D
divlja
Gost
Da pocnemo o Sinjelu. Sad samo kratko.
“Najzad, jadni Akakij Akakijevic ispusti dusu. Ni sobu, ni njegove stvari nisu zapecatili, prvo, zato sto nije bilo naslednika, a drugo, zato sto je nasledstvo bilo veoma skromno, sve u svemu: snop guscijih pera, dest belog sluzbenog papira, tri para kratkih carapa, dva-tri dugmeta, otpala sa pantalona, i citaocu vec poznati kaput. Kome je sve to palo, samo Bog zna: priznajem, to pripovedaca ove price nije ni zanimalo.”
Namerno pocinjem od dela kad Akakije umre. Sve pre toga pisano je u saljivom tonu, Gogolj se koristi kalamburima (to je saljiva igra reci, ponekad razvijena u malu anegdotu) i gradi ih na nekoliko nacina. Uglavnom nastaju od ZVUCNIH RECI ili zamrsene SINTAKSICKE KONSTRUKCIJE. Reci i recenice se ne biraju prema logici govora, vec po principu IZRAZAJNOG GOVORA. Nema obicnih recenica ni reci, ne vezuje ih po logickom principu. Pripovedanje kod njega nema samo tendenciju da pripoveda, jednostavno saopstava, vec da pripoveda kroz mimiku, artikulaciju.
Jezik je akustican, to je u prvom planu, to mu je glavno izrazajno sredstvo. Dovoljni je pogledati imena likova u Sinjelu. Kalamburi su bazirani ili na zvukovnoj slicnosti ( Akakije Akakijevic), ili na etimoloskoj igri reci ( Basmackin, voli deminutive, a prezime je nastalo od reci “basmak” , sto znaci cipela) ili su kalamburi zasnovani na skrivenom apsurdu ( primer u opisu Petrovica, vazni su njegov nokat i tabakera, odnosno njima poklanja vise prostora, nego sto sto portretise lik krojaca, o njemu se zna samo da je voleo da pije i da ima zenu koja nosi kapicu
).
Moze se, takodje, primetiti njegovi junaci ne govore mnogo, a kad to cini, njihov govor ne lici na razgovorni, svakidasnji govor jer je sa namerom stilizovan i svaki junak ima, u tom smislu, svoj individualni govor. Isto tako, vec sam pomenula Petrovica, moze se primetiti da o likovima kazuje malo, depersonalizuje ih, dok na primer o nekoj sitnici ili detalju, predmetu koji se pominje daje mnogo vise prostora. Gornji citat je odlican primer za to. Posle konstatacije da je Akakije umro, on nabraja predmete njegove trivijalne zaostavstine koja nije ni vredna pomena. Ono sto izgleda vazno, potisnuto je u drugi plan, u prvom su naglaseni i predimenzionirani detalji (tu je rec o grotesknoj hiperboli).
Kao sto se vidi iz poslednje recenice citata, a sto je karakteristicno za Gogoljevo pripovedanje, jeste lezeran stil “Kome je to sve palo, samo bog zna: priznajem, to pripovedaca ove price nije ni zanimalo.” I primecuje se pripovedacev subjektivni ton, koji takodje izbija u prvi plan u celoj prici. Obicno subjektivni ton sluzi kao veza izmedju dogadjaja, ali kod Gogolja on postaje KONSTRUKTIVNI ELEMENT pripovedanja.
Dogadjaji, size nisu u prvom planu, kao sto sam vec rekla gore negde, size je izmolio od Puskina. Teziste prelazi na postupak pripovedanja i sam komicni efekat se postize NACINOM PRIPOVEDANJA, a ne dogadjajima. SVI ELEMENTI SU U FUNKCIJI STILA. Zato je Gogolj genije i da je pisao o komarcu na plafonu, opet bio bi genije.
Od dela koji sam citirala, naglo se prelazi na melodramatican ton, sentimentalan, da ne kazem patetican, ali dat u najozbiljnijoj intonaciji, te je iskoriscen kao kontrast prethodnom komicnom pripovedanju, sto vec vodi u grotesknu kompoziciju.
Al' o tome sutra, spava mi se. :razz:
“Najzad, jadni Akakij Akakijevic ispusti dusu. Ni sobu, ni njegove stvari nisu zapecatili, prvo, zato sto nije bilo naslednika, a drugo, zato sto je nasledstvo bilo veoma skromno, sve u svemu: snop guscijih pera, dest belog sluzbenog papira, tri para kratkih carapa, dva-tri dugmeta, otpala sa pantalona, i citaocu vec poznati kaput. Kome je sve to palo, samo Bog zna: priznajem, to pripovedaca ove price nije ni zanimalo.”
Namerno pocinjem od dela kad Akakije umre. Sve pre toga pisano je u saljivom tonu, Gogolj se koristi kalamburima (to je saljiva igra reci, ponekad razvijena u malu anegdotu) i gradi ih na nekoliko nacina. Uglavnom nastaju od ZVUCNIH RECI ili zamrsene SINTAKSICKE KONSTRUKCIJE. Reci i recenice se ne biraju prema logici govora, vec po principu IZRAZAJNOG GOVORA. Nema obicnih recenica ni reci, ne vezuje ih po logickom principu. Pripovedanje kod njega nema samo tendenciju da pripoveda, jednostavno saopstava, vec da pripoveda kroz mimiku, artikulaciju.
Jezik je akustican, to je u prvom planu, to mu je glavno izrazajno sredstvo. Dovoljni je pogledati imena likova u Sinjelu. Kalamburi su bazirani ili na zvukovnoj slicnosti ( Akakije Akakijevic), ili na etimoloskoj igri reci ( Basmackin, voli deminutive, a prezime je nastalo od reci “basmak” , sto znaci cipela) ili su kalamburi zasnovani na skrivenom apsurdu ( primer u opisu Petrovica, vazni su njegov nokat i tabakera, odnosno njima poklanja vise prostora, nego sto sto portretise lik krojaca, o njemu se zna samo da je voleo da pije i da ima zenu koja nosi kapicu
).Moze se, takodje, primetiti njegovi junaci ne govore mnogo, a kad to cini, njihov govor ne lici na razgovorni, svakidasnji govor jer je sa namerom stilizovan i svaki junak ima, u tom smislu, svoj individualni govor. Isto tako, vec sam pomenula Petrovica, moze se primetiti da o likovima kazuje malo, depersonalizuje ih, dok na primer o nekoj sitnici ili detalju, predmetu koji se pominje daje mnogo vise prostora. Gornji citat je odlican primer za to. Posle konstatacije da je Akakije umro, on nabraja predmete njegove trivijalne zaostavstine koja nije ni vredna pomena. Ono sto izgleda vazno, potisnuto je u drugi plan, u prvom su naglaseni i predimenzionirani detalji (tu je rec o grotesknoj hiperboli).
Kao sto se vidi iz poslednje recenice citata, a sto je karakteristicno za Gogoljevo pripovedanje, jeste lezeran stil “Kome je to sve palo, samo bog zna: priznajem, to pripovedaca ove price nije ni zanimalo.” I primecuje se pripovedacev subjektivni ton, koji takodje izbija u prvi plan u celoj prici. Obicno subjektivni ton sluzi kao veza izmedju dogadjaja, ali kod Gogolja on postaje KONSTRUKTIVNI ELEMENT pripovedanja.
Dogadjaji, size nisu u prvom planu, kao sto sam vec rekla gore negde, size je izmolio od Puskina. Teziste prelazi na postupak pripovedanja i sam komicni efekat se postize NACINOM PRIPOVEDANJA, a ne dogadjajima. SVI ELEMENTI SU U FUNKCIJI STILA. Zato je Gogolj genije i da je pisao o komarcu na plafonu, opet bio bi genije.
Od dela koji sam citirala, naglo se prelazi na melodramatican ton, sentimentalan, da ne kazem patetican, ali dat u najozbiljnijoj intonaciji, te je iskoriscen kao kontrast prethodnom komicnom pripovedanju, sto vec vodi u grotesknu kompoziciju.
Al' o tome sutra, spava mi se. :razz:
