Pustila bih ga da vise bude dete, blesavo i neodgovorno. Starmal je i ozbiljan. Mada, i ja sam takva bila. Tek u 7. osnovne sam to pocela da dozivljavam kao prednost. Tesko sam se uklapala sa vrsnjacima, bili su mi dosadni i vise mi je prijalo starije drustvo.
U jednom periodu sam cuvala tudju decu. I moram priznati da sam se u nekim trenucima lose osecala, preispitivala,... Drugi mi placaju da radim njihovoj deci ono sto svom nikada nisam ( odem u skolu po dete koje je veliko (2.-3. razred), nosim torbu, cistim ribu od kostiju, skolonim igracke,...) i cudim se cudu kako ona to sama ne rade. Sa mojim sinom sam se igrala, mazila, pravila origami, pravili kolace, citali, pricali o svemu...ali nikada nisam dozvolila da bude razmazen i nesposoban da bude sam. Nekako sam gledala da balansiram- i ljubav ( kao i napoljuljana sigurnost tu ljubav) i celicenje.
Dala sam sve od sebe da u najtezim trenucima sto manje oseca pritisak, nespokoj, napetost. I mislim da sam uspela. On je jedno pitomo, vedro dete. Glavna misija mi je bila da ga sacuvam od negativnih emocija. I zaista, u njemu nema zlobe, ozlojedjenosti ni kompleksa.
Mozda je malo lenj, tj. sada je u godinama kada se izvlaci za neke stvari. Ali, ne moze!
Koliko volim sto je obziran (- Da li ti s svidja Ana? - Ne. - Zasto? - Debela je. Ali joj to necu reci, da se ne uvredi, ; "Dok sam cekao bus pricao sam sa jednim dekom. Bio mi je naporan ali mi ga je bilo zao, delovao je usamljeno, pa smo razgovarali"
) jer je to divna ljudska osobina, tako retka danas a tako potrebna, toliko bi mi bilo zao da se forsira zbog drugih tamo gde mu ne prija.
I cuvena dilema svih nas... koliko je za dete dobro da bude dobar covek? Verujem da jeste. Gen nam se cisti, sve je vise svetle dece na igralistima, jeste li primetili? Tako verujem i da se "vracaju u modu" vrline i verujem u ljude, dobronamerne i ispravne.
trudim se...
