Римски императори на злу гласу, да ли је историја према њима учинила неправду?

Диоклецијан је остао на злу гласа понајвише због прогона хришћана у првим годинама IV вијека. Иако је Диоклецијан био конзервативан по питању религије, вјеран традиционалном римском пантеону и кроз обред жртвовања (што је био често узрок сукоба са хришћанима) разумијевању значаја вјерског прочишћења, мишљења сам да је прогон хришћана више мотивисан политичким разлозима а мање вјерским.
Број хришћана у Римском царству се повећао, по неким процјенама 300.године чинили су 10% популације у царству. И због тврења око обреда жртвовања а вјероватно и других разлога, како им је број растао, стварао се све већи анимозитет сљедбеника традиционалне и службене религије у царству према хришћанима. И ту је Диоклецијан прогоном хришћана (по мени) тежио добити што ширу подршку народа, популарност, у данашњем дискурсу добити таквим чињењем политичке поене, посебно што је спроводио бројне реформе, повећао бирократски апарат, настојао ојачати војску а то кошта, додатна издвајања нису баш популарна, то ваља неким чињењима компензовати.

Оно што је занимљиво јесте да је у тим годинама преданији у прогону хришћана, вјероватно такође више мотивисан политичким разлозима, био Галерије, у новоуспостављеном уређењу царства тетрарх и један од царева на Истоку. Који је, иако је у првим годинама IV вијека предњачио у прогопну хришћана упамћен као први цар који ке 311. године (у Сердици) издао едикт о вјерској толеранцији и слободи испољавања хришћанства.
 
Диоклецијан је остао на злу гласа понајвише због прогона хришћана у првим годинама IV вијека. Иако је Диоклецијан био конзервативан по питању религије, вјеран традиционалном римском пантеону и кроз обред жртвовања (што је био често узрок сукоба са хришћанима) разумијевању значаја вјерског прочишћења, мишљења сам да је прогон хришћана више мотивисан политичким разлозима а мање вјерским.
Број хришћана у Римском царству се повећао, по неким процјенама 300.године чинили су 10% популације у царству. И због тврења око обреда жртвовања а вјероватно и других разлога, како им је број растао, стварао се све већи анимозитет сљедбеника традиционалне и службене религије у царству према хришћанима. И ту је Диоклецијан прогоном хришћана (по мени) тежио добити што ширу подршку народа, популарност, у данашњем дискурсу добити таквим чињењем политичке поене, посебно што је спроводио бројне реформе, повећао бирократски апарат, настојао ојачати војску а то кошта, додатна издвајања нису баш популарна, то ваља неким чињењима компензовати.

Оно што је занимљиво јесте да је у тим годинама преданији у прогону хришћана, вјероватно такође више мотивисан политичким разлозима, био Галерије, у новоуспостављеном уређењу царства тетрарх и један од царева на Истоку. Који је, иако је у првим годинама IV вијека предњачио у прогопну хришћана упамћен као први цар који ке 311. године (у Сердици) издао едикт о вјерској толеранцији и слободи испољавања хришћанства.
Шта мислиш о Спору? Због њега Нерона оптужују да је поремећен.
 
Ипак је био поремећен, чим је оженио мушкарца и кастрирао га
Из наше данашње перспективе да из ондашње римске перспективе не. Евнухе су сви користили Турци до 18. века. Романтичарска екипа попут Лорда Бајрона и Енглеза је путовала за Истамбул да осети чари хомосексуслизма.
Што се Римљана тиче њихов мушки сексуални принцип је био да ниси пасиван све остало може.
Хришћанство је много тога променило. Позитивно наравно има и негативних ствари.
 
Има у историји тенденција после дуго времена да и најгрорег кољача и убицу поргласиш да није био такав, историчка критичност.

Ја сам применујем критику извора, али често то се сведе на то, сигурно је тачно обрнуто оно. шта мие иде на живце.

Неро, Калигула и остали јесу били олош по мени.

Диоклецијан је омржен због Хршћана, али је стабилизовао Римску Империју заједно за Константином. Пошто Римско Царство као целина у 3. веку је често постојало само на папиру.
 
Из наше данашње перспективе да из ондашње римске перспективе не. Евнухе су сви користили Турци до 18. века. Романтичарска екипа попут Лорда Бајрона и Енглеза је путовала за Истамбул да осети чари хомосексуслизма.
Што се Римљана тиче њихов мушки сексуални принцип је био да ниси пасиван све остало може.
Хришћанство је много тога променило. Позитивно наравно има и негативних ствари.


Опет митх о Грцима и Римљанима као педерима.

Сексуални морал Хршћана много више личи на грчку филозофију него на Јудаизам (други извор хршћанске етике).

Не волим лика због политићких ставова али аргументи му стоје.

 
Опет митх о Грцима и Римљанима као педерима.

Сексуални морал Хршћана много више личи на грчку филозофију него на Јудаизам (други извор хршћанске етике).

Не волим лика због политићких ставова али аргументи му стоје.

Што се Римљана тиче на више места имаш то да прочиташ морал грчки није морал Платона то је последња епоха хеленизма. Платон ,Херодот и археологија потврђује ритуална жртвовања деце у Зевсовом храму дакле није тема али грчки морал и римски је нешто сасвим друго од јудаизма Платона , Аристотела и хришћанства.
Нити можемо морал Црногораца мерити према Његошу или Миљану Миљанову.
Дакле ако Херодот говори да "Хелени нису знали за слаткише да су их Персијанци исмејавали да устају гладни од трпезе.
Хелени су од Персијанаца научили да једу слаткише а Персијанци одХелена да воде љубав са младим дечацима."

"Код Хелена се развила она ружна љубав између два мушкарца"

Дакле парафразирам (цитирам из главе) врло прецизно Херодота да ли је то мит?
 
Па сада дали попови и монаси који су педофили и хомосексуалци потрврђују да је хршћанство сексуално отворено.

Филозофи који су били идеал, су ишли много даље у ригидност сексуалне етике него Јудаизам икад.

А идеал и Римске Империје и Грчке су филозофи.
 
Па сада дали попови и монаси који су педофили и хомосексуалци потрврђују да је хршћанство сексуално отворено.

Филозофи који су били идеал, су ишли много даље у ригидност сексуалне етике него Јудаизам икад.

А идеал и Римске Империје и Грчке су филозофи.
Знаш колико је просечан човек знао о томе или кад је грчки сељак чуо за Хомера?
То је идеал више класе која јесте била утицајна али малобројна.
Град Рим са парним купатилима су у подземњу обезбеђивали 2/3 робова и више док је тећина уживала. Ништа боље није било нити са једном империјом.
Јудаизам је јако рано санкционисао ове појаве каменовањем! Што у осталим друштвима није било тако санкционисано.
Хомосексуалност само није насилно кажњавана.
Парафразирам Мојсија ко легне са женом као с мушкарцем ГАД је! Овде је изостало каменовање.

Сад прво што је јудејско друштво живело најдуже у теократији много краће у монархији закони су били исти.

Сад се само запитај колико је у то време било писмених људи и колико би људи било у стању да зна ишта од Аристотела ,Платона ,Цицерона ,Овидија , Сенеке , и тд?
Ако размишљаш о неком друштву и политичкој реалности у њему то најбоље види археологија. Уметност и вајање понекад а неке ствари нису изостале из фигурина Римљана па ни вечито голих Грка са малим пенисима спуштеним.
 
Када су у питању озлоглашени и омражени римски императори, важно је сагледати ко их је оцрнио, да ли њихов савременик или аутор који је писао у каснијим временима, колико је спис поуздан, да ли је негативан приказ заснован на реалном сагледавању профила и чињења тих императора или је мотивисан анимозитетом самог аутора или је могуће наручен приказ зарад политоичких процеса који су се дешавали.

Двојицу понајвише озлоглашених императора Калигулу и Нерона, оцрнио је понајвише Светоније, и нешто мањој мјери Тацит. Светонијев спис, осим тврдњи и навода које имамо и код других аутора, се никако не може сматрати претјерано поузданим. Бјеше склон измишљању, домишљању, у писању бјеше пристрасан, оцрнио би императоре према којима је имао анимозитет преко сваке мјере приписујући им најгора могућа злочињења, настраности и изопачености. Његов опис, посебно када би кренуо истицати рђаве псобине и непочинства тих императора можемо у старту 70% одбацити.

Максимина Трачанина је максимално оцрнио Херодијан. Разлози његовог анимозитета према Максимину бејаху и етничке и сталешке разлике, као неко сумњивох (по Херодијану варварског) поријекла и ниског рода наравно да ће бити омражен код оних "најплемениријег" поријекла.

Диоклецијана и Јулијана су оцрнили историлчари хришћанства, мотивисани наравно религијским разлозима.

Што се тиче Калигуле и Нерона, обојици је у изузетно младој доби пало бреме и одговорност да буду на челу најмоћније државе античког времена, ту су младалачки идеализам, плаховитост, исхитрене и непромишљене одлуке неизбјежни. Са неким својим револуционарним идејама дошли су у сукоб са најповлапштенијим сенаторским сталежом, што се брзо претворило у обострани презир. Дефинитивно су имали грешака, погрешних одлука, у неким чињењимса нису били дорасли изазовима и искушењима, за времена Нерона царство је проилазило кроз турбулентан период, сталне кризе, метежи, побуне, промјењива ратна срећа. Но и у случају и Калигуле и Нерона много од оног што им се касније приписивало, и непосредно након њихова времена и кроз историју па све до модерних времена и приказа у популарној култури, су измишљотине.
 
Када су у питању озлоглашени и омражени римски императори, важно је сагледати ко их је оцрнио, да ли њихов савременик или аутор који је писао у каснијим временима, колико је спис поуздан, да ли је негативан приказ заснован на реалном сагледавању профила и чињења тих императора или је мотивисан анимозитетом самог аутора или је могуће наручен приказ зарад политоичких процеса који су се дешавали.

Двојицу понајвише озлоглашених императора Калигулу и Нерона, оцрнио је понајвише Светоније, и нешто мањој мјери Тацит. Светонијев спис, осим тврдњи и навода које имамо и код других аутора, се никако не може сматрати претјерано поузданим. Бјеше склон измишљању, домишљању, у писању бјеше пристрасан, оцрнио би императоре према којима је имао анимозитет преко сваке мјере приписујући им најгора могућа злочињења, настраности и изопачености. Његов опис, посебно када би кренуо истицати рђаве псобине и непочинства тих императора можемо у старту 70% одбацити.

Максимина Трачанина је максимално оцрнио Херодијан. Разлози његовог анимозитета према Максимину бејаху и етничке и сталешке разлике, као неко сумњивох (по Херодијану варварског) поријекла и ниског рода наравно да ће бити омражен код оних "најплемениријег" поријекла.

Диоклецијана и Јулијана су оцрнили историлчари хришћанства, мотивисани наравно религијским разлозима.

Што се тиче Калигуле и Нерона, обојици је у изузетно младој доби пало бреме и одговорност да буду на челу најмоћније државе античког времена, ту су младалачки идеализам, плаховитост, исхитрене и непромишљене одлуке неизбјежни. Са неким својим револуционарним идејама дошли су у сукоб са најповлапштенијим сенаторским сталежом, што се брзо претворило у обострани презир. Дефинитивно су имали грешака, погрешних одлука, у неким чињењимса нису били дорасли изазовима и искушењима, за времена Нерона царство је проилазило кроз турбулентан период, сталне кризе, метежи, побуне, промјењива ратна срећа. Но и у случају и Калигуле и Нерона много од оног што им се касније приписивало, и непосредно након њихова времена и кроз историју па све до модерних времена и приказа у популарној култури, су измишљотине.
Рим је прво друштво налик савременом са свеприсутном политичком пропагандом. Како су се кланови и породице смењивале на власти радили су негативне кампање према предходницима или припадницима , породицама из супротстављеног клана. Тако су функционисале и биографије.
Можда је последња из тог жанра Прокопијева тајна биографија.
Донекле Фоке као узорпатора.
Надаље од Ираклија креће идеализација владара и нерални прикази биографије па до последњих византијских царева.
Што би могли већ приписати ери хришћанства.
 

Back
Top