Roberto Bolanjo

Baudrillard

Baudrillard

Autošoven
VIP
Poruka
131.049
Roberto Bolanjo je rođen 1953. u Santjago de Čileu. Umro je 2003. u Barseloni. Najpoznatiji je kao autor romana, kojih ima 12: „Saveti jednog Morisonovog učenika Džojsovom fanu“ (Consejos de un discípulo de Morrison a un fanático de Joyce, 1984; koautorski; nagrada Ámbito literario), „Ledena staza“ (La pista de hielo, 1993; Nagrada grada Alkala de Enares), „Staza slonova“ (La senda de los elefantes, 1994; nagrada Feliks Urabajen), „Nacistička literatura u Americi“ (La literatura nazi en America, 1996), „Udaljena zvezda“ (Estrella distante, 1996), „Divlji detektivi“ (Los detectives salvajes, 1998, nagrade Romulo Galjegos i Eralde, Nagrada Čileanskog saveta), „Amajlija“ (Amuleto, 1999), Monsieur Pain (1999), „Čile noću“ (Nocturno de Chile, 2000), „Antverpen“ (Amberes, 2002), „Lumpenromančić“ (Una novelita lumpen, 2002) i 2666 (posthumno; nagrade Salambo i Hose Manuel Lara, Nagrada grada Barselone). Značajan i kao pisac zbirki priča „Telefonski pozivi“ (Llamadas telefónicas, 1997, Nagrada grada Santjago de Čilea), „***** ubice“ (Putas asesinas, 2001) i „Nesnosni gaučo“ (El gaucho insufrible, posthumno). Objavio je i šest knjiga poezije. Bolanjo je svojevremeno bio aktivni levičar, zatvaran u vreme Pinočeove diktature. Osim u Čileu, značajan deo života proveo je i u Meksiku (desetak godina) i Španiji (od kasnih sedamdesetih do smrti). Prevođen je na oko dvadeset jezika. Značajan je pre svega kao autor koji je, podržan mlađim hispanskim piscima koji ga u velikoj meri smatraju pretečom, svojim istovremeno neposrednim, bespoštednim i vrlo poetičnim jezikom i originalnim formama, praktično ukinuo magijski realizam kao vodeći pravac latinoameričkih književnosti.

roberto_bolano.jpg
 
Roberto Bolanjo o književnosti i egzilu

Pozvan sam da govorim o egzilu. Pozivnica koju sam dobio je bila na engleskom, a ja ne govorim engleski. Nekada jesam, ili sam mislio da jesam, ili sam makar nekada, tokom moje adolecencije, mislio da engleski čitam podjednako dobro, ili podjednako loše, kao španski. Nažalost, to vreme je prošlo. Ne čitam engleski. Koliko sam shvatio iz pisma, mislim da bi trebalo da govorim o egzilu. Književnosti i egzilu. Ali moguće je da sam u potpunosti pogrešio, što bi, kada malo bolje razmislilm, bila prednost, uzevši u obzir da ne verujem u egzil, naročito kada se ta reč nalazi pored reči „književnost“.

Veliko mi je zadovoljstvo, odmah ću reći, što sam danas ovde s vama u slavnom gradu Beču. Za mene je Beč tesno povezan sa književnošću i sa životima nekih meni veoma bliskih ljugi koji su egzil razumeli u smislu u kojem ga i ja sam ponekad razumem, a što će reći, kao život ili stav prema životu. Meksički pesnik Mario Santjago je 1978, ili 1979, proveo ovde nekoliko dana, na svom putu u Izrael. Pričao je da ga je jednog dana uhapsila policija i proterala. U nalogu za deportaciju pisalo je da ne sme da se vrati u Austriju pre 1984, godine koja je Mariju bila značajna i zanimljiva, a i ja je tako danas doživljavam. Džordž Orvel nije samo još jedan veliki pisac XX veka; prvo i najvažnije on je dobar i hrabar čovek. Tako da je Mariu, te daleke 1978. ili 1979, bilo smešno što je izbačen iz Austrije tek tako, što mu je kazna bila da ne sme da kroči na austrijsko tle narednih šest godina, do datuma romana, datuma koji je za mnoge predstavljalo simbol sramote, i mraka i moralne propasti čovečanstva. I ovde možemo, ostavivši po strani značaj datuma i skrivenu poruku da je sudbina – ili slučajnost, što je još ljuća zver – poslala meksičkog pesnika i kroz njega mene, diskustovati ili se vratiti mogućoj temi egzila ili progonstva: austrijsko Ministarstvo unutrašnjih poslova ili austrijska policija ili austrijska tajna služba izdala je nalog za deportaciju i time osudila mog prijatelj Maria Santjaga na limb, na „ničiju zemlju“, što inače bolje zvuči na španskom nego na engleskom, pošto na spanskom tierra de nadie znači upravo to, jalova zemlja, mrtva zemlja, zemlja gde ništa ne živi, dok na engleskom to sugeriše da jednostavno tamo nema ljudi, ali da ima drugih stvorenja, životinja ili insekata, što je čini lepšom, ne mislim odviše lepom, ali neuporedivo lepšom nego u značenju na španskom, iako je verovatno moje razumevanja oba termina pod uticajem mog rastućeg nepoznavanja engleskog i takođe mog rastućeg nepoznavanja španskog jezika (temin tierra de nadie ne nalazi se u rečniku Španske kraljevske akademije, što ne čudi; ili je to u pitanju ili mi je promakao).

Ali poenta je da je moj meksički prijatelj bio proteran i da se nalazio na ničijoj zemlji. Zamišljam ovakvu scenu: neki austrijski činovnik stavlja pečat koji se ne može ozbrisati u Mariov pasoš, što znači da ne može da kroči na austrijsko tle sve do Orvelovog kobnog datuma, a onda ga stave na voz i pošalju ga van, sa besplatnom kartom na račun austrijske države, u privremeni egzil ili neku vrstu progona od pet godina, na kraju kojeg će moj prijatelj, ako poželi, moći da zatraži vizu i ponovo stupi na ljupke ulice Beča. Da je Mario Santjago bio ljubitelj muzičkog festivala u Salcburgu, najverovatnije bi Austriju napustio sa suzama u očima. Ali Mario nikada nije stigao do Salcburga. Ušao je na voz i nije sišao dok nije stigao u Pariz, i nakon što je u Parizu živeo nekoliko meseci, seo je u avion za Meksiko i kada je kobna ili srećna – zavisi kako gledate na nju – godina 1984 stigla, Mario je još uvek živeo u Meksiku i pisao pesme u Meksiku koje niko nije hteo da objavi, a koje se mogu svrstati u neke od najboljih u meksičkoj poeziji kasnog XX veka, i imao je nezgode, i putovao je, i zaljubljivao se, i imao je decu i imao je dobar ili loš život, život koji je u svakom slučaju bio daleko od centara meksičke moći, a 1998. ga je udario automobil pod nerazjašnjenim okolnostima, automobil koji se nije zaustavio dok je Mario ležao umirući sam na ulici u noći u jednom od predgrađa Meksiko Sitija, grada koji je kroz istoriju na momente bio neka vrsta raja, a danas je neka vrsta pakla, ali ne bilo kakvog pakla – pakla braće Marks, pakla Gi Debora, pakla Sema Pekinpoa – drugim rečima najjedinstvenijeg pakla, i tu je Mario umro, onako kako pesnici umiru, bez svesti i bilo čega po čemu bi mogao da bude identifikovan, što znači da kada je hitna pomoć došla po njegovo slomljeno telo niko nije znao ko je on pa je telo ležalo u mrtvačnici nekoliko dana, porodica nije mogla da dođe po njega, u poslednjem stadijumu razvoja ili otkrića, nekoj vrsti negativne epifanije, mislim na fotografski negativ epifanije, što je takođe priča naših života u Latinskoj Americi. I među mnogim stvarima koje su ostale nerešene, jedna od njih je bila i povratak u Beč, povratak u Austriju, Austriju koja za mene, bez ikakve sumnje, nije Austrija Hajdera, već Austrija mladih koji se protive Hajderu i koja protestuje na ulicama, Austrija Maria Santjaga, meksičkog pesnika proteranog iz Austrije 1978, kome je zabranjeno da se u Austriju vrati pre 1984, što će reći proteranog iz Austrije na ničiju zemlju celog sveta, i koji u svakom slučaju ni najmanje nije mario ni za Austriju, ni za Meksiko, ni za Sjedinjene Države ni za na sreću nepostojeći Sovjetski Savez, ni za Čile, ni za Kinu, između ostalog zbog toga što on nije verovao u države i jedine granice koje je poštovao su bile granice snova, maglovite granice ljubavi i ravnodušnosti, granice hrabrosti i straha, zlatne granice etike.

I sada mislim kako sam rekao sve što sam imao o književnosti i egzilu, ili književnosti i progonstvu, ali u pismu koje sam primio, a koje je bilo dugo i detaljno, naglašeno je da treba da govorim dvadeset minuta, na čemu mi niko od vas neće biti zahvalan i što će za mene biti pravo iskušenje, pogotovo zato što nisam siguran da sam ispravno pročitao to bedno pismo, a i zato što sam oduvek verovao da su najbolji govori kratki. Verujem da su književnosti i egzil dve strane istog novčića, polaganje naših sudbina u ruke slučajnosti. „Ne moram da napustim svoju kuću da bih video svet“, kaže Tao Te Đing, ali čak i kada se kuća ne napusti, egzil i progonstvo se osećaju od samog početka. Kafkin opus, najsjajniji i najstrašnji (takođe i najskromniji) u XX veku, iscrpno to dokazuje. Naravno, Evropom se čuje refren a to je refren onih koji pate u egzilu, muzika komponovana od žalbi i lamentacija i nespoznatljive nostalgije. Može li neko da oseti nostalgiju za zemljom u kojoj je umalo izgubio glavu? Može li se osetiti nostalgija za siromaštvom, netolerancijom, arogancijom, nepravdom? Taj refren, intoniran od strane Latinoamerikanaca, ali i pisaca iz drugih osiromašenih i namučenih regiona, insistira na nostalgiji, povratku u domovinu, a meni je to uvek zvučalo kao laž. Knjige su jedina domovina pravih prisaca, knjige koje mogu počivati na policama ili u pamćenju. Političari mogu i treba da osećaju nostalgiju. Teško je političaru da napreduje u inostranstvu. Radnik ne može da oseća nostalgiju, niti treba: njegove ruke su njegova domovina.

Pa ko onda peva taj grozni refren? Prvi put kada sam ga čuo mislio sam da su u pitanju mazohisti. Ako se nalaziš u zatvoru na Tajlandu a Švajcarac si, prirodno je da ćeš hteti da služiš kaznu u švajcarskom zatvoru. U obrnutom slučaj – drugim rečima, ako si Tajlanđanin koji se nalazi u švajcarskom zatvoru a i dalje želiš da služiš svoju kaznu u tajlandskom zatvoru – to nije prirodno, ukoliko tu perverznu nostalgiju ne diktira usamljenost. Usamljenost je zasigurno sposobna da stvori želje koje nemaju nikakve veze sa zdravim razumom ili realnošću. Ali pričao sam o piscima, ili drugim rečima o sebi, tako da mogu reći da se moja domovina sastoji od mog sina i mojih knjiga. Od skromne kolekcije knjiga koje sam dvaput izgubio, u dva drastična i razorna seljenja, i koju sam pažljivo obnavljao. A u ovom trenutku, kada pričamo o knjigama ne mogu da se ne setim pesme Nikanora Pare, pesme koja može da bude od koristi u diskusiji o književnosti, pogotovo čileanskoj književnosti i egzilu ili progonstvu. Pesma počinje raspravom o četvorici velikih čileanskih pesnika, u potpunosti čileanskoj raspravi koju bilo ko ko nije iz Čilea, drugim rečima 99,99% književnih kritičara na planeti Zemlji, pristojno i pomalo umorno ignoriše. Postoje oni koji tvrde da su četiri velika pesnika Čilea Gabrijela Mistral, Pablo Neruda, Visente Uidobro i Pablo de Roka; drugi tvrde da su to Pablo Neruda, Nikanor Para, Visente Uidobro i Gabrijela Mistral; u suštini, redosled varira u zavisnosti od toga s kime razgovarate, ali uvek imamo četiri stolice i pet pesnika, gde bi logična stvar bila da jednostavno govorimo o pet velikih pesnika Čilea, umesto četiri. Onda dolazi pesma Nikanora Pare, koja ide ovako:

Kao što znate, Alonso de Ersilja bio je španski vojnik, plemenit i odvažan, koji se u kolonijalnim ratovima borio protiv Araukanaca a po povratku u svoju rodnu Kastilju napisao je La Araucana, koji je za nas Čileance fundamentalna proza, a za ljubitelje poezije i istorije predivna knjiga, puna smelosti i velikodušnosti. Ruben Dario, kao što znate, a ako ne znate nije ni važno – tako malo znamo, čak i o sebi samima – bio je tvorac modernizma i jedan od najvažnijih pesnika na španskom jeziku u XX veku, možda i najvažniji, pesnik koji se rodio u Nikaragvi 1876. i umro u Nikaragvi 1916, a koji je u Čile stigao krajem XIX veka, gde je stekao dobre prijatelje i čitao dobre knjige, ali gde je takođe smatran Indijancem ili cabecita negra od strane čileanske vladajuće klase, koja se uvek hvalila time da se stoprocentno sastoji od bele rase. Tako da kada Para kaže da su najbolji čileanski pesnici Ersilja i Dario, koji su obojica proveli neko vreme u Čileu i imali formativna iskustva u Čileu (Alonso de Ersilja u ratu a Dario u okršajima po salonima), a koji je pisao u Čileu i o Čileu i na španskoj lingua franca, on govori istinu, i ne samo da odgovara na već dosadno pitanje o četiri velikana, već takođe pokreće nova pitanja, krči nove staze, dok njegova pesma ili artefakt, kako Para naziva ove njegove kratke tekstove, jeste varijacija ili humoreska Uidobrove pesma koja ide ovako:

Uidobrova pesma je odlična i mnogo mi se sviđa – to je lepršav stih, kao i dobar deo Uidobrove poezije – ali više volim Parinu varijaciju/satiru. Ona kao da je eksplozivna naprava koja je postavljena tu da otvori naše oči i razdrma besmislice nas Čileanca, to je pesma koja se bavi četvrtom dimenzijom, kao što je Uidobro i nameravao, ali četvrtom dimenzijom nacionalne svesti, pa iako na prvi pogled izgleda kao šala, a zapravo i jeste šala, na drugi pogled se otkriva da je deklaracija ljudskih prava. To je pesma koja govori istinu barem za nas radne i pokajničke Čileance, drugim rečima govori da su naša četvorica velikih pesnika Ersilja i Dario, od kojih je prvi umro u svojoj rodnoj Kastilji 1594 nakon što je život proveo kao zakleti putnik (bio je paž Filipa II i putovao je po celoj Evropi a onda se borio u Čileu pod Aldereteom i u Peruu pod Garsijom Urtadom de Mendozom), a drugi je umro 1916. (dve godine nakon Traklove smrti) u svojoj rodnoj Nikaragvi nakon što je praktično ceo život proveo u inostranstvu.

Pošto sam već pomenuo Trakla, dozvolite mi digresiju, zato što mi pada na pamet kako je Trakl, nakon što je napustio studije, otišao da radi kao apotekarski šegrt, sa nežnom ali ne više nevinom 21 godinom takođe je odabrao egzil – a odabrao ga je prirodno – jer je apotekaru odlazak na posao neki oblik egzila, kao što je ovisnost od droge neki oblik egzila, incest drugi, što su stari Grci dobro znali. Dakle, imamo Rubena Daria i imamo Alonsa de Ersilju, koji su četiri velika čileanska pesnika, i imamo prvu stvar kojoj nas Parina pesma uči, a to je da nemamo Daria ili Ersilju, da ne možemo da ih prisvojimo, već samo da ih čitamo, što je dovoljno.

Drugo što nas Parina pesma uči jeste da je nacionalizam jadan i da se urušava pod sopstvenom težinom. Ukoliko vam izraz „urušiti se pod sopstvenom težinom“ nema nikakvog smisla, zamislite statutu od govana koja polako tone u pustinju. I treća stvar kojoj nas uči Parina pesma jeste da su verovatno naša dva najbolja pesnika, čileanska najbolja pesnika, bili Španac i Nikaragvanac koji su plovili ovim južnim zemljama, jedan kao vojnik i osoba sa velikom intelektualnom znatiželjom, drugi kao migrant, siromašni mladić željan slave, a i jedan i drugi bez ikakve želje da ostanu, i jedan i drugi bez želje da postanu veliki čileanski pesnici, jednostavno dvoje ljudi, dva putnika. I sada mislim da je jasno šta podrazumevam pod literaturom i egzilom, ili literaturom i progonstvom.

Izvor: thenation.com
Prevod: Danilo Lučić
 
Roberto Bolanjo
Roberto Bolanjo je rođen 1953. u Santjago de Čileu. Umro je 2003. u Barseloni.

Najpoznatiji je kao autor romana, kojih ima 12: „Saveti jednog Morisonovog učenika Džojsovom fanu“ (Consejos de un discípulo de Morrison a un fanático de Joyce, 1984; koautorski; nagrada Ámbito literario), „Ledena staza“ (La pista de hielo, 1993; Nagrada grada Alkala de Enares), „Staza slonova“ (La senda de los elefantes, 1994; nagrada Feliks Urabajen), „Nacistička literatura u Americi“ (La literatura nazi en America, 1996), „Udaljena zvezda“ (Estrella distante, 1996), „Divlji detektivi“ (Los detectives salvajes, 1998, nagrade Romulo Galjegos i Eralde, Nagrada Čileanskog saveta), „Amajlija“ (Amuleto, 1999), Monsieur Pain (1999), „Čile noću“ (Nocturno de Chile, 2000), „Antverpen“ (Amberes, 2002), „Lumpenromančić“ (Una novelita lumpen, 2002) i 2666 (posthumno; nagrade Salambo i Hose Manuel Lara, Nagrada grada Barselone). Značajan i kao pisac zbirki priča „Telefonski pozivi“ (Llamadas telefónicas, 1997, Nagrada grada Santjago de Čilea), „***** ubice“ (Putas asesinas, 2001) i „Nesnosni gaučo“ (El gaucho insufrible, posthumno). Objavio je i šest knjiga poezije.

Bolanjo je svojevremeno bio aktivni levičar, zatvaran u vreme Pinočeove diktature. Osim u Čileu, značajan deo života proveo je i u Meksiku (desetak godina) i Španiji (od kasnih sedamdesetih do smrti). Prevođen je na oko dvadeset jezika. Značajan je pre svega kao autor koji je, podržan mlađim hispanskim piscima koji ga u velikoj meri smatraju pretečom, svojim istovremeno neposrednim, bespoštednim i vrlo poetičnim jezikom i originalnim formama, praktično ukinuo magijski realizam kao vodeći pravac latinoameričkih književnosti.
 
Roberto Bolanjo (1953–2003) autor je koji je svojim delom praktično svrgnuo magijski realizam s trona latinoameričkih književnosti. Glavni junak njegovog romana Čile noću je katolički sveštenik i predavač Sebastijan, čiji učenik je bio i diktator Pinoče. Neobične likove ovog dela čine i Amerikanac koji pomaže čileanski državni udar, Ernst Jinger, nobelovac Pablo Neruda i umetnici koji provode policijski čas na žurci u jednoj vili u čijem podrumu tajna policija muči levičare. Forma ispovesti pod visokom temperaturom daje originalnost romanu, koji mora biti blizak srpskom čitaocu zbog opisanog većinskog mentaliteta i pogađanja u srž diktature. Čile noću je preveden na deset jezika, a Times Literary Supplement svrstao ga je u deset najboljih knjiga 2003.

„Čile noću je (...) savremeni roman predodređen da ima svoje stalno mesto u svetskoj književnosti.“

Suzan Zontag

„Bolanjo je najsjajnija zvezda savremene latinoameričke panorame.“

El Pais

„Jedan od velikih latinoameričkih romana. Obavezno pročitati.“

Kirkus Reviews

„Istinsko remek-delo.“

La Vanguardia
cile_nocu-roberto_bolanjo_v.jpg
 
Kroz prozor dopire šumor mora pomiješan sa smijehom posljednjih mjesečara, zvuk koji možda dolazi od konobara koji pospremaju stolove na terasi, automobila što s vremena na vrijeme polako kruže po Lungomare te prigušenog i nerazaznatljivog brujanja koje se čuje iz drugih hotelskih soba. Ingeborg spava; lice joj je kao u anđela kojemu ništa ne remeti san; na noćnom ormariću je čaša mlijeka koje nije kušala i koje je sada sigurno toplo, a pored njezina jastuka, napola prekrivenog plahtom, knjiga o istražitelju Florianu Lindenu iz koje jedva da je pročitala nekoliko stranica prije nego što je zaspala. Sa mnom je posve obratno: vrućina i umor ne daju mi spavati. Obično spavam dobro, između sedam i osam sati dnevno, iako veoma rijetko liježem umoran. Ujutro se budim svjež kao rosa i s energijom koja ne opada ni nakon osam ili deset sati aktivnosti. Koliko se sjećam, tako je bilo oduvijek; to je dio moje prirode. Nitko mi to nije utuvio u glavu, jednostavno sam takav i time ne želim sugerirati da sam bolji ili gori od drugih; od same Ingeborg, na primjer, koja vikendom ne ustaje prije podneva a tokom tjedna tek je druga šalica kave - i cigareta - uspiju potpuno razbuditi i natjerati na posao. Večeras mi, međutim, umor i vrućina ne daju spavati. Želja za pisanjem, za bilježenjem dnevnih događaja, također me priječi da odem u krevet i ugasim svjetlo.

Roberto Bolanjo - Treći rajh
 
Roberto Bolanjo
SEVILJA ME UBIJA

. Teorijski, iako nisam imao nikakve veze s izborom teme, moje predavanje trebalo je da nosi naslov „Odakle dolazi nova latinoamerička književnost“. Ako bih se doslovno pridržavao naslova, odgovor bi trajao najviše tri minuta. Dolazimo iz srednje klase ili iz manje-više stabilnog proletarijata, ili iz porodica narkotrafikanata druge generacije koji više ne žele metke nego ugled. Već je to opisao Per Žimfere: ranije su pisci poticali iz visoke klase ili iz aristokratije i birajući književnost birali su, bar tokom nekog vremena koje je moglo da traje ceo jedan život ili četiri-pet godina, društveni skandal, zbog rušenja naučenog sistema vrednosti, zbog stalne sprdnje i kritike. Sada, naprotiv, pre svega u Latinskoj Americi, pisci dolaze iz srednje klase ili iz redova proletarijata i ono što žele, na kraju radnog dana, jeste laki emajl ugleda. Naime, pisci danas traže priznanje, ali ne priznanje kolega nego onoga što se naziva političkom instancom, onih koji opstruišu održavanje na vlasti pod bilo kojim znakom (mladim piscima to je svejedno!) i, posredstvom njih, priznanje publike, naime prodaju knjiga koja usrećuje izdavačke kuće, ali još više pisce, one među njima koji znaju, jer su to proživeli kao deca kod kuće, koliko je teško raditi osam sati dnevno, ili devet-deset koliko su radili njihovi roditelji kada je, osim toga, bilo posla jer gore od svakodnevnog desetosatnog rada jeste ne moći raditi nijedan i vući se tražeći zanimanje (plaćeno, razume se) u lavirintu ili, više nego u lavirintu, u užasnoj latinoameričkoj ukrštenici. Tako da su mladi pisci, kako se to obično kaže, nepoverljivi i posvećuju se telom i dušom prodaji. Pojedini više koriste telo, drugi dušu, ali na kraju krajeva bitno je jedino prodati. Šta nije tiražno? Eh, bitno je i to imati na umu. Lom nije tiražan. Književnost što gnjura otvorenih očiju nije tiražna. Na primer: Masedonio Fernandes nije tiražan. Manje je bitno to što je Masedonio jedan od triju Borhesovih učitelja (a Borhes jeste, ili bi trebalo da bude, središte našeg kanona). Sve naizgled ukazuje na to da bi trebalo da ga čitamo, ali Masedonio nije tiražan tako da ga ignorišimo. Ukoliko se Lamborgini ne prodaje, gotovo je s Lamborginijem. Vilkok je poznat jedino u Argentini i to kod retkih srećnih čitalaca. Zato ignorišimo Vilkoka. Odakle dolazi nova latinoamerička književnost? Odgovor je najjednostavniji mogući. Dolazi iz straha. Dolazi iz užasnog (i, u izvesnom obliku, razumljivog) straha od kancelarijskog posla ili prodavanja bižuterije na šetalištu Aumada. Dolazi iz želje za ugledom, koja samo prikriva strah. Nekom neupućenom mogli bismo da delujemo poput likova iz kakvog filma o njujorškim mafijašima što neprestano govore o ugledu. Iskreno, na prvi pogled činimo žalosnu grupu ljudi tridesetih i četrdesetih godina, a poneki ima i preko pedeset, što čekaju Godoa, koji je u ovom slučaju Nobel, Rulfo, Servantes, „Princ Asturije“, „Romulo Galjegos“. 2. Izlaganje mora da se nastavi. Nadam se da mi niko neće uzeti za zlo prethodne reči. Šalio sam se. Zapisao to i izgovorio nehotice. U ovim godinama više ne želim tek tako da stičem neprijatelje. Ovde sam jer želim da vas naučim da budete muškarci. Nije istina. Šalio 176 sam se. U stvari, kada vas vidim umirem od zavisti. Ne zavidim samo vama nego i svim mladim latinoameričkim piscima. Mogu da vam ustvrdim da imate budućnost. Ali to nije istina. Šalio sam se. Ta budućnost je siva poput diktature braće Kastro, poput Štresnerove diktature, poput Pinočeove diktature, poput bezbrojnih korumpiranih vlada koje su se nizale na našoj zemlji. Nadam se da nikome neće pasti na pamet da me izazove da se potučemo. Ne mogu to da učinim zbog lekarskog recepta. Zapravo, planiram da se, kad završim ovo izlaganje, zaključam u svoju sobu i gledam pornografske filmove. Šta biste hteli, da odem da posetim Ostrvo Kartuha? Ni iz zezanja. Šta biste hteli, da odem negde gde se izvodi flamenko? Još jednom ste pogrešili u vezi sa mnom. Idem samo na meksički, čileanski ili argentinski rodeo. A kada tamo stignem, čim zamiriše na svežu balegu i čileanski beli cvet, pribeći ću spavanju i sanjanju. 3. Izlaganje mora biti nogama na zemlji. Ovo je istina. Stavimo noge na zemlju. Neke od pozvanih pisaca smatram svojim prijateljima. S druge strane, od njih očekujem samo da budu fini prema mojoj personi. Druge ne poznajem, ali neke sam čitao, a za ostale imam odlične preporuke. Naravno da nedostaju pisci bez kojih ne bi bilo moguće razumeti tu entelehiju koju nam je najlakše da nazovemo latinoamerička književnost. Pravično ih je pomenuti. Počeću od najtežeg autora koji je radikalan ako je to uopšte neko: Danijelom Sadom. A onda moram da imenujem Sesara Ajru, Huana Viljora, Alana Paulsa, Rodriga Rej Rosu, Ibsena Martinesa, Karmen Buljosu, vrlo mladog Antonija Ungara, Čileance Gonsala Kontrerasa, Pedra Lemebela, Hajmea Koljera, Alberta Fugeta, Mariju Moreno, Marija Beljatina koji ima tu sreću ili nesreću da ga Meksikanci smatraju Meksikancem, a Peruanci Peruancem, i tako bi moglo da se nastavi još minut. Panorama je obećavajuća, naročito ako je čovek posmatra s mosta. Reka je široka i bujna i iz vode vire glave najmanje dvadeset pet pisaca mlađih od pedeset, mlađih od četrdeset, mlađih od trideset godina. Koliko njih će se utopiti? Mislim da će svi. 4. Nasleđe. Žalosno blago su nam ostavili naši očevi ili oni za koje smo smatrali da su naši vanbračni očevi. Zapravo smo poput dece uhvaćene na imanju pedofila. Neki od vas će reći da je bolje zavisiti od milosti i nemilosti pedofila nego ubice. Kao što i jeste bolje. Ali naši pedofili su i ubice. Izvornik: Roberto Bolaño, “Sevilla me mata”, Echevarría (2004), str. 311–314. (Sa španskog preveo Igor Marojević)
 
PISATI O NEIZRECIVOM

Igra dvojnosti i premeštanja u Udaljenoj zvezdi Užas je najređe nem. Erih Auerbah (1946) Jednom si osetio u prostoru svoje imaginacije da je vika gubitnika nema i gluva, iako viču zajedno. Leon Gieko (1976) Između Nacističke literature u Amerikama i Udaljene zvezde, dvaju romana Roberta Bolanja objavljena u nekoliko meseci 1996, značajan prostor je ispunjen eksplodiranjem priče o „Zloglasnom Ramiresu Hofmanu“, poslednjem sahranjenom lešu u bezmernom panteonu zloglasnih u prvom romanu. Njeno uskrsnuće u Udaljenoj zvezdi sugeriše vampirizaciju sopstvenog pisma, ali i palimpsest utoliko što ispunjava uslove prisustva unutar oba teksta i njihovog komentarisanja, kao što transformiše izvornik; u terminima Žerara Ženea, između dvaju spisa se prepoznaju odnosi intertekstualnosti, metatekstualnosti i hipertekstualnosti.1 Udvajanje u vidu eksplozije fundamentalne epizode prvog romana u drugom sa sobom nosi druga udvajanja koja docnije nastaju u nizu. Izvornu priču autoru Nacističke književnosti u Amerikama predao je „Arturo B., veteran cvetnih ratova koji je pokušao da se ubije u Africi i koji nije bio zadovoljan konačnom verzijom (...) Arturo je želeo dužu priču – ni ogledalo ni eksploziju ostalih poglavlja knjige, nego ogledalo i eksploziju priče, same po sebi. Tako da smo tokom mesec i po dana, zatvoreni u mojoj kući u Blanesu i sa završnim poglavljem romana Nacistička literatura u ruci i po diktatu njegovih snova i košmara, sačinili roman koji je pred čitaocem.“2 3 Naracija je dvojnik druge naracije, a Arturo B. koautor, dvojnik autora/pripovedača/lika Roberta Bolanja, iseljenog u Španiju. Osim toga, gotovo čitav prvi deo aktuelizovan je kasnijom naracijom pismima drugog pripovedačevog dvojnika što ostaje u Čileu da bujnom maštom osmišljava projekte, između ostalog knjigu „koja bi pokrivala sve manifestacije nacističke literature na našem američkom kontinentu“.4 Čemu simuliranje drugog ili drugih, samodupliciranje zarad novog pričanja već ispripovedane priče? Čemu „ponavljanje sličnog“? Građenje paralelnog sveta ili, još direktnije, dvojnika koji će potvrditi izvorna ubeđenja ili potisnuta sećanja po Frojdu može da se ostvari na dva načina: istraživanjem smisla koji je evolucijom jezika pridat reči „jezovitost“, ili nagomilavanjem svega onog što nam kod osoba ili stvari, u čulnim utiscima, iskustvu i okolnostima budi sentiment jeze.5 Intenzitet s kojim se poetika dvojnog širi drugim tekstom deluje usmerena ka vrlo rizičnom načinu povraćaja „umetnosti sećanja“ koja je od davnina asocirana s jedne strane rekonstrukcijom imago-a, mentalnih slika i, s druge, ponovnim susretom s fantazmom skrivenim mutnom predstavom sveta. „Tada: izvesna artikulacija slike i sećanja nije samo željena duplikacija sveta nego i duplikacija koju onaj što dobro pamti ne želi: posredi je fuzija subjekta i objekta u fantazmatici dvostrukog.“6 Rad na povraćaju sećanja između građenja imago-a i prepoznavanja fantazma mogao bi da se smatra delom strategije usmerene uspostavljanju distance spram priče koju je uvek teško prepričati; u slučaju Roberta Bolanja reč je o priči o nestanku osoba. Iluzija da je čovek neko drugi, da se ono neobjašnjivo premešta u drugi prostor i vreme, užas koji se opire diskursu, ono neizrecivo, funkcioniše kao igra mašte koja dopušta građenje jednog sveta ili njegovu samoizgradnju u kojoj priča može da se ispriča unatrag i smrt da ne bude definitivna. Poput lika iz Vremena osvete nametnuti sebi nemost i živeti u njoj dok to ne postane nesnosno.7 No nije dovoljno da narator izgradi sebe samog za dvojnika; složenost onog što se želi ispričati i težina da se pronađe smisao pričanom intenziviraju se iako to može da deluje kao paradoks jer na neki način, u društvenom smislu, kao da je s jedne strane već sve ispričano i s druge, kao da su jezici naracije iscrpljeni. Tela koja se prepliću s pričom ne veruju obmanljivosti jednog jezika i jedne diskurzivnosti koji se predstavljaju kao transparentni u okviru kodova svojstvenih realističkom narativu ili svedočanstvu i, još, izvesne iseljeničke poezije koja je, makar u čileanskom slučaju, morala da obavi duboku autorefleksiju kako bi odbacila klišee, koji kao i svako automatizovano ponavljanje, insistiraju na osećanju tuge, udaljenosti, gubitka, ne prenoseći dobru volju denuncije koja je gotovo uvek daleka dobroj poeziji.8 Ako je gubitak demokratskih tradicija koje su delovale celovito afirmisane u Čileu fragmentisao Istoriju, a s njom i jezike, Bolanjova književnost kao da se nudi u svojstvu odgovora na propast nastojanja izgradnje jednog narativa iz jedne jedine tačke gledišta koja, osim toga, traži da se okameni u retorici koja formuliše politiku trgovine i zaborava. Estetska volja usmerena da uhvati širenje razlika dozvoljava mu da se diferencira od bezbednosti, ali i banalnosti i habanja pokušaja mimetskog predstavljanja kao i da napusti iluzornu starinsku efikasnost istina izgovorenih s preterivanjem da bi umesto njih upotrebio jezike refleksije: ne samo estetiku, nego i etiku i politiku.
 

Bolanjo, epidemija​

Piše: Horhe Volpi

Iako zbog prerane smrti Bolanjo nije napisao onoliko knjiga koliko je planirao (i koliko smo želeli mi, njegovi čitaoci), stvorio je jedno dovoljno široko, bogato i šaroliko delo da u njemu svaki pisac, kritičar i čitalac može da pronađe nešto što mu pomera čula i što mu je novo

1. Poslednji Latinoamerikanac​

Posle duge bolesti, Roberto Bolanjo umro je 14. jula 2003. Tog istog dana, blizu ponoći, postao je besmrtan. Izvesno je da je malo pre toga počeo da kusa ono što žuta štampa naziva lepotom slave, ili makar one spokojne i tek donekle započete slave kakvoj pisac može da teži. Tek neki dan ranije, u Sevilji, gde je pročitao svoj gotovo uvek pogrešno navo- đen ili sasvim neshvaćen govor „Sevilja me ubija“, lično je žurio da nabavi primerak fran- cuskih novina Libération jer mu je posvetio naslovnu stranicu dodatka, a znamo da je za bilo kog

roberto_bolano.jpg

Photo: http://media.salon.com

latinoameričkog pisca – što je Bolanjo, iako kao poslednji, bio – nema veće slave od intelektualnih i pomalo strogih pohvala francuske intelektualne levice. Kao i svaki respek- ta dostojan pisac, Bolanjo se smejao grohotom lepoti slave i sprdao francuskoj intelektualnoj levici mada je sladunjav ukus članaka i kritika koji su ga uzdizali u nebo ulepšao njegove poslednje dane. Sve uzev: Bolanjo je pre smrti mogao da nazre, sa svojstvenom oporom lucidnošću, da je nadomak, na tik od toga, da postane slavan pisac no, iako je bio vrlo svestan svoje visoke inteligencije i talenta – toliko svestan, da ih je prezirao – možda nije došao do zamisli da će vrlo uskoro nakon smrti, koju je takođe slutio, biti definisan ne samo kao „jedan od najvalidnijih pisaca svog vremena“, „nezaobilazan autor“, „div pisanja“, nego i kao „epidemija“ i „poslednji latinoamerički pisac“. Ali je tako: umro je Bolanjo, a s njim i, ponekad to i ne uvidevši – još ima raznih zombija što lutaju ovuda i onuda – svi latinoamerički pisci. Kažem to jasno i odlučno: svi, bez izuzetka.

Potonje reči mogle bi da zvuče kao tipična Bolanjova boutade, možda zato što bi to mogle da budu: ali s Bolanjovom smrću umrla je i ta prilično bogata, ali i krhka tradicija po- znata kao latinoamerička književnost (brend). Naravno da još ima pisaca rođenih u drža- vama Latinske Amerike koji i dalje, ponekad dobro, ponekad osrednje, a ponekad loše ili užasno loše, pišu svoje stvari, ali u užem smislu nijedan od njih više nije latinoamerički nego, u najboljem slučaju, meksički, čileanski, paragvajski, gvatemalski ili bolivijski pisac koji se u najgorem slučaju još smatra Latinoamerikancem. Gotova je boutade.

roberto-bolano-color.jpg

Photo: http://www.electriccereal.com

Bolanjo je savršeno poznavao tradiciju koju je nosio na plećima, autore koje je mrzeo i kojima se divio, koji su neretko bili jedan te isti. Ne španske (koje je prezirao ili im zavideo), niti francuske (koje je znao napamet), kao ni engleske (koji su mu značili prilično malo), nego latinoameričke pisce koji su ga jednako iritirali i pogađali u srce, a naročito gomilu što se zaklanjala gromopucatelnom i tupavom onomatopejom bum. Svakog jutra, pošto bi posrkao cortado, pregrizao tost sa maslinovim uljem i napravio dva malo zahtevnija čučnja, Bolanjo bi posvetio dva sata pripremanju za svakodnevnu borbu protiv autora buma. Ponekad se sučeljavao s Kortasarom, kog je jedanput uspeo da pobedi nokautom u desetoj rundi; drugi put bi se ostrvio na dvojac tehničara među borcima, sačinjen od Vargasa Ljose
i Fuentesa, a kad bi osetio naročitu snagu, srdžbu ili nostalgiju, dopustio bi sebi da se sučeli sa svetskim šampionom u superteškoj kategoriji, ubicom iz Arakatake, grubim Garsijom Markesom, svojim Nemezisom, smrtnim neprijateljom i, makar to mnoge iznenadilo, svojim jedinim Bogom sem onog koji je još uvek veći Bog, Borhes.


BOLAN--O.jpg

Photo: http://new.eldocumentaldelmes.com

Bolanjo, dok još nije bio Bolanjo nego Roberto ili Robertić ili Robert ili Bobi – ne znam da ga je iko tako zvao, ali mi je svejedno – odrastao je kao i svi mi, u senci te svemoćne i naizgled nepobedive šačice, tih taštih superheroja okupljenih u Salonu pravde u Barseloni ili Havani ili Meksiku ili u Madridu ili bilo gde kud bi ih poveo njihov menadžer. Bolanjo ih je pročitao kao mladić, pročitao ih kao zrela osoba, a možda bi ih ponovo pročitao i pod stare dane: bilo da ih imenuje ili ne, svaka njegova knjiga pokušava da bude odgovor, izlaz, svež vazduh, replika, odbacivanje, omaž, prkos ili uvreda u odnosu na sve njih. Svakog jutra je razmišljao kako da zavrne šiju jednom ili ruku nekom drugom od tih staraca koji ga na- žalost nikada nisu uzeli u obzir ili su to učinili prekasno.

Ako moramo da počinimo greh pridržavanja konvencija, složimo se da zlatno doba lati- noameričke književnosti počinje šezdesetih kada Garsija Markes, tada još Gabo ili Gabica, pita: šta da radimo ove noći?, a Fuentes, koji je vazda bio Fuentes, odgovara: što i svake noći, Gabo, da osvajamo svet. I da se ono završava četrdeset godina kasnije, 2003, kad se Bolanjo, već kao Bolanjo, predstavlja u Sevilji i suptilno, maltene stidljivo, obaveštava da je njegov novi roman bezmalo gotov, da je to delo koje će, kroz razgovor s njima i saživot, konačno odbaciti i upotpuniti Zelenu kuću i Terra Nostru i Školice i, jeste, takođe Sto godina samoće, bezmalo gotovo, u slučaju da maltene postane večno pošto Bolanjo predoseća ili zna da neće uspeti da ga završi, a još manje da vidi objavljeno to čudovište ili tu himeru ili taj delirijum koji će se prkosno prozvati 2666.

2. Svi smo mi Bolanjo​

Šačica smo mladih pisaca ili, bolje, donekle prezauzetih pisaca, čak i starih ili gotovo pohabanih, ali i prilično nezrelih, za koje je zajedničko da imamo po manje od četrdeset godina i da smo se skupili na drugom kongresu mladih pisaca – mladih dekretom, insistiram – ovog puta u hladnom i gostoljubivom gradu Bogoti. Trideset osmoro pisaca (nedostaje jedna zvanica) spremnih za diskusiju o nezahvalnoj i nejasnoj temi kakva je i budućnost latinoameričke književnosti, što je očigledan znak da organizatori susreta ne znaju da, od Bolanjove smrti, latinoamerička književnost više nema budućnosti, samo prošlost koja je – sve se mora reći – bila dosta rečita i bogata. Trideset osmoro nas koji smo bili tamo, u Bo- goti, podivili smo se gradu i plesu sa lokalnim curama – što je vrlo bolanjovski zadatak – i, dok smo pili mohito i rakije, ponašali smo se kao srednjoškolci možda zato što smo zapravo i želeli da budemo srednjoškolci. Tuđa našoj apatiji, publika nas uporno pita za budućnost latinoameričke književnosti, za njenu sadašnjost (koju, teorijski, mi ovaploćujemo) i za crte koje nas razlikuju od naših starijih, dakle od latinoameričkih pisaca što imaju više od tride- set devet godina, jedanaest meseci i trideset dana. Gledali smo jedni druge, zbunjeno ili, pre, kolebljivo, što ikog zanima takva tema. Pokušali smo da se ne sprdamo – na kraju krajeva, bili smo zvanice, sadašnjost i pretpostavljena budućnost latinoameričke književnosti – i da odgovorimo, poluglasno i najučtivije moguće, da nemamo jebenog pojma o budućnosti latinoameričke literature i da do tog trenutka, sem ljubavi prema Bogoti i mohitu, nismo našli nijednu crtu koja nas ujedinjuje, nakalemljuje jedne na druge ili integriše. Ali pošto naše izbegavanje, koliko god bilo uljudno, nikom nije ubedljivo, malo smo se potrudili i na kraju našli zajedničku tačku i nit, vezu koja nas sve čini ponosnim, i glasno smo izgovorili njegovo ime, kao i uzneseno i osmehnuto, kako bi fotografije registrovale savršene zube latinoameričkih pisaca mlađih od četrdeset.

bola%C3%B1o.jpeg

Photo: http://www.edizionisur.it

Bolanjo, rekli smo, Bolanjo.

Paragvajac se divi Bolanju, Argentinci se dive Bolanju, mi Meksikanci se divimo Bolanju, Kolumbijci se dive Bolanju, Dominikanka i Portorikanka se dive Bolanju, Bolivijac se divi Bolanju, Kubanci se dive Bolanju, Venecuelanci se dive Bolanju, Ekvadorac se divi Bolanju, čak se, bre, i Čileanci dive Bolanju. Nevažno je što se po ostalom ne podudaramo ni u čemu – osim po fasciniranosti mohitom i rakijom – što se naše pesnikinje, ukoliko tako nesrećan izraz znači još nešto, ne podudaraju ni u čemu, što jedni pišu o jednom, a ostali o nečemu drugom, što jedni vole da se mrljaju politikom, drugi da skaču u bezdan stila, a drugi da se prave ludi, a drugi da zbijaju prljave ili pompezne šale, a drugi da menjaju teme, a mi drugi da se pomakljamo sa detektivima i serijskim ubicama, a mi drugi da se sprdamo sa ženskom, muškom ili homoseksualnom intimnošću: svi mi smo se podudarili u Bolanju.

nacisticka-knjizevnost-americi-roberto-bolano-slika-58450532.jpg

Photo: Kupindo

Neobično, zar ne? Mislim da bi još neobičnije bilo Bolanju, mada bi iskoristio priliku da se okupa u vodi našeg entuzijazma, šta da mu radimo. Jer najneobičnije je, zapravo, to što se pisci koji imaju više od trideset devet godina, jedanaest meseci i trideset dana – sa izuzetkom naše starije braće, trojica penzionisanih rokera u vidu Fresana, Gamboe i Pas Soldana – uglavnom ne dive Bolanju, ili mu se dive s nepoverenjem, ili ga direktno preziru ili im se naprosto čini „precenjen“ (njegova omiljena reč). Ako mi ne verujete, idite i sami napravite eksperiment: potražite nekog pisca mlađeg od četrdeset (naći ćete ih bez sumnje u baru na uglu) i pitajte ga za Bolanja: više od osamdeset odsto njih, bez preterivanja, reći će da je ili tata ili wow ili strava ili divan ili genijalan ili božanstven. A zatim pitajte pisca starijeg od četrdeset (naći ćete ih u naspramnom baru ili u nekom ministarstvu ili u vikendici) i videćete da u osamdeset odsto slučajeva imaju neku zamerku na njega, ili više njih, ili da je zamerka sve što za Bolanja imaju. U ovo vreme koje prezire generacijske granice, koje ne veruje klasifikacijama, stručnim knjigama, akademskim priručnicima, kritičarskim pušačima, na kraju, u ovo vreme koja se ograđuje od entelehije koju još samo najratoborniji imenuju kanonom, ispostavlja se da mlađi od četrdeset vole Bolanja sa nezaustavljivom strašću. Očigledno je da se treba upitati otkuda ovaj fenomen blizak paranormalnom i koji je neporecivo prožet religijskim šmekom – Bolanja za predsednika, God Save Bolaño, Bolanjo je velik, Ja©Bolanjo.

3. Portret agitatora u mladosti​

Sada svi znamo predistoriju: kada je bio mlad i još nije bio Bolanjo i kad je živeo iseljenički u Meksiko Sitiju, Roberto ili Robertić ili Robert ili Bobi pripadao je jednoj šačici ili mafiji ili gunguli ili bandi – koliko god sada njegovi fanatici ili poneki zbunjeni akademski radnik misle da je to bio književni pokret – čijim članovima je palo na pamet da se samopro- zovu infrarealistima. Bila je to šačica ili mafija gnevne mladeži vrlo duge kose i vrlo čudnih ideja, smlavljena alkoholom i neizostavnim psihodeličnim drogama iz sedamdesetih, koja je pokušavala da piše manifeste i pesme i aforizme i, pre svega, da pije i kuša psihodelične droge i, s vremena na vreme, da sabotira javne prezentacije trenutno zvaničnih pesnika i pisaca na čelu sa tim guruom ili mandarinom ili vlasnikom meksičke književnosti, svemogućim, svud prisutnim i sveznajućim Oktavijom Pasom. Posle lunjanja prljavštinom Kolonije Huares ili Kolonije Santa Marija la Ribera, nekoliko tekilica i ćurosa (od marihuane, napomena za španskog čitaoca), Mario Santjago i Roberto Bolanjo bi se ustremili ka Kasi del Lago i, kad bi se veličanstveni i srditi Pas ili neki od njegovih izvrsnih sledbenika upustio u pesmu o jinu i jangu ili cikličnosti vremena, njih dvojica bi upali u zatvoren prostor i bez upozorenja bacali svoje bombastične vesti, svoje lozinke, viceve i aforizme da bi ismejali dotičnog ili dotične, ili postigli da oni zamucaju, proklinju ili se prepadnu. Ti hepeninzi, koji su samo šezdesetih mogli biti prepoznati kao ekstremni vid avangardnosti ili kao efikasne pesničke gerile, jedva da su bili validni i tek bi poneki minorni marksistički ili univerzitetski list prikazao sprdnju tih kosijanera koji su bez razloga vršili atentat na slavne likove nacionalne književnosti.

DIVLJI-DETEKTIVI-Roberto-Bolanjo_slika_O_65735943.jpg

Photo: Kupindo

U tadašnjem Meksiku ključala su oponašanja francuskih situacionista i enragés, britan- skih angry young men i gringoskih hipika, i niko nije odveć uzimao zaozbiljno njihovu naprasitu grubost (sem Pasa, koji bi uvek kad bi razmišljao o njima popio čaj od lipe). Najverovatnije se niko nikada ne bi setio akcija i glupiranja infrarealista – osim Huana Viljora i Karmen Buljose, njihovih zapanjenih savremenika – da Bolanju dvadeset godina kasnije, kad je bio pred pretvaranjem u Bolanja, nije palo na pamet da vrati pogled ka svojim adolescentskim istupima i tom grubom glinom izgradi svoj prvi veliki roman, Divlji detektivi, pretvarajući te neprilagođene mladiće u romantične likove (nijansirajmo: nevešto romantične) ili u najma- nju ruku u nešto poput generacijskih junaka za mladež devedesetih, jednako lišenu iluzija i neveštu, ali manje mudatu.

Nakon dvadeset godina inkubacije, Bolanjo je izvadio iz naftalina razjedinjena sećanja na svoju meksičku mladost, na svoje prijatelje-gubitnike, te loše pesnike i izmislio poslednji latinoamerički ep dvadesetog veka. Utrobni realisti što obitavaju na stranicama Divljih detektiva jednako su patetični gubitnici kao njihove infrarealističke preteče, ali su, našminkani ogromnim dozama književnosti koju je Bolanjo gutao tokom dvadeset godina, naišli na topao prijem kod mladih Latinoamerikanaca iz devedesetih, za koje su postali naknadni simboli otpora, utopije, nesreće, nepravde i obnovljenog poverenja u umetnost kojeg nije bilo baš u izobilju nigde drugo (a ponajmanje u magijskom realizmu treće, četvrte i, čak, pete generacije, odomaćenom u čitavom svetu).
Kada su Divlji detektivi ugledali svetlost dana 1998, latinoamerička književnost bila je sasvim ustanovljena kao globalni trend, atraktivan i egzotičan izvozni produkt poput bana- na, manga ili mameja, spoj porodičnih saga, političkih pobuna i magijskih epizoda – nastao zamornim imitiranjem Garsije Markesa – koji je na kraju počeo da izaziva zevanje i, čak, izvesnu ljutnju kod nekih čitalaca i brojnih pisaca. Tom destilatu opštih mesta koji se raz- metao portretisanjem intimnih protivrečnosti latinoameričke zbilje, Bolanjo je suprotstavio jednu novu epiku ili, pre, antiepiku oličenu pre svega u Arturu Belanu i Ulisesu Limi: beg u pustinju nakon tolikih godina u šumi; potragu za novom baroknošću posle decenija izrade uvek istih pozlaćenih anđelčića; ideju o političkoj književnosti dalekoj od memoranduma koji su opredeljeni za ili protiv nekog trenutnog latinoameričkog diktatora (dobro, priznaj- mo da je Fidel nadživeo Bolanja). Nije to bila mala stvar. Taj meksički roman koji je napisao Čileanac što je živeo u Kataloniji, sa znatiželjom su gutali mlađi od četrdeset, koji su ubrzo uzdigli tu knjigu do kultnog predmeta, novog polazišta, nade u odnosu na magijskoreali- stički konformizam, nepresušnog izvora ideja, virusa kojem nije trebalo ni deset godina da zarazi hiljade čitalaca što na sreću nisu pelcovani na skeptično pobunjeništvo stranica Divljih detektiva.

AMAJLIJA-Roberto-Bolanjo_slika_O_40287477.jpg

Photo: Kupindo

I bez Bolanjove želje, osim ako je bila suptilna do perverznosti, roman kod mlađih od četrdeset zaprema mesto koje su za starije od četrdeset imale Školice. Doduše, treba sačekati da saznamo da li ćemo se za četrdeset godina mi, trenutno mlađi od četrdeset, vratiti Divljim detektivimane osetivši se razočarani koliko i oni, stariji od četrdeset, koji su ponovo počeli da čitaju. Po rečima jednog prijatelja, nedostaje još samo vreme da verifikuje tu knjigu.

4.Tako volimo Roberta​

Krajem 1999. Bolanjo je postao Bolanjo: osim laboratorije pod naslovom Nacistička literatura u Amerikama i nekih manje značajnih tekstova, ili se bar tako meni činilo, bio je objavio dva remek-dela: čudo suzdržanosti, okrutnosti i inteligencije, Udaljenu zvezdu, po mom mišljenju njegov najbolji kratki roman, i Divlje detektive. Osvojio je nagrade „Eralde“ i „Romulo Galjegos“. Svi su počeli da govore o Bolanju, naročito posle njegovih putovanja u Čile gde je, kao slon među porcelanom, rešio da se iz jednog poteza osveti svim svojim suna- rodnicima – a posebno, ne znam zašto, sirotom Pepeu Donosu – uz izuzetke nastale više zbog njegove ekscentričnosti nego iz patriotizma (Para, Lemebel) i gde je poveo bučan, banalan i izlišan rat protiv Dijamele Eltit zbog gastronomskih ili odontoloških, a ne, kako bi se moglo očekivati, književnih neslaganja (mada je Bolanjo imao ozbiljnih problema u razlikovanju svakodnevnog od umetničkog ili je zapravo mislio da je ono svakodnevno često ono umetničko).
Sledećih godina Bolanjo je napisao odlične knjige (Čile noću, svoje treće remek-delo), obične knjige (Amajlija, Antverpen) i, kao i svaki veliki pisac, iskreno loše knjige (nesnosni Monsieur Pain, neregularne ***** ubice i Nesnosni gaučo). Zapravo, kazaću nešto što mi Bolanjovi fanatici neće oprostiti: ne sviđaju mi se Bolanjove priče; štaviše, mislim da Bolanjo nije baš bio sjajan pripovedač, makar imao dve priče koje će ostati upamćene. Priznajem da sam uvek imao utisak da su Bolanjove priče kao i, u drugoj meri, pesme, često skice ili zabeleške za opsežnije tekstove, srednjeg obima kojim je sasvim dominirao ili dužeg, kojim je dominirao kao niko drugi. Stoga mi se čini apsurdnim objavljivati ne samo tekstove koje sam Bolanjo nikada nije želeo da objavi, nego čak i minorne fragmente, priče i pesme, par- čiće što ničim ne doprinose otkrivanju njegove veličine sem što je malo kvare. Kao da je svaki red potekao iz Bolanjove ruke čudo ili ikona.

Roberto-Bolanjo-2666-i-Cile-nocu_slika_O_70977541.jpg


Rekapituliram: između Divljih detektiva i dana sopstvene smrti, Bolanjo je objavio svoje treće remek-delo, Čile noću, u kojem je nastavio sa svojom bučnom uronjenošću u zlo koju će preneti, konačno, u 2666; objavio je nekoliko zbirki priča koje se nekima sviđaju no meni ne; objavio je druge kratke romane, ali pre svega se pripremao dušom i telom, kao osuđen – jer je i bio osuđen – ono što će postati njegova poslednja knjiga, njegovo ultimativno delo, njegov labudov pev: taj roman koji nije završio, ali za koji je uvek tvrdio da želi da ga objavi makar u posthumnoj formi – za razliku od fragmenata i zabeležaka iz perionice – „monumentalni“, „kiklopski“, „ogromni“, „neobuhvatljivi“ (što su očigledno epiteti koje mu je dala kritika) i nepredvidivi 2666.


10352.jpg

Photo: Kupindo

Iako zbog prerane smrti Bolanjo nije napisao onoliko knjiga koliko je planirao (i koliko smo želeli mi, njegovi čitaoci), stvorio je jedno dovoljno široko, bogato i šaroliko delo da u njemu svaki pisac, kritičar i čitalac može da pronađe nešto što mu pomera čula i što mu je novo. Tako ljubitelji proze, oni koji imaju dobar sluh i oni, opčinjeni retorikom mogu da se dive njegovom stilu, tom pomalo neveštom, ali ne i izveštačenom ili manirističkom stilu (što je španska mana koju je on prezirao i bežao od nje), tom stilu punom gomilanja, nizanja veznika, haotičnih umetnutih rečenica, tom stilu koji je, poput svakog ličnog stila, jednako lako obožavati i imitirati (i parodirati i pisati mu omaže, što pokušavam ovim redovima). Za razliku od njih, ljubitelji priča, branioci pustolovina, oni koji su opsednuti radnjom, kod sebe otkrivaju fasciniranost njegovim kružnim i ponešto oniričkim pričama punim nepredvidljivih pojedinosti, digresija i begova u neke druge svetove, paralelnih tokova; punim, čak, i neke vrste saspensa što nema nikakve veze sa policijskim romanom koji je Bolanjo dosta prezirao (mada manje od ljubića). Neki drugi, ljubitelji angažmana, kojima ne smeta da vide književnost kao zabavu, kao sredstvo obrazovanih za ubijanje vremena, kao fetiš, u Bolanjovim tekstovima pronalaze onu političku energiju koja je smatrana iščezlom, tu volju za razotkrivanjem uglova, meandara i tmina moći i zla, tu vežbu bespoštedne kritike status kvoa, taj novi vid korišćenja književnosti kao bojevog oružja, ali nepokorenog nijed- nom diktaturom i ideologijom, to uverenje da književnost služi nečemu supstancijalnom. Još neki, ta malobrojna, ali sve moćnija sekta ljubitelja knjiga što priča o drugim knjigama, oboleli od literature, autisti prema kojima je stvarnost nemarna, navijači metaknjiževnosti Vila-Matasa, metaknjiževnosti Pilje i, čak, metaknjiževnosti (koja se meni čini potknjiževnošću) Aire, kod Bolanja takođe nalaze zapažen broj citata, opskurnih književnih referenci, eruditskih metafora, meditacija o ekscentričnim piscima. Ma čak i oni koji još uživaju u veštačkoj vatri formalnog eksperimentisanja osećaju da im Bolanjo namiguje formalnim rizicima, paradoksima i sintaktičkim dvojnostima, ljubavlju prema neizvesnosti i haosu, koje oni mikroskopski proučavaju, a onda objašnjavaju aludirajući na fraktale, na relativnost i kvantnu fiziku, na rizomatičnost i na druge i još neprikladnije termine koji su toliko po uku- su strukturalista, poststrukturalista, dekonstruktivista i drugih – isti, koji su Bolanja toliko fascinirali (nije tek tako bio infrarealista i kum i vođa utrobnih realista) i kojima se, očigledno, uvek slatko smejao.

5. Prorok iz Blanesa​

U Sevilji, na kongresu mladih pisaca kojem je prisustvovao 2003, i koji će se ispostaviti kao poprište njegovog poslednjeg javnog nastupa, jedan mladi pisac prišao je Bolanju, nespornom učitelju, mudracu i mitskom pesniku i pitao ga naivno i s divljenjem i poštova- njem za savet mladim piscima, ne samo onima koji su se tamo okupili da bi slušali svoje profesore, nego i mladim piscima svih država i epoha. I Bolanjo, koji se uvek trudio da zbuni svoje sagovornike – a posebno kritičare – odgovorio mu je nešto kao: savetovao bih im da žive. Da žive i budu srećni. Možda će ova anegdota čiju istinitost mogu mnogi da posvedoče, zasmetati njegovim najgorljivijim fanovima, onima koji mu se dive kao novom demijurgu književnosti. Mene fascinira. Bolanjo je naslutio da će vrlo brzo umreti i šaputao je da je izvan slave i knjiga i književnosti upravo to: život. Život koji je njemu isticao i koji u tom trenutku on već gotovo da više nije imao.

2666_Bolano3_850x625.jpg
​

​

6. 2666: vremenska bomba​

Bolanjo je umro i za samo nekoliko meseci objavljen je 2666, njegovo najambicioznije, najšire i poetički najrizičnije delo, njegovo prokletstvo i nasleđe. Uprkos tome što je manje-više nezavršen (zamišljam da bi Bolanjo do zamora glačao svoje stranice), to je jedan od najmoćnijih, najuznemirujućijih i najuticajnijih romana napisanih na španskom poslednjih decenija. Razjašnjavam: mada je u nekom trenutku lično Bolanjo sugerisao da bi trebalo razdvojiti različite delove romana kako bi svi bili objavljeni zasebno, a on obezbedio kakvu novčanu prednost za svoju porodicu, 2666 može da se čita samo u kompletu, tih više od hiljadu stranica u isti mah – prepuštajući se tokovima njegovog pisma, lavini isprepletanih priča, vihoru njegovih likova, cunamiju njegovog stila, zemljotresu njegove kritike – a nikada kao pet romančića uglavnom prihvatljivog obima. Tokom godina koje je posvetio pisanju 2666, moguće da je Bolanjo imao intuiciju da je posredi besmislen i nemoguć projekat, za- datak što premašuje njegovu snagu ili ga je, naprotiv, 2666 možda održao u životu do ivice njegove snage. Tokom tih godina bio je manje-više zdrav, ali u svakom slučaju bol i žurba i nostalgija za životom koji se raspršuje prožimaju svaku stranicu romana.

1200px-Roberto_bola%C3%B1o.jpg

Photo: wikimedia.org

Otkako je objavljen 2004, moglo se čuti stotine različitih i protivrečnih stvari i čitati hiljade stranica vezanih za 2666 od kojih su neke lucidne, a druge banalne, treće apsurdne, a ostale, naprosto, pune čuđenja. Sve to o rečenoj obimnoj knjizi koja se trudi da izmakne klasifikacijama i, još više, pridevima (ali ne i njihovom gomilanju). Ima ih što vide 2666 onako kako čovek poviri ka ambisu ili zamagljenom ogledalu; koji roman smatraju divovskom glo- som uz bum ili negacijom buma ili krajnjom subverzijom buma; ima ih što veličaju užasnu političku denunciju ili žale zbog njegovih književnih zamki ili ambicioznosti, ili zbog njegove nadmenosti ili zbog neizbežne propasti; ima ih što na stranicama 2666 nalaze najbolje pretakanje Bolanjovog stila i njegovih opsesija, koji potkazuju stilski manirizam i neprestano ponavljanje Bolanjovih opsesija; koji rone knjigom u potrazi za potopljenim galijama i koji je odmeravaju kao smrtonosni snežni vrh; koji ne tolerišu to što ona, uvredljivo i drsko, opet govori o užasnim zločinima, koji se grohotom smeju njenim prečicama i promenama tona; koji eksplodiraju od ozlojeđenosti zbog njenog nedostatka mere – i tako ukazuju ništa manje do li na moguću tajnu sveta – i koji se parfemišu njenim duhovitim i grotesknim metafo- rama; koji se guše u njenim pustinjama i postepeno dave u njenim močvarama; koji se trude da do kraja protumače snove u njoj – najneverodostojnije snove u književnosti na španskom – i koji direktno preskaču stranice i stranice; koji kad završe njeno čitanje postaju verni učenici bolanjizma – koji je druga religija Knjige – i koji direktno napuštaju veru da bi se, znatno opreznije, posvetili zlatarstvu ili konceptualnoj umetnosti, što je maltene jedno te isto. A tako je stoga što je prošlo tek tri-četiri godine otkako je objavljena i zato što je – kako je to Bolanjo znao kao što je znao i Niče – posredi delo pisano sa izvesnošću da će biti posthumno; zato što su čitaoci i pisci i kritičari tek počeli da pljačkaju njene pećine, da premeštaju njeno peščano tlo, čiste njene zemlje, brišu znoj sa njenog marazma, civilizuju njene šume, hrane njene zveri, klasifikuju njene člankonošce, vakcinišu se protiv njenih kuga, odolevaju njenim otrovima. I zato što je, kako njegov naslov implicira, roman 2666 napisan kao bomba tempirana da iz sve snage eksplodira 2666. godine.

Šteta što tome, kao ni on, nećemo prisustvovati.

7. Epidemija​

U Sevilji, gde je bio spreman da pročita „Sevilja me ubija“, ali gde nije uspeo da pročita „Sevilja me ubija“, pred tucetom mladih pisaca – ponavljam, mladih dekretom – koji su mu se divili i zavideli mu i slušali ga kao maga ili proroka, Bolanjo je jedne noći više puta ispri- čao isti vic. Loš vic. Najgori mogući. Jedan od onih viceva kakvima se niko ne smeje. Tip u nekom baru prilazi jednoj devojci. „Zdravo, kako se zoveš?“, pita je. „Zovem se Nurija.“ „Nuri- ja, želiš li da se ***** sa mnom?“ Nurija odgovara: „Mislila sam da me to nikada nećeš pitati.“ Napravio je pet, deset, varijacija iste teme. Neproduktivne, banalne, beznačajne teme. Tog lošeg vica. Tog najgoreg mogućeg vica. Tog vica kakvom se ne smeje niko. Ali mladi pisci što su se okupili u Sevilji slušali su ga omađijano, sigurni da se u tome, u nekom delu toga, krije tajna sveta.

Izvornik: Jorge Volpi, “Bolaño, epidemia”, u: Bolaño salvaje, Edmundo Paz Soldán i Gustavo Faverón Patriau (ur.), Editorial Candaya, Barcelona, 2008, str. 191–207.
 
Kad je sve počelo, pomisli. Kad sam potonuo? Tamno aztečko jezero, donekle poznato. Noćna mora. Kako da izađem odavde? Kako da ovladam situacijom? I zatim, još pitanja: želim li doista izaći? Želim li doista svemu okrenuti leđa? Pomisli također: za bol više ne marim. I još: možda je sve počelo kad mi je umrla majka. I još: za bol ne marim, dokle god ne postane jača i nepodnošljiva. I još: јеbote, boli, јеbote, boli. Ne marim, ne marim. Okružen utvarama.

Roberto Bolanjo - 2666
 

DUHOVI GRADA – ROBERTO BOLANJO​


Nije živeo ni stotinu dana nakon svog pedesetog rođendana, a posle smrti je postao najveća ozbiljna književna zvezda dosadašnjeg toka dvadeset prvog veka. Roberto Bolanjo (1953–2003) i njegov opus najnoviji su dokaz da priče i romani o pesnicima i piscima ne moraju biti sterilni i dosadni. Njegov magnum opus, petodelni roman 2666, pojavljuje se pred srpskim čitaocima u izdanju Lagune i prevodu Igora Marojevića
Novosadski časopis “Polja” objavio je nedavno tematski svezak posvećen djelu njemačkog pisca V. G. Zebalda. Priču o Robertu Bolanju nije pogrešno započeti pominjanjem Zebalda. Iz američke perspektive, naime, perspektive zemlje u kojoj se književnost strašno malo prevodi (podatak koji je već postao notoran: od svih knjiga koje se u jednoj godini objave u Americi, samo tri posto otpada na prevode), rijetkost je da neki savremeni pisac koji ne piše na engleskom postane književna zvijezda, neko na koga će se pozivati američki pisci i navoditi ga kao uzor i idola, neko kome će esejisti i kritičari ispisivati isključivo pohvalnice i panegirike. U posljednjih petnaestak godina, takvu su sudbinu imala samo dvojica pisaca: Zebald i Bolanjo. Obojica su umrli mladi i makar je obojici slava počela rasti još za života, do vrhunca je došla tek poslije smrti njihove. Zebaldova i Bolanjova globalna slava krenula je iz Amerike, na način na koji su se nekada globalne književne slave začinjale u Parizu. I do nas su Zebald i Bolanjo došli preko Amerike; uglavnom su, naime, prošla ona vremena kad su urednici jugoslovenskih izdavačkih kuća sami od sebe avangardno prepoznavali šta je to dobro u svijetu i šta valja, pa bi se poslije ispostavilo da smo prevode pisaca koji su decenijama kasnije bivali nobelovcima imali ranije nego većina kulturnih i izdavačkih velesila.

LIRSKI ASPEKT PROMAŠENOG PESNIKA: Ima jedna zgodna Kišova fraza kojom je on znao komentarisati srodnost sebe i Borhesa, srodnost često prebanalno tumačenu: lirski aspekt promašenog pesnika. Različiti su razlozi zbog kojih se promašeni pjesnici opredijele za prozu, ali prozi to po pravilu donese dobitak. Cijelog svog života Bolanjo je sebe smatrao prvenstveno pjesnikom, a i književni uzori su mu uglavnom bili pjesnici, poput njegovog zemljaka Nikanora Pare, autora one prelijepe pjesm(ic)e o Americi koja se sastoji od naslova i jednog jedinog stiha. Naslov je USA, a stih ide ovako: tamo je sloboda kip. Bolanjo je počeo pisati prozu samo jer se ona bolje plaća! Pisao je, naime, isključivo poeziju sve dok niko drugi nije zavisio od njega, a kad se s četrdesetak godina okućio, oženio i dobio prvo dijete, počeo je pisati prozu, i pisao ju je brzo, plodno i dobro, neuporedivo dobro, pisao je prozu vjerujući u tačnost one replike iz romana 2666 “da su sve vrste poezije i svi poetski stilovi sadržani ili mogu biti sadržani u prozi”. Inače, priča o Bolanju neodvojiva je od priče o jedanaestom septembru, samo ne onom iz 2001. godine, dvadesetak mjeseci prije smrti Bolanjove, nego onom iz 1973, pet mjeseci nakon Bolanjovog dvadesetog rođendana. Riječ je, naravno, o Pinočeovom puču protiv Aljendea, događaju koji je promijenio Čile i koji je presudno uticao na Bolanjov život, kao i živote Čileanaca njegove generacije. Iako rođenjem Čileanac, Bolanjo je od petnaeste godine s porodicom živio u Meksiku, a 1973. se zatekao u Čileu. Poslije udara je zbog ljevičarskog aktivizma bio uhapšen te je proveo neko vrijeme u zatvoru, no ubrzo se vratio u Meksiko. Tamo se mota po umjetničko-pjesničkim serklovima i učestvuje u osnivanju pokreta zvanog infrarealizam. Romansiranje ovog perioda vlastitog života Bolanju će poslužiti kao temelj za jedan od njegovih najslavnijih romana, za Divlje detektive (originalno objavljene 1998. godine). Godine 1977. Bolanjo se preseljava u Evropu, tačnije u Španiju, gdje će ostati do kraja života.

GORKI TALOG ISKUSTVA: U Španiji Bolanjo isprva uglavnom živi – što bi rekao Pol Oster – hand to mouth, to jest jedva sastavljajući kraj s krajem. Živio je u okolini Barselone i bavio se različitim poslovima i poslićima; bio je i perač posuđa i noćni čuvar u kampu i još mnogo šta iz istog sirotinjskog registra. Ima u njegovim knjigama partitura očito nadahnutih tim iskustvima. Kad je riječ o zaradi od književnosti, prije nego je stekao reputaciju i počeo dobivati ozbiljnije honorare, praktikovao je genijalnu foru; i u Španiji, naime, kao i kod nas uostalom, nisu tako rijetki anonimni konkursi za priču s novčanim nagradama koje nisu zanemarive. Bolanjo je učestvovao na takvim konkursima, a kad bi neka priča dobila nagradu, odnosno kad bi otkrio da ima priču na koju su žiriji takvih natječaja slabi, on bi istu priču slao i na druge konkurse, samo što bi joj promijenio naslov. Pjesnički zaljubljen u književnost, a konstantno u kontaktu s ljudima kojima književnost ne znači ama baš ništa, Bolanjo je u sebi spojio evropskog i (sjeverno)američkog pisca iz one poznate dihotomije Rejmona Kenoa. Po Kenou, evropskim se piscima u životu ne dešava baš puno toga, a uglavnom su po porijeklu privilegovani buržuji koji prvo završe dobar fakultet, a zatim dobiju dobar posao, pa oni eventualno napišu jedan do dva bildungsromana sa autobiografskim elementima, a poslije se nadahnjuju literaturom, dok američki pisci puno putuju, rade najrazličitije moguće poslove i susreću se s ljudima iz raznih klasnih i socijalnih krugova, te su im i opusi razuđeniji i bogatiji. Bolanjo je zaista uspio združiti ove dvije paradigme, združiti ogromno (neformalno) književno obrazovanje i golem životni prtljag, doživljaj neposredne smrtne opasnosti, bijedu i izbjeglištvo. Silne književne reference u njegovim se pričama i romanima ukrštaju sa anegdotama i gorkim talogom iskustva.

U SRCU VAVILONA: A to iskustvo, iskustvo čovjeka iz trećeg svijeta koji je došao u Evropu, na Zapad, mada je Bolanjov egzil, čisto geografski gledajući, istočno od njegove domovine, rimuje njegovu prozu sa muzikom jednog Manu Chaoa. Ima jedna Manu Chaova pjesma koja zvuči tako perfektno bolanjovski. To je pjesma Clandestino, ona koja počinje stihovima: Solo voy con mi pena/ Sola va mi condena/ Correr es mi destino/ Para burlar la ley/ Perdido en el corazon/ De la grande Babylon/ Me dicen el clandestino/ Por no llevar papel… (U prevodu bi to otprilike bilo: Idem sam sa svojom tugom, idem sam sa svojom kaznom, bijeg je moja sudbina, da pobjegnem od zakona, izgubljen u srcu Vavilona, zovu me ilegalcem, jer nemam papira…). Poslije lirski subjekt kaže da je na sjever otišao da bi radio (u ovom ekonomskom registru, podjela sjever–jug je zapravo mnogo važnija od podjele istok–zapad!), a da mu je život ostao između Seute i Gibraltara, da je samo crta na morskoj pučini, duh u (velikom) gradu, da mu je život zabranjen, jer tako kažu vlasti. U dva refrena, Manu Chao nabraja različite ilegalce: alžirske, peruanske, nigerijske, afričke, bolivijske. Čileanskih nema, ali se podrazumjevaju, no tu su zato crnorukaški (Mano Negra), da bi cijela priča bila razumljivija i iz naše, iz (mlado)bosanske perspektive. Ključni stih, međutim, barem iz bolanjovskog registra, je onaj o duhu u gradu, u originalu fantasma en la ciudad. Više je razloga za to. Najprije, ta riječ iz Bolanjovog maternjeg jezika, ta fantasma je u formi fantazme poharala globalni psihoanalitički vokabular za koji je književnost samo rudnik hiperinterpretacije, a Bolanjova literatura, zapravo stil njegov je onaj poetski stil o kojem se sanjao Gombrovič, stil koji brani samog sebe, pa mu ni ta psihoanalitička kuga ne može ništa. Nije tu manje važna ni riječ ciudad, međutim, ne samo jer je Bolanjova proza dubinski urbana (ali ne na onaj površno-banalni način na koji se taj epitet kod nas uglavnom upotrebljava), nego i zato jer je Ciudad Juarez, grad na američko-meksičkoj granici, ali s meksičke strane, model za ključni grad Bolanjovog književnog svijeta, za Santa Terezu.

PET U JEDAN: Santa Tereza je mjesto radnje četvrtog (i najdužeg) dijela romana 2666, Bolanjovog magnum opusa. Taj dio se zove Dio o zločinima. (Svaki dio ovog petodijelog romana u naslovu ima riječ dio, baš kao da je Bolanjo, kako je primijetio neki od američkih recenzenata, parodirao princip po kojem su naslovljavane epizode TV serije Prijatelji.) Prvi dio se zove Dio o kritičarima, drugi – Dio o Amalfitanou, treći – Dio o sudbini, četvrti, kako je rečeno, Dio o zločinima, a peti, posljednji, Dio o Arčimboldiju. Originalno izdanje romana 2666 ima oko 1100 stranica, engleski prevod oko 900, a srpski, kao i španski, oko 1100. Srpski 2666 ima dva toma; nije to nerazumljiva izdavačka odluka, ali ima neke ljepote kad je cijeli roman, kao u engleskom prevodu, spakovan u jedan tom. 2666 je zbilja jedan od onih rijetkih, najrjeđih, romana koji čitaoca potpuno opčine. Ja sam 2666 (na engleskom) kupio u Hajdelbergu, u knjižari na Hauptstrasse 86, i dobro pamtim dane čitanja kao dane kad sam skoro skroz, ali stvarno skoro skroz, bio uronjen u Bolanjov književni svijet. Teško je objasniti u čemu se sastoji magija ovog romana, romana čije objavljivanje Bolanjo nije doživio. On je bio namjerio da svaki od dijelova romana objavi kao zasebnu knjigu, a motiv je ponovo bio ekonomski, držao je da će tako ukupni honorar biti veći. Bolanjo je dugo bolovao i njemu nije bilo do novca za samog sebe, nego za porodicu. Porodica je, međutim, poslije smrti njegove, odlučila da 2666 objavi integralno. Ipak, 2666 je istovremeno i petodijelni roman i pet (kratkih) romana u jednom (velikom). Uostalom, kratki roman i jest Bolanjov žanrovski trademark.
 
SUMMA: 2666 je summa Bolanjovog opusa: i zbir svega onoga što je dotad pisao i iskorak u nešto novo. Niz ranijih Bolanjovih romana (od Udaljene zvezde preko Čilea noću do Divljih detektiva) zajedno s njegovim kratkim pričama učinio je prepoznatljivim njegov stil i kontekst njegovih proza, a 2666 se u taj kontekst uklopio produbljujući ga, a isto važi i za stil. Književni svijet u kojem se miješaju priče o piscima i pjesnicima s politikom i nasiljem postoji i ovdje, ali je geografski maksimalno proširen, dok je nasilje prisutnije i intenzivnije nego ikad ranije. Crvena nit, ako se može tako reći, koja spaja pet dijelova 2666 je pisac Arčimboldi, onaj koji je glavni protagonist petog dijela, onaj kojim se profesionalno bave kritičari iz prvog dijela, onaj koji je, ovako ili onako, linkovan i na tri središnja dijela. (Usput budi rečeno, Arčimboldi se nekoliko puta pominje i u Divljim detektivima što je najbolja ilustracija specifične cjelovitosti kompletnog Bolanjovog opusa.) U 2666 stvarno ima svega! Ima u prvom dijelu, recimo, i jedan srpski kritičar, profesor germanistike na Beogradskom univerzitetu, čiji se članak o Arčimboldiju ukazuje kao komadičak ovog veličanstvenog romanesknog mozaika. Četvrti dio, svojevrsno srce romana, bavi se masovnim zločinima nad ženama u Ciudad Juarezu (koji se u romanu zove Santa Tereza), stvarnim zločinima koji, evo, već godinama obilježavaju i crne hronike svjetskih medija i filmove poput onog s Dženifer Lopez koji je prije koju godinu prikazan za filmskom festivalu u Berlinu. Stravična grozota tog kataloga zločina nikad, međutim, nije tako raskrinkana kao kod Roberta Bolanja.

TUŽNI PARADOKS: Ima kod Kiša u Ranim jadima ona divna autopoetička scena o tome kako plete majka Andreasa Sama. (“Tajna majčine veštine bila je prosta – ona se nikad nije ponavljala. Kada bi gospođa Fanika naručila isti onakav džemper kakav je gospođice Marije, moja je majka, ne mogavši da dokazuje svoje razloge sitnoj sujeti seoskih lepotica, prihvatala narudžbinu bez primedbe, ali je na zadatu temu pravila novu varijaciju, samo naizgled sličnu uzoru, pa je, menjajući rukopis i šaru, stvarala jedan sasvim nov stil, samo naizgled sličan prethodnom, tek toliko da se po njemu prepozna ruka majstora, njegov lični pečat, neponovljiv.”) Ima kod Bolanja, u 2666, u drugom dijelu, najkraćem, scena s mladim apotekarom koji voli da čita, ali kojem je draži Kafkin Preobražaj od Procesa, Melvilov Bartlbi od Mobi Dika, Floberovo Priprosto srce od Buvara i Pekišea te Dikensova Božićna priča od Priče o dva grada ili Pikvikovaca. Kroz um Amalfitanoa, naslovnog protagoniste ovog dijela, Bolanjo komentira da se naše vrijeme boji velikih, nesavršenih, stihijskih djela koja vode u nepoznato, odnosno da preferira savršene stilske vježbe velikih majstora. To je tužni paradoks, misli Amalfitano, misli Bolanjo. Kad je riječ o opusu samog Bolanja, upravo je 2666 veliko, nesavršeno i stihijsko djelo koje vodi u nepoznato. Bilo bi, dakle, i tužno i paradoksalno uplašiti se voluminoznosti ovog romana. 2666 je najbolanjovskiji Bolanjo: istovremeno i epilog jednog genijalnog i konzistentnog literarnog opusa, kao i uvod (ili prolog) u (čitalački) novi književni život. Kako bi rekao Džonatan Letem, ovim je romanom Bolanjo pokazao da književnost može sve. U vremenu sveopšteg relativizovanja svega i apsolutizacije skepse, to je nešto što je bilo potrebno i književnosti i svijetu, nešto što je očito mogao napraviti upravo (da ne kažem, jedino) Roberto Bolanjo. Nije to mala stvar.

Muharem Bazdulj
 
Džim

Pre mnogo godina imao sam prijatelja koji se zvao Džim. Još od tada, nikada nisam video tužnijeg Amerikanca. Mnoge sam video očajne. Tužnog poput Džima, nijednog. Jedanput je otišao u Peru, na putovanje koje je trebalo da traje više od pola godine, ali sam ga ubrzo ponovo video. Iz čega se sastoji poezija, Džime?, pitala su ga deca – meksički prosjaci. Džim ih je slušao posmatrajući oblake i onda počinjao da povraća. Sastoji se iz leksike, rečitosti, traženja istine. Epifanije. Kao kad ti se ukaže Devica. U Srednjoj Americi su ga opljačkali nekoliko puta, što je bilo čudno za bivšeg marinca i bivšeg ratnika u Vijetnamu. Više nema tuča, govorio je Džim. Sada sam pesnik i tragam za onim što je čudno, e da bih to iskazao opšterazumljivim i uobičajenim rečima. Veruješ li da postoje reči koje su opšterazumljive i uobičajene? Mislim da postoje, govorio je Džim. Njegova žena bila je američka pesnikinja meksičkog porekla koja je, uvek u pravilnim intervalima, pretila da će ga napustiti. Pokazao mi je njenu fotografiju. Nije bila naročito lepa. Na njenom licu se očitovala patnja, a ispod te patnje pomaljala se srdžba. Zamislio sam je u jednom stanu u San Francisku ili u nekoj losanđeleskoj kući zatvorenih prozora i razmaknutih zavesa, kako sedi za stolom i jede parčiće dugotrajnog hleba i zelenu supu. Sudeći po viđenom, Džimu su se sviđale crnke, tajne žene istorije – govorio je bez većih objašnjenja. Meni su se pak dopadale plavuše. Jednom prilikom sam ga video kako posmatra gutače vatre na ulicama Meksiko Sitija. Snimio sam ga s leđa i nisam mu se javio, ali bio je to očigledno Džim: loše ošišana kosa, bela i prljava košulja, pognuta leđa kao da još oseća težinu svog ranca. Njegovo rumeno grlo na neki način je podsećalo na linčovanje u prirodi, crno-beloj prirodi lišenoj bilborda i svetala benzinskih pumpi, prirodi kakva jeste, odnosno kakva bi morala biti: neobrađena zemlja bez iole trajnijeg rešenja za održavanje, blindirane prostorije ili one od cigle, iz kojih smo pobegli i koje čekaju na naš povratak. Džim je držao ruke u džepovima. Gutač vatre mahao je bakljom i jezivo se smejao. Po njegovom pocrnelom licu reklo bi se da možda ima trideset pet, ili petnaest godina. Bio je go do pojasa i ožiljak mu se uspinjao od pupka do grudi. Svaki čas je punio usta zapaljivom tečnošću, a zatim bi ispljunuo dugačku vatrenu zmiju. Posmatrači bi se neko vreme divili njegovoj veštini, a onda odlazili svojim putem za razliku od Džima, koji je i dalje stajao nepomično na ivici trotoara, kao da se od gutača vatre nadao nečem višem, nekakvom desetom znaku nakon što je lično dešifrovao njih devet ili kao da je na površini njegove zadimljene glave otkrio lice nekog starog prijatelja ili čoveka koga je ubio. Posmatrao sam ga prilično dugo. Tada sam imao osamnaest-devetnaest godina i mislio da sam besmrtan. Da sam znao da nisam, okrenuo bih se i udaljio. Posle nekog vremena, dosadilo mi je da gledam Džimova leđa i grimase gutača vatre. Izvesno je da sam se približio Amerikancu i zvao ga. Džim kao da me nije čuo. Kad se okrenuo, video sam da mu je lice okupano znojem. Kao da je imao visoku temperaturu, nije mu bilo lako da me prepozna: pozdravio me je pokretom glave i nastavio da gleda gutača vatre.

Kada sam stao pored njega, uvideo sam da plače. Možda i jeste imao visoku temperaturu. Isto tako sam otkrio, zapanjivši se manje no sada dok pišem o tome, da gutač vatre izvodi tačke isključivo za Džima, kao da svi mi prolaznici tim uglom Meksiko Sitija nismo ni postojali. Plamen bi na mahove zamro ni na metar od mesta gde smo Džim i ja stajali. Šta čekaš, rekao sam, da od tebe na ulici naprave roštilj? Bila je to glupa šala, izrečena nepromišljeno, ali odjednom sam shvatio da je Džim čekao upravo to. Sjebani začarani / Sjebani začarani, bio je, koliko se sećam, refren tadašnjeg hita u lokalima u kojima je puštan fank. Džim je delovao sjebano i začarano. Meksiko ga je omađijao i sada je gledao pravo u lice svojim fantazmima. Hajdemo odavde, rekao sam mu. Pitao sam ga i da li je drogiran i oseća li se loše. Odmahnuo je glavom. Gutač vatre nas je pogledao. Potom nam se približio naduvanih obraza kao Eol, božanstvo vetra. U deliću sekunde sam znao da se na nas neće sručiti baš vetar. Hajdemo, rekao sam, i odmah odvukao Džima sa zlokobne ivice tog trotoara. Izgubili smo se niz ulicu, u pravcu Šetališta reforme i ubrzo se razdvojili. Džim ni na trenutak nije otvorio usta. Nikada ga više nisam video.

Roberto Bolanjo

Izvornik: “Jim”, u: Roberto Bolaño, El gaucho insufrible, Anagrama, Barcelona, 2003, str. 11–14.

(Sa španskog preveo Igor Marojević)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top