Roman Božanska je snaga književnosti, M.S.Marstoj - ČASOVI DOSTIZANJA BOGA

[beograd74]

Čas drugi

Kameni zidovi obavijaju me
bučni stidovi podrivaju me
a smirenosti čas ne zovnu me
čak ni voda ne prenu me
zar ni ona više nije čista
zar ni voda više nije bistra
***
popločali se putevi pod stopama mojim
podigli se mostovi nad rekama svojim
šta ja radim tu odvožen sumnjom
po čemu korača moja misao ispunjena slutnjom
što zapisa ovaj stih kad zgasnu se vreme
i kad uporno govor tih stidno prenu moje breme
***
golubice moje dođite po me
dotrčite što pre breme moje ubi me
priđite potajno sletite na me
glasom svojim skinite puste rane sa me
nit znadem mislit nit znadem rešit
nit znadem kud nit znadem kako
svud sam lavirint čudesnom potrebom prikriven
misleć u njem postajem i sam sakriven

M.S.Marstoj

 

[beograd74]

Čas četvrti

Krv rata me dotaknu
ne vid kad se primaknu
obnevideh u dosluhu
zavideh na slepom sluhu
i otprilike nigde lika nigde slike
kad krv rata me dotaknu
tad ne vid da se ja odmaknu
***
i ne vid da žaoka ratna
svud se to u me prostrla
i da prizemna i da nadzemna
pri me i nad me se zastrla
pa čudnom rimom
krv rata to u me prozbori
zamućenim slovima neshvaćenim rečima
moju dušu po’ ori
i svud gde njeno slovo ili reč zazbori
tud se oko moje duše svijuše smrtni lovori
i ko da crkvena zvona zazvoniše
i sve iz mene na groblje odneše
nigde sreće više
nastade doba neke čudne kiše
***
sad ko da čudan je pogled moj neshvatni
nije shvatio nijedan tren saznatni
sad ko da čudan je sled moje biti
nije joj bitan nijedan tren životni
sad zapitana tik uz mene stoji
neka čudna kiša što krvlju sve broji
i kiši kiši iz samih dubina
i penje se penje do mojih visina
i dopire i dopire njen obamrli glas
i podseća i podseća me
da je možda na dnu…
…moj spas.

M.S.Marstoj