Dont_Break_The_Oath
Domaćin
- Poruka
- 3.684
Ne znam da li je ovo tema za romantiku,ne znam ni da li cu se izraziti onako kako valja.Takodje sam svestan da nisam omiljeno clan ovog foruma,ali sta cu,nemam sta da krijem.
Posle tacno,ali tacno 4 godine "idilicnog" braka stiglo je resenje o razvodu,o kraju.Evo,noc je,mrak je,ovde je uvek mrak,i razmisljam sta je ostalo od mene posle tog braka.Istina je da negde u sebi jesam je voleo,jako voleo,cak sam isao tako daleko da sam i lagao i sebe i druge da je volim,da je sve idilicno.
A zapravo i onda kada sam se gledao u ogledalo video sam nezadovoljno lice,neko preplasen me je gledao.
Jeste,ziveo sam sa njom,imali smo svoje svetle trenutke,tacnije sekunde,ali je vecina vremena prosla u toj prokletoj napetosti.Ona je esteta,ona je gledala stvari samo crno-belo,ona je stajala po strani u mojoj knjizevnosti i nikako nisam mogao naci nikakvu pozitivnu inspiraciju da napisem ista pozitivno o njoj.A tako sam zeleo da cujem njeno misljenje o onome sto sam tog dana napisao,o tom komadu koji se tada izveo u Narviku,ali njoj je sve bilo dosadno.
Priznajem,moja dela nisu dusu dala od zivosti,nego melanholiju,samocu,izvesnu hladnocu,ali nikako nisam imao njenu jasnu podrsku da treba da uradim ovo ili ono u knjizi ili na sceni,postajao sam napet zbog toga i usamljen u svemu.
Secam se i tih hirova od kojih je patila za koje ne znam da li da ih proglasim nekom vrstom bolesti ili ne znam ni ja sta,ali sam na kraju jasno osetio da ne mogu vise.Zavukao sam se u rupu i postao plasljiv,popustljiv pred njom i njenim hirovima,besmislenim zahtevima,postao sam zavistan od straha!!!!!!
Gledao sam ispred sebe,gledao sam svuda,i prosto sam osetio taj momenat prelamanja,osetio sam da je sve postalo pitanje zivota ili smrti.Ili ce se moj zivot nastaviti tako jos par meseci pa cu se onda baciti u more ili cu jednostavno prekinuti sve i naci nekoga pored koga mogu da budem Ja.
I rekao sam joj ne,ne mozemo vise zajedno,meni se zivi.Nije razumela da sam ja samo hteo osobu koja ne gleda stvari sa strane nego i aktivno ucestvuje u njima a meni kao piscu upravo to i treba.
Ne treba da prepricavam ovde o reakcijama,o navodnoj cinjenici da ona jeste zaljubljena u mene,ona nikada nece moci postati deo mog sveta,nikada nece moci da me prati.I zbog toga sam prekinuo sve.
Jesam sam ovde,hiljadama kilometara daleko,osecam se da prosle 4 godine nisu ni postojale.Istina,zaboli ponekad nesto,neka mala vatra necega nedefinisanog se pojavi,ali se ugasi.
I pitam se,stalno se pitam u ovom cudnom raspolozenju ima li neka devojka koja zaista zeli da bude sa piscem,sa beskompromisnim borcem za svoje ideje.
Ima li,postoje li uopste devojke koje su spremne da budu centar necijeg sveta,da budu obozavane,ne po kliseu,ne vidim sebe u tome,postoji li neko ko je zaista spreman da bude podrzavan i voljen od nekoga ko oseca da se ponovo rodio?
Posle tacno,ali tacno 4 godine "idilicnog" braka stiglo je resenje o razvodu,o kraju.Evo,noc je,mrak je,ovde je uvek mrak,i razmisljam sta je ostalo od mene posle tog braka.Istina je da negde u sebi jesam je voleo,jako voleo,cak sam isao tako daleko da sam i lagao i sebe i druge da je volim,da je sve idilicno.
A zapravo i onda kada sam se gledao u ogledalo video sam nezadovoljno lice,neko preplasen me je gledao.
Jeste,ziveo sam sa njom,imali smo svoje svetle trenutke,tacnije sekunde,ali je vecina vremena prosla u toj prokletoj napetosti.Ona je esteta,ona je gledala stvari samo crno-belo,ona je stajala po strani u mojoj knjizevnosti i nikako nisam mogao naci nikakvu pozitivnu inspiraciju da napisem ista pozitivno o njoj.A tako sam zeleo da cujem njeno misljenje o onome sto sam tog dana napisao,o tom komadu koji se tada izveo u Narviku,ali njoj je sve bilo dosadno.
Priznajem,moja dela nisu dusu dala od zivosti,nego melanholiju,samocu,izvesnu hladnocu,ali nikako nisam imao njenu jasnu podrsku da treba da uradim ovo ili ono u knjizi ili na sceni,postajao sam napet zbog toga i usamljen u svemu.
Secam se i tih hirova od kojih je patila za koje ne znam da li da ih proglasim nekom vrstom bolesti ili ne znam ni ja sta,ali sam na kraju jasno osetio da ne mogu vise.Zavukao sam se u rupu i postao plasljiv,popustljiv pred njom i njenim hirovima,besmislenim zahtevima,postao sam zavistan od straha!!!!!!
Gledao sam ispred sebe,gledao sam svuda,i prosto sam osetio taj momenat prelamanja,osetio sam da je sve postalo pitanje zivota ili smrti.Ili ce se moj zivot nastaviti tako jos par meseci pa cu se onda baciti u more ili cu jednostavno prekinuti sve i naci nekoga pored koga mogu da budem Ja.
I rekao sam joj ne,ne mozemo vise zajedno,meni se zivi.Nije razumela da sam ja samo hteo osobu koja ne gleda stvari sa strane nego i aktivno ucestvuje u njima a meni kao piscu upravo to i treba.
Ne treba da prepricavam ovde o reakcijama,o navodnoj cinjenici da ona jeste zaljubljena u mene,ona nikada nece moci postati deo mog sveta,nikada nece moci da me prati.I zbog toga sam prekinuo sve.
Jesam sam ovde,hiljadama kilometara daleko,osecam se da prosle 4 godine nisu ni postojale.Istina,zaboli ponekad nesto,neka mala vatra necega nedefinisanog se pojavi,ali se ugasi.
I pitam se,stalno se pitam u ovom cudnom raspolozenju ima li neka devojka koja zaista zeli da bude sa piscem,sa beskompromisnim borcem za svoje ideje.
Ima li,postoje li uopste devojke koje su spremne da budu centar necijeg sveta,da budu obozavane,ne po kliseu,ne vidim sebe u tome,postoji li neko ko je zaista spreman da bude podrzavan i voljen od nekoga ko oseca da se ponovo rodio?
