E batali upotrebu pojma fašizam čiju suštinu ne shvataš! Razumem ja da je fašizam pojam za najveće zlo koje je pogodilo čovečanstvo, ali fašizam i nacizam su izgrađene ideologije i sistemi, koji imaju određeno značenje i suštinu, i ne vidim smisao kvalifikovati nekoga ili nešto kao fašistoidni samo zato što je drugačije i neprijateljsko
И капитализам је зло велико друже,велико зло!
Карл Маркс
Најамни рад и капитал
Узмимо било ког радника, на пр. ткача. Капиталист му даде разбој и пређу. Ткач отпочне рад и од пређе направи платно. Капиталист узме платно и прода га на пр. за 20 марака. Је ли сад надница ткачева један удео у платну, удео у 20 марака, у производу његовог рада? Не. Много пре но што је платно продато, можда много пре но што је оно изаткано, ткач је своју надницу примио. Капиталист не плаћа дакле ову надницу новцем који добија за платно, већ новцем из готовине. Као што разбој и пређа нису производ рада ткачева, коме их је буржоа дао, тако нису то ни робе које он добија разменом за своју робу, радну снагу. Може се десити да буржоа не нађе купца за своје платно. Може се десити да он не истера надницу продајом платна. Могуће је да он платно у сравњењу са ткачевом наградом врло скупо прода. Све се то ткача ништа не тиче. Капиталист купује за један део своје готовине, свога капитала, ткачеву радну онагу исто тако као што је за други део свога капитала набавио сировину - пређу - и оруђе за рад - разбој. Пошто је те куповине извршио, а ту спада и куповина радне снаге потребне за производњу платна, он сада производи само својим сировинама и средствима за рад. У средства за рад улази сада и наш добри ткач, који у производу или његовој цени исто тако нема никаква удела као ни разбој.
радна снага је дакле роба коју њен власник, најамни радник, продаје капиталу. Зашто је продаје? Да би живео.
Али делање радне снаге, рад, то је животна делатност радникова, испољавање његова живота. И ову животну делатност радник продаје другом, да би прибавио себи потребна средства за живот. Према томе животна делатност је за радника само средство за одржање живота. Он ради да живи. Он и не урачунава рад у свој живот, штавише, рад је жртва његова живота. Он је роба коју је радник продао другом. Производ његова рада није према томе циљ његова рада. Што радник за себе производи, није свила коју тка, није злато које из рудника вади, није палата коју зида; што он за себе производи, то је најамнина, а свила, злато, палата промећу се за њега у одређену количину средстава за живот, можда у памучну блузу, бакарни новац и подрумски стан. А радник који дванаест часова тка, преде, буши, струже, зида, копа, туца камен и носи итд. - може ли он то дванаесточасовно ткање, предење, бушење, стругање, зидање, гртање, ****** камена сматрати као испољавање свога живота, као живот?
Не. Живот за њега почиње кад рад престане, - за ручком, у крчми, у постељи. Дванаесточасовни рад нема за њега никаква смисла као ткање, предење, бушење итд., већ као зарађивање помоћу којега долази до ручка, крчме, постеље. Кад би свилена буба прела зато да одржи свој живот као гусеница, она би била прави најамни радник.
Радна снага није била увек роба. Рад није био увек најамни рад, то јест слободан рад. Роб своју радну снагу није продавао господару, исто тако као што ни во не продаје свој рад сељаку. Роб заједно са својом радном снагом продат је једном заувек његовом господару. Он је роба која може прелазити из руку једног господара у руке другога. Он сам је роба, али радна снага није његова роба. Кмет продаје само део своје радне снаге. Он не добија награду од власника земље, већ, напротив, власник земље добија од њега известан данак.
Кмет припада земљи и доноси плод господару земље. Слободан радник, међутим, продаје себе, и то на делове. Он уступа 8, 10, 12, 15 часова свога живота, дан за даном, оном ко да више: сопственику сировина, оруђа за рад и средстава за живот, тј. капиталисту. Радник не припада ни сопственику ни земљи, али 8, 10, 12, 15 часова дневно његова живота, припадају ономе ко их купи. Радник напушта капиталиста код кога се погодио кад хоће. Њега капиталист отпушта кад нађе за добро, чим не може да извуче од њега никакву корист или бар не ону коју жели. Али радник, коме је једини извор дохотка продаја радне снаге, не може напустити целу класу купаца, тј. капиталистичку класу, а да се не одрече свога живота. Он не припада овом или оном капиталисту, али припада капиталистичкој класи; и сада је његова ствар да нађе муштерију, то јест да нађе себи купца у тој капиталистичкој класи.
Тако некада беше и тако је сада!