(Ne)verovatna virtuelna avantura
Kao da kraj nije ni sasvim blizu
Bitef teatar
Piše: Mila Jovanović
18. jan 2021.
„Kao da kraj nije ni sasvim blizu" je nova predstava u Bitef teatru. Možda vas reč predstava navede ipak na pogrešnu sliku, jer ono čemu sam prisustvovala ne bi se moglo nazvati ni predstavom, ni performansom... Autori su je najavljujući premijeru kategorisali i ako umetničku instalaciju. Ja bih prosto iskoristila reč - iskustvo.
Došla sam u Bitef nešto pre početka predstave. Na ulazu pokazujem razvodniku svoju
digitalnu kartu u vidu QR koda na telefonu, ulazim i čekam. Dok čekam, skrolujem po društvenim mrežama da vidim ima li čega novog u mom
onlajn životu.
Polako se okupljamo, svega nas petoro i virtuelni stjuard obučen u jedan od onih zaštitnih skafandera koji nose doktori da se zaštite od korone dolazi po nas. Uvodi nas kroz vrata gde bi trebalo da bude ulaz na scenu, ali tu je sada crnom zavesom pregrađena sobica sa pet stolica i lampom. Iza zavese se čuju neki robotični zvuci. Sve je pomalo jezivo i imam neku blagu tremu.
Dobijamo skafandere da ih i mi sami obučemo (nas tri krademo trenutke da napravimo brzinske fotografije sebe u skafanderu, valjda da se pohvalimo svojim
virtuelnim prijateljima). Tako obučeni dovedeni smo u prostor gde se predstava dešava, crnu kutiju od zavesa na koje se projektuju video materijali. Na podu su samo 5 sunđera za ležanje i nas petoro. Obučeni u kombinezone, sa sve maskama na licima, potpuno smo obezličeni, i umesto da budemo publika, ekstremno mala, ali zajednica, stajali smo zajedno, ali sami. Svako sam sa sobom i u sebi, i sa mašinom (ovo me je neodoljivo asociralo na našu svakodnevicu).
Sve me je podsećalo na neki ludi eskejp rum i samo sam čekala prvu zagonetku koju treba rešiti. AIi audio - vizuelna projekcija počinje, i shvatam da ovo nije soba iz koje želim da pobegnem.
Ja sam inače od onih koji bi vodili rad protiv mašina ( u pozadini ide pesma Ljubičica „Jedva čekamo rat ljudi protiv mašina”). Od onih koji bi se odrekli svih prednosti koje nam pametni telefoni i računari pružaju, i koji bi vrlo rado pristali da pišu pisma umesto poruka na viberu. Prethodna godina i život ispred ekrana bili su toliko naporni, da mi se čini da je sve što nam je potrebno samo neko parče neba, neka livada ili šuma, ili još bolje more i zalazak sunca.
Ironično, sve to sam dobila u sat vremena digitalnog iskustva u crnoj kutiji. Dok su se pojavljivale slike mora, a u pozadini čuo šum talasa, činilo mi se da sam gotovo tamo. Opis pokošene trave učinio je da je skoro osetim pod nogama, a zvuci kiše koja damara i virtuelne kapi oko mene izmestile su me u neku hladnu oktobarsku nedelju ispod pokrivača, sa knjigom i čajem od divlje trešnje. Kao da sam bila u ovom našem svetu, ali nisam. Osetila sam, ali nisam osetila. To mi se dopalo, ali me je u uplašio…
Da, vrlo je ironično, ali sat vremena potpuno digitalnog iskustva učinilo se najrealnijim i najrelaksiranijim momentom života u prethodnih ko zna koliko meseci. Zapitala sam se… Virtuelni život možda nije tako loša opcija? Da li to autori hoće da mi pokažu? Želim li da se prepustim tome?
A ljubav? Kada glas kaže svom virtuelnom ljubavniku napravljenom po slici voljenog čoveka da ga voli, ljubav u prostoriji (ili meni?) mogla se seći nožem. Hoćemo li voleti mašinu i može li ona zavoleti nas?
Ako imate slučajno ajfon, recite svom virtuelnom asistentu Siri da je volite. Dobićete verovatno odgovor: All you need is love and IPhone. Očigledno je da kapitalističko ustrojstvo i dalje ipak ne dozvoljava da pređemo tu crvenu liniju. Ali čini mi se da i nismo toliko daleko od toga. Algoritmi funkcionišu tako da svako od nas dobija baš ono što njemu treba, programi se oblikuju po meri svakog pojedinca. A čovek je samozaljubljive prirode…
Kao da kraj nije ni sasvim blizu... Kraj...čega?
Kraj fizičkog života kakav smo navikli da živimo. Kraj suživota ljudi u realnom prostoru. Početak neke (ne)moguće budućnosti u kojoj ljudi žive virtuelno, u digitalnom okruženju, okruženi veštačkim oblicima postojanja. Možda deluje kao sci-fi, ali zar se ne čini da se nalazimo na ivici upravo takvog života? Nove tehnologije vrtoglavo nas guraju baš ka takvom scenariju, ka ivici sveta kakav poznajemo, a brzina kojom se to dešava je toliko velika, da je teško sagledati posledice koje sve te promene nose. „Kao da kraj nije sasvim ni blizu” upravo preispituje kakav može biti naš novi život u svetu u kome dominiraju mašine, izmeštajući publiku od petoro ljudi u izolovano, usporeno okruženje u kome kroz sat vremena interakcije sa digitalnim slikama i zvucima, ima priliku da se nikad bliže suoči sa perspektivama sve više prisutne virtuelne realnosti.
Na kraju, ne treba ipak nikad zaboraviti da je, kao što na samom početku predstave glas kaže, veštačka inteligencija napravljena po našem liku, po uzoru na nas. I baš to me čini optimističnom, jer kao biolog ponešto znam o tome kako funkcionišu ljudski telo i mozak. I duboko sam uverena da je naše telo savršenija mašina nego što ćemo ikada moći da napravimo. I zato koliko god perspektive našeg suživota sa mašinama deluju izvesno, i koliko god mi se i dopalo to (ne)realno iskustvo spakovano u ovih sat vremena, ipak sam na kraju, kada su se na platnu pojavili prizori i čuli zvuci šume, poželela da odem u Banjičku ili Zvezdarsku šumu, a ne da je gledam na slici. I ipak sam požurila kući da svom analognom cimeru ispričam utiske sa predstave.
Ljudi će uvek sigurno biti potrebni jedni drugima i virtuelni život neće zameniti realni. Može mu samo biti dobra supstitucija. Koliko dobra? To možete proveriti ovim neobičnim iskustvom, ovom intenzivnom, čulnom i nadahnjujućom predstavom.
Foto: Bitef teatar
