Relativnost istine

Visestruko ponovljena neistina, postaje prihvacena istina, rece ministar informacija Gebels, koga se slepo pridrzavaju od Balkana do Ujedinjenih Nacija.
Kako je Zagor dao lep naslov, sve izvan logickih obrazaca, a sto se naziva istinom je relativno, jer svako ima neku svoju istinu, svoj nacin gledanja na stvari, a ako se tome dodaju i ubedjenja u sirem smislu u vidu ciljeva, zelja i prohteva, desi se da tako definisana istina mnoge kosta glave.

Hasku istinu ineresuje istina o bivsoj Jugoslaviji, dok je ne interesuje istina o Hutsima i Tutsima gde je za sto dana macetama pobijeno ljudi da se ne moze prebrojati (sta ce - ljudozderi?), a duboko su potisnuli istinu, o kojoj se boje i da razmisljaju, o Palestini i Svetoj Zemlji.
Istina bi trebala da bude apsolutna, sustinski i jeste, ali je opterecena mnogobrojnim balastima koji je umanjuju, izvrcu, ili relativizuju i ostavljaju na slobodno tumacenje i komercijalizaciju.
 
U filozofiji se istina definise kao nesto stalno,vecno,nepromenljivo i jedno.
Neki filozofi su Boga poistovetili sa istinom.
Ipak,u stvarnom zivotu,istina je relativna,odnosno,svaki covek moze da ima "svoju istinu" a da su sve te istine povezane sa istim dogadjajem.
Sto se tice onog da li je pravilno pitati Sta je istina? ili Ko je istina? to zavisi od toga da li se pitanje postavlja kao filozofsko ili teolosko.
 
Malo bih upala u diskusiju i istakla, pre svega, da je Duh ovom temom rekao jednu veliku ISTINU. Ne samo nazivom teme, naprotiv, ja verujem da je istina apsolutna. Već činjenicom da sve naše istine, u ovom stupnju razvoja, jesu relativne, lokalne i jedino kao takve – primenjive. Ali, posao filozofa (pretpostavljam da je ova tema prvobitno bila na filozofiji) nije da pronađe praktičnost bilo koje tvrdnje. To je posao nekih drugih nauka.
Neko je lepo primetio – niko ne zna apsolutnu istinu.
Sad, zamislite da postoji, izuzetno inteligentno ljudsko biće i da to nije Pera, već Žika. Žiku su od malena kljukali najtežom literaturom, ali ga nisu OGRANIČILI na jednu oblast. Ne, Žika je imao velika interesovanja i želeo je sve da shvati. Šta god bi mu ponudili – našao je način da u tome uživa. Žika je, čak, bio i dobar sportista. Imao je sluh i lep glas, umeo je da crta, matemetiku je obožavao, istoriju, biologiju, hemiju, fiziku, jesam li nešto izostavila?, bio društven... I, što je najvažnije, Žika je od malena učio. Doveli su mu najbolje naučnike iz svih oblasti, koji su ga godinama podučavali, i na njemu je bilo da objedini njihova saznanja. Analiza i sinteza.
U nekim srednjim godinama, preplavljen znanjem i informacijama, Žika formira svoje zakone.
I opet imamo fenomen relativne istine, jer je i Žika za nijansu omanuo. Naravno, u Žikino vreme, niko to ne zna i ljudi žive savršeno mirni, prihvatajući njegove teorije za Sveto Pismo.
Ali Žikini zakoni su, donekle, bliži istini od zakona koji su mu služili kao polazište.
Kako razumeh, poenta Duhove teme je odgovor na pitanje – U čemu Žika greši i zašto ga bojkotovati?
Žika ne greši. Primer sa atomom i zakukuljenim praznim prostorima u njemu je, ustvari, slikovit primer NAPRETKA. Otkrivanje, jedne za drugom, praznina unutar praznina ograničeno je razvojem optike, zar ne? Ili, koji god su način našli da dođu do takvih zaključaka, što misaoni, što eksperimentalni.
Jednom sam napisala da nas tako malo deli od apsolutne ispravnosti svih jednačina. Izgleda da sam pogrešila u jednom – deli nas malo više.
Ali ne sumnjam (bez pozivanja na optimizam, jer sa njim ovo nema veze) da za svaku našu jednačinu, u glavi nerođenog genija, postoji paralelna, manje ili više modifikovana njena verzija, koja neće davati ostatak, niti će postojati rečenica, ili jednačina, koja pobija savršenu modifikaciju prvobitne jednačine.
Ako je nekome prijatnije da razmišlja o ovome što sam napisala kao o kamenu u koji je Tvorac uklesao Apsolutnu Istinu, i koji će pasti u dvorište Odabranog, tu se polomiti, pa će Odabrani, od mase ljudi, biti nazvan genijem jer je uspeo sastaviti raskomadanu stenu i pročitati zakone Apsolutne Istine, dok će ga „bolja“ masa ljudi nazvati Svecem, onda neka tako razmišlja. Princip je isti, sve su ostalo nijanse...
A naše je – da idemo dalje. Sigurno nije na nama da otkrijemo Apsolutnu Istinu Postanka (jer, o tome se, upravo, radi), ali bi moglo da bude na dalekim precima nekih od nas. Tu se, opet, nameće pitanje nastavka vrste i opšteg pozivanja na reprodukciju.
Dotle, dok su Pera i Žika sposobni da zajedno postoje u istom vremenu i prostoru, možemo predstavljati idealnu kariku tog lanca...
A svi mi, između Pere i Žike, imamo za utehu jedino privilegiju da o Istini razmišljamo, da je shvatamo na svoj način i da je, ukoliko je suviše tužna, ne znamo...
 
...chitajuci tvoj text,dushe doshao sam do nedoumice da li ti govorish o istini ili o saznanju o istoj ,jer ako govorish o istini,moram da se sa tobom ne slozim,jer istina je iz tvog koncepta konstantna,relativno je samo saznanje,kao sto i taj perica ne zna da je zemlja okrugla,vec je ubedjen da je plochasta,ne menja istinu-da je zemlja u svakom slucaju okrugla,sto je istina koju mi poznajemo,u kom slucaju jedino sto je relativno to je saznanje....mozda je trbalo da pre dileme iznesesh malo shiru definiciju toga shta je u celoj prichi istina pa da odatle krenesh....u svakom sluchaju postavio si vrlo zanimljivo pitanje- shta je sushtinski konstantno a sta relativno? ja sam razmishljajuci o tome dosao do zakljuchka da jedino shto moze da stoji kao konstanta jeste razlika i suprotnost,pri chemu svako od nas donosi svoj sud s' tim shto on moze da bude ili razlichit ili kontadiktoran(sto moze da se shvati i kao extremni oblik razlichitosti)....moram da priznam da si mi sa istinom ubacio rovca u temu...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top