Један баш озлоглашени император је Нерон Kлаудије Цезар Август Германик, зваћемо га у наставку објаве само Нерон, а и реално ко ће попамтити сва та имена.
Њега су историчари који су битисали коју генерацију након њега баш оклеветали и оцрнили. Још више је оклеветан у каснијим временима, и у данашњој популарној култури, гдје му се приписују свакојаке настраности и изопачености, оно да је био “луд ко струја“ остала је и митска слика о императору који хришћане баца лавовима, која је своју визуелну интерпретацију добила кроз тумачење Нероновог лика од стране Питера Јустинова у филму "
Qуо Вадис (1951)", и у каснијим играним филмовима и документзарцима, уопште попучарној култури баш је оклеветан и демонизован.
Nero's Torches, Henryk Siemiradzki
Али какав је заиста буио Нерон? Форумаш
Rogonos је на поменутојј теми дао квалитетан осврт.
u slučaju Nerona, namerno istorijsko falsifikovanje izgleda slično kao moj gore navedeni primer sa Kaligulom, samo u njegovom slučaju istraživanja su dugo bila kritičnija. smatram da je veoma značajno da je neko ko je bio nazvan krvožednim Antihristom morao da se bori sa otvorenom optužbom da je "previše blag" tokom svog života i da se razboleo pri pogledu na krv.
Neron je bio posvećen političar, njegovo srce je pripadalo običnim masama. to pokazuje njegova velika finansijska reforma, koja je rasteretila siromašne i naškodila senatorima. nije voleo senat ništa više nego njegov ujak Kaligula. Neron je pokušao da nasilje zameni umetnošću, ali nažalost elita (opet senat) nije imala razumevanja za to.
kada je car zabranio profitabilne gladijatorske igre, granica je bila potpuna jer senatorima nije bilo dozvoljeno da trguju. senatori su hteli da svrgnu ovog Cezara koji je štetio njihovom poslovanju. nažalost, odustao je prerano. većina vojske i mase su i dalje stajali iza njega. kažu da je često izazivao gnev gornjih deset hiljada zbog preusmeravanja državnih sredstava u, danas bismo rekli, socijalne svrhe.
dok je Rim gorio, žrtvovao je svoje bogatstvo da bi nahranio beskućnike. progon hrišćana je više bio neka vrsta žrtvenog jarca. kažu da je bačen iz sličnog motiva kao i bavarski kralj bajki. postalo je preskupo za vladu
Све поптписујем осим задње реченице, разлози његовог краја, и владавине и биолошког су сложенији.
Њега су аутори и историчари тих времена подиобро оцрнили и оклеветали али су били мотивисани и личним разлозима и чињеницом да је Нерон био током своје владавине у сталном сукобу са тадашњим олигархијама, самим тим бјеше и омражен, замјерио се многима, моћним породицама којима су аутори списа ипак подвађивали. У клеветама и истицању рђавих особина су предњачили Светоније и Тацит. Истина Тацит се упирао оставити привид објективности но примјетна је пристрасност.
На другој страни о Нерону су потитивно писали Марко Анеј Лукан и Луције Анеј Сенека а занимљив је осврт дао историчар Јосиф Флавије
Али изостављам сваки даљи дискурс о овим пословима; јер је било много оних који су саставили историју Нерона; од којих су неки одступили од истине чињеница из наклоности, јер су од њега имали користи; док су га други, из мржње и велике злобе коју су имали према њему толико дрско клеветали својим лажима, да с правом заслужују да буду осуђени. Нити се чудим онима који су лагали о Нерону, јер они у својим списима нису сачували истиниту историју о оним чињеницама које су биле раније од њиховог времена, чак и када сами никако нису могли навући своју мржњу, јер су писали подуго тих времена
Е сад, тај период историје Рима, од почетка принципата, од око 27.године прије н.е. до краја владавине Марка Аурелија 180.године са правом се сматра златном епохом Рима. И Рим је узаиста у том времену био на врхунцу, политичком, војном, економском, по територијалном опсегу, културном, то је заиста био период просперитета. Гдје се некад тих 200 година назива и "Pax Romana" (римски мир). То заиста јесте након што су Италија и Римска Република пуних шест деценија до 31.године п.н.е. били у сталном стању грађанских ратова и разарања, био период мира, али само када је у питању Италија, све мимо Италије бјеше поприште сталних сукоба, ратова, разарања, побуна, ужасно бруталних идмазди, крвавих освајачких похода пропраћених истребљењем непослушних етницитета, које можемо комотно назвати геницидима, тако да имамо апсурд да је тај “римски мир“ прилично сурова епоха гдје би дијелови или читавио царствоне ријетко било у стању тоталног нереда и хаоса. И управо за Нероновог “мандата првог грађанина Рима“ за тих 14 љета, 54-68.године стање бјеше најхаотичније, неред највећи, стање сталних побуна и турбуленција.
На истоку вођени су ратови са моћним ривало, Парћанским царством око Јерменије, из извјештаја Светонија и Тацита, имајући у виду тенденциозност, није лако закључити са каквим успјехом су двбије силе ратовале, вјероватно промјењивим, но оно што је извјесно ти ратови око Јерменије су исцрпљивали Рим и у људству и економски.
У Британији конфузно стање, велики келтски устанак под вођством Будике који је крваво угушен али је оставио посљедице и трауме на Рим. У Германији након четири деценије стабилнијег периода превирања и сукоби локалних племена гдје би Рим штитећи своје интересе исцршљивао војне ефективе. Јудеја у стању сталног метежа, стална превирања гдје би корумпирани администратори отежавали и тако трусну ситуацију, што је прерасло у велику јеврејску побуну 66.године и додатно исцрпљивање за већ исцрпљени Рим. И на све то се надовезао катастрофалан пожар који је 64.године погодио Рим.
The Fire of Rome by Hubert Robert (1785)
Ту ваља имати у виду да је Нерон премлад преузео царство, са тек 17 љета. Млади људи су и иначе склони револуционарним идејама, а Рим је био утонуо у декаденцију, исквареност, сплеткаењља, неморал, ту је неминован био сукоб са владајућим сталежом, сенаторима и посебном моћним олигархијама.
Како написах њега су оклеветали и оцрнили посебно Светоније и нешто мање Тацит.
Но управо Тацит пише како је већ примијетио форумаш у својој петнаестој књизи (
овдје) Анала
43 1 In the capital, however, the districts spared by the palace were rebuilt, not, as after the Gallic fire, indiscriminately and piecemeal, but in measured lines of streets, with broad thoroughfares, buildings of restricted height, and open spaces, while colonnades were added as a protection to the front of the tenement-blocks. These colonnades Nero offered to erect at his own expense, and also to hand over the building-sites, clear of rubbish, to the owners. He made a further offer of rewards, proportioned to the rank and resources of the various claimants, and fixed a term within which houses or blocks of tenement must be completed, if the bounty was to be secured. As the receptacle of the refuse he settled upon the Ostian Marshes, and gave orders that vessels which had carried grain up the Tiber must run down-stream laden with débris. The buildings themselves, to an extent definitely specified, were to be solid, untimbered structures of Gabine or Alban stone, that particular stone being proof against fire. Again, there was to be a guard to ensure that the water-supply — intercepted by private lawlessness
a — should be available for public purposes in greater quantities and at more points; appliances for checking fire were to be kept by everyone in the open; there were to be no joint partitions between buildings, but each was to be surrounded by its own walls. These reforms, welcomed for their utility, were also beneficial to the appearance of the new capital. Still, there were those who held that the old form had been the more salubrious, as the narrow streets and high-built houses were not so easily penetrated by the rays of the sun; while now the broad expanses, with no protecting shadows, glowed under a more oppressive heat.
Да је Нерон о властитом трошку, утрошивши огромно баогатство, збринуо настрадале у пожару те да је опет о свом трошку предузео низ мјера на обнови Рима.
Опет Светоније је баш оцрнио и демонизовао Нерона, но Светонију прертјеривање бјеше заштитни знак, и површним читањем његховиг писанија барем 40% ћемо одбацити као очигледне лагарије, а сагледавањем и поређењем са другим списима и више но и Светонија ваља читати “између редова“.
И управо тај Светоније (
овдје) који је Нерона оцрнио преко сваке мјере приписујући му најгрђа непочинства и изопачености, пише о неким добрим особинама Нерона, рецимо истрајавње на заштити од фалсификата те би код одлука у споровима
15 1 In the administration of justice he was reluctant to render a decision to those who presented cases, except on the following day and in writing. The procedure was, instead of continuous pleadings, to have each point presented separately by the parties in turn. Furthermore, whenever he withdrew for consultation, he did not discuss any matter with all his advisers in a body, but had each of them give his opinion in written form; these he read silently and in private and then gave a verdict according to his own inclination, as if it were the view of the majority.
узимао само присмене притужбе а не усмене, као што би узимао само писмене савјете својих савјетника, тек када би то све сагледао доносио би одлуку.
И то нам говори о владару младом али потпуно супротном како је приказан у популарној култури као хировитог и шизофреног тиранина, већ владара који је промишљено доносио одлуке.
Како написах Нерон је владао у једном хаотичном времену и стању потпуног нереда у царству. На све побројане невоље у марту 68.године Гај Јулије Виндекс, гувернер Галије, побунио се против Неронове пореске политике, којем се придружио у побуни Сервије Суплиције Галба, гувернер Хиспаније са својим легијама. Луције Вергиније Руфус, гувернер Горње Германије, са легијама из Германије по наређењу успијева скршити побуну, но превирања у војсци ће узроковати губитак лојалности императору. У таквим околностима, када је изгубио подршку војске, у царству гдје влада неред и гдје је већ у сукобу са моћним аристократским породицама, само један крај је записан Нерону, и тај није срећан.
У сваком случају Нерон је имао и добрих и рђавих особина, како је био омражен код виших сталежа сасвим извјесно је стекао одређену популарност код оних нижих, владао је у једном хаотичном времену када су процеси подобро измаклли контроли и гдје је трагичан крај за владара једини извјестан епилог.
Према њему је историја учинила неправду, оцрнила га је реално више него ли је својим чињењњима и злочињењима "заслужио".
