozofiji.

Sada se ironija posmatra kao jedan poseban vid samoodnošenja duha, kao naročita forma duhovne jasnosti dijaloškog, dramskog razvijanja mišljenja.
Govor = mišljenje koje je postalo spoljašnje i vidljivo. Mišljenje = unutrašnji govor, neprekidni razgovor sa samim sobom. Čovek, koji se trudi da reši zagonetku svog bića i svoje svesti, približava se rešenju ukoliko dijalogičnost razgovora shvati kao svojstvo mišljenja, odn. dramsku prirodu mišljenja kao svojstvo jezika. Mišljenje i jezik se objašnjavaju zajedno i uzajamno formom razgovora, odn. dramskim pokretom ''mišljenja i protivmišljenja''.
Za Šlegela je ironija, u izvornom (sokratovskom ili platonovskom) smislu, povezana sa istraživačkim mišljenjem koje teži najvišem saznanju. Ako je ironija ''svest i mišljenje koji su u svom najunutrašnjijem stremljenju ka najvišem cilju postali sami sebi jasni i dospeli do harmonije'', onda je ta vrsta samoodnošenja duha najviše što mišljenje može postići. Kretanje mišljenja, analogno govornom pokretu u razgovoru (kretanju pitanja i odgovora kakvo postoji kod Platona), prevazilazi svoju protivrečnu prirodu u ironiji, ali to ne znači smirenje – misao je uvek razgovor, beskonačno. (''Filozofija jezika i reči''). Ironija kao princip negacije, koji obezbeđuje beskrajno kretanje procesa.
Idealističke pojmovne apstrakcije treba da zameni sagledavanje stvarnog života duše, koji se ne svodi na intelekt. Filozofija treba da pojmi sve čovekove snage. Zadatak filozofije je u tome da sebe zasnuje na ličnom, pre svega religioznom unutrašnjem iskustvu, na činjenicama određenim onim što je zaista proživljeno i o čemu se ima neposredno saznanje. Šlegelova filozofija života je usmerena ka personalnosti i konkretnosti neposrednog saznavanja : filozofija života kao doživljavanja života, filozofija proživljenosti.
Kao dopunu ovakvom viđenju mišljenja, jezika i života kao cilja filozofiranja – Šlegel piše o ironiji ljubavi. Time povezuje svoju osnovnu težnju, da filozofiju usmeri na novi put, sa temom dijalogičnosti mišljenja, sa njegovom dramskom prirodom.
''Istinska ironija (jer postoji i jedna pogrešna) jeste ironija ljubavi. ... Samo, čovek ovu ljubav mora sam da doživi ili da je iznutra oseti, a pojam te ljubavi mora biti pojam stvoren iz vlastitog osećaja i iskustva tog osećaja.''

Nastavice se...
 
Po Šlegelu, ne stoji prigovor da je nemoguća ideja beskonačnosti sa stanovišta konačnosti koju čovek oseća - ako postoji ljubav savršeno prečišćena, jer je u njoj sadržana ideja beskrajnosti. Ljubav transcendira konačnost. Pod dejstvom ironije ljubavi, ako je ljubav savršena, protivrečje se preokreće u prividno protivrečje. Tako je momenat negacije - u stvari afirmacija. Ako je ljubav prava i proživljena, ironija ljubavi transcendira konačno i vodi čoveka u beskraj.
Dakle, Šlegel se obezbeđuje od prigovora tako što traži : 1.- vrhunsku ljubav,
2.- neposredan lični doživljaj.
Kako ta ideja o ironiji ljubavi doprinosi ideji o dijaloškoj prirodi mišljenja? Ako je ironija (u izvornom smislu) svest i mišljenje koji su, stremeći ka svom cilju, sami sebi postali jasni i dospeli do harmonije, i ako je ova ironija produbljena u ironiju ljubavi, koja samo pojačava ideju beskrajnog,
to znači da ironija predstavlja vrhunac i u 1.- području mišljenja, i u
2.- sferi doživljaja.
Ironija je vrhovno samoodnošenje mišljenja kao i vrhovno samopotvrđivanje unutrašnjeg života (doživljavanja). Kada ovakvo doživljavanje postane predmet mišljenja, onda se ova dva vida ironija preklapaju.
+
Hegel je oštro i otvorena napadao Šlegela. Šlegelovo proširivanje pojma ironije smatrao je zloupotrebom za osudu – kao vrhunsko samovoljno ispoljavanje subjektivnosti, koja jedino sebe smatra onim pravim, sasvim nezavisno od onog što je objektivno, što je po sebi i za sebe lepo, dobro, moralno. ''Ovakva ekstremna subjektivnost ništa ne uzima ozbiljno''. ''Apsolutna samodopadljivost'', nalik na ''usamljeničko bogosluženje samom sebi'' – za njega je zlo u svom opštem obliku, kada Ja, kao ironična samosvest, da bi uživalo u sebi dopušta da propadne i ono najviše i najizvrsnije. Ono što je supstancijalno ne sme biti izloženo na milost i nemilost subjekta.
Sam Šlegel govori o inkomensurabilnosti ljudskog znanja i božanski istinitog, dobrog i lepog. Ali, to ne znači da ironija, kao plod suočenosti sa ovim, treba da odvede u skepticizam. Naprotiv – Sokrat se služi ironijom da odbrani istinitost od sofista. Ali, kada ova skromnost znanja bude u skeptičnim vremenima radikalizovana, ironija vodi u skepticizam. Šlegel : ''beskrajnu ideju'', ironija, ukoliko je ''ironija ljubavi'', ne samo da ne ugrožava, nego joj naprotiv ''služi kao potvrda i pojačanje''.
Obostrano pogrešno shvaćen predmet : Hegel tvrdi da je Šlegel ugrozio ono supstancijalno, i to ne može dopustiti; ali se zapravo nigde ne osvrće na eminentno poetološki, odn. estetički karakter ironije. Šlegel : kritika koja se ispoljava u ironiji nije kritika usmerena ka spolja, prema ''istinskoj ozbiljnosti'' u kojoj se pokazuje ''supstancijalni interes, u samoj sebi sadržana stvar, istina, moralnost, itd...'' – nego je to prema samom sebi usmerena kritika koja treba da sačuva umetnika da se investira u samostvaranje sa suviše poverenja, pretencioznosti ili samouverenosti.
Odnos ''samostvaranja'', ''samouništenja'' i ''samoograničavanja'' treba shvatiti u dugoj tradiciji od Pindara i Platona, preko Horacija, sve do Bodlera – trezno pijanstvo, neophodno za umetničko stvaralaštvo; konstruisana inspiracija, obuzdano nadahnuće, pijanstvo sa logikom, zanos sa računom...
Ambivalentan stav romantizma u odnosu na emociju : romantizam je istovremeno i silovita, neobuzdana eksplozija osećanja, i podavanje osećanjima, ali i potreba da se ta emocija ograniči novim kanonima. Smisao romantizma se ne iscrpljuje u isticanju tamnih tonova i žudnji za emocionalnom burom, jer su romantičari istovremeno svesni i opasnosti koja preti od preovladavanja totalne emocije. Zato joj se suprotstavljaju, i to :
1.- stvaranjem nove strukture koja obavezuje i normira imaginaciju i emociju;
2.- humorni postupak, poznat kao termin romantična ironija : da bi savladao svoju neobuzdanu egzaltaciju, romantičar je izvrgava podsmehu. Taj postupak poznat još od Servantesa – don-kihoterija je tek sa romantičarima dobila jedno psihološko značenje opasnosti od bezuslovnog zanosa i maštanja bez ograničenja.

Nastavice se...
 
Po Šlegelu, ne stoji prigovor da je nemoguća ideja beskonačnosti sa stanovišta konačnosti koju čovek oseća - ako postoji ljubav savršeno prečišćena, jer je u njoj sadržana ideja beskrajnosti. Ljubav transcendira konačnost. Pod dejstvom ironije ljubavi, ako je ljubav savršena, protivrečje se preokreće u prividno protivrečje. Tako je momenat negacije - u stvari afirmacija. Ako je ljubav prava i proživljena, ironija ljubavi transcendira konačno i vodi čoveka u beskraj.
Dakle, Šlegel se obezbeđuje od prigovora tako što traži : 1.- vrhunsku ljubav,
2.- neposredan lični doživljaj.
Kako ta ideja o ironiji ljubavi doprinosi ideji o dijaloškoj prirodi mišljenja? Ako je ironija (u izvornom smislu) svest i mišljenje koji su, stremeći ka svom cilju, sami sebi postali jasni i dospeli do harmonije, i ako je ova ironija produbljena u ironiju ljubavi, koja samo pojačava ideju beskrajnog,
to znači da ironija predstavlja vrhunac i u 1.- području mišljenja, i u
2.- sferi doživljaja.
Ironija je vrhovno samoodnošenje mišljenja kao i vrhovno samopotvrđivanje unutrašnjeg života (doživljavanja). Kada ovakvo doživljavanje postane predmet mišljenja, onda se ova dva vida ironija preklapaju.
+
Hegel je oštro i otvorena napadao Šlegela. Šlegelovo proširivanje pojma ironije smatrao je zloupotrebom za osudu – kao vrhunsko samovoljno ispoljavanje subjektivnosti, koja jedino sebe smatra onim pravim, sasvim nezavisno od onog što je objektivno, što je po sebi i za sebe lepo, dobro, moralno. ''Ovakva ekstremna subjektivnost ništa ne uzima ozbiljno''. ''Apsolutna samodopadljivost'', nalik na ''usamljeničko bogosluženje samom sebi'' – za njega je zlo u svom opštem obliku, kada Ja, kao ironična samosvest, da bi uživalo u sebi dopušta da propadne i ono najviše i najizvrsnije. Ono što je supstancijalno ne sme biti izloženo na milost i nemilost subjekta.
Sam Šlegel govori o inkomensurabilnosti ljudskog znanja i božanski istinitog, dobrog i lepog. Ali, to ne znači da ironija, kao plod suočenosti sa ovim, treba da odvede u skepticizam. Naprotiv – Sokrat se služi ironijom da odbrani istinitost od sofista. Ali, kada ova skromnost znanja bude u skeptičnim vremenima radikalizovana, ironija vodi u skepticizam. Šlegel : ''beskrajnu ideju'', ironija, ukoliko je ''ironija ljubavi'', ne samo da ne ugrožava, nego joj naprotiv ''služi kao potvrda i pojačanje''.
Obostrano pogrešno shvaćen predmet : Hegel tvrdi da je Šlegel ugrozio ono supstancijalno, i to ne može dopustiti; ali se zapravo nigde ne osvrće na eminentno poetološki, odn. estetički karakter ironije. Šlegel : kritika koja se ispoljava u ironiji nije kritika usmerena ka spolja, prema ''istinskoj ozbiljnosti'' u kojoj se pokazuje ''supstancijalni interes, u samoj sebi sadržana stvar, istina, moralnost, itd...'' – nego je to prema samom sebi usmerena kritika koja treba da sačuva umetnika da se investira u samostvaranje sa suviše poverenja, pretencioznosti ili samouverenosti.
Odnos ''samostvaranja'', ''samouništenja'' i ''samoograničavanja'' treba shvatiti u dugoj tradiciji od Pindara i Platona, preko Horacija, sve do Bodlera – trezno pijanstvo, neophodno za umetničko stvaralaštvo; konstruisana inspiracija, obuzdano nadahnuće, pijanstvo sa logikom, zanos sa računom...
Ambivalentan stav romantizma u odnosu na emociju : romantizam je istovremeno i silovita, neobuzdana eksplozija osećanja, i podavanje osećanjima, ali i potreba da se ta emocija ograniči novim kanonima. Smisao romantizma se ne iscrpljuje u isticanju tamnih tonova i žudnji za emocionalnom burom, jer su romantičari istovremeno svesni i opasnosti koja preti od preovladavanja totalne emocije. Zato joj se suprotstavljaju, i to :
1.- stvaranjem nove strukture koja obavezuje i normira imaginaciju i emociju;
2.- humorni postupak, poznat kao termin romantična ironija : da bi savladao svoju neobuzdanu egzaltaciju, romantičar je izvrgava podsmehu. Taj postupak poznat još od Servantesa – don-kihoterija je tek sa romantičarima dobila jedno psihološko značenje opasnosti od bezuslovnog zanosa i maštanja bez ograničenja.

F.Šlegel govori o sveobuhvatnoj vrsti književnosti koja bi uključivala filozofiju, sociologiju i teologiju. Pismo i govor su najveće tekovine po kojima se čovek razlikuje od životinje, a književnost je nešto najbolje i najvrednije što je stvoreno na tom polju – pa je književnost nekog naroda najlepša tekovina neke nacionalne zajednice. Dok su klasicisti smatrali da je oslanjanje na nacionalnu tradiciju neoprostiv provincionalizam, F.Šlegel smatra da je upravo nacionalna književnost glavnina umetničke baštine nekog naroda.

Šlegel zahteva da svaka poezija bude romantična, ali prezire roman ako želi da bude poseban rod. Roman je romantična knjiga – knjiga u smislu delo, celina koja postoji sama za sebe. Kao i sva poetska umetnost, i drama treba da bude romantična; dramska povezanost sižea ne čini roman celinom, ukoliko to ne postane na osnovu odnosa čitave svoje kompozicije sa jedinstvom višim od formalnog jedinstva, od kojeg on inače često odstupa, i to upravo na osnovu povezanosti svojih ideja – to je postojanje duhovnog centra. Izuzev toga, ne postoji značajna suprotnost između drame i romana, jer drama u dubokom i istorijskom tumačenju, kao kod Šekspira, u stvari predstavlja osnovu romana. Šlegel shvata roman kao kombinaciju priče, pesme i drugih formi.

''Naivno koje je prirodno - sve do ironije''.To je u izvesnom smislu kvalitet sentimentalnog po Šileru.


[Tekst bez ironije sveden je na doslovan tekst, na bukvalno znacenje. Romantican bez romanticarske ironije, ta bi epoha bila znatno svedena, uproscena, obesmislena . Ironija znaci pretvaranje, postupak onoga koji postavlja pitanja, pretvarajuci se da sam ne zna odgovor ili onoga koji nesto konkretno preinacuje i kaze manje nego sto zaista misli.

Psihologija utvrdila sledece uzroke ironije:

1) ona je izraz sopstvenog osecanja nemoci koje se kompenzuje potrebom za kritikom
2) izraz, osecanje genijalne nadmoci koji vodi duhovnom poigravanju
3) teznja za pronalazenjem istine, pedagoska svrha, formalin metod ispitivanja
( Sokrat)

Romantizam prva dva odredjenja. Ironija ima diskurzivnu taktiku, dva kraka:

1) ustezanje da se sopstveno misljenje formulise
2) formalno je misljenja koje nije pravo nego prikriveno
 
Centralna namera ironicnog diskursa jeste da ona bude shvacena upravo kroz ironiju. Citava retorika pociva na precutnom izjednacavanju namere govornika i smisla onoga sto je izgovoreno. Ironicni diskurs sluzi se vestinom pridobijanja slusaoca, sluzi se vestinom i ubedljivoscu.

“Tako mi boga, ovo je ona sokratovska ironija”
(Trasimah u Drzavi, 337a)

Lik koji se sluzi ironicnim diskursom, namerno se sluzi neznanjem i trudi se da sagovornika ucini smesnim kako bi se iz njega porodilo znanje.

108 fragment LICEUM

Ona ne treba nikoga da obmane do li one koji je drze za obmanu. Cilj nije da se recepcijent obmane do li one koji je drze za obmanu nego da se podstakne na razmisljanje one koji su cvrsto zatvoreni u nekakve koncepcije misljenja.

Covek pomocu ironije prevazilazi samog sebe, svoja prirodna, telesna , ljudska ogranicenja. Romanticarska ironija treba da:
1) promeni svest onih koji misle da je sve konacno dato (klasicisti)
2) ironije prave nema bez susreta, spajanjem umetnosti i nauke i filozofije, cilj svih romanticara, sjedinjavanje odvojenih disciplina
3) sredstvo kojim covek moze da prevazidje samog sebe

(U Aristotelovoj “Nikomakovoj etici”, ironija = dodatak ili umanjenje u odnosu na pravu meru. Prava mera je istinistost. Prevazilazenje prave mere je razmetljivost. Ironija je umanjenje prave mere, ko se njome koristi umanjuje istinu, pokazuje deo istine i manjim nego sto zaista jeste. Srednji put za Aristotela. Ironija je ipak bolja od razmetljivosti, izraz duhovnosti, ironijom se treba sluziti sa osecanjem za situaciju i predmet o kome je rec treba pravilno koristiti. U “Retorici” ironiju predstavlja kao potencijalno izvoriste smesnog. Znaci, za Aristotela ironija je odraz duhovnosti i izvor smesnog. Srednja mera- istinitost. )

Razlika u shvatanju ironije do romantizma je u odnosu objektivno/subjektivno. Ironija u antici se shvata kao objektivna , proizilazi iz strukture odnosa koje obezbedjuju prevlast sudbinskog nad covekovim svesnim htenjem i odraz objektivnih sila koje vladaju u svetu.
Kod romanticara subjektivno shvatanje ironije dolazi do uvodjenja kategorija samosazaljenje, samopotcenjivanje i cak podsmeh samom sebi.
U knjizevnosti i estetici nemackog romantizma ironija se razume kao jedan zivi princip koji se moze svesti na afirmaciju subjektivizma. Romanticarska ironija nastaje iz pesnickog stava prema stvarnosti i neprekidnog nastojanja da tu stvarnost prevazidju i da postave nove granice svetu.

Slegel polazi od Fihteove teorije morala. Po Fihteu razvoj ljudskog saznanja odvija se kroz process neprekidnog stapanja i preplitanja “JA” i “NE-JA”, stalnog prevazilazenja “NE-JA” ( svet koji nas okruzuje, ljudsko saznanje= narastanje ja, prevazilazenjem kroz “NE-JA”. To je jedini nacin da dolazi do napredovanja ljudskog saznanja. Romanticka ironija je shvacena kao sloboda stvaralackog subjekta ( pomocu nje covek prevazilazi samog sebe) koji je neukrotiv i uvek uvek nezadovoljan; zasniva se zapravo na takvom stvaralackom subjektu koji se neprestano igra i razara pravila, sisteme, zakonitosti da bi ukazao na ogranicenost stvari. Svestan je svoje stvaralacke nemoci i sopstvene ogranicenosti. Prema principima R.I. nijedna umetnicka forma nije i ne moze biti dovoljno dobra da bi u sebe primila takav potencijal , oblikotvorila ga, formirala i izrazila ga. Zato ironicno poigravanje sa svojim snagama is vest o ogranicenjima.
Inspiracija umetnika, nadahnuce po romanticarima je slobodna u odnosu prema svom predmetu i zato ima snagu da objedinjuje protivrecnosti i ostvari jedinstvo suprotstavljenih odnosa. R. I. je nastala kao posledica neobuzdane stvaralacke imaginacije, ta svest osobadja.

Programski se zalazu za slobodu pesnika, oslobadjaju duh stvaralacke imaginacije, svesni da taj ogromni potencijal nikada do kraja ne mogu da otelotvore. Slegel se bavio problemom medjusobnog odnosa ironije i filozofije.]

42 fragment

Poezija moze da se uzdigne do najvise istine, razbijanje iluzije sveta koji pripovedac sam gradi, sam sebi se obraca = SAMOSVEST UMETNIKA. Umetnik poseduje samosvest i kontrolu nad delom i zato se on poigrava sa tim delom. Slegel siri svoje vidjenje o R.I. pred kraj zivota , uz nastojanje da se preciznije odredi. Hoce da izbegne prigovore o apsolutnoj prevlasti subjektivnosti. Govori o R. I. kao ironiji ljubavi i to svoje isto shvatanje ironije pokusava da uoblici u fragmentima . Vise ne stavlja akcenat na stvaralacko nacelo ironije. Akcenat je sada pre svega na filozofiji zivota. U delu “Filozofija jezika i reci” on kaze da je R. I. izvorno cudjenje misleceg duha nad samim sobom, istrazivacko misljenje, cilj je saznanje, a ono je preduslov harmonicnosti u delu. Ironija je najvise sto misljenje moze postici, istinska ironija= ironija ljubavi- ona nastaje iz osecanja konacnosti i svojstvene ogranicenosti iz prividnog protivrecnog osecanja. Da bi postojala romanticarska ironija potrebno je da postoji ideja beskonacnosti is vest umetnika o sopstvenoj konacnosti.
Iz skripti:


''O filozofiji jezika i reči'' (1828.) – predavanja sa kraja Šlegelovog života : filozofija života mora da bude zasnovana na sopstvenom osećaju i iskustvu tog osećaja. Filozofiju života omogućava proživljenost istinske ljubavi i beskrajno koje počiva u takvoj u ljubavi. Spekulacija bez osećaja ne vredi mnogo.



Kraj
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top