Miris tuge me obavija
Dok sedim pokraj moje reke ...
Misli ponovo beže od mene
Sve do prošlosti daleke...
S njenih obala nekada sam
Mahala Suncu, sasvim srećna.
Bila sam uverena da će moja
Sva zadovoljstva biti večna ...
No kako reka teče i struji
I kako nam nekad talase šalje,
Tako me pograbi gospodin Život
I svojom putanjom odnese dalje ...
I sad kad se setim prošlosti davne
S velom od tuge posetim reku,
Makar u mislima, ne bih li osetila
Pređašnju radost, sada daleku ...
Autor: Valeria
.