Magog
Početnik
- Poruka
- 36
Rodio se u veku koji obeležavamo simbolom žene. A nije se rodio već je rođen. Da je pitan možda bi svest o sebi ostavio za neko drugo vreme, mesto, neko drugo telo... Čovek u hrpi kristala i dijamanata ne vidi razliku. Sve je isto, i ono što je priroda s mukom stvorila, čuvala u svojoj utrobi i otvorila samo za čoveka i ono što je on olako isfabrikovao. Ali tek naučeno oko primeti razliku. Video je on nju jednom, nakratko, ali nije znao da gleda. Pričao je posle toga s njom i tek je onda ugledao šta je video. A upoznao ju je na današnji dan, u ovaj sat i minut kad ove reči dajem na čitanje, pre četiri godine, na stanici autobusa koji vodi iz ovog grada. Pričao mi je da je tad iskusio ono u šta nije verovao i za šta je mislio da je samo proizvod mašte pisaca i iluzija filma. Kolena otkazuju kad se čovek rukuje s ženom o kojoj mašta, kojoj se divi, koja mu se dopada... Klecaju i otkazuju kao da sama govore - klekni jer imaš pred čim i zašto. I drugi i treći put kad se video s njom kolena su mu igrala. Pre i posle nje video je žene, ali želju da se oslone na zemlju njegova kolena imaju jedino pred njom. Jednom prilikom kad smo se videli, rekao mi je da možda ima istine u tome da je svaki muškarac, po prirodi, samo pola-čovek dok ne upozna ženu, i to ne bilo koju, već onu unapred određenu za njega, onu koja ima vrline gde on ima mane, onu koja može da upije suze njegove, onu kroz čije oči vidi ono što gleda njegov horizont... A ako ona ne želi njega, on umire kao pola-čovek, bez obzira da li će ostatak života proživeti sam, sa nekom drugom ili sa mnoštvom drugih. A to ga najviše plaši, da živi s drugom, da izrodi decu, da ih gleda kako rastu u laži i da mu ceo život bude laž.
Od prvog trenutka, govori on, ona lako može da prodre do njegovog najdonjeg mesta i do najviše tačke rušeći sve njegove brane i odbrane kojima je sebe zaštito od sveta. Samo kad bi znala... Samo kad bi znala da će njegova poslednja misao, na samrtnoj postelji, biti upućena njoj.
I pre neki dan se opet, posle dve godine, video s njom. Lepša nego ikad, pričala je o svojim planovima i karijeri, a mladež na levom obrazu je bio tu da bi ga podsetio na trenutak kad se na jastuku pored njega odmarala i kad je mogao da vidi samo taj deo njenog lica. Nije ga nigde bilo u njenom svemiru, u kome bi pristao da bude i najobičniji kamen, najmanji zrak koji luta prostranstvom. A njegov svemir je bio pred njim. I nije imao snage da joj kaže da je sve što je ikad želeo i poželeo odavno trampio za nju, da je jedina njegova želja. Na kraju, onako nenametljivo mu je stavila do znanja da ima dečka, a zna da je on lud za njom, ali ne shvata da je ludo lud. Kasnije toga dana ga je upoznala sa svojim momkom i pred njim ga poljubila...
A sve mi ovo priča dok stoji na raskrsnici, ne znajući kojim putem da krene, ne znajući šta da čini, čekajući da se nešto desi, dok vreme teče. Ispunjen prazninom od koje nema mesta da u sebi smesti svoje patnje i boli, svoje radosti, svoje misli, već mu se sve vrzmaju po glavi i ne daju mu mira. A sve njih iz srca njegovog ponajviše pomera ona koja ne izbija iz njegove glave. Nju bi želeo da zagrli, nju bi želeo da prestane da sanja na javi i voleo da ga voli. Srećan što mu je život dozvolio da je upozna, i nesrećan što nije njegova...
Od prvog trenutka, govori on, ona lako može da prodre do njegovog najdonjeg mesta i do najviše tačke rušeći sve njegove brane i odbrane kojima je sebe zaštito od sveta. Samo kad bi znala... Samo kad bi znala da će njegova poslednja misao, na samrtnoj postelji, biti upućena njoj.
I pre neki dan se opet, posle dve godine, video s njom. Lepša nego ikad, pričala je o svojim planovima i karijeri, a mladež na levom obrazu je bio tu da bi ga podsetio na trenutak kad se na jastuku pored njega odmarala i kad je mogao da vidi samo taj deo njenog lica. Nije ga nigde bilo u njenom svemiru, u kome bi pristao da bude i najobičniji kamen, najmanji zrak koji luta prostranstvom. A njegov svemir je bio pred njim. I nije imao snage da joj kaže da je sve što je ikad želeo i poželeo odavno trampio za nju, da je jedina njegova želja. Na kraju, onako nenametljivo mu je stavila do znanja da ima dečka, a zna da je on lud za njom, ali ne shvata da je ludo lud. Kasnije toga dana ga je upoznala sa svojim momkom i pred njim ga poljubila...
A sve mi ovo priča dok stoji na raskrsnici, ne znajući kojim putem da krene, ne znajući šta da čini, čekajući da se nešto desi, dok vreme teče. Ispunjen prazninom od koje nema mesta da u sebi smesti svoje patnje i boli, svoje radosti, svoje misli, već mu se sve vrzmaju po glavi i ne daju mu mira. A sve njih iz srca njegovog ponajviše pomera ona koja ne izbija iz njegove glave. Nju bi želeo da zagrli, nju bi želeo da prestane da sanja na javi i voleo da ga voli. Srećan što mu je život dozvolio da je upozna, i nesrećan što nije njegova...
