Prva godina njenog života je prošla u obostranom učenju. Ja sam prvi put kao odrasla osoba imala psa kome sam ja gazda, te sam morala učiti od nje. Takodje sam i nju onako brzu i žustru i pametnu morala prilagoditi sebi, kućnom rasporedu, naučiti je da sluša u kući i napolju. Bilo je divno i naporno sa svim obavezama oko dece, kuvanja, pranja, peglanja, škole, mog privatnog posla i Macinih smena, odlazaka u selo i svega ostalog. Ali sam za tih godinu dana bila presretna zbog rezultata koje smo postigle. Nakon tog napornog i uglavnom divnog perioda dobili smo psa koji je savršen u svakom pogledu osim što krade hranu u kući. Pa, na kraju krajeva, niko nije savršen. Kad pogledaš malo bolje, to i nije tako loše, obzirom da nas je naterala da svi porodično mislimo kada spuštamo činije, tanjire, čokolade i ostalo, a posebno su deca postala urednija, tako da smo kolektivnim radom sveli mogućnost za njenu kradju na minimum. Ipak, prožder je stalno vrebala priliku, snimala svaki pokret, i po nekad uspevala da mazne po nešto. Mogao si poći sa Mazom gde god si hteo a da te ne maltretira i ne bruka. Bila je spremna da izadje i sa drugim ukućanima a da ne bude vezana na povodcu jer po meni nema veće kazne za psa nego šetati ga na povodcu. Svakako da postoje situacije kada treba da bude vezan, ali svakodnevno ga šetati vezanog, da to postane pravilo, samo pokazuje koliko vlasnik psa nije sposoban da vlada svojim psom, koliko ne postoji medjusobna komunakcija, i poverenje. Ljudi koji izadju u šetnju i sve vreme drže psa vezanog su u stalnom strahu da će se njihovom mezimčetu nešto desiti čim ga oni odvežu sa kaiša. Da li je to strah za psa ili čista sebičnost, neka prosude oni koji to praktikuju. Niti ti ljudi razumeju svog psa niti on jadan razume njih. Pošto su ljudi pametniji i razumniji od pasa, svu krivicu u ovakvim slučajevima bacam na vlasnike pasa. Taj vlasnik se nikada nije zapitao da li njegov pas želi da potrči, da sretne i poigra se sa drugim psom. Svi vole slobodu, i ljudi i životinje. U svakoj ljubavi doza slobode koja se medjusobno pruža je jedan od osnova te ljubavi. Da bi ste nekom (čoveku ili životinji) dali slobodu koja mu je potrebna da bude ono što jeste, morate razumeti, shvatiti.......a razumećete samo ako se trudite da razumete,ako posmatrate, mislite o tome, ako se prilagodite, nikako vezivanjem i traženjem slepe pokornosti. Umeće je nekog (čoveka ili životinju) privoleti da uradi ono što želite, jer samo tada daje svoj maksismum jer to želi da uradi.........najlakše ga je naterati da uradi ono što želite, ali tada otaljava, radi to zato što je primoran uz minimum volje. A to nije isto. U prvom slučaju dobijate zadovoljstvo zajedničkog stvaranja, osmeh, veselost, osećaj zajedništva i zajednički entuzijazam koji vas sve tera da dalje stvarate..........u drugom, samo suvi rezultat i želju onog drugog da pobegne. Dakako, da po nekad morate povisiti glas, šljepnuti po zadnjici neposluška.
I sada, moj pas trči, veseo, razigran, svi mišići rade punom parom, trčkara ispred mene........i nailazimo na gospodju koja vodi vezanog psa. Moj pas podigne glavu, pogleda pridošlicu koji mu dolazi u susret, pogleda u mene, ja samo kažem "čekaj" i Mazuljak se ne pomera, samo gleda, dok onaj drugi besni i besi se na onom povodcu režeći a gazdarica ne može da ga obuzda. Onda, fina gospodja meni kaže zašto mi pas nije vezan, treba da bude vezan da ne bi unosio nervozu njenom psu koji već počinje da krklja jer mu se povodac opasno obmotao oko vrata a on se bacaka i laje kao lud. Davno sam odustala od raspravki sa neurotičnim vlasnicima još neurotičnijih kerova. Kažem "idemo" i moj opasni nevezani pas poslušno polazi za mnom dok se oni dvoje i dalje bore sa povodcem i pokušavaju da uhvate vazduh. Zapenilo kuče a bogami zapenila i gazdarica, sve umirujući pseto svojim histeričnim glasom. I sad ispade da ona više voli i brine o svom psu od mene.Toliko o velikoj i nesebičnoj ljubavi vlasnika prema svom kućnom ljubimcu. Posle se čude kako im psi kidišu na sve što se mrda, kako su asocijalni i laju, pri tom im ne pada na pamet da su oni učitelji a psi djaci. Štene se ne radja agresivno, ono postaje agresivno ako ga gazda tome uči ili pak ako ga ne uči da bude neagresivan. Sva štenad su socijalizovana, žive u čoporu. Kada uzmemo da ih čuvamo čopor u kome su rodjeni zamenjuju našim čoporom. Prihvatiće sve ono čemu ih mi učimo. Mi od njih pravimo psa kakvog želimo poštujući njihove prirodne osobine i zahteve. Mi se njima prilagodjavamo te imamo pravo da tražimo da se i oni nama prilagode. Pas to razume, kao uostalom i većina životinja. Tako dobijete uživanje sa svojim psom a ne noćnu moru. Tako dobijete psa koji vas razume, koga vi razumete, psa sa kojim možete poći bilo gde a da ne doživljavate traume. Uživate u šetnji, trčanju, plivanju, uživate kad odete u goste ili kada vam gosti dodju, svi se smejete........ma cela porodica se stalno smeje, i pas se smeje jer je zadovoljan, shvaćen, jer je svoj a sretan, sit i napit............kao i vi.
Da li ste ikad imali priliku da posmatrate kako majka keruša vaspitava štene, ili majka mačka svoje mače? Isto kao i sve majke ovoga sveta.........mnogo nežnosti, mnogo strpljenja, mnogo ljubavi, mnogo priče, pokazivanja, sve se uči kroz igru, kako se igra, ko se sluša, kakva je hijerarhijska lestvica, ko je glavni, šta se sme a šta ne sme .......ali kad nevaljalci preteraju, mama podvikne, udari šapom po njusci malenog zvrka i stvar je rešena. Isto kao kod ljudi.......bar ja tako to vidim. Mogu reći, da retko kad štene napravi dva puta istu grešku......što nije isto kao kod ljudi
Mazuljak ne odustaje od borbe za lopticom......
