Rebeka Vest

[Neno]

Pod pseudonimom Rebeka Vest pisala je o Jugoslaviji, zabavlja se s Čarlijem Čaplinom i nije praštala glupost​

"Nikada nisam shvatila šta je to feminizam; znam samo da me ljudi zovu feministkinjom kad god izrazim osećanje koje podvuče razliku između mene i balvana"​

Sisili Izabel Ferfild, poznatija pod pseudonimom Rebeka Vest, pisala je dela različitih žanrova i recenzirala knjige za čuvene novine poput "Tajmsa", "Njujork herald tribjuna", "Sandej telegrafa" i drugih...

Britanska spisateljica, novinarka, književna kritičarka i putopisac.

Njeno najznačajnije delo bilo je "Crno jagnje i sivi soko", objavljeno 1941. godine u kojem je obuhvatila - jugoslovensku istoriju i kulturu. Jedna od značajnijih knjiga koje je objavila bio je i "Voz baruta" iz 1955. godine u kojoj je prenela svoju reportažu o Nirnberškim suđenjima koja je prvobitno objavljena u "Njujorkeru".

Spisateljica broj jedan​

"Tajm" ju je 1947. nazvao "neosporno svetskom spisateljicom broj jedan", a njen pseudonim "Rebeka Vest" preuzela je od buntovne mlade heroine iz dela "Rosmersholm" autora Henrika Ibzena.

Rođena 21. decembra 1892. u engleskom gradu Londonu, odrasla je u domu punom intelektualne stimulacije i političke debate. Njena majka, Škotlanđanka Izabela, bila je pijanistkinja, njen otac, anglo-Irac Čarls Ferfild, prenosio je ranjenike Armije Konfederativnih Američkih Država tokom opsade Ričmonda u Američkom građanskom ratu, nakon čega se vratio u Ujedinjeno Kraljevstvo i počeo da se bavi novinarstvom.

On je međutim, prema pisanju Vikipedije, napustio porodicu kada je Sisili imala svega osam godina i nikada se nije vratio, već je izabrao život u siromaštvu i preminuo sam u liverpulskom pansionu 1906. godine. Sisili se sa porodicom preselila u Edinburg, glavni grad Škotske, gde je mlada devojka pohađala ženski koledž "Džordža Votsona". Školovanje napustila 1907. zbog tuberkuloze, a kada se oporavila odlučila je da odustane od koledža nazivajući ga "tamnicom".

Ljubavna afera sa Jugoslavijom​

Vestova je sa starijom sestrom učestvovala u uličnim protestima priključivši se pokretu za pravo glasa žena pre početka Prvog svetskog rata, dok je radila kao novinarka za feminističke nedeljnike "Freewoman" i "Klarion", prikupljajući podršku za sifražetkinje.
Pre i tokom Drugog svetskog rata Rebeka Vest je mnogo putovala prikupljajući materijal za putopise i političke eseje. U aprilu 1936. držala je predavanje u Beogradu u okviru turneje po Jugoslaviji i Balkanu. Takođe je bila prisutna i tokom Nirnberških suđenja, što se sve odrazilo na njen kasniji rad. Godine 1949. stekla je titulu zapovednika Ordena Britanske imperije (CBE), dok je 1959. stekla zvanje dame zapovednika tog ordena.

Najznačajnije delo jeste, kao što smo pomenuli, njen obimni putopis o Jugoslaviji "Crno jagnje i sivi soko". Ubrzo nakon izdavanja knjiga je dobila pozitivne recenzije kritičara, pa je tako u "Njujorkeru" objavljeno da je u pitanju "jedna od velikih knjiga duhovne pobune protiv 20. veka". "Njujork tajms" ju je nazvao "monumentalnom hronikom", a Njujork "herald tribjun" je poisao o njoj kao o "ljubavnoj aferi s Jugoslavijom koja podseća na Hemingvejev zanos Španijom". Knjiga je izazvala veliko interesovanje u anglosaksonskom svetu, zbog čega je doživela brojna izdanja.

Zabavlja se sa Velsom i Čaplinom​

I njen ljubavni život je bio jednako intrigantan.

Septembra 1912. Vestova je optužila čuvenog slobodoumnog pisca H. G. Velsa da je „stara devojka među romanopiscima“, u okviru provokativne recenzije njegovog romana "Brak" objavljenog u "Freewoman". Ove reči privukle su Velsovo interesovanje i poziv na ručak u njegovom domu.
Dva pisca postali su ljubavnici krajem 1913. godine, uprkos tome što je Vels bio i oženjen i dvadeset i šest godina stariji od Rebeke. Iz njihove desetogodišnje godišnja veze rodio se sin Entoni Vest, a njihovo "prijateljstvo" trajalo je do Velsove smrti 1946.

Za Rebeku se takođe tvrdi da je bila u vezi sa Čarlijem Čaplinom, kao i sa novinskim magnatom lordom Biverbrukom i novinarom Džonom Gunterom.

Inače, godine 1930. udala za bankara Henrija Maksvela Endruza, sa kojim je bila u braku sve do njegove smrti, 1968. godine.
U čast ove izuzetno interesantne žene, na dan godišnjice njene smrti (15. mart 1983. godine u Londonu) izdvajamo samo jedan njen citat, koji dovoljno govori sam za sebe i karakteru Rebeke Vest:

"Nikada nisam shvatila šta je to feminizam; znam samo da me ljudi zovu feministkinjom kad god izrazim osećanje koje podvuče razliku između mene i balvana."

(Ona.rs)

 

[Neno]

Ono što je za Hemingveja bila Španija, za ovu spisateljicu je bila Jugoslavija

View this content on Instagram

View this content on Instagram

Rebeka Vest je prvi put boravila u Jugoslaviji 1936. godine, drugi put 1937, a poslednji put 1938. godine. Svoja putovanja, utiske i razmišljanja sažela je u jedinstvenoj knjizi “Crno jagnje i sivi soko”. Ovaj putopis o Jugoslaviji prvi put je objavljen u Londonu 1942. godine, od kada je ovo delo kod nas i u svetu imalo nekoliko izdanja, što svedoči o njegovoj popularnosti. O kvalitetu knjige govori i činjenica da se ovo delo u Engleskoj smatra jednim od najboljih putopisa ikada napisanih.

Rebeka Vest je po mnogo čemu bila neobična ličnost. U prilog tome govori i činjenica da svoja dela nije potpisivala pravim imenom, Cecilija Isabela Ferfild, već pod pseudonimom. Takođe je interesantno što je svoj pseudonim Rebeka Vest pozajmila od imena jedne od junakinja drame Henrika Ibzena, možda zato što se obrazovala za glumicu.
Rođena je u Londonu 1892. godine, mada je deo života provela u Edinburgu, a umrla je 1983. godine. Rebeka Vest se deklariše kao britansko – irski pisac, putopisac i publicista. Pored toga što je na neki način bila i politički publicista, isticala se i kao veliki borac za ženska prava, pa su je mnogi svrstavali u feministkinje.

Cenjena je veoma i kao pisac, mnogi njen esejistički rad porede sa radom Virdžinije Vulf. Njena najpoznatija dela su: “Povratak vojnika”, “Sudija”, “Trska koja misli”, “Fontana koja se presipa”, “Ptice padaju”, biografija svetog Avgustina, tekstovi o Nirnberškom procesu pod zajedničkim naslovom “Značenje izdaje”, kao i putopis o Jugoslaviji “Crno jagnje i sivi soko”.

O popularnosti i veličini putopisa o Jugoslaviji govori i veliki broj izdanja ove knjige, ne samo kod nas već i u svetu. Dugo je ovo delo bilo najpodrobniji izvor informacija o Jugoslaviji.

PUTOPIS O JUGOSLAVIJI​

Posveta: “Mojim prijateljima u Jugoslaviji, koji su sada svi ili umrli ili porobljeni”, ispod čega stoji kao moto dela: “Dodeli im otadžbinu kakvu žele i učini ih građanima raja”, koja se nalazi na početku knjige, nosi snažnu emotivnu poruku svim čitaocima, jasno inspirisanu velikom ljubavlju prema Jugoslaviji.

Rebeka Vest prikazu Jugoslavije prilazi kao putopisac, ali i kao etnolog, antropolog, istoričar, novinar, esejista i filozof, a pre svega, kao veliki humanista i borac za ljudska, posebno ženska prava.
Putopis ne samo da prikazuje jednu zemlju, već govori i o njenim opštim stvarima i pojavama, pre svega, objedinjujući različita vremena, prostore, kulture i civilizacije, govori o opštoj ljudskoj prirodi, ističe i pomno proučava istoriografske činjenice o Jugoslaviji. Odatle njena preokupacija ratom i stalnim nemirima, mada se ova činjenica može objasniti i aspektom vremena i situacije u kojoj je knjiga napisana, ako imamo u vidu da je reč o godinama neposredno pre Drugog svetskog rata.

Njena kritika rata dobija opšti karakter, koji nije vezan samo za jedno vreme, niti za jedan prostor, već uopšte posmatra i kritikuje čovekovu destruktivnu prirodu, koja ga sprečava da živi u miru i sreći. U ovom slučaju je bila veoma inspirisana nesrećom koja kroz istoriju prati ljude na prostoru Jugoslavije.

Od tih zapažanja rata i mira sačinjene su njene antiratne i humanističke poruke. Između ostalog, u tome leži i vrednost njenog dela, mada to mnogi osporavaju, što je posebno došlo do izražaja u novijim vremenima, krajem 20. veka, optužujući je za pretenciozno jugoslovenstvo pod uticajem Vinavera:

- Ovu knjigu danas možemo da čitamo gotovo kao bajku o nekom izmišljenom, čarobnom mestu kakvo nikad nije moglo postojati. Rebeka je preskočila samo Sloveniju, a njeno oduševljenje Jugoslavijom očito je raslo smerom kretanja ka istoku, ka Srbiji i Makedoniji. Nema sumnje da je njen vodič, beskrajno zavodljiv i brbljiv Stanislav Vinaver (u knjizi Konstantin) na nju ogromno uticao; opisuje ga kao jednog od najučenijih i najdarovitijih ljudi u Evropi, a on je na Jugoslaviju morao gledati pre svega iz beogradske i srpske perspektive.

PORUKA PUTOPISA​

Možda je najznačajnija poruka Rebekinog putopisa da na osnovu civilizacijskog iskustva treba svi nešto da naučimo – da su svi sukobi, posebno na globalnom planu, besmisleni, da ne postoji opravdanje za kršenje ljudskih prava i da svi treba da se rukovodimo životom i stvaralačkim, a ne destruktivnim principima. U tome su narodi Jugoslavije izuzetni, jer su na svom primeru, posebno u prethodnom veku, iskusili patnju i smrt, iz čega bi mogli dosta da nauče o vrednosti života.

U tome vidimo izvesni paradoks, pošto je potrebno postojanje kontrasta života i smrti, kao i dobra i zla, kako zapažaju mnogi autori poput Dostojevskog, Getea ili Bulgakova, pa i sama Rebeka Vest, da bi se spoznalo ono što je dobro. Dakle, opet se pokazuje da je nemoguće negirati destruktivnu stranu ljudske prirode, jer je ona sastavni, pa i na neki način, neophodni deo nas i sveta u kome živimo.

K1 info

 

[Neno]

У Београду и Србији​

У оквиру турнеје по Југославији и Балкану априла 1936. одржала је у Београду предавање о савременој енглеској књижевности, а потом је била и гост на вечери српског ПЕН-клуба.

„Најизузетније људско биће које сам икада срела“ – Ребека Вест о Владици Николају Велимировићу.

Њен водич по Србији и Београду био је писац и новинар Станислав Винавер, кога је у књизи представила у лику Константина. Обишла је Тополу, Шумадију, Фрушку гору, Нови Сад, а била је и на Косову и описала ову колевку српства са љубављу и добром намером. Други долазак десио се у пролеће следеће, 1937. године, а трећи и последњи пут Ребека Вест је боравила у Србији у лето 1938.

Црно јагње и сиви соко​

Најзначајније њено дело јесте обимни путопис о Југославији „Црно јагње и сиви соко“ (Black Lamb and Grey Falcon) из 1941. године који представља извештај са њеног шестонедељног путовања по нашим крајевима. Чим се појавила, ова књига је била обасута пробраним и крупним речима. О њој се писало као о једној од „великих књига духовне побуне против двадесетог века“ (Њујоркер), као о „монументалној хроници“ (Њујорк Тајмс) и као „љубавној афери“ са Југославијом, посебно Србима, која подсећа на Хемингвејев занос Шпанијом (Њујорк Хералд-Трибјун).

Колико је интересовање ова књига изазвала у англосаксонском свету сведочи и чињеница да је доживела бројна издања. Гледајући како бомбе падају на њен град у пролеће 1941. у епилогу књиге је написала: „Док сам размишљала о инвазији, или када би бомба пала у близини, често сам се молила: ‘Господе, допусти ми да се држим српски!’”

О српском сељаку​

…Али ни у једном од тих великих градова (Лондон, Париз или Њујорк) нисам видела да се полако отварају хотелска врата кроз која без журбе и смирено улази сељак са црним јагњетом у наручју. Нашао је место поред пулта где се продавала Правда и Политика, Continental Daily Mail, Paris Soir, New York Herald Tribune. Био је то лепо грађен младић, равне плаве косе, високих јагодица и јасног погледа. На себи је имао грађанско одело, али и кожух и црну шубару, и кожне опанке са савијеним кљуновима. На куповној кошуљи видео се вез који је додала његова мајка. Гледао је око себе као да некога тражи. Два пута је отишао до врата бара загледајући лица оних здепастих малих људи, по чему је било јасно да је чекао неког из њиховог круга“…

Кафана „Слога“ на Карабурми двадесетих година 20. века

…“У југословенским селима човек се може поуздати у снагу сељака и предвидљивост њиховог понашања. Ови људи у хотелским ресторанима нису били уједињени прихватањем било које заједничке форме. То им је давало чудан и загонетан карактер дивљих животиња. Лав и лавица који су пили воду у потоку на Калемегдану нису по својим чувствима и мисли били ништа даље једно другом него што су ови весели и здрави људи…“

Rasen

 

[rv12aval]

Kulturna baština na Kosovu očima Rebeke Vest:
https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/1450-9148/2021/1450-91482115127S.pdf