Rezonancija ali drugačiji osvrt

Sve se nešto razmišljam, pa rekoh, ajde da napišem_rezonancija drugačiji osvrt

Part_1

Šta vas idioti mogu naučiti o životu /i kako prepoznati kad neko pokušava da vas omalovaži/

Ah, idioti.
Ti veličanstveni filozofi svakodnevice, majstori bez diploma, mudraci sa društvenih mreža. Ljudi koji veruju da su prosvetljeni jer su pročitali jedan citat na Instagramu _ i to pogrešno.
I dok vi razmišljate o smislu života, oni vas ubeđuju da ga znaju bolje. A najlepše od svega? Oni uvek imaju mišljenje. Čak i kad nemaju pojma.

Prva životna lekcija koju možete naučiti od idiota jeste _ strpljenje.
Kad vas neko ubeđuje da je zemlja ravna, da su doktori svi u zaveri, ili da “nije on loš, nego ga svet ne razume”, vi učite da ne udarite glavom o zid.
Dakle, oni ne dolaze u vaš život slučajno _ oni su vaš lični test iz nervne stabilnosti.

Druga lekcija _ granice.
Jer ništa ne pomaže čoveku da nauči da kaže “dosta” kao razgovor s nekim ko ne zna da prestane.
Idioti su kao softver s greškom: ne možete ih popraviti, ali možete prestati da ih koristite.

Treća lekcija _ samopouzdanje.
Kad neko pokušava da vas omalovaži, to najčešće znači da se oseća malenim pored vas. Oni ne žele da vas spuste jer im se ne dopadate, nego zato što ne podnose da stojite uspravno.
Kad vas neko potceni, samo se setite: ako vas neko s visine gleda _ verovatno stoji na sopstvenom egu, koji je klimav kao stari sto u kafani.

I konačno, četvrta lekcija _ smeh.
Jer ako ne možete da se smejete glupostima, ona će vas pojesti.
Idioti vas ne mogu naučiti mudrosti, ali mogu vas inspirisati da budete pametniji. Na kraju krajeva, da nema njih _ ne bismo ni znali koliko je lep osećaj imati zdrav razum.

A ima i onih posebnih _ što pod maskom _“naivnog pitanja” _pokušavaju da se sprdaju. Znate već: počne sve kao fino, _“samo pitam”_, pa završite kao meta njihovog jeftinog humora.
E, ti su najzabavniji _ jer misle da su lukavi, a providni su kao plastična čaša.
Kad neko hoće da vas “bocne” iza maske šale, samo se nasmejte i pustite ga da veruje da je duhovit.
To im je jedina uteha u životu.

Zato, sledeći put kad neko pokuša da vas omalovaži _ bilo otvoreno, bilo kroz _“nevino pitanje” _ne spuštajte se na njihov nivo.
Samo im zahvalite u sebi, jer upravo su vam dali još jednu lekciju o tome koliko visoko stojite iznad proseka.

A njihova najvažnija lekcija?
Da budemo zahvalni što nismo oni.

 

[MladenS.]

Dobra ti je ova kritika koju si napisao. Ja više ne želim da postavljam teme iz nauke, a takve teme sam postavljao jer nauku iskreno volim, a ne da bih se pravio pametnjaković. Ali, em te teme malo koga interesuju, em se uvek nađu "vickasti" koji svojim komentarima obesmisle diskusiju jer ne znaju ništa ozbiljno i korisno o temi da napišu.

 

[Manga Hilux]

,,,nazhalost sve je vishe takvih,,,desocijalizacija druzhtva je dovela do takvog stanja , da jedino merilo "svoje vrednosti"se svodi na izvrgavanju ruglu drugoga,,,a sve je vishe onih koji ne znajući za drugachiji nachin,,, ja to zovem _krotkojebski_kao naivno i smireno postavljaju negativne,,,u sushtini,,,komentare,,,
,,,vazhno je znati sopstveni kapacitet i prepoznati tuđu bedu,,,

 

[Branko Lori]

Prof. dr sci. Almir Badnjević (1986). Redovni prof. Univerziteta Burč (Burch) u Sarajevu i vanredni prof. Univerziteta Vorik (Warwick) u UK. Redovni član Akademije nauka i umetnosti BIH. Nalazi se medju 2% najcitiranijih naučnika u svetu, prema podacima..
...Univerziteta Stenford.
Evo šta je rekao:
Nekada su ljudi stajali pred znanjem kao pred svetinjom. Govorili su tiho, slušali pažljivo.
Znanje je bilo dar, a učeni čovek svetionik u magli neznanja.
Njegova reč se nije pratila zbog broja lajkova, već zbog težine istine koju nosi.
Danas… danas više niko ne pita šta znaš, već koliko si uverljiv, koliko zvučiš “samopouzdano”, koliko puta si bio viđen, a ne koliko puta si bio u pravu.
Neznanje je izgubilo stid. Ustalo je, obuklo odelo, uzelo mikrofon, i proglasilo se glasom naroda.
U vremenu kada su mišljenja zamenila znanje, a buka utišala razum, više nije problem što ljudi ne znaju. Problem je što ne žele da znaju. Jer lakše je plivati u plitkoj vodi.
Nema dubine koja preti, nema tišine koja traži misao, nema nema ogledala koje traži istinu.
I tako pametni ćute, da ne bi morali da se prevode u jezik koji je sam po sebi uvreda za razum.
Jer danas se ne traži jasnoća, traži se pojednostavljenje do tačke apsurda.
Ako si previše dubok, “nisi pristupačan”. Ako govoriš istinu, "nisi fleksibilan".
Ako znaš, "arogantan si".
Više nije stvar ko zna, već kome se veruje. A veruje se onome ko ne uznemirava. Ko ne traži trud. Ko ne postavlja pitanja. Ko je, kako to reče jedan mudar čovek, "neopterećen znanjem". Nekada su pametni učili.....glupe. Danas glupi uče pametne kako da ćute. I to ne zato što imaju argument. Već zato što imaju većinu.
Ali većina ne znači istinu. Buka ne znači značenje. I prisutnost ne znači vrednost.

Zato možda živimo u najopasnijem od svih vremena, vremenu kada glupost više ne traži da se krije, nego da se poštuje.

 

[bird again]

Jer danas se ne traži jasnoća, traži se pojednostavljenje do tačke apsurda.

Danas se traži poslušnost, svuda. Slepa, evo i na ovom forumu.
Povladjivanje nekom, zauzimanje neke strane.

Ako si previše dubok, “nisi pristupačan”. Ako govoriš istinu, "nisi fleksibilan".
Ako znaš, "arogantan si".
Više nije stvar ko zna, već kome se veruje. A veruje se onome ko ne uznemirava. Ko ne traži trud. Ko ne postavlja pitanja. Ko je, kako to reče jedan mudar čovek, "neopterećen znanjem". Nekada su pametni učili.....glupe. Danas glupi uče pametne kako da ćute. I to ne zato što imaju argument. Već zato što imaju većinu.
Ali većina ne znači istinu. Buka ne znači značenje. I prisutnost ne znači vrednost.

Zato možda živimo u najopasnijem od svih vremena, vremenu kada glupost više ne traži da se krije, nego da se poštuje.

To je to.
Izvini što sam ti rasparčala lep komentar. Poučan.

 

[Soradze]

Nekada se znanje poštovalo.
Danas se lajkuje.
Nekada se učeni slušao.
Danas se ignoriše ako nije “pristupačan”.

Neznanje je obuklo odelo, uzelo mikrofon
i proglasilo se glasom naroda.

A oni koji znaju? Oni ćute.
Ne da bi se sakrili,
već da ne bi morali da se prevode
u jezik koji je uvreda za razum.

Ali ćutanje nije bekstvo.
Ćutanje je prostor u kojem se čuva dostojanstvo.
Jer - istina ne mora da viče.
Ona mora da ostane.

U vremenu kada se glupost ne krije,
već traži poštovanje —
oni koji misle, osećaju, pamte —
ne pristaju.

Ne traže većinu.
Ne traže aplauz.
Ne traže da budu u pravu.
Oni traže dubinu.
Oni traže tišinu koja misli.
Oni traže ljudskost koja ne viče, nego pamti.

U tom svetu, znanje nije buka.
Znanje je odgovornost.
I oni koji znaju —
ne smeju da se povuku.
Jer ako se povuku,
neće ostati ni ogledalo koje zna istinu.

 

[Manga Hilux]

Jer ako se povuku,
neće ostati ni ogledalo koje zna istinu.

,,,i kada bi hteli da se povuku,,,ne bi mogli to da urade,,, jer odgovornost je stavila pechat besmrtnosti,,, i da nestane ogledalo,,, ostaće shapat istine u mislima nadolazećih vekova,,,
,,, ,,,

 

[Manga Hilux]

Prof. dr sci. Almir Badnjević (1986). Redovni prof. Univerziteta Burč (Burch) u Sarajevu i vanredni prof. Univerziteta Vorik (Warwick) u UK. Redovni član Akademije nauka i umetnosti BIH. Nalazi se medju 2% najcitiranijih naučnika u svetu, prema podacima..
...Univerziteta Stenford.
Evo šta je rekao:
Nekada su ljudi stajali pred znanjem kao pred svetinjom. Govorili su tiho, slušali pažljivo.
Znanje je bilo dar, a učeni čovek svetionik u magli neznanja.
Njegova reč se nije pratila zbog broja lajkova, već zbog težine istine koju nosi.
Danas… danas više niko ne pita šta znaš, već koliko si uverljiv, koliko zvučiš “samopouzdano”, koliko puta si bio viđen, a ne koliko puta si bio u pravu.
Neznanje je izgubilo stid. Ustalo je, obuklo odelo, uzelo mikrofon, i proglasilo se glasom naroda.
U vremenu kada su mišljenja zamenila znanje, a buka utišala razum, više nije problem što ljudi ne znaju. Problem je što ne žele da znaju. Jer lakše je plivati u plitkoj vodi.
Nema dubine koja preti, nema tišine koja traži misao, nema nema ogledala koje traži istinu.
I tako pametni ćute, da ne bi morali da se prevode u jezik koji je sam po sebi uvreda za razum.
Jer danas se ne traži jasnoća, traži se pojednostavljenje do tačke apsurda.
Ako si previše dubok, “nisi pristupačan”. Ako govoriš istinu, "nisi fleksibilan".
Ako znaš, "arogantan si".
Više nije stvar ko zna, već kome se veruje. A veruje se onome ko ne uznemirava. Ko ne traži trud. Ko ne postavlja pitanja. Ko je, kako to reče jedan mudar čovek, "neopterećen znanjem". Nekada su pametni učili.....glupe. Danas glupi uče pametne kako da ćute. I to ne zato što imaju argument. Već zato što imaju većinu.
Ali većina ne znači istinu. Buka ne znači značenje. I prisutnost ne znači vrednost.

Zato možda živimo u najopasnijem od svih vremena, vremenu kada glupost više ne traži da se krije, nego da se poštuje.

,,,jako i istinito,,, naklon tvojim mislima,,,

 

[Branko Lori]

Nekada se znanje poštovalo.
Danas se lajkuje.
Nekada se učeni slušao.
Danas se ignoriše ako nije “pristupačan”.

Neznanje je obuklo odelo, uzelo mikrofon
i proglasilo se glasom naroda.

A oni koji znaju? Oni ćute.
Ne da bi se sakrili,
već da ne bi morali da se prevode
u jezik koji je uvreda za razum.

Ali ćutanje nije bekstvo.
Ćutanje je prostor u kojem se čuva dostojanstvo.
Jer - istina ne mora da viče.
Ona mora da ostane.

U vremenu kada se glupost ne krije,
već traži poštovanje —
oni koji misle, osećaju, pamte —
ne pristaju.

Ne traže većinu.
Ne traže aplauz.
Ne traže da budu u pravu.
Oni traže dubinu.
Oni traže tišinu koja misli.
Oni traže ljudskost koja ne viče, nego pamti.

U tom svetu, znanje nije buka.
Znanje je odgovornost.
I oni koji znaju —
ne smeju da se povuku.
Jer ako se povuku,
neće ostati ni ogledalo koje zna istinu.

,,,jako i istinito,,, naklon tvojim mislima,,,
Pogledajte prilog 1814077

Misli i tekst su od Prof. dr sci. Almir Badnjević (1986). Redovni prof. Univerziteta Burč (Burch) u Sarajevu i vanredni prof. Univerziteta Vorik (Warwick) u UK. Redovni član Akademije nauka i umetnosti BIH. Nalazi se medju 2% najcitiranijih naučnika u svetu, prema podacima Univerziteta Stenford.
Moje je samo što sam uspeo da sačuvam taj divni tekst i razmišljanje sa kojim se slažem u potpunosti !

Uostalom kao i ovaj :
Ne diraj generaciju rođenu od 1945. do 1965.
Ozbiljno. To nije samo razdoblje — to je posebna vrsta preživljavanja.
Do pete godine već su znali čitati majčino raspoloženje po zvuku lonca na šporetu.
Sa sedam su imali ključ oko vrata i jasnu poruku:
"Ručak je u frižideru, podgrej ga."
Sa 9. su znali napraviti doručak bez recepta, a s 10 su bežali od nečijeg psa s kantom na glavi i kolenima koja su svedočila o ratovima po livadama.
Cele dane provodili su napolju.
Bez mobilnog. Bez Wi-Fi-ja. Bez nadzora.
Zamena za to? Livade, potoci, bare i povratak kući u mraku s kolenima koja su izgledala kao karta bojišta.
I preživeli su.
Kolena su se lečila listom kupusa, a kad bi bolelo, čulo se:
"Nije puklo — ne boli."
Jeli su hleb, mast i alevu papriku, pili vodu iz creva za zalivanje, s tolikim brojem mikroba da bi i današnji probiotici kapitulirali.
Alergije? Nepoznat pojam.
Znali su barem petnaest načina kako da skinu mrlje od trave, krvi, ulja, močvare i mastila — jer se kući moralo doći "čist".
To nije sve.
Prošli su kroz sve faze tehnološke tranzicije:
– tranzistorski radio,
– crno-beli televizor,
– VHS videorekordere,
– kasete, Walkmane,
– CD-ove i diskete, danas imaju hiljade pesama na dlanu — i svejedno im fali šum stare kasete.
Kad su dobili vozačku, putovali su celom državom — bez hotela, klime i GPS-a.
Samo karta u kaseti kola, sendvič od jaja u gepeku i osmeh na licu.
Bez Google Translatea. Bez rominga. Bez filtera.
S instinktom i zdravim razumom.
To je poslednja generacija koja pamti svet bez interneta.
Bez stalne komunikacije. Bez punjača.
Znaju razliku između čekanja u redu i instantnog klika.
Imali su sveske s receptima, a ne aplikacije.
Rođendani su se slavili skromno — ili se zaboravlalo na njih.
To su ljudi koji:
– sve popravljaju izolir-trakom, ekserom, glinicom i šrafcigerom,
– imali su jedan TV kanal — i nije im bilo dosadno,
– znali su da “prelistaj” nije pokret prsta, nego okretanje telefonskog imenika,
– i verovali: ako se ne javiš na telefon — znači da si živ, pa ćeš se javiti kad stigneš.
Oni imaju imunitet iz doba nestašica, reflekse sa uluce i strpljenje odgojeno čekanjem u redu za mleko i hleb. To su posljednje prave nindže.
Spremni na sve.
Ne diraj tu generaciju.
Videla je više, preživela dublje, osećala jače.
I možda još uvek u džepu nose peppermint bombone starije od tvojih diploma.
Preživeli su detinjstvo bez autosedišta, bez kaciga i bez kreme za sunčanje.
U školu su išli bez laptopa.
Mladost su proživeli bez skrolanja i selfija.
Bez aplikacija za smirenje — jer su imali karakter.
I ne traže odgovore na Googleu.
Jer nose znanje u sebi.
I uprkos svemu — imaju više stvarnih uspomena nego ti digitalnih slika u oblaku.
Zato kad pogledaš nekoga ko je rođen između 1945. i 1980., ne vidiš samo godine.
Vidiš školu života bez premca.
Generaciju koja nije imala sve — ali je znala ceniti svaku sitnicu.
I zato još uvek stoji čvrsto, dok mnogi drugi tek traže tlo pod nogama.
Radica Kovacevic

 

[Manga Hilux]

Misli i tekst su od Prof. dr sci. Almir Badnjević (1986). Redovni prof. Univerziteta Burč (Burch) u Sarajevu i vanredni prof. Univerziteta Vorik (Warwick) u UK. Redovni član Akademije nauka i umetnosti BIH. Nalazi se medju 2% najcitiranijih naučnika u svetu, prema podacima Univerziteta Stenford.
Moje je samo što sam uspeo da sačuvam taj divni tekst i razmišljanje sa kojim se slažem u potpunosti !

Uostalom kao i ovaj :
Ne diraj generaciju rođenu od 1945. do 1965.
Ozbiljno. To nije samo razdoblje — to je posebna vrsta preživljavanja.
Do pete godine već su znali čitati majčino raspoloženje po zvuku lonca na šporetu.
Sa sedam su imali ključ oko vrata i jasnu poruku:
"Ručak je u frižideru, podgrej ga."
Sa 9. su znali napraviti doručak bez recepta, a s 10 su bežali od nečijeg psa s kantom na glavi i kolenima koja su svedočila o ratovima po livadama.
Cele dane provodili su napolju.
Bez mobilnog. Bez Wi-Fi-ja. Bez nadzora.
Zamena za to? Livade, potoci, bare i povratak kući u mraku s kolenima koja su izgledala kao karta bojišta.
I preživeli su.
Kolena su se lečila listom kupusa, a kad bi bolelo, čulo se:
"Nije puklo — ne boli."
Jeli su hleb, mast i alevu papriku, pili vodu iz creva za zalivanje, s tolikim brojem mikroba da bi i današnji probiotici kapitulirali.
Alergije? Nepoznat pojam.
Znali su barem petnaest načina kako da skinu mrlje od trave, krvi, ulja, močvare i mastila — jer se kući moralo doći "čist".
To nije sve.
Prošli su kroz sve faze tehnološke tranzicije:
– tranzistorski radio,
– crno-beli televizor,
– VHS videorekordere,
– kasete, Walkmane,
– CD-ove i diskete, danas imaju hiljade pesama na dlanu — i svejedno im fali šum stare kasete.
Kad su dobili vozačku, putovali su celom državom — bez hotela, klime i GPS-a.
Samo karta u kaseti kola, sendvič od jaja u gepeku i osmeh na licu.
Bez Google Translatea. Bez rominga. Bez filtera.
S instinktom i zdravim razumom.
To je poslednja generacija koja pamti svet bez interneta.
Bez stalne komunikacije. Bez punjača.
Znaju razliku između čekanja u redu i instantnog klika.
Imali su sveske s receptima, a ne aplikacije.
Rođendani su se slavili skromno — ili se zaboravlalo na njih.
To su ljudi koji:
– sve popravljaju izolir-trakom, ekserom, glinicom i šrafcigerom,
– imali su jedan TV kanal — i nije im bilo dosadno,
– znali su da “prelistaj” nije pokret prsta, nego okretanje telefonskog imenika,
– i verovali: ako se ne javiš na telefon — znači da si živ, pa ćeš se javiti kad stigneš.
Oni imaju imunitet iz doba nestašica, reflekse sa uluce i strpljenje odgojeno čekanjem u redu za mleko i hleb. To su posljednje prave nindže.
Spremni na sve.
Ne diraj tu generaciju.
Videla je više, preživela dublje, osećala jače.
I možda još uvek u džepu nose peppermint bombone starije od tvojih diploma.
Preživeli su detinjstvo bez autosedišta, bez kaciga i bez kreme za sunčanje.
U školu su išli bez laptopa.
Mladost su proživeli bez skrolanja i selfija.
Bez aplikacija za smirenje — jer su imali karakter.
I ne traže odgovore na Googleu.
Jer nose znanje u sebi.
I uprkos svemu — imaju više stvarnih uspomena nego ti digitalnih slika u oblaku.
Zato kad pogledaš nekoga ko je rođen između 1945. i 1980., ne vidiš samo godine.
Vidiš školu života bez premca.
Generaciju koja nije imala sve — ali je znala ceniti svaku sitnicu.
I zato još uvek stoji čvrsto, dok mnogi drugi tek traže tlo pod nogama.
Radica Kovacevic

,,,u svakom sluchaju sada slede dva naklona,,,
,,,onaj prvi za tekst Prof.dr.sci Amir Badnjević,,,
,,,i drugi naklon,,,
,,,tebi jer si sachuvao ovaj tekst i prezentirao ga forumskim chlanovima,,,i predstavlja esencijalne predochnosti jednog vremena,,,

 

[Manga Hilux]

Misli i tekst su od Prof. dr sci. Almir Badnjević (1986). Redovni prof. Univerziteta Burč (Burch) u Sarajevu i vanredni prof. Univerziteta Vorik (Warwick) u UK. Redovni član Akademije nauka i umetnosti BIH. Nalazi se medju 2% najcitiranijih naučnika u svetu, prema podacima Univerziteta Stenford.
Moje je samo što sam uspeo da sačuvam taj divni tekst i razmišljanje sa kojim se slažem u potpunosti !

Uostalom kao i ovaj :
Ne diraj generaciju rođenu od 1945. do 1965.
Ozbiljno. To nije samo razdoblje — to je posebna vrsta preživljavanja.
Do pete godine već su znali čitati majčino raspoloženje po zvuku lonca na šporetu.
Sa sedam su imali ključ oko vrata i jasnu poruku:
"Ručak je u frižideru, podgrej ga."
Sa 9. su znali napraviti doručak bez recepta, a s 10 su bežali od nečijeg psa s kantom na glavi i kolenima koja su svedočila o ratovima po livadama.
Cele dane provodili su napolju.
Bez mobilnog. Bez Wi-Fi-ja. Bez nadzora.
Zamena za to? Livade, potoci, bare i povratak kući u mraku s kolenima koja su izgledala kao karta bojišta.
I preživeli su.
Kolena su se lečila listom kupusa, a kad bi bolelo, čulo se:
"Nije puklo — ne boli."
Jeli su hleb, mast i alevu papriku, pili vodu iz creva za zalivanje, s tolikim brojem mikroba da bi i današnji probiotici kapitulirali.
Alergije? Nepoznat pojam.
Znali su barem petnaest načina kako da skinu mrlje od trave, krvi, ulja, močvare i mastila — jer se kući moralo doći "čist".
To nije sve.
Prošli su kroz sve faze tehnološke tranzicije:
– tranzistorski radio,
– crno-beli televizor,
– VHS videorekordere,
– kasete, Walkmane,
– CD-ove i diskete, danas imaju hiljade pesama na dlanu — i svejedno im fali šum stare kasete.
Kad su dobili vozačku, putovali su celom državom — bez hotela, klime i GPS-a.
Samo karta u kaseti kola, sendvič od jaja u gepeku i osmeh na licu.
Bez Google Translatea. Bez rominga. Bez filtera.
S instinktom i zdravim razumom.
To je poslednja generacija koja pamti svet bez interneta.
Bez stalne komunikacije. Bez punjača.
Znaju razliku između čekanja u redu i instantnog klika.
Imali su sveske s receptima, a ne aplikacije.
Rođendani su se slavili skromno — ili se zaboravlalo na njih.
To su ljudi koji:
– sve popravljaju izolir-trakom, ekserom, glinicom i šrafcigerom,
– imali su jedan TV kanal — i nije im bilo dosadno,
– znali su da “prelistaj” nije pokret prsta, nego okretanje telefonskog imenika,
– i verovali: ako se ne javiš na telefon — znači da si živ, pa ćeš se javiti kad stigneš.
Oni imaju imunitet iz doba nestašica, reflekse sa uluce i strpljenje odgojeno čekanjem u redu za mleko i hleb. To su posljednje prave nindže.
Spremni na sve.
Ne diraj tu generaciju.
Videla je više, preživela dublje, osećala jače.
I možda još uvek u džepu nose peppermint bombone starije od tvojih diploma.
Preživeli su detinjstvo bez autosedišta, bez kaciga i bez kreme za sunčanje.
U školu su išli bez laptopa.
Mladost su proživeli bez skrolanja i selfija.
Bez aplikacija za smirenje — jer su imali karakter.
I ne traže odgovore na Googleu.
Jer nose znanje u sebi.
I uprkos svemu — imaju više stvarnih uspomena nego ti digitalnih slika u oblaku.
Zato kad pogledaš nekoga ko je rođen između 1945. i 1980., ne vidiš samo godine.
Vidiš školu života bez premca.
Generaciju koja nije imala sve — ali je znala ceniti svaku sitnicu.
I zato još uvek stoji čvrsto, dok mnogi drugi tek traže tlo pod nogama.
Radica Kovacevic

,,,toliko mnogo istine u samo jednom tekstu ispunjen topline koje sadashnje generacije nikad neće okusiti,,,jer zhive na ledu nametnutih vrednosti,,,