Quantcast

Recenzije pozorišnih predstava

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
89.131
U zagrljaju smeha

Tenor na zajam
Narodno pozorište Sombor


Piše: Dijana Milićević
05. nov 2019.

Jedno od onih večeri kada ni neumorni pljesak šaka nije dovoljan da iskaže tu jačinu smeha koju je u vama izazvalo ono što ste upravo odgledali na sceni. I najmanje što možete da uradite je da ustanete i, zajedno sa prepunom salom, budete jedna od nota melodije zvane „aplauz“...
„Tenor na zajam“, u režiji Olivere Đorđević, pozorišni je komad u kome su glumačka interpretacija i sama tematika usklađene do granice savršenstva. Od samog početka radnja biva dramatizovana iščekivanjem dolaska slavnog operskog pevača Tita Merelija (u maestralnoj interpretaciji Ninoslava Đorđevića), koji unosi napetost i u kasniji razvoj dramske radnje. Sa paljenjem prvih svetala scena se pretvara u utočište svih posmatrača, obilujući kvalitetnim humorom i izvanrednom glumačkom energijom. Vešto poigravanje italijanskim akcentom pomenutog operskog pevača samo je jedan od elemenata koji doprinose razdraganoj atmosferi, koja biva prisutna na sceni sve do spuštanja zavese. Duhoviti dijalozi upotpunjeni su gestikulacijom likova koja odgovara svakoj izgovorenoj reči, dajući joj jedan novi kontekst, iskren i spontan. Upravo iz te harmonije između izrečenog i učinjenog nastaje sva prirodnost komike, koja do samog kraja komada ostaje neraskidivi, ali i suštinski deo celine. Lišena bilo kakvih društveno angažovanih elemenata i insinuacija, radnja na pozornici dodatno olakšava publici da joj se prepusti, a zatim i da je oseti i doživi. I za tren ona postaje samo jedan isečak iz nečijeg života koji naprasno oživljava pred očima gledalaca i razvija se sa jednom jedinom namerom – da im razvuče usne u osmeh. Bez vulgarnosti ili pak usiljeno „komičnih“ situacija, glumci uspevaju da sa lakoćom prenesu (i iznesu) potpuno bezazleni humor, koji se zasniva na zabuni, ali i šarolikosti karaktera.
tenor-na-zajam-recenzija2

Dok lik Sondersa (David Tasić Daf), čija se strogoća naročito ispoljava prema njegovom budućem zetu Maksu (kojeg izvanredno tumači Aleksandar Ristoski), daje „ozbiljnost“ čitavoj komediji, Tito Mereli „osvežava“ ovaj pozorišni komad svojom neposrednošću, ali i lakoćom u karikiranju italijanskog akcenta. Osim toga, Nemanja Bakić u ulozi radoznalog sobara, sigurnog u svoje pevačko umeće, izaziva smeh svakom svojom teatralnom pojavom. Iako povezani zajedničkom željom za upoznavanjem slavnog Merelija, ženski likovi oplemenjuju radnju na sceni zahvaljujući svojim jedinstvenim interpretacijama, te se tako naivnost i potpuno iskrena ushićenost Megi (Danica Grubački) prepliću sa pomalo lukavom i iskusnom Džulijom (Biljana Keskenović), koja na sve načine pokušava da se domogne Tita. U tome ne zaostaje ni lik Dajane (u odličnoj interpretaciji Vanje Nenadić), koja obuzeta velikom strasti pokušava da zavede slavnog tenora. Njihova harizmatičnost na sceni, kao i sukobi sa Titovom ljubomornom ženom Marijom (čiji lik u potpunosti dočarava Milijana Makević), čine ovaj komad jednom od najboljih komedija viđenih na našim pozorišnim scenama.
tenor-na-zajam-recenzija3

Upečatljivost gestikulacije svih likova pojedinačno, kao i karakterna transformacija nekih od njih (npr. Maksova, čiji anksiozni nedostatak samopouzdanja na trenutke prelazi u gordu svest o sopstvenom talentu) održavaju radnju sve vreme dinamičnom, dajući joj jedan i te kako pitak humor, čija jednostavnost ni jednog momenta ne prelazi u banalnost. Prirodnost u karikiranju likova i njihova međusobna kompaktnost dovode ovaj pozorišni komad do perfekcije. Zapanjujuć je način na koji likovi komuniciraju jedni sa drugima, paradoksalno slični u svojim različitostima i tako jednostavni u svoj svojoj složenosti. Besprekorno funkcionišući kao celina, podjednako učestvuju u nastajanju svakog komičnog elementa.
Ovo je jedan od retkih pozorišnih komada u kome se ne može izdvojiti samo jedan lik kao nosilac čitave radnje. Ovo je komad međusobnog glumačkog nadmudrivanja u kome se „glavni“ likovi stapaju sa „sporednim“ do neraspoznatljivosti.

Foto: NP Sombor/Siniša Trifunović
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
89.131
Sve prave ljubavi su tužne?

Strah od leptira
Teatar Vuk


Piše: Dragana Ilić
21. okt 2019.

Predstava „Strah od leptira" rađena je po motivima romana „Poljubac žene pauka” Manuela Puiga i biografije Vjerana Miladinovića Merlinke. Premijerno je izvedena 16. septembra na sceni Teatra Vuk po tekstu Galine Maksimović.
Na samom početku zavesa otkriva publici skromnu i bolnu scenu koja simbolizuje zatvorski život - ćeliju u kojoj se nalaze samo dva kreveta i dva muškarca, Vjeran i Nikola. Vjeran je prvi javno deklarisani transvestit na prostorima Jugoslavije, a Nikola politički zatvorenik svakodnevno izložen teškim povredama od strane nadležnih. Osuđeni jedan na drugog, zapitah se: kakav li će razgovor voditi u tako rigidnim uslovima?
strahodleptira.jpg
Zapravo, priča prati dvojicu zatvorenika koji pokušavaju da daju odgovor na pitanje na koji način borba za bolji svet može povezati dva bića. Da li je to borba za bolje sutra, borba za ljubav, za novo društvo? Nikola (Zoran Pajić) razume kako ceo politički i društveni sistem funkcioniše te pokušava da promeni svet, dok Vjeran (Dušan Kaličanin) radije beži u filmske fantazije pokušavajući da se ne obazire na stvarnost koja ga okružuje.
Tokom predstave oni publiku vode kroz više emotivnih transformacija. Možda upravo iz razloga što posmatramo dva muška lika koja pored očekivanog razgovora pokazuju i onu drugu emotivnu stranu ličnosti, otkrivaju svoja osećanja i skidaju masku sa kojom svako od nas pokatkad izlazi u javnost. Posmatrajući iz perspektive gledalaca nije isključeno da saosećamo sa činjenicom da su oni robovi, ne samo društva i određenih jakih sila, već i lični robovi, okovani mislima koje su sami sebi stvorili, sa ograničenjima i tegobama svakodnevnice u kojoj se bude i opstaju.
Zoran Pajić, u ulozi jakog muškarca, predstavlja heteroseksualca koji nosi sav teret na svojim plećima, dok Dušan Kaličanin glumi homoseksualca koji je kako fizički tako i psihički Zoranova suprotnost, pa vreme provodi sanjareći i govoreći o filmovima kako bi privremeno pobegao od realnosti, ali to nisu poželjne destinacije za beg jer simbolizuju rat, tugu i tragediju. „"Virdžina", „Crni Bombarder", „Marble Ass" možda samo predstavljaju paralelu emotivnog stanja i teskobe aktera onog vremena i ovog u kojem se glumci nalaze, jer uprkos tome što vreme odmiče neke stvari ostaju nepromenjene.
strahodleptira1.jpg
Scena susreta izvan zatvorske ćelije, u kojoj se Vjeran i Nikola prikazuju u pravom svetlu, ogoljeni i potpuno iskreni, ostavlja upečatljiv utisak na gledaoce jer pored priče o različitosti i slobodi, postavlja pitanje da li je životna žrtva jedini način za nov početak i bolju budućnost.
Ovo je predstava koja se tumači danima, koja je važna zato što je stvoren prostor za nešto drugačije i novo na sceni; ona koja donosi i rešava dileme, koja razotkriva stvarnost i postavlja pitanje - da li je sloboda moguća u Srbiji ako si različit? Kako se izboriti za svoja osećanja i ostati čvrsto na nogama? Da li je vreme da se manje bojimo, a više razumemo?
Možda ćete otići u pozorište skeptični ili sa predrasudama, ali važno je ono što kasnije sledi; ne brinite, nije ništa toliko strašno, „preživećete“ i bićete ponosni na sebe zbog toga.
U režiji Isidore Goncić, ova predstava oslikava savremeno i potpuno drugačije delo koje izaziva, hrabri, zasmeva, ali i razdražuje na način kako to samo pozorište ume. Vredi je odgledati.
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
89.131
Drugo veče RUTA festivala: Racio vs emocija

Mila Jovanović 03. dec 2019. RUTA Festival

Drugog dana festivala Regionalne unije teatara RUTA izvedena je predstava „Bakhe“, koprodukcija Kazališta Ulysses i Zagrebačkoga kazališta mladih. Režiju potpisuje Lenka Udovički, a u tekstau su, osim Euripidove tragedije u celosti, i originalni delovi dramaturškinje Željke Uvodičić Pleština, nastali kao rezultat procesa kolektivne psihoterapije u saradnji sa psihijatrom Stanislavom Matičićem.
Euripidova tragedija tematizuje borbu kontrole i razuma sa jedne strane, i oslobođenosti i osećaja sa druge; borbu apolonijskog i dionisijskog, kako kaže rediteljka. Sučeljavanje je personifikovano kroz sukob razumnog i prizemnog kralja Tebe Penteja i Dionisa, mladog božanstva, koji dolazi u rodnu Tebu s namerom da bude priznat. Dionis ili Bakhe u demonstraciji svoje moći omamljuje tebanske žene i odvodi ih u planinu gde mu one služe u divljem senzualnom plesu. Pentej je besan, no odlučan da neće prihvatiti Dionisa, te tako izaziva božanski gnev i okončava tragično, od ruke svoje majke, koja zamađijana veruje da je ubila lava i tek kada je dionisijski zanos prođe shvata šta je uradila.
bakhe%282%29.jpg

Potisnuta emocija i racio kao imperativ kopkali su Euripida pre dva i po milenijuma, međutim njegov jezik i koncept prosečnom savremenom gledaocu teško da može biti blizak, prosto zato što zahteva poznavanje konteksta vremena u kome je delo stvarano. Iz tog razloga borba Dionisa i Penteja gledaocu bez predznanja može izgledati kao bajka o herojima i bogovima, bez da pojma „šta je pisac hteo reći“. U predstavi je ta mogućnost predupređena uzimanjem sadašnjeg trenutka i dvanaest žena koje se nalaze na kolektivnoj psihoterapiji kao polazne tačke. Kod nas su ove terapije trend koji je tek u začetku, ali u zapadnom društvu one su široko rasprostranjene i sve češće, a odgovor na pitanje zašto upravo daje ova predstava.
Od Euripida do danas nepromenjena je konvencija koja zahteva od čoveka apsolutnu samokontrolu i razum u svakom trenutku, a menjali su se samo izvori iz kojih potiče nametnuta supresija čovekove emotivne prirode. U antičko doba to se verovatno odnosilo u većoj meri na muškarce u patrijarhalnom društvu, te imamo Penteja – vladara, ratnika sa jedne strane i Dionisa – boga vina, uživanja, plodnosti koji omamljuje tebanke, a ne tebance (jer žena je slaba i sklona da se poda nagonima), dok danas, mada se i dalje nismo u potpunosti oslobodili patrijarhalnih zaostavština, kapitalistička mašinerija, nameće robotski model ponašanja podjednako i muškarcima i ženama. Možda se baš zato rediteljka odlučila na postavku komada sa samo ženskim ansamblom, s jedne strane da bi žene i njihovu snagu veličala, a sa druge da bi ovim postupkom upravo pokazala kako se svaki čovek, i žena i muškarac u savremenom trenutku bore sa istim imperativima i u sebi nose sučeljavanje Penteja i Dionisa.
bakhe6.jpg

Tragični kraj Euripidove drame nosi ideju da će svaka krajnost izazvati drugu krajnost, kontrola će dovesti do razuzdanosti, a tu ideju prihvata i ovaj komad – potiskivanje strahova, žudnji, razočarenja žena kulminira agresivnom ekstazom i one se transformišu u Dionisove bakhe.
U kritikama i medijima u Hrvatskoj, ova predstava dobila je etiketu feminističke, međutim rediteljka kaže kako joj to nije bila namera. Percepcija je vrlo moguće stvorena zahvaljujući fantastičnoj interpretaciji svih dvanaest glumica koje na sceni isijavaju girl power moćnom energijom. Njihova igra – od modernih žena, preko stereotipnih muškaraca do plesa opijenih bakhi upijajuća je i privlačna. pa predstavu koja nije prvoloptaška i za nespremnog gledaoca čini primamljivom, pozivajući na ponovno gledanje.
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
242.651
Pozorište Slavija

Koštanin tvist

po L. Hibner / A. Šepetkovski
Glume: Dragana Dabović i Andrej Šepetkovski

U svakoj sceni ove dinamične predstave, publika prisustvuje otvorenoj probi ,,Koštane“ i različitim režijama jedne te iste scene iz čuvene drame. Samo se akteri na toj probi menjaju. Glumci predstave ,,Koštanin tvist“ (Dragana Dabović i Andrej Šepetkovski) tumače više likova, tačnije tipova ,,reditelja“, ,,glumica“, ,,glumaca“, ,,dramaturga“, ,,dekoratera“… svih onih koji svako pozorište čine živim.

Svaki od reditelja vidi ,,Koštanu“ i scenu koju režira na poseban način, svojstven njegovom senzibilitetu, životnom iskustvu i talentu. Svaka glumica koja igra tu scenu doživljava je drugačije, svojstveno njenom daru, iskustvu i ambicajama. A sudar tih stremljenja i karaktera reditelja i glumaca, u pozorištu tako često nespojivih, dovodi do urnebesnih situacija, povišenih emocija i žestokih sukoba.
Ovo je komedija o smislu stvaranja i tragedija o neostvarenim ambicijama . Ili obrnuto.
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
89.131
"Ne mrdnem ni malim prstom da bar nešto promenim"

Ljudi za mašinom
Pozorište mladih

Piše: Katarina Đoković


Dve godine nakon svetske premijere, 1965. godine, domaća i jedina premijera teksta Mjuraja Šizgala „Daktilografi/Tigar“ dogodila se u Ateljeu 212. Pedeset četiri godine kasnije isti tekst krajem septembra premijerno je izveden u novosadskom Pozorištu mladih, pod nazivom “Ljudi za mašinom” u režiji Slobodana Brankovića. Predstava je rađena u produkciji udruženja Inscenacija.
ljudi-za-masinom-p-mladih23.jpg

Predstava se otvara i mi se zatičemo u vremenu i duhu kasnih 70-ih godina. Komad se dešava u kancelariji, naizgled dosadnom podrumu, koji je preuređen u prostor za rad daktilografa. Dva stola deluju kao da su požutela od upotrebe, dok rekviziti poput telefona sa brojčanikom, gramofona i pisaće mašine ne daju utisak savremene predstave. Na sceni se užurbano pojavljuje Silvija, lepuškasta devojka štreberskog izgleda, vidno kasneći na posao. Užurbano zabacuje kesu sa ručkom u ormarić, uz setni uzdah, znajući da se pauza dešava dugo vremena nakon rutinskog posla koji radi svakog dana. Pol, odmereni muškarac srednjih godina, na scenu dolazi tiho, kao novi Silvijin kolega, drugi daktilograf zbog povećanog obima posla. Sam sa sobom na minuloj sceni isprobava rukovanje i upoznavanje sa radnicima i direktorom firme. Nesigurni pokreti se sve više osamostaljuju, prateći tremu koja ga polako gricka. Dok ponavlja pokrete kako bi ispao što ležerniji, Pola prekida iznenadno pojavljivanje Silvije. Nezgrapno, užurbano upoznavanje dvoje uplašenih ljudi pred nama ni po jednoj tački dnevnog reda ne obećava bog zna kakvu zabavu, međutim, upravo taj strah biva konekcija između njih. Tok komada teče u smeru upoznavanja novog kolege sa daktilografskim poslom, sa jasnim kontrastom između Silvijine pedantnosti i Polove opuštenosti življenja, u čemu se on ponaša kao pravi maher. Razlika u znanju je eminentno vidljiva, te se glavni lik trudi da nadomesti Silvijino umeće daktilografskih prstiju, što mu vešto i pođe za rukom posle puno truda. Koreografija prstiju i položaja tela doprinosi komičnosti njihovih likova i latentnosti samog komada. Zaplet se rađa iz komike, proćaskanih razgovora i smotanosti likova. Iako Silvija, klasična devojka koja voli da priča, ceo svoj život postavi na tacnu, oblikuje dekoraciju i posipa šećerom, Pol je po pitanju otvaranja svog života uzdržaniji, konzervativniji. Silviji se dešava neočekivana kancelarijska požuda. Na taj način postepeno saznajemo da je Pol oženjen čovek koji ima troje dece. Kolegijalno prijateljstvo prerasta u nezamislivu noćnu moru u kojoj nijedna strana nije zadovoljna.
Postava ovog komada upravo u Pozorište mladih deluje kao taktički potez, jer oba lika ne koriste scenske džepove, već vrata koja se nalaze sa leve strane scene, kao i već postojeće okrugle stepenice, koje su iskoristili kao odlazak do direktora, a koji se uvek nalazi iznad radnika i situacija. Jarka crvena boja, koja se koristi za uređivanje Silivjinog stola, odudara od vremena u kojem se radnja dešava, ali sa druge strane vrlo dobro prati njenu novinu u životu – požudu, među identičnom svakodnevicom. Kostimi su prilagođeni sivilu radnog prostora, te su likovi obučeni u odela jednostavnog kroja pogodnog za kancelariju. Silvijina kockasta haljinica se odlično poklapa sa Polovim kockastim pantalonama na štof, što ponovo ističe metaforu požude i odnos između likova u drugom delu komada. Maestralnost transofrmacije dvojca Milana Novakovića i Nikoline Spasić upotpunjuje efekat kolotečine, iz koje izgleda kao da kraja nema, međutim izvanredno iznete snažne borbe ega i želje za drugačijim bivstvovanjem postavljaju pitanje: šta bi uradio kada bi ovog trenutka dobio na lotou? Maštanje uz muziku, light show, razne vrste plesova i nabacivanje ideja koje odjednom deluju sasvim moguće, bez mogućnosti uništenja, podižu atmosferu komada skroz do vrhunca. Ne mareći za to da li su suviše glasni da bi ih čuo gazda, da li imaju fizičkih mogućnosti da ispune svoje želje koje izgovaraju, ne mareći za time da na svetu postoje nasilje, pedofilija, narkomanija, oni maštaju. Maštu na vlast! Šta bih sve mogao biti, a ne mogu... jer sam zatočen u sumornoj kancelariji i moram da radim od jutra do sutra kako bih izdržavao porodicu koju možda i nisam želeo da imam, ali je tako pisalo po pravilniku života koji se prenosio sa kolena na koleno u narodu. Takođe, ne znam da li sam uopšte srećan ili zadovoljan, jer uputstvo za upotrebu života govori samo: škola, diploma, posao, penzija, bez mogućnosti osećanja... Šta da radim kada prepoznam da ja nisam ja dugo vremena nakon što sam uradio sve što se od mene očekivalo? Kako da nastavim kada se iz dana u dan budim sa osećanjem proneverenosti samog sebe da nisam ništa postigao, iako imam sve? Gde da krenem, koji put je pravi? Krenuti ispočetka? Iznova? Gde je kraj? Zašto bih uopšte želeo kraj, pa ja sam mlad?!
ljudi-za-masinom-p-mladih2335.jpg

Mjurej Šizgal kroz laganu komediju prelazi u satiru, a potom u grotesku, karikirajući sopstveni život. Pol, koji ima sve i opet nije zadovoljan i Silvija, koja nema ništa i opet nije zadovoljna, igraju se sa razumon na ivici besa, razlivajući svoj očaj po rubovima crvenih linija. Iako se reditelj Slobodan Branković odlučio za vrlo prostu, ali efektnu rediteljsku radnju, kroz nju uviđamo sponu između vremena u kom se komad igra i savremenog, modernog sveta. Propast savremene svakodnevice, razaranje čoveka rutinom, kao i prihvatanje uslova nametnutog života samo se delovi kojima se ova predstava bavi. Ljudi za mašinom – roboti svojih života. Mehaničko delanje po pravilima života, bez mogućnosti individualizma. Bespravno uguravanje u okvir društva i sveta. Kako nas niko nikada nije pitao „Ko smo mi?“, tako ova predstava brine o našim ličnostima i trudi se da na vreme otkrijemo nas same, naše mogućnosti i sklonosti i time izbegnemo stranputice života, koloseke smisla i provalije beznađa. I stvarno te sad pitam, ko si ti?

Foto: Nikola Živković
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
89.131
Život pod maskama

Selestina
Jugoslovensko dramsko pozorište

Piše: Dijana Milićević


Delo koje je još u vreme svog nastanka privuklo veliku pažnju tadašnjih kritičara i čitalaca zbog odstupanja od rigidnih normi kako u formi tako i u nadasve slobodnoj tematici, dobilo je i scensku adaptaciju.
Šest vekova nakon svog nastajanja „Selestina“ je na pozornici oživela najskrivenije (ili pak najvidljivije) ljudske poroke, opravdavajući svoju svevremenost i čineći sponu između minulih vekova i savremenosti. Preispitujući pojam (ne)morala i hedonizma, sam pozorišni komad duboko zadire u slabosti čitavog društva, prikazujući ih ne samo kao produkt pojedinaca već i kao njihove stvoritelje. Utkane u svaku poru svih društvenih staleža, pohota i blud su ujedno i okosnica tragične tematike, koja navodi na preispitivanje sopstvenih postupaka, ali i na upoređivanje dva naizgled nespojiva sveta, koje sa sobom nosi brojne nedoumice: Koliko Selestinino (špansko) društvo sliči našem današnjem, šest vekova mlađem okruženju? Možemo li reći da su pomenuti poroci (slučajni) fenomeni jedne epohe i istorijskog konteksta ili su pak neraskidivi deo ljudske prirode? Da li na sceni posmatramo književne likove u ljudskom obliku ili svoje literarizovane savremenike?
selestina-premijera-107-Large-1620x1080.jpg

Dok ostali likovi bivaju u većoj meri vizuelno i karakterno osavremenjeni, prilagođeni mentalitetu vremena u kome se izvode, podvodačica Selestina (koju maestralno tumači Nataša Ninković) zadržava svoju autentičnost, čime se stvara utisak da je i sama antagonistkinja iskoračila iz stranica knjiga, udahnjujući život svakoj svojoj neizgovorenoj reči. Ona ne postaje samo glasnogovornik španskog srednjovekovnog društva ogrezlog u nemoralu već i odraz onih pred čijim pogledima prkosno korača. Možda upravo u tome i leži čitava tragedija pomenutog pozorišnog komada – u neizbežnom suočavanju sa sopstvenim slabostima i činjenici da granica između fikcije i realnosti iščezava pod njihovim (ne)prihvatanjem. Upravo iz tog razloga komični elementi, koji na trenutke unose vedrinu u nadasve kompleksnu priču o licemerju i skrivanju istog, bivaju pregaženi tim dvojnim moralom, koji kao tamni oblak lebdi nad i u životima svih. Selestina postaje ne samo gospodarica tuđih života već i čitave scene, na kojoj ostaje dominantna od prve izgovorene replike, pa sve do spuštanja zavese. Svojom prirodnošću u izražavanju i upadljivom gestikulacijom ostavlja u senci svoje „marionete“, pretvarajući čitavu pozornicu u sopstveni presto. Čini se da takvoj scenskoj dominaciji doprinosi i jednostavnost kostimografskog rešenja za njen lik, koja dodatno ogoljava njen karakter baš kao što i sama podvodačica raskrinkava ljudsku dvoličnost. Svedenost njenog kostima i doslednost svojim (ne)moralnim načelima jasno odudaraju od modernizovanog prikaza ostalih likova, koji donekle narušavaju kompaktnost ovog pozorišnog komada. Povremena glasna flamenko muzika u pozadini, kao i par replika na španskom jeziku jasno aludiraju na zemlju iz koje književno delo na kome se zasniva komad i potiče. Međutim, upravo takav pristup dočaravanju španskog duha navodi na razmišljanje: Da li je zaista neophodno istaknuti poreklo ovog dela na takav način? Zar njegovoj aktuelnosti ne doprinosi i sama tematika, koja nam je i više nego bliska? Zar nisu svi ti ljudski poroci prikazani na sceni oličenje savremenog društva? Upravo zbog toga izvanredna gluma sporednih likova ostaje potisnuta njihovim osavremenjenim kostimima, koji, zajedno sa bukom koja nalikuje na flamenko, ostaju nedorečeni, nedefinisani (ili pak neskladno definisani) i konfuzni.
Selestina-fotograf-Slaven-Vilus-1620x1080.jpg

U književnom delu gotovo romantičarska smrt Kalista i Melibeje, glavnih aktera ljubavne priče koja poput plamena osvetljava sve nedostatke društva, prerasta u nasilno stradanje na pozorišnoj sceni, gde se zanesenost u trenu transformiše u agresiju i bes, a crveno prestaje da bude boja ljubavi i postaje boja – krvi. Jedan od likova koji svakako zavređuju pažnju je i Malibejin otac, čiji očinski, zaštitnički stav doživljava vrhunac na samom kraju kada krvnički ubija Kalista, onog koji mu je samo nekoliko trena pre toga silovao kćer. On je taj koji, uprkos tuzi koja ga razara, ipak ima snage da se suoči ne samo sa samim sobom već i sa poročnim društvom, gledajući spostveni, ali i njihov odraz u zamagljenom ogledalu.
U takvom svetu prepunom društvenih uloga i silovanja morala, gde razvrat postaje smisao a licemerje izgovor, Selestina, u kojoj su koncentrisane sve mane jedne zajednice, od moralne karikature na paradoksalan način postaje moralna figura, čija se „čistota“ ogleda u spremnosti da prihvati svoje grehe, ali i da od njih ni u kom trenutku ne odstupa. Međutim, da li je prihvatanje greha veći greh od njegovog prikrivanja? Ili je istrajnost u licemerju strašnija kazna za ljudsku dušu od doslednosti na putu poroka?
Selestina-fotograf-Slaven-Vilus-1-1620x1080.jpg

Bilo kako bilo, ovo nije komad o nesrećnim ljubavima i tužnim ljudskim sudbinama – ovo je komad u kome se pogledi vešto kriju pod maskama i gde telesna uživanja nasilno poprimaju obrise „ljubavi“. Ovo je priča koju nedvosmisleno „čitamo“ u ogledalu ispred sebe...

Foto: Slaven Vilnus
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
89.131
„Kaligula” u Narodnom pozorištu – uvek smo slobodni na nečiji račun
Kaligula


Narodno pozorište u Beogradu
Piše: Silvia Ida Drndarski
09. feb 2020.

Ako vam je poznata pesma „God is a DJ” grupe Faithless, garantovano će vam pasti na pamet tokom gledanja „Kaligule” u Narodnom pozorištu. I to ne zato što ćete je čuti u predstavi, već zato što će se ta metafora realizovati pred vama – jedno božanstvo će doslovno izvaditi miksetu i krenuti da pušta elektronsku muziku. Naravno, znamo da je Kaligula bio samo čovek, i u istoriji i u Kamijevoj drami koju je Milan Marković Matis dramatizovao, a Snežana Trišić režirala. Ali kakav čovek? Bezumni, obesni, krvoločni tiranin? Verovatno. Pa ipak, Kaligula iz predstave je više od toga.
kaligula-recenzija1

Mi se s njim upoznajemo kao sa figurom koja je već na vlasti i koja odmah na početku dramske radnje doživljava izrazito značajan slom. Kaligula, koga igra odlični Igor Đorđević, ostao je bez svoje najdraže ljubavnice (koja mu je, doduše, bila i sestra). Kaligula nakon tog gubitka odjednom oseća da gubi smisao, da je cela ljudska egzistencija svedena na bezrazložno trajanje u apsurdu i da je u svemu tome čovek suštinski neslobodan. Ta iznenadna saznanja ga navode da uspostavi novi, lični imperativ: naći Mesec i posedovati ga. A šta je Mesec, ako ne jedan prazni apsolut i utopija, koja se uspostavlja kao vodilja u obesmišljenoj stvarnosti. Kaligulina utopija predstavlja slobodu, te njegov pokretački agens od samog početka predstave jeste maltene prosvetiteljska ideja da obznani ljudima kako oni zapravo nisu slobodni, a toga nisu ni svesni – ovaj tiranin, paradoksalno, nastoji da ljude načini boljim, dok svet oko svet čini gorim.
Šta polazi nizbrdo? To što je jedan čovek uvek slobodan na nečiji račun. Jedan čovek prisvaja svačiju slobodu samo za sebe i uzdiže je na nivo božanske svemogućnosti. I od tog momenta, sve do kulminacije, na sceni možemo da vidimo demostraciju ultimativne slobode, pod čijim teretom i sam Kaligula posrće. Pa ipak, imperatorova filozofija će naići samo na jednog pravog protivnika, dok će svi ostali igrati kako vrhovni DJ svira. Doslovno. Neće vas slučajno crna svedena scenografija sa neonskim svetlima asocirati na atmosferu noćnog kluba – metafora „God is a DJ” će se ponavljati kao lajtmotiv tokom cele predstave.
kaligula-recenzija2

Kami „Kaligulu” objavljuje 1945, a piše tokom Drugog svetskog rata, kada je na delu jedna monstruozna logika, jedna agonija apsurda i kriza čovečnosti. Imperator će, nesumnjivo, na momente podsetiti na Hitlera, bilo celinom svoje tiranske ličnosti, bilo sitnim pojedinostima, poput maničnog zalizavanja kose tokom držanja govora. Sva njegova poigravanja sa drugima su nekakve lekcije poput „Ja sve ovo mogu da vam radim, a vi se i dalje ne bunite, vi mi i dalje sve ovo dopuštate, zašto vi sve ovo trpite?” Publika je direktno uvučena u dramsku radnju kada je Kaligula zapita: „Da li mislite da sam ja tiranin?” Niko neće odgovoriti potvrdno. Ova igra pozorišta u pozorištu razotkriva ne samo egzistencijalni apsurd, već i neposredno postavlja pitanje zašto ćutimo pred nasiljem.
Kaligula, onako kako su ga oblikovali Igor Đorđević, Snežana Trišić i Milan Marković Matis, nasuprot izraženoj filozofskoj dimenziji, nije dominantno ozbiljna pojava. On je lakrdijaš, on je performer ideje koju karikira i banalizuje do apsurda, jer u sebi objedinjuje tradiciju lika vladara i lika dvorske lude kojoj je sve dozvoljeno. Kaligula iz Narodnog pozorišta je maltene komičan monstrum, njegova grotesknost sve izvrće naopačke, pri čemu je naročito zabavno kada uz prateći plesni aranžman glumi jednu boginju. Pa ipak, sama forma predstave može zamoriti gledaoca koji je navikao na klasične etape razvoja dramske radnje. Struktura ove predstave je jednostavna, jer je dosledna žanru filozofske drame – imamo jedno apriorno dato načelo koje se demonstrira od početka do kraja. Problem jeste što ta repetitivna demostracija traje skoro dva i po sata, te gledamo neprestano razbacivanje neograničene moći, koja nema pravog protivnika. Srećom, Đorđevićev performans je dovoljno snažan da drži pažnju, iako bi sažimanje trajanja predstave bilo poželjno. Intenzitet Đorđevićeve izvedbe je nosilac ove predstave u toj meri da vas može navesti na pomisao kako bi ovaj komad veoma dobro funkcionisao čak i kao monodrama. A to možda i ne bi bila loša ideja za neku buduću postavku „Kaligule”.
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
89.131
Da li je politika deo nas ili smo mi deo nje?
Krv crvenog petla


Narodno pozorište u Nišu
Piše: Mina Milutinović
14. jan 2020.

Na Maloj sceni Narodnog pozorišta u Nišu u ponedeljak, 23. decembra, premijerno je izvedena predstava “Krv crvenog petla” u režiji Jovane Tomić, a po tekstu Miloša Latinovića. Ova misteriozna drama plod je koprodukcije Narodnog pozorišta Niš i Narodnog pozorišta Priština sa privremenim sedištem u Gračanici.
Inspirisan opusom hispanoameričkih književnika, autor predstave “Krv crvenog petla” spaja likove iz različitih romana i priča, ali polaznu tačku za stvaranje svog komada video je u delima kolumbijskog nobelovca Gabrijela Garsije Markesa “Žena koja je dolazila u šest” i “Pukovniku nema ko da piše”. Fabula prati unutrašnji monolog glavne junakinje Laure, žene koja se nalazi na raskršću svoje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Boreći se sa sopstvenim demonima, ona traži izlaz iz začaranog kruga grehova i požude.
krv-crvenog-petla-recenzija1

Predstava je koncipirana kao dvostruka vremenska paralela u pomalo mističnoj atmosferi koja stvara duh "magijskog realizma", glavnu odliku Markesovog stvaralaštva. Upravo zbog tog preplitanja fikcije i stvarnosti, nakon odigrane predstave stiče se neuobičajen utisak nedorečenosti. No, kada se zađe dublje u srž likova i rasplete klupko njihovog porekla, dolazi se do suštine koja i ima za cilj da publiku nakon predstave navede na razmišljanje i samostalno kreiranje celokupne slike o delu.
Likovi su Laura, Hoze i Onesimo Sančez. Pored njih, pominju se Manuel Farina – Laurin otac (pukovnik) i petao bez imena, kojeg je autor preuzeo iz Markesovog romana “Pukovniku nema ko da piše”. U romanu je prikazana slika Kolumbije u vreme mračnih godina korupcije i siromaštva. Pukovnik Manuel prodavao je svoje vredne stvari očajnički se trudeći da zaradi novce kako bi preživeo sa svojom ženom. Međutim, jedina stvar koju nije želeo da proda, jer mu je nosila uspomenu na stradalog sina, bio je petao. U to vreme u Kolumbiji su se vodile borbe petlova na kojima se i te kako moglo zarađivati, pa je pukovnik redovno hranio, održavao i trenirao svog petla kako bi na borbama mogao da zaradi što više novca.
krv-crvenog-petla-recenzija2

Onesimo Sančez je političar koji se bori da očuva svoj integritet u nesvakidašnjim političkim okolnostima u Kolumbiji. On je Laurina ljubav, ali u isto vreme i čovek koji je ubio petla njenog oca Manuela. Laura, iako se trudi da se prepusti ljubavnom zanosu i zaboravi na taj nemili događaj koji je ugasio jedini izvor prihoda njenoj porodici, vodi neprestani rat sa sopstvenim emocijama i željom za osvetom. Na tom putu verno je prati Hoze, njen prijatelj, koji je smrtno zaljubljen u nju. On joj udovoljava, ispunjava svaku želju i hrani njenu egocentričnu ličnost, dok se ona, pak, poigrava sa njegovim osećanjima.
Kroz jasno stilizovane pokrete, glavna junakinja formira svet kojim oslikava stanje svoje duše i bića u beznađu u kome se nalazi. Uz jednostavnu scenografiju i intimiziran prostor, stavlja se akcenat na aktere priče i njihove međuljudske odnose. Smatram da je komad pravi užitak za poznavaoce Markesovog opusa, a ujedno i ljubitelje hispanoameričke književnosti. No, ukoliko to nije slučaj, ne bi bilo loše ranije se uputiti u suštinu predstave, jer će u suprotnom ona delovati prilično konfuzno i nerazumljivo.
Duh političke nestabilnosti može se i danas osetiti u gotovo svakoj državi na planeti. On se vekovima prepliće kroz međuljudske odnose do te mere da uslovljava način na koji biramo partnere, prijatelje, posao, prebivalište. Stoga je ova predstava univerzalna i pripada svakom pojedincu. Po rečima autora, običan život svakog od nas ne razlikuje se u mnogome. Bez obzira na meridijane na kojima se troši, mučan je i tegoban i vrlo retko zavisi od nas samih.
Ovaj psihološki triler na scenu su doneli: Katarina Mitić Pavlović kao Laura, Marko Pavlovski kao Hoze i Nebojša Đorđević kao Onesimo Sančez. Prva repriza predstave održana je dan nakon premijere, 24. decembra 2019. godine, a naći će se svakako i na repertoaru ove godine.
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
89.131
Arzamaski užas - tragikomika svakodnevnice
Arzamas


Zvezdara teatar
Piše: Silvia Ida Drndarski
26. dec 2019.

„Hoću u pozorište“, rekla je Majka i umrla. Kći je ostala nepomično da stoji na sceni. Smrt se vratila na pozornicu da zaokruži priču. Sa njom je sve i počelo.
arzamas-lane.jpg

U jednom klasičnom dramskom prologu, Smrt, koja je, za potrebe obraćanja nama, uzela obličje Milana Laneta Gutovića, kazala nam je par reči o sebi u šaljivom tonu. Izgledalo je pomalo kao stand up nastup. Grdi nas Smrt jer je kunemo, ružimo raznim epitetima, a ona samo obavlja svoj posao. Kao Haron, onaj stari mitski lađar, Smrt je isključivo transporter. Vozi nas sa jedne strane na drugu, pa još za džabe. A naravno, niko se smrti ne raduje. Niko osim irukandži, kaže Ivana Dimić u „Arzamasu“.
„Irukandži je providna mala meduza, stala bi u ljudsku šaku. Mogla bi da prođe neprimećeno, ne samo u okeanskim dubinama nego i u običnoj čaši, toliko je neznatna. Ali od nje zazire ceo živi svet. Sve što dotakne ona usmrti. Zato se ova meduza razmnožava partenogenezom (sama sebe oplođuje) i živi ceo svoj vek potpuno sama. Od onog kobnog trenutka kada se sudari sa drugim bićem, ona ga ubija i istovremeno sama gine. Samo je smrt u svakom trenutku spremna da velikodušno i bez zazora uzme u zagrljaj malu irukandži i izbavi je iz usamljenosti. Zato legenda veli da se ova meduza rađa zaljubljena u smrt.“
Ovaj odlomak čućete u predstavi „Arzamas“, rađenoj po romanu i dramatizaciji Ivane Dimić, u režiji Ljiljane Todorović. Bez njega, i bez otelotvorenja Smrti kao lika koji uokviruje radnju, predstava bi možda doslednije prenela suštinu romana: odnos bolesne Majke i Kćeri koja o njoj brine, arzamaski užas – sreću i smrt. Odlukom Ivane Dimić da se u dramatizaciji Smrt personifikuje, u predstavi je podvučen još jedan sloj značenja – problematizovan je odnos prema smrti u situaciji kada se od nje svesno zazire, a podsvesno se predoseća kao izbavljenje.
arzamas2.jpg

Sažimanje hronološkog opsega romana na predstavu od nekih osamdeset minuta iziskivalo je, očekivano, da se samo ključna mesta prikažu, ali da se i dalje očuva utisak većeg protoka vremena. Svaka scena je zato presečena projekcijama univerzuma, što doprinosi predstavi na više nivoa – dajući temi na svevremenosti, bolu na trajanju i prostoru za kontemplaciju. Ti trenuci u kojima se scena zamračuje sugerišu širinu ontološke krize pojedinca koji počinje da preispituje svoj odnos prema smrti drugog bića. Istovremeno, predstava dobija na dimenzionalnosti, a tempo ostaje žustar, iako je ritam jedne svakodnevice koju predstavlja u zbilji spor, a promene postaju osetne tek u retrospektivi.
Put do priželjkivanja smrti ne čini se dugim. Majka je čista životna energija u trenutku kada se prvi put ukaže publici. Jeste, ona je gospođa u poznim godinama, ali i dalje ide na koncerte, izložbe, predstave. Sloboda koju oseća u mogućnostima da radi sve što joj padne na pamet gotovo je infantilna. Samo deca veruju da je sve moguće. Majka će probuditi jedne noći Ćerku i reći joj: „Napisala sam pismo, želim da ga predaš predsedniku i premijeru lično. U vezi je našeg tavana“. I publika će se smejati. Smejaće se blesavoj staroj ženi koja veruje da će državni vrh rešavati tavanska pitanja. Publika će se smejati da ne bi plakala, smeh će biti odbrambeni mehanizam protiv arzamaskog užasa.
„Smešnotužna i tužnosmešna priča o tri samoće: o samoći ostarelog roditelja, o osami odraslog deteta koje se o tom svom roditelju brine i o njihovom sudaru sa usamljenošću smrti“, to je predstava „Arzamas“, kaže rediteljka Ljiljana Todorović.
arzamas1.jpg

Da li je smeh nužnost u ovakvim situacijama? Svakako da nije. Smeh je svesno uvedeno sredstvo kojim se borba protiv bolesti čini lakšom. Šaljivim ad spectatores u prologu, gledalac oformljava horizont očekivanja koji se tiče tona predstave i sklon je da reaguje smehom na situacije koje suštinski nisu komične. Time možda predstava gubi malo na dramskom naboju, tragika bolesti ne doseže svoj maksimum, a razarajuće dejstvo izvedene tematike ne provocira potpunu katarzu. Zašto je to razblaživanje utiska potrebno? Jer bolest i starost nisu tragedija antičkih heroja, već tragedija svakodnevice, sa kojom ne znamo kako drukčije da se nosimo, osim da se poštapamo smehom. A smrt svakako čeka na svoj red.
Iako počinje i završava se smrću, ovo je predstava o životu. Prikazana je gradacija bolesti, a lik Majke maksimalno je stavljen u fokus, ne samo izvanrednom glumom Branke Petrić, već i scenografskim rešenjima koja usmeravaju pogled ka njenoj poziciji na sceni. Ipak, nosilac suštine predstave jeste Kćer, u izvedbi Nele Mihailović, jer je u njenom liku prelomljena svest o svemu što se dešava i o onome što neumitno sledi. Već u prvoj sceni, dok Majka prividno puca od zdravlja, jednom replikom Kćer podvlači njenu konačnost. „Ti više nikada nećeš voziti kola“. Broj stvari koje neće više nikada uraditi se umnožava. Dve reči kojima je izrečeno egzistencijalno ograničenje postaju formula kojom se doziva blizina kraja.
Naspram „Više nikada“ sve do samog kraja stajaće ono „Ja hoću“. Majčine poslednje reči, „Ja hoću u pozorište“, sadrže svu njenu ljubav prema životu. Čak i onda kada egzistencija postane toliko mučna, a bolest pojedinca bolest svih koji ga okružuju, poriv da se živi ostaje. I to da se živi stvarno, a to znači družiti se, ići na izložbe, koncerte i u pozorište, ne biti osamljen i obeležen smrću kao irukandži.
A šta ostaje posle? Posle odlaska najbližih, ostaje jedna praznina koja se ispunjava druženjem, izložbama i pozorištem, bilo kakvim sadržajem koji život čini životom, a ne pukim postojanjem. A posle smrti nas samih? Videćemo. Možda nam Lane Gutović ipak bude lađar, a to i ne bi bilo tako strašno.
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
242.651
Slavna Florens

Atelje 212 | Komedija
Pisac: Piter Kvilter.
Režija: Đurđa Tešić
Igraju:
Florens Foster Dženkins - Gorica Popović
Kozmo Mek Mun - Ivan Mihailović
Doroti / Marija / Gospođa Verinder Geđ - Tamara Dragičević

Slavna Florens, po tekstu britanskog dramskog pisca Pitera Kviltera, je istinita priča o Florens Foster Dženkins, najgoroj pevačici na svetu, koja je četrdesetih godina u Njujorku bila omiljena muzička atrakcija. Florens Dženkins se proslavila operskom karijerom, iako nije umela da peva. Komad prati njen život u vreme kada njena karijera dostiže vrhunac – nastupom u Karnegi holu!
Jedini problem bila je činjenica što je sirota Florens svaku salvu smeha iz publike nehajno odbacivala kao profesionalnu ljubomoru. Publika je bila oduševljena njenim „fantastičnim glasovnim mogućnostima“ i za koncert ove sopranistkinje bez trunke sluha uvek se tražila karta više.
Ipak priča o Florens Dženkins je topla ljudska priča, jer su njena ogromna ljubav prema muzici i ekscentrični entuzijazam bili toliko zarazni da su bili jači od nedostatka talenta.
Ovaj brodvejski šou i veliki pozorišni hit, prvi put je izveden u Londonu, na Vest Endu 2005. godine, kada je bio nominovan za prestižnu „Lorens Olivije” nagradu kao najbolja nova komedija.

Gorica Popovic odlicna u ulozi Florens
slavnaFlorens.jpg
 

Wuka

Veoma poznat
Poruka
10.029
Voz

Zvezdara teatar - Drama
Pisac: Kormak Makarti
Režija: Voja Brajović
Igraju:
Beli - Voja Brajović
Crni - Sergej Trifunović

Inspirisan delom Kormaka Makartija, jedino što želim ovom predstavom je da izazovem kritički odnos i svest o tome kuda ovaj svet ide. I naravno, pre svega, čovekoljublje, koje ima veliku moć da spreči propast civilizacije. Po mom mišljenju, najbolji lek za čoveka i njegovo najjače oružje je kultura, čiji su najvažniji segmenti umetnost i reč.
Voja Brajović


Dva sata prugom do smisla?


I sva ta velika pitanja naših ljudskih, konačnih života. Bog, pa ljubav, pa vera, pa ideali, pa rat i.... I sve te krupne situacije u kojima se nalazimo, baš one koje nazivamo ,,na život i smrt“. I svi ti putevi od kojih je samo jedan pravi, a ako se ne pođe njime, srlja se u provaliju iz koje izlaza nema. Plus sva zbivanja u glavi dok se rešava kojim putem da krenemo i zašto baš njim. I sve to do tančina opisano, stavljeno na papir, iskristalisano u glavi nekog genijalnog tvorca, umetnika reči. Pa onda prilagođeno od režisera, uvežbano od glumca, plasirano na scenu, dovedeno pred naše oči. Primljeno sa nadom da će nam to posmatranje pomoći da se snađemo u ovom metežu i zbrci koja se život zove. I po pravilu sve to zaslužuje da dobije titulu grandiozne predstave, dela za sva vremena, godinama i hiljadama puta izvođene drame koja zagarantovano donosi popunjenost do poslednjeg mesta i pozitivne kritike publike.
voz-2.jpg


Čitav ovaj dugi opis stao bi u jednu reč – Voz – predstava čija dubina oduzima dah, visina u koju odlazi pomalo plaši, a širina koju poseduje čini da se osećamo sitni i nedostojni da se upustimo u igru razmišljanja i dosezanja suštine, prave, iskonske suštine života. Stoga, ako hoćemo da istinski sednemo u Voz i upoznamo sve njegove vagone, moramo na predstavu doći sa dve stvari: odmornom glavom i dubokim intelektom. Potrebni su nam puni kapaciteti naše pameti da bismo se nosili sa arhetipskom temom vere koja je bila i biće jedna od najvažnijih tema čovečanstva. Dva umetnika, Voja Brajović i Sergej Trifunović, svojim replikama zadiru u sâm smisao čoveka – on postoji ako veruje, on živi da bi verovao, on veruje da bi živeo, on je ljudsko biće samo jer postoji On; ili, on ima neke druge izvore vere, njegova prćija je skup knjiga koje je pročitao, njegova nada je progres, a njegova vera racio. Sergej Trifunović se glasnogovornički bori za prvu, Voja Brajović jadikuje nad propašću drugih navedenih postavki. I bez predaha odvija se epski sukob mišljenja, ne mišljenja već stava – stava nad stavovima. Jednog koji se oštro zastupa, brani pevanjem, urlanjem, suzama, pozivom da ga svi branimo i drugog koji se samo brani od napada. Da, on se samo sklanja. Pa zato time postaje ne-stav, odnosno prestaje da postoji. Njega više nema jer je sve na čemu je on počivao izneverilo, sve se izgubilo, godine utrošene na njega pokazale su se kao uzalud protraćene, bačene. I sada ostaje samo da se jadikuje. Zato profesor (Voja Brajović) sklupčan u svojoj tuzi, pogružen i rezigniran, postaje posmatrač i slušalac pokreta i glasa njegovog spasioca (Sergej Trifunović). No, tuga, potištenost i melanholija kao stil života mu ipak ne dozvoljavaju da, ako je sve izgubio, prihvati novo. Ne! One su tu da ne daju da se nastavi dalje kada je sve izneverilo. One valjda zato i postoje. Da nas zauvek podsećaju na ono što smo izgubili, te da nam nikada ne dozvole da nastavimo dalje i prihvatanjem novih, a drugačijih, shvatanja počnemo da živimo srećniji život. Pa to je jedan čvrst dokaz da se teško menjamo
i prilagođavamo.

voz-1.jpg


Da smo gluvi za reči drugog, da smo slepi za njihove pružene ruke koje možda nude spas, da u vazduhu ne osećamo sreću koja lebdi iznad naših glava. Da li više verujemo u svoje, makar i promašeno mišljenje, nego u reči drugog, pa makar taj drugi bio čovek koji nas je spasao od smrskane lobanje pod čeličnim vozom?
Da li uopšte moramo da verujemo? Kako da nastavimo život ako ne verujemo? Kako da nastavimo dalje kada u sebi nemamo snage da nam nešto vaskrsne veru i dâ nadu? Da li je bilo šta od navedenog u našim rukama? Ili taj neki On ili to nešto ono upravlja našim vozovima? Dolaskom u Zvezdara teatar, „Voz“ će pred nama otključati Pandorinu kutiju, a mi ćemo morati da otvorimo um i srce i tamo pronađamo odgovore na večna pitanja.

Jelisaveta Simić
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
242.651
Prica se po gradu

Akademija28
Komedija
Tekst i režija : Staša Koprivica
Uloge tumace:Olga Odanović,Dubravka Mijatović,Anastasia Mandić, Sena Djorović

Intrigantna komedija, „Priča se po gradu“ govori o tome kako jedan zlobni trač može da preokrene živote čak četiri žene naglavačke Ova predstava je za kratko vreme postala hit u regionu.
Nina, njena ćerka Maja i Majine drugarice, Dunja i Koka, provode svoje slobodno vreme u Kokinom kozmetičkom salonu, u dokolici isprobavajući najčudnije tretmane, kreme i ulja, uspevajući da zaborave na sumornu stvarnost koja ih okružuje. NJihovu ustaljenu svakodnevicu prekida trač o navodnom neverstvu Majinog muža… Klupko laži, intriga i samozavaravanja počinje da se odmotava, a višedecenijsko žensko prijateljstvo biva dovedeno u pitanje. „Priča se po gradu“ je komad o površnosti i lažima, ljubavi, prijateljstvu i priča o problemima sa kojima jedna žena može da se suoči u svojim najboljim godinama.

bilbord_MG_1082-2-960x640.jpg
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
242.651
Otkačene

Akademija 28

Igraju:
Boris Milivojević
Monika Romić
Zlatija Ivanović
Slavica Ljujić
Danica Radulovi
Jovana Mladenović

Sestre Beba i Zaga (Monika Romić i Slavica Ljujić) su veoma bliske i potpuno različite – Beba juri karijeru, a Zaga muževe. Beba čeka odgovor za unapređenje u banci i krije svoga dečka, kolegu Voju (Boris Milivojević) jer se plaši da bi to moglo ugroziti njen poslovni auteritet. Za to vreme, njena sestra Zaga, tuguju za bivšim mužem i na sve načine pokušava da ga vrati. Njihova majka Nadežda (Zlatija Ivanović) je zagledana u sebe, tačnije u svoj odraz u ogledalu u kojem ne želi da vidi ni jedan znak starenja i pokušava da Zaginog, sad već bivšeg muža najboljeg plastičnog hirurga, nagovori da nastavi da je operiše bez novčane nadoknade. Zagina komšinica Ana (Danica Radulović) traga za čovekom svog života. Možda je Zagina ćerka, tinejdžerka Lola (Jovana Mladenović), jedina u kući „normalna“... a možda i ne…
otkacene.jpg
 

Lada

Buduća legenda
Moderator
Poruka
31.878
Ljubav, stvarnost i iluzija
Autor teksta Muharem Pervić

Zatečeni smo: nije lako iz sveta novca, moći, politike i pragme ući u zeleni svet prirode, oslobođenosti, ljubavi, erosa, u pastoralu engleske renesanse sa svojim konvencijama, legendama, toposima. Nije jednostavno ni proniknuti u to za čim je Slobodan Unkovski tragao u Šekspirovoj komediji „Kako vam drago”. Tek u izgnanstvu, u bekstvu sa dvora, u povratku u prirodu, u Ardenskoj šumi, dvorjani i pastiri, nalaze sebe, doživljavaju neku vrstu očišćenja, preobraženja i pokreta od mržnje koja cveta na dvoru, do ljubavi, u svim bojama, koja žari i pali Ardenskom šumom, koja je mesto utopije, sna, fantazije, poezije kojoj ni Šekspir, pa ni Unkovski, osobito i do kraja, ne veruju. Priroda naspram društva, dvor naspram Arkadije, oslobađajuće, pastoralno naspram krutog i zadanog, ljubav naspram mržnje.

Ono što gledamo je komedija ljubavi i njenih preterivanja, mitova i legendi; u jednu ruku božanstvena komedija koju igramo na vreme, prerušavajući se, udvajajući se, uzimajući na sebe različite uloge. Priča o ljubavi i erosu koja duboko oblikuje naše, čas romantične, čas usko pragmatično duše i tela, erotska energija dok stvara i puni, i kad rastura i razara. Govor, pokret, gest, jezik koji polaze, niču iz ove nekontrolisane strasti, tog sunca, čas crnog, čas ružičastog koje nas greje dok ne počne da hladi i ledi! Tako se u predstavi, u izvođenju Šekspirove romantične komedije „Kako vam drago” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, sa blagim podsmehom, i peva: Da nije ljubavi ne bi sunce sjalo. Ne bismo bili melanholici kao Žak Nebojše Glogovca, komičari kao Amijen, Šarl, Silvije neodoljivog Marinka Madžgalja, neumorne vragolanke kao Selija Sonje Kolačarić, Rozalinda Nade Šargin, Feba Dubravke Kovjanić, Odri Milene Predić. Ne bismo bili rogonje, niti bismo se gušili u ljubavnim jadima i erotskim propinjanjima kao Oliver Radovana Vujovića, ili njegov zločesti, pa dobri brat, Oliver Nikole Đurička. Ne bi nas pod svoje uzela, ne bi nas drmala erotska pomama ardenskih pastira. Kao da dvor, vlast i moć, krivotvori ljude, čini ih oholim i sebičnim, nesposobnim i slepim za govor ljubavi! Svet omraze, posedovanja i zadanosti, na dvoru, u društvu, i slobode, fantazije, igre u prirodi, u Ardenskoj šumi gde ljubav caruje, zapliće i raspliće ljubavne čvorove.

Teško je usred stvarnosti iz koje dolazimo shvatiti romantičnu dušu, i sa punim pokrićem poverovati u njen zanos, jezik, stil, gest, pokret, u pastoralne antičke i renesansne vizije i mizanscene. Unkovski ovaj Rečnik pastorale i idile vaspostavlja u gestu i jeziku kao da ga „skida” sa renesansnog slikarstva, ili uzima iz rane pastorale, ili kasnije, romantičke poezije, da bi ga, blagorodom i duhovitom, ponekad i ciničnom parodijom, razotkrio, doveo u pitanje. Ujedno, romantična komedija i pogled na nju, iz vizure savremenog čoveka. Ljubav, zanos, ali i ludost, ludorija. Najzad, igra, sve je igra i pozorište, pokušajte da se opustite, i da u svemu ne tražite osobiti smisao i značenje. Vreme teče!

Ljubav i vreme, protagonisti su ove predstave. Ljubav koja nas uzdiže i magarči, zanosi i muči, goni od nemila do nedraga, od zanesenosti do omraze i zločina. Opasna igra, teško razumljiva kao i vreme koje je srce ljubavi i njenog Rečnika. Ljubav, slepa i vidovita, zagubljena u ljubavnoj mitologiji, u svakojakim preterivanjima. Da nas neko ne upita šta je to, čini nam se da znamo šta je ljubav, šta je vreme. Otuda i veliki sat kroz koji protagonisti predstave ulaze na scenu koju je sa malo sredstava, ali rečito, oblikovao Miodrag Tabački. U režiji Slobodana Unkovskog i igre izvanrednog asambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta, niče romantična gradnja koju će reditelj osporiti i prokazati. Gde god ode daleko u svetu koji je pozorište, prerušavanje i pretvaranje, igrač, pa i zaljubljenik, dodiruje granice ludila, i nema ničeg što uspeva da, posve, izbegne podsmeh, zapitanost, sumnju. Veoma vešto i nenametljivo, u davni govor ljubavi, glumci u nasleđene duboke izvore ove strasti i nagona, u ljubav kao legendu, upisuju i nešto osporavajuće, zemaljsko trezveno, razorno, nešto od crne zrelosti i podrugljivosti ohlađenog doba koje iz nove, sopstvene ludosti, parodira ljubavno ludilo i romantizovanje našeg prisustva u svetu.

„Kako vam drago” je maštovita, teatralna predstava, ali ujedno i lucidan i duhovit komentar ljubavi kao teatra i teatralnosti, i svekolikog govora o njoj, u kome se ono o čemu je reč, često gubi i zatrpava.

Ako je svet scena i pozorišta, ovom pozorištu kakvo neguje, ili mu se često priklanja Slobodan Unkovski, zahteva glumce od mašte i inteligencije, kakvi u ovoj predstavi i jesu: Vojislav Brajović kao Frederik, Marinko Madžgalj, Nebojša Glogovac, Nikola Vujović, Nikola Đuričko, Marko Baćović, Boris Isaković, Miodrag Radovanović, Nada Šargin, Sonja Kolačarić, Dubravka Kovjanić, Milena Predić. Kompozitor je Irena Popović a kostimograf Maja Mirković.

Secanjem na Nebojsu Glogovca
 
Poslednja izmena:

Lada

Buduća legenda
Moderator
Poruka
31.878
O politici i drugim demonima
„Roman o Londonu”, prema romanu Miloša Crnjanskog, dramatizacija i režija Ana Đorđević i „Ničiji sin”, tekst Mate Matišić, režija Marko Misirača, Beogradsko dramsko pozorište


Predstavi „Roman o Londonu”, nastaloj prema jednom od najznačajnijih dela srpske književnosti, fali esencije dela Miloša Crnjanskog. Može se reći da je jedan od glavnih aktera romana grad London, čije užurbane ulice i košmarni hodnici metroa raskošno oživljavaju pred čitaocima. Kako je i sam pisac naveo na početku romana: „To će biti priča o ogromnoj varoši čiji je zagrljaj bio smrtonosan za toliko ljudi i žena koji se pitaju: Gde je tu sreća?”. U predstavi Ane Đorđević tako živog Londona nema, radnja se tu formalno dešava, ali atmosfera grada koja se vulkanski preliva sa stranica knjige ovde nije prisutna. Takođe, roman bitno donosi introspektivne, slojevite odraze osećanja zarobljenosti u tuđini, ontološke poglede na emigraciju. Ta važna značenja takođe fale u ovoj predstavi koja prevashodno prikazuje spoljne događaje – scenska radnja je znatno površnija u odnosu na dubine opisa u romanu. Imajući sve ovo u vidu, bilo bi tačnije da je navedeno da je predstava inspirisana delom Crnjanskog ili da je nastala prema njegovim motivima. Kako to nije slučaj, već je u programu predstave navedeno da je pisac Miloš Crnjanski, to proizvodi očekivanja koja predstava ne ispunjava.

Radnja predstave je fokusirana na Rjepninove frustracije povodom nemogućnosti da nađe posao, kao i na njegovo odbijanje da uđe u Oslobodilački komitet, ruskih, carskih emigranata. Milan Marić sasvim ubedljivo igra Rjepnina, sugestivno otelotvorujući njegovu odlučnost u odbijanju političkih ucena. Posvećen je i veran njegovoj ženi Nađi koju oblikuje Milica Zarić, kao tolerantnu, požrtvovanu i veoma posvećenu. Njihov odnos gradi melodramsku nit radnje, važnu za ovu predstavu koja je u celini u glumačkom pogledu provlađujuće uverljiva.

Na dramaturško-rediteljskom planu, predstavi nedostaje više doslednosti i usredsređenosti, adekvatnijih pojedinačnih rešenja. Na primer, uvedeni su nedovoljno opravdani savremeni motivi. To je slučaj sa glasovima sa radija i savremenim političkim govorom. Njihovo uključivanje nije organski povezano sa ostatkom radnje, što udaljava gledaoca od doživljaja celine predstave.

***

Tekst „Ničiji sin“ Mata Matišića potvrđuje izvanredan talenat ovog savremenog hrvatskog dramskog pisca, čije smo tekstove „Sinovi umiru prvi“ i „Ljudi od voska“ imali prilike da vidimo u izuzetnim predstavama koje su, između ostalog, gostovale na Sterijinom pozorju. „Ničiji sin“ je crnohumorna porodična drama, sa sastojcima melodrame, trilera, političkih intriga. Pisac na provokativan, zavodljiv i metaforički izražajan način secira savremeno hrvatsko društvo, posledice Domovinskog rata, njegove žrtve, posledičnu korupciju, ucene i političke intrige. Provokativno su postavljene teme odnosa između intelektualaca i kriminalaca, pitanja smisla ratovanja, bolne uzaludnosti njegovih žrtvi.

Reditelj Marko Misirača gradi predstavu precizne i čvrste strukture, ibzenovsku u tonu i značenjima, u pogledu postepenog izbijanja skrivanih sablasti iz prošlosti. One isplivavaju na površinu, nenadoknadivo nagrizajući porodično tkivo. Miodrag Krivokapić vešto igra protagonistu Izidora, univerzitetskog profesora i bivšeg političkog zatvorenika koji sada gnusno i beskrupulozno gradi političku karijeru. Izidor sakuplja poene na tragediji njegovog sina Ivana (Vladan Milić) koji je postao invalid tokom Domovinskog rata. Ana je pragmatična i hladna Izidorova supruga, jedna od mnogih žena koja je, tokom muževljevog boravka u zatvoru, bila ljubavnica zatvorskog čuvara Sime (Aleksandar Alač) koji ih sada ucenjuje. Radnja se dešava u njihovom domu, efektno utvrđenoj sobi sa ogledalima koju shvatamo kao odraz simboličke zarobljenosti u prošlosti, avetima porodične istorije (scenografija Boris Maksimović, kostimografija Tatjana Radišić). Muzički lajtmotiv je pesma „Jedna pesma nepevljiva“, kompozitora Branislava Pipovića, koja unosi važne doze osećajnosti, kroz kontrast. Ona diskretno i postojano gradi svest o nekom lepšem svetu, upotpunjavajući tako značenja ove uspešne predstave koja nam jedino nije odgovorila na pitanje zašto je govor likova ostao na hrvatskom jeziku, odnosno zašto nije prevedena na srpski jezik.
 

Lada

Buduća legenda
Moderator
Poruka
31.878
Istina je lekovita i vraća identitet - DRAGANA VARAGIĆ, glumica
Sad razumem one koji skaču iz padobrana, odlaze na mesta gde ljudska noga nije kročila, treba mi taj protivotrov, ne dam „Zumu” da me za život isprazni

Sad razumem one koji skaču iz padobrana, odlaze na mesta gde ljudska noga nije kročila, treba mi taj protivotrov, ne dam „Zumu” da me za život isprazni
677z381_dragana-varagic.jpg

Драганe Варагић (Фото принтскрин)
Stigla je prva devizna donacija na račun Fonda solidarnosti UDUS-a. Korak po korak... Hvala prijateljima iz Vašingtona. Dok vode akciju za pomoć jednoj od najugroženijih bolnica u Srbiji, nisu ni naš Fond zaboravili. Solidarnost...
Ove reči glumice Dragane Varagić koje su proteklih dana imale mnogo „lajkova” na društvenim mrežama, bile su povod da je zamolimo za intervju. Naša sagovornica koja je godinama unazad živela i radila u Kanadi, pored brojnih obaveza, proteklih dana istrajavala je na Fondu solidarnosti koji je zaživeo pri UDUS-u.
Dragana Varagić, jedna od omiljenih profesorki Akademije umetnosti u Beogradu, iza sebe ima brojne nagrađivane pozorišne i filmske uloge, ovoga puta otisnula se u humanitarne akcije kako bi pomogla svom esnafu i ljudima kojima je u ovom vremenu pomoć potrebna.
– Ovo je lična inicijativa koju sam povezala sa institucijom, UDUS. Nisam želela da osnivam svoj fond, želela sam da uradim nešto za Udruženje dramskih umetnika Srbije, kojem i sama pripadam. UDUS ima Fond solidarnosti u kojem nažalost nema novca. Nemam nikakvih ambicija da se zvanično uključujem u rad te institucije, sem pojedinačnih akcija kojima mogu eventualno da pomognem. U situaciji gde nas je korona podelila na one koji redovno dobijaju platu, nas koji radimo u ustanovama kulture i obrazovanja, i samostalne i nezavisne umetnike koji više nemaju mogućnost da rade, ni da zarađuju, smatrala sam da teret ove prirodne nepogode treba da podelimo. Država je obezbedila minimalce za tri meseca za određeni broj ljudi, ali je jedan broj ostao „ispod radara”, nevidljiv, a i bojim se da će ovaj problem da se produži, nažalost, na celu godinu. Taman i kada bismo sutra počeli da živimo kao da se korona nikad nije desila, treba vremena da se ponovo pokrene nezavisna scena. Uputila sam poziv nama zaposlenima u Srbiji i dijaspori u Kanadi i Americi da se priključe Fondu solidarnosti – priča za „Politiku” Dragana Varagić.
Prve donacije su već stigle. Ko su pojedinci koji su se istoga trena odazvali vašem pozivu?
Prve donacije stigle su od mojih kolega zaposlenih na Akademiji umetnosti, hvala im što smo se razumeli i što su se odazvali pozivu. Prve inostrane uplate „legle” su iz Vašingtona. Tamo postoji deo naše dijaspore koji već godinama pokreće mnoge akcije za pomoć Srbiji. I sve rade volonterski. Ne očekujem nikakve velike rezultate, želim da idemo korak po korak i da ne odustanemo. Kad se budemo okrenuli videćemo gde smo stigli.
Reč koju najčešće izgovarate je solidarnost. Koliko nam je ona danas potrebna?
Čuvena antropološkinja Margaret Mid kaže da je civilizacija počela onog trenutka kada je čovek počeo da pomaže drugom čoveku u nevolji. Civilizacija ili ne, to je izbor koji imamo. Jednostavno je.
U privatnom životu se najviše čuvate gorčine. Zašto?
Zato što bes i ljutnja sagore, a gorčina kada se naseli ostaje. Pogledajte naša imena Vera, Nada, Rada, Slobodanka, Dragana, Milica, Sanja, Ljubica, Darinka, Željka… Tako treba da se živi. Da bismo mogli da živimo život moramo da poverujemo, da bismo verovali moramo jezik da vratimo sebi. Mnogo smo ga raščinili, izobličili zloupotrebom. Nema se na osnovu čega verovati. Mora se početi ispočetka. Reč po reč, da se zasluži poverenje u svaku ponaosob. Kada sam radila „Penelopijadu” Margaret Atvud zapisala sam, a ne bih ni danas ništa menjala: „Reči danas ne znače mnogo, i često služe da se zamaskira istina i da niko ne nosi svoj pravi identitet. Postale su često destruktivne i služe laži, opasno sredstvo u uništavanju onog drugog, koristeći za to nekog trećeg... Teško je danas pronaći istinu, a istina je lekovita i vraća identitet, i samo tako ponovo se uspostavlja prirodni red.”
Na najnovijem protestu bili su i mladi roditelji sa bebama u kolicima, i oni koji su došli biciklom, ili trotinetom, oni koji su sedeli na travi u parku i razgovarali. To su ljudi željni da veruju društvu u kome žive. Bojim se da je tek posle ovih poslednjih događanja najveći broj mladih odlučio da ode iz zemlje. I nije reč o ekonomskoj situaciji, već o „kružnom toku” manipulacije nasiljem. To što je policija na najnovijim protestima tukla i hapsila one koji su došli da mirno protestuju umesto onih sa bakljama i onih koji su ih gađali kamenicama je u malom – „šta nije u redu u državi Danskoj”. Divim se onima koji su poput Marije Lukić naterali nekog Jutku u zatvor, pa makar i na samo tri meseca.
Kako se vanredna situacija odrazila na vaš rad? Da li je ovo vreme pandemije promenilo nešto u vašem stavu, navikama?
Na početku mi je „Zum” bio zanimljiv. Sad ga ne podnosim. Darove koje daje naplaćuje stostruko i dugotrajno, bojim se. Držala sam časove i probe preko „Zuma”, sazivala sastanke katedre. Uradili smo mnogo, što se videlo i na našim ispitima. Ipak, taj deseti deo sekunde između audio i video zapisa, ta laž da se nalazimo svi u istom komunikacijskom vremenu, taj deseti deo sekunde razmaka koji moram stalno da se pravim da ne osećam, košta me. Košta me da kad posle nekoliko sati prestanem da radim i isključim kompjuter, funkcionišem sa pola kapaciteta. Prva stvar koja nestane je osećaj za humor. Umesto njega osećaj tuposti i dovoljnosti, kao da pravi život postaje surogat. Bistro sunčano jutro me vrati sebi i nagrne potreba za životom, ukus voća, kafe, sedenje na suncu zatvorenih očiju, pogled na reku. Jedino manje čitam. Uglavnom kraće forme. Muzika stalno. Sad razumem one koji skaču iz padobrana, odlaze na mesta gde ljudska noga nije kročila, treba mi taj protivotrov, ne dam „Zumu” da me za život isprazni.
Na kojim principima, smernicama insistirate u radu sa svojim studentima?
Gluma je balans između sticanja i otpuštanja kontrole, između pravljenja strukture i dozvoljavanja da vam se nešto desi. Gluma je nebo i zemlja, a vi između razapeti pokušavate da razumete šta vam bogovi govore, a da ne izgubite tlo pod nogama. Gluma je poziv da se nečiji damari ujednače sa vašima. Moji prijatelji iz Kanade kada im je ćerka imala 16 godina i želela da upiše glumu poslali su je kod mene da je čujem. Zanimljiva, radoznala i rekla bih talentovana priroda, u međuvremenu je doktorirala inženjerstvo u medicini. I radi raznovrsne eksperimente. Poslala mi je jedan rad u vezi sa instrumentima koje je inženjerski kreirala. Eksperiment je bio da je jedna grupa ljudi hodala po užarenom ugljevlju, a druga ih posmatrala. Istovremeno su mereni otkucaji srca grupi koja posmatra. Za neko vreme otkucaji srca kod onih koji su posmatrali su se ujednačili. To se dešava i u pozorištu. Kad je događaj jakog unutrašnjeg intenziteta, kad se desi to „nešto” što znamo da postoji, a ne volimo da pričamo o tome, kad se publika umiri i počne da diše jednim dahom, kad osetite kao da vam je celo gledalište stalo na dlan ruke… to je ono što čini pozorište večnim. To je život sam u Talijinom hramu. Kad nestane potrebe za tim, onda smo možda prestali da budemo živi, a da to i ne znamo.
četvrtak, 23.07.2020. u 20:00 Borka Golubović-Trebješanin
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
242.651
Krevet za šestoro

Pozorište Slavija
Pisac: M. Laptošević, Režija: M. Laptošević
Igraju:Janko Cekić, Daniel Kovačević, Mihailo Laptošević, Anđela Kiković, Evgenija Eskina Kovačević, Anđela Vugdragović

Krevet za šestoro je komedije zabune, i žanrovski jasno određen vodvilj.
U ovom vodvilju pokretač zabune je strasna želja glavnog lika da, iako oženjen, ima ljubavnu vezu sa drugom ženom.
Ova želja nas uvodi u niz komičnih situacija u kojima se podsmehu izvrgavaju mane i nastranosti likova.
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
242.651
Dogodine u isto vreme

po motivima teksta Bernarda Slejda
glumci: Milan Lane Gutovic i Nela Mihailović
rezija:Božidar Djurović

Intrigantna predstava o večitom snu. Ovog puta o ostvarenom snu – da makar jedan dan života čovek i žena provedu kao jedno biće. Da li postoji ta naša idealna druga polovina? Ako imamo sreće da je pronađemo, hoće li nas prepoznati? Ako se prepoznamo, da li smo ipak zakasnili? Koliko ćemo da trajemo? Može li večnost da stane u samo jedan dan? Ljubav je glad. Da li je dovoljno tek nekoliko časova u godini da je utoli?

Život se ne meri brojem udaha i izdaha, već brojem trenutaka kada smo ostali bez daha. U tom slučaju, da li je jedan dan u godini – sasvim dovoljan?

On je Džordž, ona je Doris. Upoznali su se sasvim slučajno, na romantičnom mestu daleko od svojih domova u kojima ih čekaju oni koji ih vole – partneri, deca, porodice. Kada se sledećeg jutra probude u istom krevetu, pitaće se kako se to desilo. Jer, nije smelo i nije trebalo… Ipak, dogovorili su se da nastave romansu, istog vikenda, jednom godišnje. Vreme prolazi, a oni svaki trenutak svojih susreta mudro koriste. Dele sve lepo i loše što im se prethodnih meseci događalo. Menjaju se, što je i prirodno, kao i njihov odnos koji varira od prijateljstva do ljubavi i navike.

dogodine-u-isto-vreme-original-13326.png
 

Lada

Buduća legenda
Moderator
Poruka
31.878
Opsesivno-kompulsivno prolivanje krvi


Nije to to – Studije Fausta
Beogradsko dramsko pozorište
Piše: Dijana Milićević
22. okt 2020.


Proteklog vikenda je u Beogradskom dramskom pozorištu premijerno izvedena predstava „Nije to to – studije Fausta”, slovenačkog reditelja Tomija Janežiča, koja na nesvakidašnji način obrađuje problematičnu stvarnost balkanskih prostora. Zahvaljujući kompleksnom pristupu temi, ali i njenom atipičnom postavljanju, reditelj već u prvim minutima predstave ostavlja gledaoce zbunjenim onim što se odigrava pred njihovim očima.

nije-to-to-recenzija.jpg


Scenografija na prvi pogled predstavlja veoma važnu kariku u razumevanju čitave radnje: tek u jednom uglu scene prikazan je manji deo bolničke ordinacije ograđene prozirnim plastičnim „zidovima”, dok su oko same ordinacije, zauzimajući veći deo scene, poređane crvene stolice čija boja asocira na krv, smrt, leševe. Veći deo ordinacije vešto je skriven od pogleda publike, što dodatno mistifikuje taj prostor, u kome se koncentriše gotovo sva tragedija ovog pozorišnog komada. Njegovi akteri stupaju na scenu iz gledališta, čime se briše granica između „glumaca” i „publike”, pa pasivni gledaoci najednom postaju očevici. Jedna od medicinskih sestara koja prva stupa pred publiku učestvuje u apsurdnoj sceni vađenja žutih balona iz crnih kesa, koji potom, jedan po jedan, pucaju pred njenim očima. Upravo to nenasilno cepanje balona predstavlja pucnje koji nas uvode u strahote rata u Sarajevu, tematske srži ovog komada, ali i aluziju na nevino stradanje tamošnje dece i njihove nedosanjane snove. Taj vizuelni momenat, izražen kroz rekvizite, pokret i pogled, čini ključni element u razumevanju čitavog narativa, koji se od početka do kraja zasniva na kompletnom odsustvu teksta. Međutim, kao da se u tom „ćutanju” glumaca krije sva napetost i dinamičnost radnje. Osim toga, i među gledaocima, usredsređenim isključivo na razumevanje simbolike scenografije, tišina prerasta u muk, koji postaje intenzivniji od govora. Gromoglasni zvuk rata koji odzvanja u pozadini, kovitlanje gareži nad bolničkim krevetom, smenjivanje leševa (pacijenata i medicinskih sestara) u ordinaciji – samo su neka od rediteljskih rešenja za prikaz smrti u tadašnjem Sarajevu. Prikaz trudnice u grotlu takvog nasilja (ali i prisustvo isključivo ženskih likova na sceni) dodatno ističe tragediju rata, dok vrhunac morbidnosti pozorišni komad dostiže scenom u kojoj jedini muški glumac prvo lagano prosipa pesak na pod, a zatim iz kanti izliva krv. Dok škripa peska koji pada na pod nedvosmisleno podseća na zvuk zemlje koja se iz sveže iskopane rake sručuje na kovčeg, krv još slikovitije prikazuje posledice rata, izazivajući pri tom mučninu i gađenje.

Neobičnost forme ovog pozorišnog komada reditelj opravdava i svojim direktnim uključivanjem, kada preko mobilnog telefona počinje da komunicira sa publikom, ali i da daje instrukcije glumcima. U toku tog nesvakidašnjeg postupka reditelj pominje polaritet svakog rata, u kome uvek na jednoj strani vlada radost i smeh, a na drugoj plač ili muk. Ironično ističući da „prolivamo svoju krv jer je ona najjeftinija”, on još jednom podseća na svu brutalnost i tragičnost koje u sebi kriju sudbine naroda na ovim prostorima.

nije-to-to-recenzija1.jpg


Međutim, u jednom trenutku, kako se približava kraju, komad prevazilazi temu žrtava u Sarajevu i počinje da simboliše univerzalno čovekovo stradanje, ali i izopačenost ljudskog uma, posebno ističući nasilje nad ženama kao sveprisutni problem. To se postiže nasnimanim ženskim glasovima koji govore o svirepim ubistvima, ali i o ozloglašenom Širo Išiju i njegovoj jedinici 731, koja je vršila gnusne eksperimente na ljudima i fetusima. Te „umetnute” priče, zajedno sa uvođenjem još jednog lika žene – žrtve izobličene pomenutim eksperimentima, čine glavni narativ još sablasnijim, a ljudska zloba i monstruoznost prevazilaze granice Balkana. (Da li su one naš Mefisto, kome se svesno pokoravamo, a koji nas nesvesno čine Faustom?)

Radnja biva zaokružena kontrastnim prikazom rata u poslednjoj sceni: i dok ispred „zidova” ordinacije leži leš u lokvi krvi, koji delimično prekriva široka crvena zavesa, salom odjekuju podvriskivanja devojaka koje u elegantnim haljinama igraju kolo.

„Nije to to – studije Fausta” je pozorišni komad koji više liči na umetnički čin, pa čak i performans, i koji iz tog razloga daje prostora svakom gledaocu da ga doživi na samo sebi svojstven način, ali i da pronađe faustovske elemente koji su prisutni u delu od početka do kraja. Međutim, čak i tada kada pomislimo da smo odgonetnuli značenje svakog rediteljevog pozorišnog postupka, postoji opasnost da „to ipak nije to”, što nam se u prvi mah čini. Bilo kako bilo, nijedna scena ne ostavlja gledaoce ravnodušnim, a da li će kod njih izazvati osudu, bes, tugu ili povređen ponos, to zavisi samo od onoga što se duboko krije u njima kao pojedincima.

Foto: Beogradsko dramsko pozorište
 

Lada

Buduća legenda
Moderator
Poruka
31.878
Poslednja generacija homo sapiensa
Izgubljeni pejzaži
Bitef teatar
Piše: Ivana Daković
15. nov 2020.

Plesni komad „Izgubljeni pejzaži“, premijerno odigran 16. oktobra u Bitef teatru, vrlo spretno koristi svjetlo, pokret, naraciju i jedan gimnastičarski obruč u namjeri da nas suoči sa pitanjem sopstvene smrtnosti.
Počinje gotovo naivno: prikazom Maneovog Doručka na travi. Ispred nas su izložena ljudska tijela, svedena na što manje različitosti, postavljena u položaje likova sa slike (i jedne poluprazne korpe voća). Scena izgleda poznato, umirena publika prati glas naratora i stvara sopstvenu sliku onoga što se dešava na sceni. Već tada kreće razvoj duboko individualnog doživljaja komada.
izgubljeni-pejzazi-recenzija1

Stvar je u tome što se ista scena prikazuje još jednom, ovog puta drugačije. Pejzaž više nije zelen, naracija je fragmentirana, tijela se kreću neprirodno, a sveprisutna jeza raste. Treći, poslednji prikaz istog pejzaža, potpuno ga razlaže i budi osjećaj da ipak nismo sasvim sigurni šta se događa. Svijet koji nam je do maloprije izgledao pitomo i poznato, pred našim očima zauzima sasvim drugačiji oblik. Veze između čovjeka i prirode nasilno se gube, a čovječanstvo naglo bira novi put razvoja. Baš u tom trenutku, nelagoda nas grabi i ne pušta još par dana posle odgledanog komada. Iščupala nas je iz crvene stolice u koju smo se udobno smjestili i ubrzanim tempom nas upoznaje sa novim načinom života.
U prvom dijelu predstave, tek se letimično pominju neki od glavnih motiva, poput smrti, bilo sopstvene ili smrti drage osobe, sve do pojave Marije Bergam, koja nas, kao prototip vječne mladosti, uvodi u svijet Natčovjeka. Centralna tema postaje pozicija čovjeka u sve brže napredujućem svijetu nauke i tehnologije, sa akcentom na projekte koji vode pobošljanju samog ljudskog tijela i, u krajnjoj liniji, zaustavljanju procesa starenja. Ovu ideju najbolje oslikava kontrast Branka Cvejića, kao simbola svijeta koji možda već napuštamo, i djevojčice gimnastičarke (Mila Lukić), koja nam pokazuje koliko mlado, gipko i savršeno naše novo Ja može biti.
izgubljeni-pejzazi-recenzija2

Smatra se da nas svijest i sposobnost apstraktnog mišljenja suštinski razlikuju od ostalih oblika života, i da je upravo ono što možemo podvesti pod pojmom duše garancija da nas mašine i računari nikada ne mogu zamijeniti. Predstava razlaže navedenu tezu, postavljajući pitanje da li vještačka inteligencija, kao način na koji čovjek pokušava da pokori prirodu, predstavlja prijetnju za cjelokupnu ljudsku vrstu.
Pretpostavlja se da je naše sadašnje tijelo nesavršeno, da je smrt greška u genetskom kodu i da poboljšanjem ljudskog organizma možemo pronaći način da je zauvijek izbjegnemo. Ali, nije li važnije pitanje zbog čega uopšte mislimo da smo nesavršeni? Naše tijelo svakog trenutka odradi niz nezamislivo kompleksnih radnji kojih najčešće nismo ni svjesni. Zašto ih potcjenjujemo? Zbog čega smrt, kao jedinu izvijesnost svega živoga, doživljavamo kao grešku? Sve i da možemo, da li uopšte želimo da budemo besmrtni?
„Izgubljeni pejzaži“ otvaraju mnoga velika pitanja, ali jedno je sigurno: svjedoci smo da je golim okom nevidljivi virus, sačinjen od samo dvije komponente, za koga još uvijek nismo sigurni ni da li ga možemo nazvati živim, uspio iz korijena da promijeni funkcionisanje „najsnalaživljijeg oblika života na planeti“. Da li zaista mislite da smo uspjeli da pokorimo prirodu?
Foto: Jelena Janković/Bitef teatar
 

Soradze

Poznat
Poruka
7.369
Ljubav, stvarnost i iluzija


Zatečeni smo: nije lako iz sveta novca, moći, politike i pragme ući u zeleni svet prirode, oslobođenosti, ljubavi, erosa, u pastoralu engleske renesanse sa svojim konvencijama, legendama, toposima. Nije jednostavno ni proniknuti u to za čim je Slobodan Unkovski tragao u Šekspirovoj komediji „Kako vam drago”. Tek u izgnanstvu, u bekstvu sa dvora, u povratku u prirodu, u Ardenskoj šumi, dvorjani i pastiri, nalaze sebe, doživljavaju neku vrstu očišćenja, preobraženja i pokreta od mržnje koja cveta na dvoru, do ljubavi, u svim bojama, koja žari i pali Ardenskom šumom, koja je mesto utopije, sna, fantazije, poezije kojoj ni Šekspir, pa ni Unkovski, osobito i do kraja, ne veruju. Priroda naspram društva, dvor naspram Arkadije, oslobađajuće, pastoralno naspram krutog i zadanog, ljubav naspram mržnje.

Ono što gledamo je komedija ljubavi i njenih preterivanja, mitova i legendi; u jednu ruku božanstvena komedija koju igramo na vreme, prerušavajući se, udvajajući se, uzimajući na sebe različite uloge. Priča o ljubavi i erosu koja duboko oblikuje naše, čas romantične, čas usko pragmatično duše i tela, erotska energija dok stvara i puni, i kad rastura i razara. Govor, pokret, gest, jezik koji polaze, niču iz ove nekontrolisane strasti, tog sunca, čas crnog, čas ružičastog koje nas greje dok ne počne da hladi i ledi! Tako se u predstavi, u izvođenju Šekspirove romantične komedije „Kako vam drago” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, sa blagim podsmehom, i peva: Da nije ljubavi ne bi sunce sjalo. Ne bismo bili melanholici kao Žak Nebojše Glogovca, komičari kao Amijen, Šarl, Silvije neodoljivog Marinka Madžgalja, neumorne vragolanke kao Selija Sonje Kolačarić, Rozalinda Nade Šargin, Feba Dubravke Kovjanić, Odri Milene Predić. Ne bismo bili rogonje, niti bismo se gušili u ljubavnim jadima i erotskim propinjanjima kao Oliver Radovana Vujovića, ili njegov zločesti, pa dobri brat, Oliver Nikole Đurička. Ne bi nas pod svoje uzela, ne bi nas drmala erotska pomama ardenskih pastira. Kao da dvor, vlast i moć, krivotvori ljude, čini ih oholim i sebičnim, nesposobnim i slepim za govor ljubavi! Svet omraze, posedovanja i zadanosti, na dvoru, u društvu, i slobode, fantazije, igre u prirodi, u Ardenskoj šumi gde ljubav caruje, zapliće i raspliće ljubavne čvorove.

Teško je usred stvarnosti iz koje dolazimo shvatiti romantičnu dušu, i sa punim pokrićem poverovati u njen zanos, jezik, stil, gest, pokret, u pastoralne antičke i renesansne vizije i mizanscene. Unkovski ovaj Rečnik pastorale i idile vaspostavlja u gestu i jeziku kao da ga „skida” sa renesansnog slikarstva, ili uzima iz rane pastorale, ili kasnije, romantičke poezije, da bi ga, blagorodom i duhovitom, ponekad i ciničnom parodijom, razotkrio, doveo u pitanje. Ujedno, romantična komedija i pogled na nju, iz vizure savremenog čoveka. Ljubav, zanos, ali i ludost, ludorija. Najzad, igra, sve je igra i pozorište, pokušajte da se opustite, i da u svemu ne tražite osobiti smisao i značenje. Vreme teče!

Ljubav i vreme, protagonisti su ove predstave. Ljubav koja nas uzdiže i magarči, zanosi i muči, goni od nemila do nedraga, od zanesenosti do omraze i zločina. Opasna igra, teško razumljiva kao i vreme koje je srce ljubavi i njenog Rečnika. Ljubav, slepa i vidovita, zagubljena u ljubavnoj mitologiji, u svakojakim preterivanjima. Da nas neko ne upita šta je to, čini nam se da znamo šta je ljubav, šta je vreme. Otuda i veliki sat kroz koji protagonisti predstave ulaze na scenu koju je sa malo sredstava, ali rečito, oblikovao Miodrag Tabački. U režiji Slobodana Unkovskog i igre izvanrednog asambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta, niče romantična gradnja koju će reditelj osporiti i prokazati. Gde god ode daleko u svetu koji je pozorište, prerušavanje i pretvaranje, igrač, pa i zaljubljenik, dodiruje granice ludila, i nema ničeg što uspeva da, posve, izbegne podsmeh, zapitanost, sumnju. Veoma vešto i nenametljivo, u davni govor ljubavi, glumci u nasleđene duboke izvore ove strasti i nagona, u ljubav kao legendu, upisuju i nešto osporavajuće, zemaljsko trezveno, razorno, nešto od crne zrelosti i podrugljivosti ohlađenog doba koje iz nove, sopstvene ludosti, parodira ljubavno ludilo i romantizovanje našeg prisustva u svetu.

„Kako vam drago” je maštovita, teatralna predstava, ali ujedno i lucidan i duhovit komentar ljubavi kao teatra i teatralnosti, i svekolikog govora o njoj, u kome se ono o čemu je reč, često gubi i zatrpava.

Ako je svet scena i pozorišta, ovom pozorištu kakvo neguje, ili mu se često priklanja Slobodan Unkovski, zahteva glumce od mašte i inteligencije, kakvi u ovoj predstavi i jesu: Vojislav Brajović kao Frederik, Marinko Madžgalj, Nebojša Glogovac, Nikola Vujović, Nikola Đuričko, Marko Baćović, Boris Isaković, Miodrag Radovanović, Nada Šargin, Sonja Kolačarić, Dubravka Kovjanić, Milena Predić. Kompozitor je Irena Popović a kostimograf Maja Mirković.

Secanjem na Nikolu Glogovca
Čitala sam sa pažnjom ovu recenziju i uživala u njoj... Pitala sam se ko je napisao...
Usput, naš pokojni glumac je Nebojša Glogovac, ne Nikola...
Hvala!
 

Soradze

Poznat
Poruka
7.369
Dogodine u isto vreme

po motivima teksta Bernarda Slejda
glumci: Milan Lane Gutovic i Nela Mihailović
rezija:Božidar Djurović

Intrigantna predstava o večitom snu. Ovog puta o ostvarenom snu – da makar jedan dan života čovek i žena provedu kao jedno biće. Da li postoji ta naša idealna druga polovina? Ako imamo sreće da je pronađemo, hoće li nas prepoznati? Ako se prepoznamo, da li smo ipak zakasnili? Koliko ćemo da trajemo? Može li večnost da stane u samo jedan dan? Ljubav je glad. Da li je dovoljno tek nekoliko časova u godini da je utoli?

Život se ne meri brojem udaha i izdaha, već brojem trenutaka kada smo ostali bez daha. U tom slučaju, da li je jedan dan u godini – sasvim dovoljan?

On je Džordž, ona je Doris. Upoznali su se sasvim slučajno, na romantičnom mestu daleko od svojih domova u kojima ih čekaju oni koji ih vole – partneri, deca, porodice. Kada se sledećeg jutra probude u istom krevetu, pitaće se kako se to desilo. Jer, nije smelo i nije trebalo… Ipak, dogovorili su se da nastave romansu, istog vikenda, jednom godišnje. Vreme prolazi, a oni svaki trenutak svojih susreta mudro koriste. Dele sve lepo i loše što im se prethodnih meseci događalo. Menjaju se, što je i prirodno, kao i njihov odnos koji varira od prijateljstva do ljubavi i navike.

Pogledajte prilog 768031
Ovu hit predstavu sam gledala pre par decenija , ali je podela uloga bila drugačija:
Igrali su Miodrag (Mrgud) Radovanović i Radmila Andrić...
Predstava je predivna, tekst odličan, za svaku pohvalu i preporuku...
Pravo uživanje uz odlične glumce...
:heart2:
 

Lada

Buduća legenda
Moderator
Poruka
31.878
Čitala sam sa pažnjom ovu recenziju i uživala u njoj... Pitala sam se ko je napisao...
Usput, naš pokojni glumac je Nebojša Glogovac, ne Nikola...
Hvala!

Nisam ovlascena da menjam objavljeni tekst autora, i da krsim autorsko pravo istog,ma koliko gresaka u njemu pronasla.Nisam dokona da trazim direktora koji je piscu dozvolio da stampa takav tekst,ili istrazi da li se radi o stamparskoj gresci..Svako iole obrazovan zna za Nebojsu Glogovca, i njegov prerani odlazak,koji se tako mlad nalazi cak i na spisku poznatih glumaca Wikipedije,koju takodje nisam ja sastavljala.

Izvor : Politika
 

Soradze

Poznat
Poruka
7.369
Nisam ovlascena da menjam objavljeni tekst autora, i da krsim autorsko pravo istog,ma koliko gresaka u njemu pronasla.Nisam dokona da trazim direktora koji je piscu dozvolio da stampa takav tekst,ili istrazi da li se radi o stamparskoj gresci..Svako iole obrazovan zna za Nebojsu Glogovca, i njegov prerani odlazak,koji se tako mlad nalazi cak i na spisku poznatih glumaca Wikipedije,koju takodje nisam ja sastavljala.

Izvor : Politika

Nema problema... izguglala sam naslov i našla originalan tekst objavljen u Politici...
Za one koje to interesuje, ovu dobru kritiku je napisao čuveni književni i pozorišni kritičar, Muharem Pervić, koji nažalost, nije više sa nama...

Samo da dodam da Pervić nije napisao poslednju rečenicu "Sećanjem na Nikolu Glogovca", tako da taj lapsus nije Politika ni štampala...
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.