Romantika

karpos:
Nocu

Nocu dok ti spavas...
moje srce bdije nad tobom
tebi se nista,
nista ne smije dogoditi
toliko, toliko te volim..

Jedino, jedino s tobom
mogao bih plakati,
mogao bih se smijati,
oprastati i razumjeti,
vjeruj mi toliko te volim..

Od juce tek si tu
i o tebi malo znam,
al mogu zivot svoj da ti dam,
uz mene nadji mir,
nikad sumnju, nikad bol
moja ljubav bice zalog za to..

Mila, poklanjam ti
svaki dan svog zivota,
kada se moj san ostvari,
i ti ces kao i ja
biti sretna,
toliko, toliko te ljubim....
Kliknite za proširenje...

UH...DIVNO...:heart::super:
a279a46aa5c9ff109cbafb3bv0.jpg
 
Letnja noć. Hodam lagano ulicom centra grada i u daljini čujem glasove. Petak se povukao pred još jednom subotom. Bratela na haljini je skliznula preko ramena. U ruci nosim mali, narandžasti novčanik.

Raskrsnica. Obično nudi četiri pravca. Obično znamo gde smo se zaputili i biramo željeni pravac i smer. Na ulici, da. A u životu? Da li znamo gde smo se zaputili? Da li znamo gde vodi svaki pravac? Poneko od nas izabere mogućnost koju mnogi zovu i linija manjeg otpora. Ne znaš gde ćeš, dopustiš da te saobraćajac usmeri. Ideš pravcem koji je otvoren. Ne čekaš neko novo zeleno svetlo. Posle, kada shvatiš da si stigao na pogrešno mesto, da si u slepoj ulici mnogo je lakše. Imaš izgovor. Nisam ja kriva, tamo su me usmerili.

Na mojoj raskrsnici, po prvi put, nema saobraćajca. Nema ga više. Ne želim ga, okrećem glavu od njega. Neke odluke, jednostavno, čovek mora doneti sam.

A treba imati snage za takvu odluku. Treba shvatiti da je život jedna velika saobraćajnica, onoliko velikog grada koliko smo odabrali ili smo u stanju da preživimo. Ako živite u velikom gradu, koliko puta vam se desilo da u prolazu konstatujete: „Ovde sam prošla prvi put u životu.” Ja često imam običaj da to glasno izgovorim u onim ulicama koje su, čak i veoma blizu mesta gde živim. Pa se pitam, u koliko malom životu ja živim? Mi svi. Koliko je tih ulica u koje nikada nismo ušli. Nije nas put naneo ili smo sami odbili da krenemo u tom pravcu. Šta ću tamo? Tamo nema ništa. A kako možemo znati da tamo nema ništa?

Ipak, ponekad je neminovno izabrati pravac. Krenuti ulicom kojom nikada do tada nismo išli. Bez osvetljenja i putokaza. Krenuti u mrak. Bez oružja. Samo sa beskrajnom otvorenošću i poverenjem u ljude. Sa dobrim željama i srcem koje ume da voli i da daje. Da za uzvrat ne traži ništa, ali da očekuje.

Iz mračnog ulaza izlazi čovek. Deluje nesigurno. Staje ispred mene. Pružam ruku. Prihvata je. Koračamo. Osećam njegovu ruku i stisak. Popusti, pa stegne opet. Gledam mu lice. Pokušavam da otkrijem o čemu razmišlja. Ne mogu. Sve što izgovori uklapa se u njegov izabrani pravac. Pukotina na asfaltu. Ja intuitivno znam da je tu, on ne zna. Saplete se. Poklekne. Stisak se pojača. Vidim prve emocije na njegovom licu, očima. Ne govori o njima. Ponovo je siguran na nogama. Pušta mi ruku.

Razdire me želja da postavim pitanje. Ne smem. Zvučalo bi banalno. U toj noći, u tom gradu, te subote. Upalila bih reflektor i uperila mu u lice. To ne smem da uradim. Znam šta bi se desilo. Ruku bi prineo očima i rekao: „Ugasi to. Smeta mi.” Smeta mu svetlo. Bilo šta što bi moglo da ocrta na njegovom licu osećanja.

Input – black – output. Input vidiš, output je kontrolisan. Beskorisno. Crna kutija. Nikada ne znaš šta je unutra. Šta se dešava. To krije. Samo kada poklekne pred novom rupom na putu, kad se oklizne.

I onda shvatiš jednu stvar. Najlakše je izmaći tlo pod nogama. Tada će se otvoriti, jer druge neće biti. Ili će otići, u želji da sačuva dostojanstvo. Ni jedno, ni drugo nije dobro.

Nepoznati autor
 
Zal Kopp

Prvi gutljaj jutra


Osjećaš li, najdraža moja,
kako se ova blažena noć
polako približava kraju,
a mi bez straha vodimo ljubav,
jer naši vrući dodiri
ne odlaze u zaborav.
Naša postelja, mila,
i dalje nijemo gori,
i poljupci što u nama sjaje,
ne žele nikamo otići.
Zato slobodno kucaj srcem,
i ne traži u osmjehu
škrte tragove sjetnih svitanja.
Nema više slijepe magle
i ne guši tvoj san.
Nikakva opora i hladna tuga
u tvoje zagrljaje neće ući.


Znam, teško je pronaći
tišinu u šuštanju lišća,
ali vjeruj svome tijelu,
duboko udahni zoru
i sa moga željenog tijela
ispij prve gutljaje jutra,
usne će ti napuniti suncem.
Raširi me pod sobom,
pod topla bedra smjesti,
u vlažne uzdahe primi.
Sa plavetnih visina
svojom mirnom dušom uzmi
i s njom me zauvijek veži.
Ne boj se, jedina moja,
samo se prepusti meni,
jer na tvojim obrazima
i poslije mjesečine postojim.


Zal Kopp
 
Jedino mi se ne zaklinjemo na večnu ljubav

Čamac od mojih usana
ljulja se na talasima tvoje kože
Staro vino tvojih reči
opija moj um

Najlepše pučinu sečem kad jedra napunim
sa to malo osmeha i mesa
sa sokovima rascvetalosti i drhtaja

Pa ipak, nikad se na večnu ljubav zakleli nismo

Uvek me ljubiš
mekoćom sumnje i vere
dok vetru poklanjamo šapat

Da li je ovo ljubav

Da li je ljubav ili samo ugriz
tela telom
sna snom
iluzije iluzijom
krika krikom

Pitanje ne postavljamo
samo zardjalim satovima
i razuzdanim daljinama
jer kad su oni tu
onda znamo
 
Zadrhtacu bez sumnje...
ako se ikad budemo sreli
u drugome zivotu,
jer zivot ko tocak je,
zaustavljajuci se,
prepoznacu tvoje oci,
prepoznacu zvuk tvog glasa,
i melodiju koja mi srce dira.
Ali car tvoja nije samo u tome,u tebe
su utkane sve moje svetlosti,
sva nasa mastanja
nasa kucica na obodu neke
plodne zemlje sa brezom na
sred dvorista ..
 eh..to bih onda bila kompletna ja.
 
Želim da sam s tobom stopljena u ćutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj šetnji...
Probudjena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Šta ako je sve to samo igra čula,
samo treptaj rose, kratki ples leptira...?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama počne da se spira...

Zagledam u sebe, tražim tvoje oči,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da kročim
i ne mogu ništa osim da te želim...
D. Konstantinovic
 
Otkriću ti jednu tajnu ,
poznajem tajni prolaz u svet snova.
Odvescu te na mesto gde vreme stoji,
na drugoj strani sna.
Pricacu ti o muzici koju jos nisi slusao,
o prirodi kakvu jos nisi video,
zatvorenih ociju sve jasno ces videti,
pusticu te da zaviris u moje misli.
Izmamicu osmeh na tvojim usnama,
ne boj se, tamo bola nema
samo cemo biti milion svetlosnih
godina izvan ovog dana.
 
Koliko ptica bez jata luta po šumama,
i zaklon traže od kiša i samoće
i jutra što dolazi.

Koliko ptica od straha
zaneme, ostanu,
prihvate ruku što dobro im čini,
a sve to bez ljubavi..

Uzalud je sve, ti si k'o na ranu so
ljubav koju nudiš jednom već učinila je bol.
Uzalud je sve, jednom moraš priznati
da pravu ljubav možeš samo jednom imati,
samo jednom voleti...

Tvoja se duša ko ptica uz nekog privila,
a to da si sretna,
i sebe i druge bi slagala.

Ne može tebe u meni ništa zameniti,
kao što ne moze niko
u tebi ženu probuditi.

Uzalud je sve, ti si k'o na ranu so...
 
Zamisljam slike,
daleke pejzaze,
miris limuna u vazduhu.
Zamisljam godine,
slucajne susrete,
jesenje parkove...
Zamisljam srecne,
davno zaboravljene trenutke,
nedosanjane snove.
Zamisljam reke,
misli koje nekud plove...
Zamisljam ruke,
neobican hod,
slamnate seshire...
Zamisljam,ali samo na tren,
da uhvatim snena
.
Zamisljam,obecavam,
jos samo ovaj put,
dok cirkus ne krene.
Zamisljam, priznajem,
sve dok ne saznam,
da je neko srecan
dok zamislja mene.
 
An Angel's Kiss by Morgan Evans

An Angel's Kiss,
Is like so much bliss.
And that Angel is you.
You know what to do.

You love to make me smile,
Every time I've been sad for a while.
The feelings are growing.
And they are showing.

An Angel's Kiss,
Is something I'm glad exists.
You're someone I know.
And you help me grow.

Please tell me.
How you feel.
So I know.
If it's real.

But it's An Angel's Kiss.
It's something I shall not ever miss.
I love you.
And that I will always do.
 
Ljubav te ponekad na cudne puteve vodi
ljubav te ponekada iscrpi
ali covek moze zbog ljubavi sve da prebrodi
zbog ljubavi covek i nepodnosljivo pretrpi

Bez ljubavi zivot smisla nema
bez vatre u tebi da gori
nema ono sto cini da ljubav postaje nema
da te pogled osobe sa nogu obori

Bez ljubavi je covek samo lutka bez duse
luta bezglavo putevima izgubljenih snova
i vuce u smerovima gde vetar duva
u zelji da sve okonca i pocinje iznova

Sebe smatram sretnom zenom
ti si izvor moje srece, za tebe mi srce gori
iako putujem nemirnom rekom
voda je ugasiti nece
gorice neumorno uvek
i volecu tebe zauvek
 
imagesCAYK9371.jpg


Dan se oko njega vrti
Mi i sunce
Znoj bicevi i konji
On cutljiv
Vjecit
Ponosan
Na sted guvna
Ko na sted vasione
Nepomican
Oko njega pogaca
Oko njega teska muka
Oko njega sitno kolo
Svijet vodi...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top